Evolucija: religija, ideologija i nauka


Teorija evolucije je sigurno jedno od najosetljivijih područja nauke. Toliko važnih interesa je uključeno u čitavu priču o evoluciji da bilo kakav argument u vezi sa tom teorijom povlači brojne kontroverze, debate i političke sukobe. Religijski krugovi svaku debatu oko nekih malo važnijih detalja u okviru ove teorije odmah dočekuju uz likovanje i u tome vide priliku da ospore celu teoriju što je, naravno, u suprotnosti sa svim principima nauke. Naravno da je moguće da u nekoj teoriji postoje greške, štaviše, nijedna naučna teorija nije savršena reprezentacija stvarnog sveta, a da opet osnovni postulati budu tačni i da ona jednostavno predstavlja najbolji pravac za dalje istraživanje.

U politici, naravno, postoje veoma važne implikacije teorije evolucije jer se često ideja kompetitivnosti između organizama, koja je deo Darvinovog originalnog pristupa evoluciji, koristi kao argument, u nekim slučajevima i jedan od glavnih, za pravdanje nejednakosti u postojećem društvenom sistemu. Tu se radi o idejama takozvanog socijalnog darvinizma koji je prvi artikulisao Herbert Spenser, ali i razni filozofski pristupi, među kojima i Ničeov, počivaju na pomenutoj tezi.

Kao što vidimo, evolucija udara u same temelje dve glavne društvene interesne sfere – političko promišljanje postojećeg socio-ekonomskog sistema i religiju. Prema tome, nije ni čudo što svaka diskusija o njoj izaziva burne reakcije. U nastavku ćemo kratko razmotriti neke od tih kontroverzi.

Inspirisani originalnim Darvinovim učenjem, biolozi kao što su Dokins i Vilson, a i psiholozi kao što je Pinker, smatraju da je prirodna selekcija, odnosno borba za preživljavanje osnovni mehanizam u okviru koga možemo objasniti gotovo sve oblike ljudskog ponašanja – jezik, kulturu, estetiku, hijerarhijske društvene strukture, itd. Iz ovakvih ideja izrodile su se čitave discipline – sociobiologija i evolutivna psihologija. Naravno, umnogome one se mogu smatrati savremenim pandanom socijalnog darvinizma.

Međutim, sociobiologija je sporna na gotovo svim frontovima pa se tako čuveni evolutivni biolog Levontin zapitao o motivima njenog postojanja do te mere da je počeo govoriti o biologiji kao ideologiji, tj. sistematskom pokušaju da se dominantna ideologija kapitalizma veštački utemelji u prirodnoj nauci posredstvom izuzetno spornih teorija. Evolutivna biologija je sporna ne samo zbog nemogućnosti da pokaže na koji način su neke karakteristike ljudskog ponašanja, čak i one fundamentalne kao što je jezik, mogle nastati prirodnom selekcijom, nego je i sam pojam prirodne selekcije osporen u modernim biološkim razmatranjima.

Noam Čomski, poznati lingvista sa MIT-a, već dugo zagovara tezu da se evolucija jezičke sposobnosti kod ljudi ne može objasniti kroz prirodnu selekciju. Mnogi istaknuti evolutivni biolozi su podržali tu tezu, između ostalih i Stiven Gold. Čuveni argument Čomskog nalazi se u činjenici da se jezik u ljudskoj evoluciji pojavljuje neverovatno brzo – pre manje od 100.000 godina nije bilo ni traga od nekog sistema sličnog jeziku, dok postoje snažni dokazi da su pre 30.000 godina ljudi već koristili jezik. Na evolucijskoj skali 70.000 godina prođe kao blesak munje. Jezik kao izuzetno kompleksan kognitivni sistem nije mogao evoluirati prirodnom selekcijom u tako kratkom periodu. Čomski i Gold pretpostavljaju da su u tom periodu ljudi jednostavno otkrili da imaju mogućnost da koriste jezik iako su kognitivne osnove evoluirale ranije, moguće zbog nekih drugih potreba. Takođe, sociobiologija predviđa da se sve evolutivne promene dešavaju postepeno i svaka karika u lancu te promene donosi organizmu neku prednost.

