Islamizam, levica, imperijalizam i geopolitika

 

 

Od 11. septembra naovamo praktično sva antikolonijalna i antiimperijalistička borba je klasifikovana pod kategoriju „terorizam“; o njoj se drugačije ne može ni diskutovati. Kapitulacija zapadnjačke levice po tom pitanju počela je nakon 11. 9. i globalnog rata protiv terora, koji je pokrenula Bušova administracija. Strah od klasifikovanja pod „teroriste“ ili apologete terorizma proširio se levicom i taj stav nije samo političko ili ideološko pitanje, nego je takođe inspirisan posledicama vezanim za globalni rat protiv terorizma.

Odluka Evropskog saveta od 13. juna 2002. o borbi protiv terorizma, nakon što je američka lista terorističkih organizacija kopirana i inkorporirana u evropsko zakonodavstvo, omogućuje sudovima da procesuiraju one koji su osumnjičeni da pomažu terorizam. Tokom prvih antiratnih mitinga u Londonu, neki aktivisti su delili publikacije koje su uključivale i marksističke analize Hamasa i Hezbolaha, ali su pohapšeni, i njihovi časopisi konfiskovani. Drugim rečima, pokušaji da se ljudi informišu o političkim programima tih organizacija sada su ilegalni. Politička atmosfera zastrašuje ljude kako bi se distancirali od ovih pokreta otpora i osudili ih bez rezervi.

Slabašne demonstracije u evropskim prestonicama u znak podrške Gazi istakle su suštinski problem: većina levičara pruža podršku narodu Gaze, ali odbija da je pruži i njihovom političkom izrazu i odabiru kao što je Hamas u Palestini i Hezbolah u Libanu. Levica ne samo što odbija da im pruži podršku, nego ih osuđuje i bori se protiv njih. Podrška narodu Gaze postoji, dakle, samo na humanitarnom nivou ali ne i na političkom. Levica se uglavnom bavi podrškom koju ove grupe imaju među arapskim masama, bez interesovanja za činjenicu da je izraelska jasna i agresivna namera uništenje ovih pokreta. Sa političke tačke gledišta, možemo reći bez preterivanja da želja zapadnjačke levice (više ili manje otvoreno priznata) prati liniju izraelske vlade, a to je likvidacija narodne podrške Hamasu i Hezbolahu.

Drugi problem je taj što većinu demonstranata čine građani severnoafričkog porekla, kao i južnoazijski muslimani u slučaju Londona.

Zašto je levica mobilisana u tako malom broju po ovom pitanju?

Problem je bio očigledan još kada je Izrael napao Liban, u leto 2006. Citiraću džez muzičara Gilada Acmona, anticionističkog Izraelca koji je šest meseci pre invazije izjavio: „Već duže vreme očito je da se ideologija levice očajnički bori da pronađe svoj put usred nastajuće bitke između Zapada i Bliskog istoka. Parametri tzv. sukoba civilizacija su tako jasno uspostavljeni da je svaki ‘racionalni’ i ‘ateistički’ levičarski aktivista osuđen da stoji bliže Donaldu Ramsfeldu nego bilo kom muslimanu.“

