Kuda dalje: limiti nauke i tehnike u okviru postojećeg sistema

teleportation

Čuveni antropolog Dejvid Greber je skoro primetio kako se većina najluđih naučnofantastičnih maštarija sa kraja 19. i početka 20. veka obistinila do druge polovine 20. veka. Naučnici i inženjeri su konstruisali podmornicu nalik onoj iz romana Žila Verna; pojavili su se avioni a zatim i spejs šatli; ljudi su posetili mesec i imaju mogućnost globalne komunikacije; tuberkuloza, kao najveća pošast prethodnih dva veka je gotovo iskorenjena. Međutim, čitav niz maštarija generacija rođenih posle II svestkog rata ostale su na tom nivou – samo maštarije. Iako se verovalo u suprotno, komercijalni letovi u svemir nisu uspostavljeni, ne postoji lek za rak, ne postoje leteći automobili, ne postoji mašina za teleport, kao ni mnoge druge sprave i izumi koji su preplavili naučnu fantastiku posle II svetskog rata. Postavlja se pitanje zbog čega je to tako. Nije moguće da je jedna generacija imala potpuno realistične snove i maštanja dok su njihova deca i unuci postali potpuno sumanuti u svojim željama i prohtevima.

Odgovor na pitanje zašto je nauka izneverila očekivanja koja je sama sebi postavila i koja joj je postavilo društvo mogu se tražiti na raznim stranama. Ipak, čini se da je najbolje pogledati u sam centar ekonomsko-političkog sistema koji je dominantan u celom svetu i tu potražiti uzroke ove stagnacije u naučnom razvoju. Ako govorimo o razvoju nauke pod kapitalizmom ne možemo zanemariti činjenicu da su 19. i 20. vek, vekovi najbrže ekspanzije kapitalizma doneli neverovatan napredak u nauci i tehnologiji. Karl Marks, iako jedan od najpoznatijih kritičara kapitalizma, bio je zadivljen ovom produktivnom dinamikom. Njegovo objašnjenje za taj napredak bilo je u pretpostavci da zakoni konkurencije na tržištu primoravaju kapitaliste da ulažu u tehnološki razvoj i time svojim firmama pronalaze prednosti na tržištu. Međutim, Marks je upravo u ovoj karateristici kapitalitičkog načina proizvodnje uvideo veliku kontradikciju i problem za kapitalizam. Naime, tehnološke inovacije omogućuju kapitalisti da svoje proizvode pravi brže i jeftinije i uz angažovanje manje radnika. To znači da na tržištu ima sve više robe (ponuda) a sve manje potencijalnih kupaca (potražnja) jer sve manje ljudi prima platu. Narušen balans ponude i potražnje u korist ponude znači i drastičan pad cena, a ako firme svoju robu prodaju sve jeftinije, one prave i manji profit.

Prema tome, naučno tehnološki napredak društva je u direktnoj kontradikciji sa interesom krupnih kapitalista. Pretpostavimo li da se u jednom momentu tehnologija i nauka mogu dovesti do takvog nivoa da u okvirima kapitalizma njihova istinska ekspanzija nije moguća, možemo tvrditi da je stagnacija nauke rezultat dostizanja te kritične tačke. Sada treba reći kada je i zašto ta kritična tačka dostignuta.

Do 70-ih godina zbog spleta raznih globalno-političkih okolnosti, zapadni svet je prolazio kroz eskpanziju na svim poljima. Međutim, krajem 70-ih godina dolazi do naglog obrta u politici zapadnih zemalja i nastaje period neoliberalne političke doktrine. Čitav niz komentatora od tada do danas tvrdili su da je takav zaokret u politici bio čisto klasno orijentisan i da nikako nije bio jedina opcija kako je to tvrdila Margaret Tačer. Uvidevši da je radništvo ojačalo do mere u kojoj su klasni interesi bogatih ugroženi, političari kao Regan i Tačer kreću u direktan atak na dotada stečena prava radnika. Dejvid Greber, međutim, ističe da je u naučno tehnološkom razvoju takođe prepoznata klasna opasnost i da je nagli neoliberalni zaokret načinjen i u tom pogledu. S tim u vezi dolazi do naglih promena u načinu finansiranja istraživačkih projekata, i funkcionisanju naučnih instituta i univerziteta.

