Novac, dug i razvoj ljudskog društva

U ekonomiji postoji standardno objašnjenje za nastanak novca i razvoj modernih ekonomija. Ovo objašnjenje potiče još od Adama Smita koji je pretpostavio da su u zajednicama bez novca ljudi trgovali tako što su razmenjivali višak robe sa drugima i tako pribavljali sve što im je potrebno za život.

Međutim, takav oblik privrede imao je problem u tome što bi ponekad bilo vrlo teško pronaći nekoga ko ima ono što vama treba a njemu treba ono što vi imate. Novac je u takvoj situaciji izmišljen kao sredstvo zaobilaženja problema, sredstvo koje je svakome uvek potrebno i uvek može da se zameni za robu. Zlatni novac postao je univerzalna mera svih vrednosti. Ovakavo shvatanje o evoluciji novca imao je i Karl Marks, mislilac inače vrlo sumnjičav prema prirodi novca. Štaviše, ova teorija o tranziciji od naturalne ka robnonovčanoj privredi je postala deo popularne mudrosti, nešto što se uči u prvim razredima osnovne škole i zauvek smatra tačnim.

Međutim, problem sa ovom teorijom je što, istorijski, jednostavno nije tačna. Naime, ne postoje istorijski dokazi o postojanju privrede zasnovane na razmeni. Antropolozi su takođe utvrdili da trenutno ne postoji nijedna primitivna kultura na svetu koja ima takav način privrede. Poznato je da se razmeni pribegavalo kao rezervnoj varijanti u slučaju propasti novčane valute u razvijenim kapitalističkim ekonomijama, kao što je bio slučaj u Nemačkoj 1920-ih, a i u momentima raspada nekih socijalističkih ekonomija kao što je SSSR.Ove činjenice inspirisale su Dejvida Grebera, istaknutog antropologa, da pronađe alternativno objašnjenje koje bi adekvatnije odgovaralo činjeničnom stanju.

david
Istražujući istoriju novca Greber je uvideo da je Adam Smit svoju teoriju o evoluciji monetarnog sistema postavio naopako. Naime, Smit je smatrao da se nakon prelaska sa naturalne privrede na novčanu posle nekog vremena pojavio dug ili kredit kao konačna karika u evolutivnom lancu ovog sistema. Greber uviđa da u svim danas postojećim primitivnim zajednicama kao i zajednicama koje su postojale u prošlosti, umesto razmene postoji svojevrstan kreditni sistem odnosno dužnički sistem. U mnogobrojnim primitivnim kulturama dug je nešto što suštinski oblikuje društvene zajednice. Na primer, prosto je nemoguće biti deo neke od ovih kultura a nemati dug ni dužnika. U nekim plemenima zapadne Afrike novi članovi plemena čim se pojave u društvenoj zajednici dobijaju poklone od gotovo svih članova zajednice i od njih se očekuje da svakome od koga su dobili poklon uzvrate. Međutim, vrlo je bitno da nikome ne uzvrate istom merom! Odnosno, potrebno je uzvratiti poklonom malo manje ili malo veće vrednosti. Ukoliko se uzvrati poklonom koji je iste vrednosti kao prvobitni dar, poruka je jasna – Ne želim da imam bilo kakve veze sa tobom!

U feudalnoj Engleskoj postojao je novac ali je poznato da ga obični ljudi gotovo nikad nisu koristili. Zemljoradnici na imanju feudalca bi uzgajali stoku, voće, povrće i žitarice i raspoređivali ih u vidu pozajmica i dug bi se pamtio sve do nekog bitnog događaja, recimo velikog praznika, rata ili prirodne nepogode kada bi ljudi samo odlučili da zaborave sav dug bilo kroz zajedničku proslavu praznika ili kroz zajedničku borbu protiv vremenske nepogode, u ratu, i sl.

Zaključak koji se nameće iz ovog prikaza je da ljudi uvek koriste metaforu duga kao osnovnu odrednicu oko koje se formiraju svi društveni odnosi. Poznato je da se i moral najčešće objašnjava putem duga – dug prema bogu, dug prema roditeljima, prema društvu i sl. Međutim, novac je sasvim drugačija kategorija od duga, ili se bar tako čini. Novac je dug!