Sama činjenica da se na mitinzima uzvikuju parole na arapskom zna da iziritira čak i levičare. Kada su 1973. organizovane masovne demonstracije protiv Pinočeovog preuzimanja vlasti u Čileu, niko se nije usudio da latinoameričkim demonstrantima kaže: „Molimo vas da skandirate na engleskom ili francuskom.“ Nismo videli oklevanje među levicom kada se pokazivala solidarnost sa latinoameričkim biskupima, sledbenicima teologije oslobođenja u borbi protiv Jenki imperijalizma tokom sedamdesetih. Nismo videli rezervu u podršci katoličkom otporu protiv britanskog imperijalizma u Irskoj, niti kritiku Martina Lutera Kinga za njegove reference na jevanđelja, što je bila moćna poluga za mobilizaciju crnih američkih masa koje su šezdesetih godina bile obespravljene u SAD. Ovo diskriminatorsko postupanje zapadnjačke levice i sistematsko nepoverenje u muslimane, koje sve, bez razlike, sumnjiče da im žele nametnuti šerijat, može se objasniti jedino kolonijalizmom koji je duboko obeležio njihovu svest. Ne treba zaboraviti da su neke zapadnoevropske KP svojevremeno hvalile prednosti kolonizacije koju su oduševljeno širili hrišćanski misionari. Na primer, u programu KP Belgije, kada je stranka izašla iz perioda herojskog otpora protiv nacističke okupacije, stajalo je sledeće o „belgijskom“ Kongu: „a) Uspostavljanje jedinstvene ekonomske celine Belgija – Kongo; b) Razvoj trgovine sa kolonijom i realizacija njenih nacionalnih resursa; c) Nacionalizacija resursa i trustova u Kongu; d) Razvoj klase belih kolonista, crnih farmera i zanatske klase; e) Postepeno davanje demokratskih prava i sloboda crnoj populaciji.“

Ova vrsta političkog obrazovanja radnika od strane partije imala je za posledicu nedostatak solidarnosti, a kasnije i proteste, kada su ubijeni Patris Lumumba, Pjer Mulele i mnogi drugi afrički antiimperijalistički lideri. Najzad, njihova zapadna civilizacija je civilizovana, zar ne? A demokratska prava i slobode mogu biti dodeljeni masama „trećeg sveta“ samo postepeno, jer ih usled varvarstva ne bi valjano koristili.

Na osnovu potpuno istog političko-kolonijalističkog obrazloženja, zapadnjačka levica sada žali što je podržala demokratske izbore u Palestini. Možda su trebali usvojiti više postepeni prilaz Palestincima, jer je ovako većina glasala za Hamas. Još gore, francuska i belgijska KP, na svojim web stranama, sa „žaljenjem primećuju da je PLO bio primoran da organizuje parlamentarne izbore 2006, u vreme kada je Hamas imao jasnu prednost u simpatijama među masama“.

Najmalodušniji levičari su oni koji osuđuju agresora i žrtvu podjednako. Zauzimaju kukavički, a navodno „moralan“ stav, i njihova osuda ugnjetenih pokreta ili vlada pod opsadom je potpuno irelevantna, pošto karakter ugnjetenih pokreta ili vlada pod opsadom nema nikakve veze sa razlozima i motivima intervencije, i nikako ne može opravdati imperijalističku invaziju. To su već poznate struje sklone propagiranju mejnstrim mišljenja, ne osporavajući ga i ne nudeći alternativno, kontrahegemono objašnjenje.

Koristeći liberalno-buržoasku analizu, posmatraju konflikte u ideološkim i verskim, umesto materijalnim i klasnim uslovima. Tako islamizam predstavlja varvarstvo, brutalnost, mržnju i zaostalost, i, prema liberalnom sistemu mišljenja, on je po svojoj prirodi loš.

Problem je u tome što socijalistički pokreti i pojedinci treba da budu u suprotnosti sa dominirajućim „zapadnjačkim“ sistemom mišljenja i strahovima koje šire kapitalistički mediji, i da nikako ne usvajuju stereotipe i predrasude kojih se inače, kako tvrde, gnušaju.

Politički islam

Politička scena Bliskog istoka, pa i šire, dominirana je islamističkim pokretima još od revolucije u Iranu 1979. Različito predstavljeni na zapadu kao: islamisti, islamski fundamentalisti, politički islamisti itd… ovi pokreti teže regeneraciji društva kroz povratak prvobitnim učenjima proroka Muhameda. Postali su glavna, ili jedna od glavnih snaga u Iranu, Palestini, Libanu, Sudanu, Egiptu, Alžiru, Avganistanu, Turskoj, Maliju i Tadžikistanu. Uspon ovih pokreta bio je ogroman šok za liberalnu inteligenciju, i proizveo je talas panike među ljudima koji su verovali da će „modernizacija“ koja nastupa nakon pobede protiv kolonijalizma 1950-ih i 1960-ih dovesti do „prosvetljenih i manje represivnih društava“.

