Izvod iz knjige “Umeće ljubavi” Eriha Froma

(izvod iz poglavlja: II Teorija ljubavi)

  Fromm 2

Šta je davanje? Iako nam se čini da je odgovor na to pitanje jednostavan on je zapravo vrlo dvosmislen i zamršen. Najrasprostranjenije nerazumevanje je ono koje pretpostavlja da je davanje “odricanje od” nečega, lišavanje ili žrtvovanje. Osoba čiji se karakter nije razvio iznad nivoa receptivne, izrabljivačke ili sakupljačke orijentacije, doživljava akt davanja na taj način. Tržišni karakter je voljan da daje, ali samo ako zauzvrat prima: davanje bez primanja njemu se čini kao prevara. Ljudi koji su pretežno neproduktivni osećaju davanje kao osiromašenje. Zato većina pojedinaca tog tipa odbija da daje. Neki davanje smatraju vrlinom u smislu neke žrtve. Oni misle da, upravo zato što je bolno dati, čovek mora da daje; za njih je vrlina davanja u samom činu prihvatanja žrtve. Norma da je bolje dati nego primiti za njih znači da je bolje trpeti lišavanje nego doživeti radost.

Za produktivni karakter davanje ima potpuno drugačije značenje. Davanje je najviši izraz moći. U samom aktu davanja ja doživljavam svoju snagu, svoje bogatstvo, svoju moć. To iskustvo pojačane vitalnosti i moći ispunjava me radošću. Doživljavam sebe kao bogatog, darežljivog živog i zato radosnog. Davanje je veći izvor radosti od primanja, ali ne zbog toga što je lišavanje, već zbog toga što u aktu davanja dolazi do izražaja moja životnost.

Nije teško uočiti valjanost toga principa ako ga primenimo na različite specifične fenomene.

Međutim, najvažnija oblast nije oblast materijalnih dobara, već je ona u specifično ljudskom domenu. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, od najskupocenijeg što ima, ona daje od svog života. To ne znači nužno da ona žrtvuje svoj život za drugu osobu – već da joj daje od onoga što u njoj živi; ona joj daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, humora, od svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Takvim davanjem od svog života ona obogaćuje drugu osobu, ona pospešuje životnost drugog, pospešujući i svoju sopstvenu.  Ona ne daje da bi primila; davanje je samo po sebi izuzetna radost. Ali, u davanju ona ne može a da nešto ne oživi u drugoj osobi, i upravo to što je oživljeno reflektuje se povratno na njoj. U istinskom davanju ona ne može a da ne primi ono što joj je uzvraćeno. Davanjem činimo i drugu osobu davaocem i zajedno delimo radost što je, zahvaljujući obema, nešto zaživelo. U činu davanja nešto je rođeno i obe osobe koje učestvuju u tom činu zahvalne su za život koji je za njih rođen. Primenjeno na ljubav to znači: ljubav je moć koja proizvodi ljubav; impotencija je nesposobnost da se proizvede ljubav.

Ovu misao je lepo izrazio Marks: “Uzmimo”, kaže on, “čoveka kao čoveka i njegov odnos prema svetu kao ljudski odnos, tada možemo ljubav zameniti samo za ljubav, poverenje za poverenje, itd. Ako želiš da uživaš u umetnosti, moraš da budeš umetnički obrazovana osoba; ako želiš da imaš uticaj na druge ljude, moraš da budeš osoba koja postiče i unapređuje druge. Svaki tvoj odnos prema čoveku i prema prirodi, mora biti određeno ispoljavanje tvog stvarnog individualnog života, koje odgovara predmetu tvoje volje. Ako voliš a ne podstičeš ljubav, to jest, ako tvoja ljubav kao takva ne proizvodi ljubav, ako kao osoba koja voli životnim ispoljavanjem ne postaneš voljena osoba, onda je tvoja ljubav nemoćna, ona je nesreća.”

Ali, davanje ne znači primanje samo u ljubavi. Nastavnika uče njegovi učenici, glumca stimuliše publika, psihoanalitičara leči njegov pacijent – pod pretpostavkom da se oni ne tretiraju kao objekti već da su povezani istinski i produktivno.

Fromm

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.