Yandex.Metrica

Maša Rebić

Interviju

 

 “Sve je u glavi i sve treba posmatrati sa pozitivne strane. Svaki bol, gubitak, negativna emocija, nesreća, kad-tad prođe. Ali od nas samih zavisi kad ćemo joj dozvoliti da nestane iz naših života”

 

 

Definitivno si najpopularnija i najprodavanija književnica mlađe generacije. Nosi li to i vid odgovornosti, i osećaš li obavezu da kao kulturni autoritet kroz svoja dela vaspitavaš čitaoce?

Mislim da nisam ni najpopularnija, ni najprodavanija, a ponajmanje pripadnik mlađe generacije (upravo sam napunila 39), a ne smem ni da pomislim da sam nekakav kulturni autoritet, jer se užasavam autoriteta, generalno, i volim da mislim da nikome nisam ni idol, ni uzor. Ipak, ako se popularnost meri time da li me neko prepoznaje na ulici, nisam popularna, jer mojih slika više nema na koricama mojih knjiga (lično sam zahtevala od izdavača da moj portret ne stavi na korice), jer ne želim da neko kupi knjigu zato što mu se moje lice dopalo, ili nije. Retko dajem intervjue i ne volim slikanja za magazine gde te novinari pitaju koje cipele nosiš, gde ideš na manikir i kako ti izgleda kuća na moru. Što se tiče tiraža, to već svi u Srbiji znaju – 3000 prodatih primeraka te čini bestseler piscem ovde, tako da jesam tiražna u našim ograničenim, nesrećnim, okvirima. Ovde i dalje vlada nekultura čitanja i užasno mali procenat ljudi kupuje knjige, ali ja imam svoju publiku i oni me čine srećnom. Što se tiče tog kulturnog autoriteta, nažalost, mislim da pisci to više nemaju. Oni nisu ni autoriteti ni prosvetitelji. Postali su ambiciozni zabavljači, dizajneri stereotipa, nisu samo umetnici, već autori koji jako dobro poznaju izdavačku mašineriju i idu joj niz dlaku.

 

Kako za sada prolazi „Još samo ovaj put“ ? Hoće li zaživeti ideja o pozorišnoj monodrami?

Prolazi jako dobro, a to znam zato što me prvi put posle „Sponzoruša“ pitaju da li razmišljam o nastavku romana. Monodrame neće biti, jer ova četiri lika su suviše upečatljiva da bih mogla da ih se odreknem zarad glavne junakinje, ali intenzivno radim na ekranizaciji sa drugaricom koja je dramaturg.

 

Likovi u tom romanu su nekako stvarniji i ontološki manje fiktivni. Zanatlijski pristup takvom delu ne bi dao rezultat zar ne?

Da, prvi put sam likove bazirala na događajima koji su se stvarno dogodili. I prvi put sam deo romana pisala iz muškog ugla. Zaista sam ponosna na sebe zbog toga, jer mislim da su mi delovi gde je muškarac narator toliko živi da se čini kao da su svi tu baš ispred nas, opipljivi.

 

Koliko je bilo teško probiti se u književnim krugovima kao žena? Jesu li muškarci privilegovani?

Pa, cela književna istorija je muška, ili, bolje rečeno, patrijarhalna. Hendikep je, čak i u 21. veku, biti u društvu gde se žene opominju da će postati monstrumi ukoliko se ne ponašaju smerno, kao anđeli, kako se od njih očekuje. Još uvek se oslobađamo onoga što je ženama vekovima nametano. Pisci su oduvek pekli zanat na fakultetima i u kafanama, okupljali se u književnim udruženjima, dok su žene bile izolovane u svojim kućama, a kad bi se i osmelile da nešto napišu, bile su ismejavane. Tako je manje-više i danas. Muškarci su ti koji su nametnuli pojam „žensko pismo“ i to kad kažu ne misle ništa dobro, to uvek ima prizvuk nečeg degradirajućeg, manje vrednog. Ipak, žene sve više pišu, sve se više čitaju i sve manje se obaziru na ono što će muškarci za njih reći. Meni se hiljadu puta desilo da, kad hoće da me pohvale, kažu – pišeš kao muškarac, a jednom sam od jednog kolege, inače veoma poznatog, cenjenog i nagrađivanog pisca, dobila „savet“ da se manem pisanja, jer sam suviše lepa i da niko neće hteti da čuje šta imam da kažem, jer će svi hteti da me gledaju. U početku sam jako patila što sam dobila taj žig pisca trivijalne literature, samo zato što sam plavuša koja nema 95 kg, nije zarozana, niti bogobojažljiva, niti delujem kao isposnica, bogme ni kao feministkinja, ali sad me je baš briga. I mogu vam reći da koleginice, književnice, ne pokazuju uopšte mnogo sentimentalne lojalnosti. Naprotiv. Najveće uvrede su stizale upravo od njih.

 

Koliko se obazireš na kjniževne kritike, i čitaš li ih uopšte? 

Književna kritika je mrtva već decenijama kod nas i to ne kažem kao pisac, već kao neko ko je poslednjih 20 godina u izdavaštvu. Znam kako kritika funkcioniše, jasni su mi njihovi ciljevi i kako rade ti zatvoreni krugovi i zaista mislim da su većina kritičara samo isfrustrirani ljudi čije knjige niko nije želeo da pročita. Isto tako, današnja književna kritika je na umoru jer ona je postala PR strategija. Kritika se pretvorila u promociju određenog autora, dela ili samog izdavača. Danas se o knjigama ne govori na književnim večerima ili tribinama. Važno je samo koliki je ko tiraž ostvario, da li je pisac akter neke afere ili skandala, da li su se za njegovo delo otkupila prava za film ili predstavu.