Pošto vidimo da ljudska društva mogu vrlo dobro da funkcionišu bez novca postavlja se pitanje odakle proizlazi potreba za novcem. Greberovi podaci upućuju na veoma neočekivani uzrok nastanka novca. Novac se, prema Greberu, pojavljuje kao posledica nastanka složenih sistema državne uprave a naročito država zasnovanih na vojnim osvajanjima kao što je to bio stari Rim ili carska Kina. U periodima vojnih pohoda u onim državama koje su imale vojsku bilo je neophodno obezbediti potrebne namirnice za vojnike a nije bilo načina da se one u velikim količinama transportuju zajedno sa vojskom, a u mirnodopskim uslovima vojnici nisu imali dovoljno zemlje da ih sami uzgajaju na pozicijama gde su bili stacionirani. Vladari su tada posegnuli za genijalnim potezom. Došli su na ideju da primoraju lokalno stanovništvo da trguje sa vojskom. Pošto lokalno stanovništvo nije bilo zainteresovano da započinje kompleksne dužničke odnose sa opasnim, naoružanim i nepoznatim ljudima nije bilo mogućnosti da se vojnici uklope u postojeće zajednice. Vladari su se onda dosetili da vojnike plaćaju zlatnim ili srebrnim novcem na kome bi utisnuli svoj lik, ime, grb ili nešto slično.

Naravno, postavlja se logično pitanje: Zašto bi lokalni seljaci bili zainteresovani da menjaju svoju stoku, voće i povrće za komadiće metala? Kao odgovor na taj izazov vladari su došli na još jednu „genijalnu“ ideju. Jednostavno su izdali naredbu da svaki stanovnik kraljevstva mora svake godine na ime poreza da plati određenu sumu novca u zlatnim ili srebrnim kovanicama sa vladarovim likom, grbom… Jedini način da se do tog novca dođe bio je, naravno, da se trguje sa vojskom, što su pod tom vrstom indirektne prisile seljaci i prihvatili. Na ovaj način su eksplodirala tržišta u svim krajevim sveta gde je bilo vojske i obrazac se ponavljao na mnogim mestima – novac se uvek pojavljivao kao nuspojava velikih ratnih pohoda. Jasno je, naravno, da su seljaci od vojske za robu dobijali novac od kog je dobar deo bilo potrebno vratiti kralju tako da je sam pristup običnog stanovništva robnonovčanoj privredi bio u stvari inicijacija u stanje duga prema državi.

A kako je danas? Retko se dešava da u antropologiji i drugim humanističkim naukama kompleksne teorije naiđu na snažnu empirijsku potvrdu vrlo brzo nakon pojavljivanja. Međutim, pre samo nekoliko dana studija koju su za Centralnu banku Engleske obavila nekolicina eminentnih ekonomista potvrđuje da je i danas novac samo sredstvo zaduživanja, ali se sa otvaranjem modernih centralnih banaka kao što je Centralna banka Engleske ili američke Federalne rezerve zajmodavac izmestio sa čela države u privatne ruke tj. u ruke akcionara tih finansijskih institucija. Ideja da centralne banke budu u privatnim rukama pravda se pretpostavkom da bi vlade štampale novac koliko god im je potrebno da finansiraju svoje projekte što bi dovelo do inflacije. Privatne centralne banke ograničavaju količinu novca u opticaju. Prema standardnom objašnjenju, ove banke izdaju zajmove od novca položenog na štednju u njihovim sefovima.

bankofengland_1888752b
Ova studija nam, međutim, govori da centralne banke ne čekaju na gomilanje štednje u svojim sefovima nego štampaju novac koji daju u zajmove svakome ko je spreman da taj zajam prihvati (privatne banke, država, itd). Validnost novca koji oni štampaju se potvrđuje vladinim garantom i prihvatanjem tog novca kao odgovarajućeg za uplate poreza. Zaključak je da centralne banke efektivno štampaju tuđi dug kao što je to u starom veku radio monarh. Struktura je ista samo što se monarh izmestio sa čela države na čelo centralne banke.

 

Ostavite komentar