Međutim, jezik je neograničen sistem što znači da, na primer, rečenicu „Pojeo sam jabuku“ možemo ugraditi u složeniju rečenicu „Rekao sam da sam pojeo jabuku“, a potom i tu rečenicu ugraditi u još kompleksniju – „Miloš je pomislio da sam rekao da sam pojeo jabuku“ i tako do beskonačnosti. Kao u slučaju brojeva – ko god tvrdi da ima najdužu rečenicu na svetu uvek može napraviti dužu samo dodajući „rekao sam da“ na početak. Čomski tvrdi da beskonačan sistem ne može nastati postepenim koracima od kojih svaki donosi neku prednost jednostavno zato što bi bilo potrebno beskonačno mnogo koraka.

Kao što vidimo, jezik je samo jedan od vidova ponašanja koji se teško može objasniti sociobiološkim terminima. Međutim, u evolutivnoj biologiji i sam pojam prirodne selekcije poslednjih godina doživljava razne transformacije. Naime, u Poreklu vrsta, sam Darvin je intrigiran činjenicom da mnoge životinje sarađuju i grade kompleksne društvene odnose u kojima svi članovi brinu jedni o drugima – mravi i pčele su odličan primer. Dalje, u životinjskom svetu postoji i kooperacija među vrstama. Naravno, Darvin je primetio i pojavu jezika kod ljudi kao problem za njegovu teoriju. Ove činjenice bile su u kontrastu sa Darvinovim pojmom prirodne selekcije kao biološke formulacije zakona jačeg. Darvin je smatrao da se čitav proces evolucije vodi u smeru prilagođavanja organizma određenoj sredini. Odnosno, ideja je da postoji određeno mesto, takozvana ekološka niša, u životnoj sredini u koje organizam treba da se uklopi adaptacijom – preživljavaju samo oni organizmi koji se bolje uklapaju u to ležište koje postoji u životnoj sredini, metaforički rečeno.

Savremeni naučnici imaju drugačije viđenje prirodne selekcije koje potpuno raskida sa Darvinovim viđenjem čiji je glavni fokus na jedinki ili individui. U savremenoj evolutivnoj biologiji odbacuje se ideja da u životnoj sredini postoji ekološka niša ili ta vrsta prostora u koji jedinka mora da se uklopi da bi preživela. Ideja je da sredina, ili bi možda bolji termin bio okolina (od engleskog environment), ne postoji bez organizama. Organizmi unutar jedne sredine na neki način koevoluiraju ili zajednički evoluiraju time gradeći balans u životnoj sredini. Kroz evoluciju njihove odlike se menjaju kako bi se postigla harmonija u životnoj sredini.

Ovo objašnjenje je i logički tačnije jer je nemoguće očekivati da postoji nešto kao okolina bez samog centra te okoline (u ovom slučaju živog organizma). Takođe, razvoj živog sveta je tekao tako što se životna zajednica menjala i razvijala zajedno sa organizmima. Nigde nije postojala gotova životna zajednica u koju je onda organizam došao i polako pronašao svoju ekološku nišu.

Štaviše, kad se dogode takve stvari, dolazi do potpune katastrofe. Nedavno je svet obišla priča o pitonima koji su pušteni u močvare oko Majamija. U tim močvarama nikad nije bilo pitona ali ima jako mnogo hrane za njih i ne postoje predatori koji bi ih ubijali. Drugim rečima, postoji savršena ekološka niša za njih. Međutim, kao što se može predvideti, rezultat je katastrofalan jer su se pitoni prenamnožili i prete da unište čitavu životnu zajednicu tih močvara a i sebe sa njom.

U zaključku, kao i svaka živa naučna teorija, evolucija se menja i dopunjuje. Čak i sam osnovni postulat prirodne selekcije se brusi i unapređuje i sada, iz perspektive mnogih naučnika, ima prilično drugačiji oblik nego kod Darvina. Međutim, političke implikacije ovakvog shvatanja su radikalno drugačije od onih koje dominiraju poljem sociobiologije koje je osporeno iz gotovo svih aspekata. Ono što je jasno jeste da je teorija evolucije najbolji dostupan teorijski okvir unutar koga se može istraživati živi svet i da se iz nje mogu crpsti političke implikacije samo onda kada su zasnovane na snažnim dokazima a nikada vršiti nasilje nad biologijom kao naukom i propagirati pseudonaučne teorije samo zarad pravdanja postojećih socio-ekonomskih odnosa.

Kada biologija postane ideologija, nauka gubi svaki legitimitet.

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.