Politički islam relativno je nova politička opcija, i njen začetak datira od kraja 19. veka, iako se ideološki u potpunosti razvio tek sredinom prošlog veka. Odnos islama i islamizma je odnos vere i ideologije. Kao politika i ideologija, islamizam nije podudaran, ili ne u potpunosti, sa islamom kao religijom, ili sa kulturama muslimanskih zajednica. Islamizam je ideologija do koje se dolazi izborom i svesnom odlukom, i ona obuhvata različite političke pokrete. Islamizam je sazrevao u otporu politici i vrednostima zapadnih liberalnih demokratija, a islamističko razumevanje teokratske države kao odgovor na dominaciju, pre svega u međunarodnim odnosima, i u samom muslimanskom svetu, zapadne nacije-države. Islam obezbeđuje šemu društvene i verske interakcije, određujući odnose između ljudi i odnose ljudi i Boga, ali ne ukazuje na poželjne opipljive oblike tih odnosa niti na idealan oblik vladavine. Jedna interpretacija poželjnih oblika vladavine potiče od Perviz škole, bazirana na kuranskoj tvrdnji da je nauka odgovor svakom društvenom izazovu, te ukoliko nije u suprotnosti sa osnovnim kuranskim učenjem, ostavlja ljudima da osmisle i uspostave odgovarajući društveni poredak u skladu sa vremenom i okolnostima. Suprotno tome, moderni islamisti se na osnove islamske države pozivaju na korpus pravnih akata koje su formulisali rani juristi. Moderni koncept islamističke države razvio se iz odgovora na britansku okupaciju Egipta u 19. veku te na sve veći uticaj zapadnih kolonijalnih sila i pojavu cionističkog pokreta. Egipćani su imali potrebu da nacionalističkim ili religioznim porukama odgovore na britansku okupaciju i evropske ideje.

Islamizam se od samih početaka nadmetao sa tadašnjim sekularnim nacionalnim i socijalističkim ideologijama koje su prodirale u muslimanski svet. Tokom prve polovine 20. veka nacionalizam je postao osnovna politička snaga u muslimanskom svetu, ali nakon što su se sekularne nacionalističke ideologije u nadolazećem vremenu pokazale nesposobne da odgovore na probleme kako ekonomske tako i kulturološke prirode, islamizam i krajnja levica dobijaju na važnosti. Krajem 1960-ih odnos snaga islamista i krajnje levice u arapskom svetu bio je približno isti, te je često snažnija antiimperijalistička retorika obezbeđivala novo članstvo ili simpatije.

 Odnos Zapada i islamista

Širina i različitost islamskog sveta – prostorna, etnička, sektaška i rasna – bila je okvir nastanka različitih islamističkih pokreta čije su namere, strategije i organizaciona struktura specifične. Većina teoretičara razlikuje umereni i ekstremni islamizam, ili ih sortira u odnosu na postupanje iako se konačni cilj smatra istovetnim, bilo da se favorizuje oružana borba ili izborna procedura. Međutim, ono što je ključna razlika među ovim pokretima, i ono što oblikuje i definiše odnos zapadnih sila (a time nažalost i javnog mnenja u razvijenom svetu) i određene islamističke grupe je kakav je u stvari odnos te grupe ili pokreta prema kapitalu, državi i imperijalizmu.

