Yandex.Metrica

Samoubistvo i religija

Religioznost je jedinstven kulturni fenomen sa društveno-istorijskim zaleđem. Religioznost se uči u društvu i deli se sa drugima. Religija kao društvena ustanova, i vera pojedinca kao njegovo osobno uverenje, odavno više nisu na istoj ravni. Samoubistvo je poseban čin prema kome različite religije zauzimaju različite stavove. Tradicionalne religije, uglavnom, ne odobravaju samoubistvo kao uobičajen čin verujućeg pojedinca. Pojedine religije, ipak, dopuštaju mogućnost da samoubistvo bude tretirano kao moralan čin. Sa druge strane, religije zasnovane na judeohrišanskim osnovama, uključujući i islam, imaju tradicionalno negativan odnos prema suicidu. Raspad tradicionalnih vrednosti, paralelno sa tranzicijom i anomijom, prati i raspad tradicionalnih religijskih praksi i njihova sekularizacija. Društva koja su, usled modernizacije i razvoja, napustila uporišta ortodoksnih verovanja judeohrišćanske religijske prakse, imaju povišenu stopu samoubistava. Iza religije se uvek krije hipostazirano društvo. Osvrt na društva organske solidarnosti, njihov raspad i anomiju treba da bude praćen uporednim osvrtom na rastakanje moralnih i religijskih društvenih struktura. Zaključili bismo da suicid nije pojava korelirana sa religijskom praksom koliko sa promenama u društvu. Raspad tradicionalnih vrednosti, anomija i tranzicija ogledaju se i na planu religijske prakse kao osetljivog pokazatelja stanja u društvu.

 

SAMOUBISTVO, RELIGIJA I DRUŠTVENA STVARNOST

Religija je našla svoje mesto na putu između čoveka i Boga. Egzistencija Boga već dugo nije naučno pitanje, već stvar stava pojedinca prema životu. Religija kao društvena ustanova i vera pojedinca kao njegovo osobno uverenje, odavno više nisu na istoj ravni. Religija je javna, ustanovljena i spoljašnja, a vera privatna, subjektivna, unutrašnja. Postoji veliki raskorak između onog što se zna o ‘’objektivnoj’’ religiji i načinima ličnog verovanja pojedinca. Religioznost je jedinstven kulturni fenomen sa društveno-istorijskim zaleđem. Kultura jednog društva je način života njegovih pripadnika, odnosno “nacrt za „življenje” koga se pridržavaju članovi tog društva. Religioznost se uči u društvu i deli se sa drugima. Od samih početaka u religijskoj praksi prisutna je polarizacija na oprečne kategorije svetog i profanog. Napetost između svetog i profanog opstaje, menjajući, u vremenu, vidove i načine svog ispoljavanja, što pojedincu daje mogućnost da se odredi prema svetom ili mu ostavlja prostor za diskurzivno rasuđivanje o svetovnom. Religiozno ponašanje može da se definiše kao pridavanje atributa svetosti, odnosno kao kultno-ritualna strana svetosti. Samoubistvo je poseban čin prema kome različite religije zauzimaju različite stavove.

Tradicionalne religije, uglavnom, ne odobravaju samoubistvo kao uobičajen čin verujućeg pojedinca. Pojedine religije, ipak, dopuštaju mogućnost da samoubistvo bude tretirano kao moralan čin, kada pojedinac izražava želju za prestankom života usled izvanrednih okolnosti, na primer, ukoliko nije ispunio neke od očekivanih ciljeva. Kao primer može da posluži fenomen ritualnog samoubistva-sepuku (harakiri) u Japanu, pod okriljem šintoizma sa primesama budizma. Činjenica je da postoji potpuna religijska podrška takvom činu, jer je takvo samoubistvo viđeno ka moralno razrešenje teške životne situacije u kojoj se samoubica našao. Ono je utkano u kodekse ponašanja ronina, to jest samuraja, a i danas je prisutno kod pojedinaca koji oponašaju vrednosti tradicionalne kulture Japana. Primer iz novijeg vremena je ne tako davno ritualno samoubistvo poznatog japanskog pisca Jukia Mišime, čoveka sa fantazmagoričnom biografijom, koji se zauzimao da se vrednosti carske tradicije Japana primene u godinama posle drugog svetskog rata. Posle neuspelog državnog udara koji je pokušao da organizuje u Japanu, Jukio Mišima je izvršio sepuku.

Sa druge strane, religije zasnovane na judeohrišćanskim osnovama, uključujući i islam, imaju tradicionalno negativan odnos prema suicidu. Takav stav izrečen je u jednoj od osnovnih Božijih zapovesti da ne treba ubiti, kako drugoga, tako ni sebe. Svima poznata novozavetna priča o samoubistvu Hristovog apostola Jude, ostenzivno iznosi kritiku samoubistva. Njegov slučaj je primer odrođenosti od izvornog učenja o spasenju duše kao odrazu životnosti. Izdaja učitelja koji je ‘’Put, Istina i život’’ dolazi pošto Juda Iskariotski nije prepoznao mogućnost potpunog ostvarenja potencijala ljudskosti, odnosno lik božiji u sebi, a njegov suicid ima puno značenje homicida nad samim sobom. Aurelije Augustin, u svom spisu „De civitate Dei“, ovom tumačenju dodaje misao da je samoubistvo jedini greh koji ne može da se okaje, pošto počinilac više nije živ, a samo živom čoveku ostaje mogućnost pokajanja. Na jednom drugom nivou preseka, religijska priča o Judinoj izdaji Hrista, svakako, upozorava da zavist i očaj ne mogu da imaju udela u izgradnji ili restituciji selfa.