Na ovom mestu potrebno je uporediti „britanski“ model i „američki“ model u progledu podsticanja naučnih otkrića. U 19. veku Britanci su naučna otkrića podsticali tako što su ekscentrične naučnike i slobodoumne pojedince obezbeđivali tako što bi ih postavili za vikare u ruralnim sredinama time im pruživši priliku da slobodno rade na onome što ih zanima. Nije potrebno isticati da je velika većina ovih investicija bila potpuno promašena – mnogi naučnici su bili potupuni šarlatani koji ništa nisu proizveli. Međutim, nekolicina pojediaca su bili brilijantni umovi koji su proizveli fundamentalna naučna otkrića koja u tom momentu nisu imala nikakvu primenu ali su kasnije generacije itekako znale da primene ova oktrića i transformišu svet. Samo jedan primer su Faradejeva otkrića u oblasti magnetizma koja leže u osnovi većine današnjih tehničkih uređaja ali kada ih je on napravio nisu imala nikakvu direktnu svrhu.

Američki model koji imamo danas je mnogo drugačiji. On se sastoji iz visoko kvalifikovanih timova koji predoge za istraživanja iščitavajau pažljivo i kritički promišljaju njihove manjkavosti pokušavajući da utvrde zašto oni ne bi mogli da poizvedu ništa isplativo. Istraživanje može dobiti pokroviteljstvo jedino ako se bavi nečim što je trenutno u trendu ili ako može proizvesti nešto čija se direktna primena može domah uočiti. Sva ostala otkrića bivaju sasečena već na ovom stupnu razvića to jest na nivou same zamisli ili želje da se načine.

Sa druge strane, postoje i realni politički problemi koji ne dozvoljavaju određene vrste otkrića pod ovakvim sistemom. Recimo, na prvi pogled je jasno da u okviru današnjeg sistema lek za maligne bolesti predstavlja opasnu pretnju po sistem jer bi se životni vek ljudi produžio možda i više od jedne decenije što bi značilo potpunu propast penzionog sistema koji je svuda u svetu i ovako na izdisaju a takođe bi povukao i razne druge probleme koji se tiču prenaseljenosti planete. Pored toga, već je postalo kliše navoditi ideju da politika farmaceutskih kompanija sprečava istraživanja u tom pravcu jer se ogroman profit stiče od prodaje preskupih medicinskih sredstava koji nisu lek već samo palijativno sredstvo ili u najboljem slučaju sredstva za produženje života.

Prepreke ovog tipa vidimo i u istraživanjima alternativnih vidova energije i globalnog zagrevanja. Gde politika direktno upliće prste u finansiranje pseudo-naučnih projekata koji imaju za cilj pronalaženje argumenata za predodređene ideološke zaključke a ne dostizanje objektivnih naučnih saznanja. Da stvar bude još bizarnija, postoje naučnici u polju biologije koji imaju za cilj da ideološki ospore teoriju evolucije kako bi propagirali svoja religijska shvatanja ili koriste iskrivljeno tumačenje same teoriju evolucije za odbranu svojih političkih reakcionarnih pozicija. Iskreni i posvećeni naučnici tada pored činjenice da gube stravično mnogo vremena na administrativne poslove sad moraju da troše svoje dragocene sate na beskrajne debate sa ovim ideolozima i pseudonaučnicima.

U zaključku, iako smo svaki dan svedoci kvazi-inovacija u tehnologiji kao što je prelazak sa jedne verzije Ajfona na drugu, suštinski, fundamentalni pomaci u nauci, slični pronalasku parne mašine, leka protiv tuberkuloze, naizmenične struje i sl. najverovatnije nisu mogući u okvirima kapitalizma. Jasno je da je kapitalizam prevazišao svoje limite i mogućnosti da proizvede napredak i u ekonomskom i u naučno-tehničkom smislu.

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.