Da pojednostavimo: odnos Zapada i islamističkih pokreta varira od direktnih konflikata, preko javne osude, glasne ili prećutne podrške, do političke ili vojne kolaboracije. Tako islamistički režim u Turskoj zaslužuje punu američku, kao i podršku celokupnog Zapada, islamističke grupe u Siriji političku, oružanu i logističku pomoć, u Libiji vojnu kolaboraciju u vidu invazije na bivši režim, a u Egiptu (sada već bivši režim) finansijsku potporu i prećutnu podršku. Ono što je zajedničko ovim grupama je što omogućuju ili obećavaju plodne uslove za profit dominantne klase spoljnih centara moći, pozdravljaju strane investicije, otvaraju tržište, zahtevaju vrlo mali porez na dobit stranih preduzeća, i nude obilje jeftine radne snage i sirovina. Uprkos popularnom mišljenju da je pad Muslimanskog bratstva u Egiptu režiran u Vašingtonu, on je proizvod unutarburžoaske borbe dva tabora sa istim odnosom prema interesima stranog kapitala. Interesantno je da je tokom kratkog perioda vlasti egipatsko Muslimansko bratstvo, po direkcijama iz Vašingtona, zatvorilo jedini kopneni dotok pomoći Hamasu, dojučerašnjim saveznicima. Još je interesantnije da je neposredno nakon pada Bratstva oformljena vladajuća koalicija na čelu sa vojnim vrhom, u koju su, uz liberale i jednu levičarsku partiju, ušli i salafisti (druga, radikalnija struja islamizma).

Oni islamistički pokreti koji u svojim zemljama negiraju ili ograničavaju interese dominantne klase drugih zemalja, koji pretenduju da nameću visoke carine na uvoz, subvencionišu domaću proizvodnju, potiskuju mogućnost stranog privatnog vlasništva, primoravaju investitore da sarađuju sa lokalnim partnerima i insistiraju da se radnici zaštite od mizernih plata i nepodnošljivih uslova rada – zaslužuju drugačiji tretman. Otuda i zabrana propagiranja i širenja političkih programa Hamasa i Hezbolaha na evropskom tlu. Uništenje takve ekonomske politike glavni je cilj imperijalističkih intervencija, bez obzira na karakter ciljanih pokreta ili vlada, bilo da su u pitanju islamisti u Maliju, Somaliji, Avganistanu, Iraku, Iranu, Libanu i Palestini, ili sekularni nacionalistički režimi poput sirijskog, ili bivših u Libiji i Iraku. Najzad, ono od čega zavisi odnos islamista prema kapitalu, državi i imperijalizmu, je njihov klasni karakter.

Iz gorenavedenog zaključujemo da ne možemo sve islamiste svrstati u reakcionarni tabor zdravo za gotovo, ili da izjednačimo islamski fundamentalizam kao celinu sa vrstom hrišćanskog fundamentalizma koji je bastion desnog krila Republikanske stranke u SAD.

Njihova spoljašnost možda predstavlja, u tradicionalističkom duhu, nostalgiju nestajućih društvenih grupa, ali vrlo je bitno da razlikujemo fundamentalizam od tradicionalizma. Za fundamentalizam je od najvećeg značaja povratak spisima i odstranjivanje novotarija, odnosno aditiva tradicije. Karakteriše ga praksa ponovnog iščitavanja tekstova i potraga za prvobitnim, originalnim izvorom. Neprijatelj, dakle, nije modernost već tradicija, odnosno, u slučaju islamista, sve što nije tradicija proroka, a u slučaju već pomenute Perviz škole, sve što nije kuranski izvor. To je uistinu vrsta reformizma.

Poruke Osame bin Ladena, iako odevenog u arapsku narodnu nošnju, sadrže jednostavnu, savremenu, radikalnu političku poruku: „Naše zemlje su žrtve imperijalizma, naši vladari izdaju naše interese, Zapad pljačka naše resurse…“

Konfuzija u liberalnim krugovima često počinje sa percepcijom moći same religije. Za buržoaske antiklerikalne i „slobodne“ mislioce, boreći se protiv uticaja verskih institucija i „praznoverja“ je sam po sebi način kojim se postiže ljudsko oslobođenje.