 

Koji su tvoji književni uticaji? Šta trenutno čitaš?

Ne mogu da kažem da imam neke određene književne uticaje, jer jako puno čitam i to po nekoliko knjiga odjednom, potpuno šizofreno. Takođe, raspon mog interesovanja što se tiče knjiga je potpuno neverovatan. Kao dete sam obožavala „Gospodara prstenova“ i „Hobita“, „Momo“, „Beskrajnu priču“, dakle, uglavnom epsku fantastiku. Kao tinejdžerka sam otkrila Latinoamerikance i gutala Markesa i bila očarana tim magijskim realizmom, onda sam prešla na Ruse, i tako redom.

Kad sam počela da radim u „Narodnoj knjizi“, čitala sam bukvalno sve, od čik lista do ozbiljnih memoara, ali to je postala onda već profesionalna deformacija. Obavam Palanika, Frenzena, Mišimu, Margaret Atvud, Jursenar, Kapotija… ali sam i veliki crime fiction lover… Ja sam od onih ljudi koji kad uđu kod nekoga u kuću prvo pogledaju šta stoji na policama od knjiga. Trenutno čitam „Peščanu hroniku“ Pavla Zelića, „Bonaviu“ Dragana Velikića i „Sneška“ Ju Nesbea.

 

Gde su nestale Beogradske sponzoruše?

Nisu nestale. Evoluirale su. Imaju drugo ime. Mislim da više niko ne priča o njima kao nekada. Sve je odavno postalo toliko jasno, a samim tim i dosadno.

 

Povucimo paralelu izmedju Beograda devedesetih i Beograda danas. Koje su pozitivne a koje negativne promene?

Devedesetih se sećam kao kroz neku maglu. Mislim da sam potisnula sećanja. Dobro je što sam napisala „Sponzoruše“ kad je trebalo, jer sutra kad mi deca porastu i pitaju me kako je bilo kad sam ja bila mlada, daću im da pročitaju moju knjigu. Ako ništa drugo, ta knjiga ima veliku sociološku vrednost, a sebe volim da posmatram kao dobrog hroničara. Promena ima puno, ali ne volim da pravim paralele. Mislim da je dobro da se fokusiramo na sadašnjost i da menjamo ono što nam se ne dopada sada i ovde i da se ne vraćamo toliko često na ono što je prošlo jer toga više nema. U svakom slučaju, društvo medijskog spektakla se devedesetih razvijalo pod snažnim pečatom turbo folka koji je nastavio da živi do dana današnjeg u eri postturbo folka.

Nema mnogo razlika, naročito ne na kulturnoj sceni. I dalje se voli sve kičasto – onako kako traži potrošačko društvo. Od svega se traži jednostavnost, lak sadržaj i populistička svedenost… a to ne podstiče već usporava, uspavljuje, stvara površnost i oduzima borbenost…

 

Angažujes li se politički, i koja ti je od postojećih političkih opcija najbliža?

Angažovana sam politički otkad znam za sebe, jer život u Srbiji te nauči da je politika pitanje opšte kulture a ne sporedna stvar. Međutim, otkad sam postala mama stvari više ne gledam toliko crno-belo, ni ekstremno kao nekad. Postala sam smirenija, ne nerviram se toliko. Rekli bi svi sad, pa valjda se više nerviraš jer imaš decu! Ne. Ja sam sigurna samo u jedno. Da ću im dati dve opcije. Pogled na to kako se živi negde drugde i kako se živi ovde. I onda će moći da izaberu sami. I uveliko radim na tome. Putujemo puno, učimo jezike, oni imaju prijatelje u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Sloveniji, igraju se sa malim Haićanima, Amerikancima, Kinezima, obišli su skoro celu Evropu… Politika je kurva gde god da si. Moraju da budu iznad nje. Ali da se osećaju kao kod svoje kuće gde god da slete, uplove, dođu, to moraju da nauče. Zato, otkad imam decu, politika me ne zanima. I ne ulazi mi u dom.

 

Ostvarena si porodično i profesionalno, nalaziš vremena za druženje i izlaske, i uvek emituješ pozitivnu energiju. Šta je recept?

Nema recepta. Takva sam ceo život. Izreći ću najgori kliše, ali, sve je u glavi i sve treba posmatrati sa pozitivne strane. Svaki bol, gubitak, negativna emocija, nesreća, kad-tad prođe. Ali od nas samih zavisi kad ćemo joj dozvoliti da nestane iz naših života. Postoje ljudi koji su toliko začaureni u negativnim emocijama da ni oni sami ne vide koliko frustracija emituju na okolinu iako misle da su ih dobro maskirali. Ja svoje frustracije uvek pustim napolje. Kažem šta mi smeta, ne stidim se da priznam. I tako sve negativno nestane jako brzo. Okružena sam ljudima koji su valjda slični meni, jer sličan se sličnom raduje i mislim da su mi prijatelji, pored porodice, najveća radost i blago koje imam. Nikad se neću odreći noćnih izlazaka, ispijanja kafe ili koktela, inspirativnih razgovora, putovanja i ostalih čarobnih momenata koje delim sa svojim prijateljima.

 

Da li je autobiografija pri kraju?

Autobiografiju ću ostaviti deci pred smrt. Ako budu hteli da je objave, neka oni to učine. Biće to jedan toliko zabavan i neobičan roman da niko neće moći da poveruje da je autobiografija tamo neke Maše Rebić.

 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.