Kritika samoubistva od strane zvanične religije (stav duhovnih lica koji se sreće u propovedima i u svakodnevnom životu), neretko se, na žalost, ogleda i u odnosu prema porodici samoubice.

Kroz istoriju ljudskog roda, do današnjih dana, samoubistvo se provlači kao neka crna nit, kao konstanta – postoji uvek i svugde. Nema kulture, perioda u razvoju ljudskog roda niti društvenog sloja koji ne znaju za samoubistvo. Samoubistvo je karakteristika ljudske vrste. Emil Dirkem (Durkheim), utemeljivač savremene sociologije i autor znamenite studije sa jednostavnim nazivom “Samoubistvo”, dokazuje da su društveni činioci od suštinskog značaja za fenomen samoubistva. Razlikujući tri vida samoubistva: 1) samoubistvo usled bolesti, 2) altruističko samoubistvo, kao svesno žrtvovanje pojedinca za dobrobit drugih članova zajednice, i 3) samoubistvo koje je proizvod anomije. Dirkem je izdvojio poslednju kategoriju kao tragičan ishod sloma tradicionalnih vrednosti. Samoubistvo koje dolazi kao posledica anomije za Dirkema je dokaz da društvo koje je u tranziciji, gubi vrednosti svojstvene prošlosti, a savremeni autori postuliraju da takvo društvo u tranziciji ne može da ostvari adekvatnu društvenu kontrolu, odnosno regulaciju, svojih članova. Ne postoji način na koji jedinka može valjano da se integriše u nedovoljno oformljen društveni kontekst, a ne postoje ni vrednosti sa kojima bi se pojedinac identifikovao i na taj način obnovio sopstveni osećaj zdrave egzistencije. Tako neintegrisana jedinka kao da nije potrebna ni društvu ni sebi samoj. Dirkem je, u svom pristupu društvenoj stvarnosti, razlikovao društva mehaničke solidarnosti, sa niskim nivoom društvene podele rada, koja neguju čvrste i prisne socijalne veze između pojedinaca, i društva organske solidarnosti, sa visokim nivoom reglementovanosti društvenog života i sa visoko diferentovanom podelom rada i uloga u društvenom životu. Njegova zapažanja su i dalje aktuelna i mogu da se prepoznaju i primene u društvenim okolnostima tranzicije u današnje vreme.

Interesantan je podatak da društva koja su, usled modernizacije i razvoja, napustila uporišta ortodoksnih verovanja judeohrišćanske religijske prakse, imaju povišenu stopu samoubistava. Ova društva su odavno izašla iz organizacije mehaničke solidarnosti, a hitrim korakom svojih otuđenih jedinki napuštaju i uporišta organske solidarnosti. Niska stopa prirodnog priraštaja, takođe, ukazuje na suštinske probleme vezane za solidarnost u društvu. Zanimljivo je i gledište onih autora koji društvo sa negativnim prirodnim priraštajem, ili niskom stopom prirodnog priraštaja, posmatraju kao društvo samoubica. Sa modernizacijom društva i sekularizacijom vere, savremeni čovek se udaljava od tradicionalnih načina koji su ga duševno usmeravali i oblikovali kroz religijsku praksu. Promene religioznosti su odraz promena u društvu sa kojima idu pod ruku. Suicidnost ovde može da se posmatra u svetlu mogućih uticaja religijske prakse na duševnu patnju pojedinca, na oblike ispoljavanja duševne patnje, na njeno razumevanje, stav prema patnji i lečenje, kao i kroz brojne patoplastičke uticaje religijske prakse ili psihopatološka zastranjenja sa obeležjima religioznosti. Raspad tradicionalnih vrednosti, paralelno sa tranzicijom i anomijom, prati i raspad tradicionalnih religijskih praksi i njihova sekularizacija.

Vernon navodi da su se, sa sekularizacijom vere, mimo tradicionalnih religijskih zajednica-crkava, izdvojili određeni vidovi „novih religioznosti’’, brojne denominacije, sekte i kultne grupe. Ekstreman primer je masovno samoubistvo pripadnika sekte D`ejmsa D`onsa u Gvajani, 1978. godine, kada je kolektivnim trovanjem nastradalo oko hiljadu ljudi. Pomenimo i pasivno samoubistvo pripadnika sekte ‘’novih davidijanaca’’, 1993. godine, u mestu Waho u Teksasu. Članovi, očekujući smak sveta i napad sila zla, naoružali su se i zatvorili u kuću. Kako se nisu odazivali na pozive policije da se predaju, intervenisala je vojska. Epilog je bio tragičan, niko od 23-je nije preživeo.

Religija je prevashodno sociološki fenomen. Iza religije se uvek krije hipostazirano društvo. Osvrt na društva organske solidarnosti, njihov raspad i anomiju treba da bude praćen uporednim osvrtom na rastakanje moralnih i religijskih društvenih struktura. Višeznačni fenomen suicida može da se posmatra i u svetlu promena religioznosti, kao odraz procesa društvene transformacije u vremenskom preseku jednog društva. Budući da tradicionalni stav zvaničnih religija prema samoubistvu opstaje u vremenu, zaključili bismo da suicid nije pojava korelirana sa religijskom praksom koliko sa promenama u društvu, najpre sa raspadom tradicionalnih vrednosti, anomijom i tranzicijom. Ovi procesi se ogledaju i na planu religioznosti, kao osetljivog pokazatelja stanja u društvu i neizostavno se odražavaju na različite aspekte religijske prakse, od dogmatike do hijerofanije.

 

Boris Jojić
Izdao Institut za psihijatriju,
Klinički centar Srbije, Beograd
Engrami vol. 26 – jul-decembar 2004.

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.