Ali, iako verske institucije i ideje jasno igraju ulogu u istoriji, to se ne dešava u odvojenosti od ostatka materijalne realnosti. Verske institucije, sa svojim slojevima sveštenika i propovednika, nastaju u određenom društvu i kroz interakciju sa tim društvom. Oni se mogu uspešno održati dok društvo prolazi kroz promene ako u skladu sa tim menjaju svoju bazu podrške. Tako je, na primer, Rimokatolička crkva nastala u kasnom antičkom svetu i preživela tako što se prilagodila prvim feudalnim društvima, a potom, uz mnogo napora, u kapitalističkom društvu kojim je zamenjen feudalizam, menja deo sopstvenog sadržaja. Ljudi su uvek bili u stanju da ponude različite interpretacije verskim idejama koje poseduju, u zavisnosti od vlastite materijalne situacije, odnosa sa drugim ljudima i sukoba. Istorija je puna primera ljudi koji ispovedaju skoro identična verska uverenja a završavaju se na suprotnim stranama u velikim društvenim sukobima. To se desilo u Evropi tokom velike krize feudalizma u 16. i 17. veku, kada su Luter, Kalvin, Munzer i neke druge „verske vođe“ pružili svojim sledbenicima nov pogled na svet kroz reinterpretaciju biblijskih tekstova.

Tako je i islamizam nastao kao pokušaj da se kroz reinterpretaciju suprotstavi ili pomiri sa materijalnim osvajanjima i kulturnim preobražajem dela Azije i Afrike od strane kapitalističke Evrope.

Levica i islamisti

Moderni odnos levice i islamizma datira od vremena neposredno nakon boljševičke revolucije u Rusiji. U to vreme, sovjetsko rukovodstvo je promovisalo „antiimperijalistički“ pokret u Aziji protiv Britanaca, Francuza i Holanđana, te su u radikalnim islamistima prepoznali saveznike. Na drugom kongresu Kominterne 1920, Sovjeti su pokazali veliko interesovanje za islamističku grupu koju je predvodio Tan Malaka u Indoneziji. Nakon sastanka mnogi delegati su otputovali u Baku, na Kongres naroda Istoka, gde su islamisti, uz podršku boljševičkih lidera, pozivali ugnjetene mase Azije na džihad protiv Britanaca. Nedavno otkriveni film iranskog istoričara Touraja Atabakija dokumentuje događaj. Jedan od onih koji su prisustvovali konferenciji u Bakuu bio je američki pisac John Reed, američki boljševik.

Decenijama posle toga Sovjeti vide islam kao, ako ne inherentno progresivan, onda barem u stanju socijalističkog tumačenja. U sada već bivšim Demokratskoj Republici Avganistan i Narodnoj Demokratskoj Republici Jemen, u školskim udžbenicima islam je tretiran kao oblik ranog socijalizma.

Stih u Kuranu koji navodi da „voda, trava i vatra pripadaju ljudima“ tumačen je kao rani, nomadski, oblik kolektivnih sredstava za proizvodnju; dok su muslimanski koncepti ijma’ (konsenzus), zakat (dobrotvorne donacije), i ‘adala (pravda) tumačeni u skladu sa diktatima antikapitalizma. Džihad je viđen kao oblik antiimperijalističke borbe. Slična sinteza islamske tradicije i modernog državnog socijalizma bila je delimično prisutna i u šest muslimanskih republika Sovjetskog Saveza.

Islamisti su mnogo toga usvojili od tadašnjih saveznika a danas sekularnih političkih rivala: stil antiimperijalističke retorike, sisteme socijalne reforme, organizaciju centralizovane partije (primer je Hezbolah u Libanu, šiitska kopija organizacionog i vojnog oblika vijetnamske Komunističke partije). Ovaj proces je nastavljen sa modernom kritikom globalizacije i „kulturnog imperijalizma“.

Vojni sukobi islamizma sa levičarskim pokretima počinju upotrebom islamista u borbi protiv komunizma tokom hladnog rata, iako je ova tendencija postala široko rasprostranjena i pre toga u Egiptu, gde su do revolucije 1952, komunisti i islamistički pokreti bili često na ivici nasilnih sukoba. Težnja Saudijske Arabije da se suprotstavi Naserovom Egiptu i sovjetskom uticaju na Bliskom istoku je 1960. dovela do osnivanja Svetske islamske lige kao antisocijalističkog saveza koji su finansirali Rijad i Vašington.

U Sudanu, tokom 1960-ih godina, KP, pod vođstvom velikog mislioca i inovativnog teoretičara Abdela Haleka Mahdžuba, uživala je podršku većeg dela radničke klase. Iako joj je određen broj visokih vojnih oficira pružio priliku da dođe na vlast vojnim udarom, Mahdžub je, uveren u pobedu na sledećim izborima, odbio. Zbog te odluke je kasnije zažalio jer ga je, igrom sudbine, pogubila konzervativna struja koja je iskoristila svoj uticaj među delom vojnog vrha, i vojnim pučem preuzela vlast. Mahdžubovi naslednici nikada nisu povratili uticaj KP među sudanskim radnicima, i partija je petnaest godina kasnije, na prvim demokratskim izborima od svrgavanja vojne vlasti, jedva prešla cenzus. Većina bivšeg biračkog tela prešla je u tabor islamista, koji postaju najveća opoziciona partija, i četiri godine kasnije preuzimaju vlast.

Mahdžub je tokom 1960-ih, iako ateista, više bio fokusiran na ideju pronalaženja nacionalističke formule za marksizam u Sudanu, a ne doslovnu primenu sovjetskog ili kineskog iskustva. On je takođe odbacio potčinjenost sovjetskoj Komunističkoj partiji, a za razliku od velikog broja drugih komunističkih partija, zalagao se za slobodu veroispovesti umesto državnog ateizma. Njegovi naslednici ukidaju stavku o slobodi veroispovesti i započinju agresivnu politiku „ateističkog podučavanja“ članstva, što većinu simpatizera KP otvoreno gura u ruke drugih „antiimperijalističkih“ struja, koje ne samo da ne iziskuju kulturni preobražaj, već mu se i suprotstavljaju.

Zanimljivu situaciju imali smo u Avganistanu, neposredno pre i tokom sovjetske vojne intervencije. Prosovjetska vlada koja je došla je na vlast 1978, pod rukovodstvom Narodne demokratske stranke Avganistana, videla je u maoistima (pod vođstvom Progresivne omladinske organizacije, PIO) glavnu pretnju sopstvenim snagama i pokrenula ozbiljnu kampanju državne represije protiv njih. Hiljade maoista i njihovih saveznika je ubijeno, dok su talibani, iako potpomagani i direktno finansirani od strane SAD, nakon upućenog poziva sovjetskim snagama da pomognu vlastima, prihvatili sporazum o nenapadanju sa maoistima. Maoisti u Indiji (Communist Party of India-Maoist) već duže vreme sarađuju sa islamistima, ali poriču vojnu kolaboraciju, dok bacaju akcenat na političku saradnju, isključivo u antiimperijalističke svrhe. U saopštenju od 4. maja 2011. o navodnom ubistvu Bin Ladena, tvrde da prihvataju „želju mnogih da se pridruže Al-kaidi i talibanima, kao izraz ljutnje protiv imperijalizma i okupacije koja nije pravilno kanalisana u revolucionarne organizacije koje su zaista u stanju da oslobode ljude širom sveta od jarma ugnjetavanja“. Vođa CPI (maoist), Ganapathi, u intervjuu za „Kasama project“ dodaje: „Islamistički pokreti imaju dva aspekta: jedan je njihov antiimperijalistički aspekt, a drugi reakcionaran u društvenim i kulturnim pitanjima. Naša partija podržava borbu muslimanskih zemalja i naroda protiv imperijalizma, dok kritikuje i bori se protiv reakcionarne ideologije i društvenog izgleda muslimanskog fundamentalizma.“

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.