Yandex.Metrica

„Genijalni” plan Vlade Srbije i dužnički kolonijalizam

Hoćete činjenice?

Javni dug Srbije iznosi 20,4 milijarde evra ili 62,9 odsto BDP-a, a prema Zakonu o budžetskom sistemu učešće javnog duga Srbije u BDP je ograničeno na 45 odsto. Stopa nezaposlenosti u Srbiji iznosi 29 odsto. Toliko je zvanično ljudi koji ne rade. Međutim, ne zna se broj onih koji „rade“ a mesecima ne primaju plate. Takođe, nijedna statistika se ne bavi onima koji rade za minimalac, ili primaju i manje od toga, i kojima se dešava da im minimalne zarade kasne.

Ne brinite, Vlada ima rešenje. „Genijalni“ Vučićev plan i program podrazumeva smanjenje plata, povećanje poreza, cena hrane, starosne granice za odlazak u penziju, i rasprodaju državnih resursa.

Sve nam je to saopšteno na sednici Skupštine, u dobro režiranom filmu srpske političke elite, gde se glavni glumci obavezuju na rad i znoj, poštovanje radnog vremena, departizaciju, i još štošta časno i plemenito, dok gradska sirotinja na platou ispred Skupštine guli dlanove i troši glasnice u znak „podrške“ genijalnoj gospodi, iščekujući obećane im dnevnice. Da nije tužno, bilo bi smešno.

Predstavljene reforme pogodiće najšire slojeve društva, siromašne, ponižene i obespravljene. Mere Vlade osetiće i nezaposleni, jer, kako čujemo, suzbiće i sivu ekonomiju. Neće više biti prodaje garderobe, duvana ili druge polovne robe na ulicama. Smanjiće subvencije poljoprivrednicima, ali ne i subvencije za navodna radna mesta strancima, a o borbi protiv monopolista naravno nema ni reči.

Najavljena je i prodaja Telekoma, dela EPS-a i Srbijagasa, i tako opet „genijalno“ doskočeno problemu budžetskog deficita, iako su isti ti genijalci pre samo dve godine osuđivali prodaju Telekoma koju su najavljivali prethodni hohštapleri kao „nedomaćinsku i neodgovornu“ i pretili tužbom protiv Vlade Mirka Cvetkovića.

A jeste li znali da se „genijalni“ Vučićev plan i program ne razlikuje, ama baš nimalo, od „genijalnog“ plana i programa prethodne Vlade?
O, da. „Genijalni“ ekonomski planovi i programi srpske političke elite skovani su i razrađeni u Briselu i Vašingtonu, dok su domaći političari samo portparoli i PR menadžeri međunarodnih finansijskih institucija, a tzv. ekonomski eksperti Vlade Srbije ništa drugo do dobro plaćene dvorske lude.

Taj „genijalni“ plan i program uručen nam je u četiri faze čiji je naravno cilj pljačka resursa i apsolutna kontrola nad državom-žrtvom. U prvoj se fazi privatizuje državna imovina, u drugoj se liberalizuje tržište i omogućava da kapital bez prepreka izlazi iz zemlje, u trećoj se tržišno određuju cene, što dovodi do povećanja troškova života uz iste, ili manje cene rada, i u četvrtoj fazi se sprovodi potpuno privredno uništenje, dodatnim merama poput ukidanja subvencija za poljoprivredu, hranu ili gorivo, što dovodi do gladi i ekonomskog haosa, te je država obično prinuđena da rasproda i ono što je preostalo od državne imovine. Tako se uspostavlja dužnički kolonijalizam.

Da bi se rešio problem budžetskog deficita, država tada pribegava novom zaduživanju kod MMF-a, pod još gorim uslovima, a jedan od zahteva MMF-a biva da se privatni dug pretvori u državni i javni, pa imamo paradoks da država finansira sopstveno zaduživanje, što dovodi do bankrota.
Sa druge strane, vodeće ekonomske sile poput EU, Velike Britanije, SAD i Japana, štite sopstvenu privredu preko carina i subvencija na domaću proizvodnju, i tako izbegavaju ekonomsku politiku koju međunarodne finansijske institucije nameću „robovskim“ zemljama. Toj su ekonomskoj politici, u poslednje vreme, pribegle i neke manje razvijene zemlje trećeg sveta, pa su izvan diktata međunarodnih finansijskih institucija uspele da ostvare ekonomski rast.

U sklopu teatralnog objavljivanja „genijalnog“ plana i programa, Aleksandar Vučić je, onako maestralno demagoški, promovišući „svoju“ šok terapiju i mere štednje, obećao da ćemo kroz tri godine uživati prve plodove ekonomskog oporavka i privrednog rasta. Dakle, ako preživimo, živećemo bolje. Isto je izjavio decembra prošle godine, samo što je u tadašnjoj izjavi datum boljeg života tempiran na kraj 2014. U nekim drugim izjavama u pitanju je bila 2015. i sve to onako proizvoljno, „odokativno“, bez nekih argumenata ili ozbiljne ekonomske analize. Sada znamo i kako: kroz primenu ekonomskog programa svetskih međunarodnih institucija, rasprodajom državnih resursa i ulaskom u dužnički kolonijalizam.

U oktobru 1991. dug SFRJ iznosio je 16 milijardi dolara, a jula 2009. godine države koje su činile SFRJ dugovale su zajedno 184,98 milijardi dolara. Radnička prava ostvarena u bivšoj državi, demokratski odnosi u proizvodnji, besplatno obrazovanje, zdravstvena zaštita, obavezno socijalno osiguranje, sigurno radno mesto, plaćeni godišnji odmor itd, deluju poput neostvarivog sna u novonastalim kapitalističkim, robovskim državicama.

Priča koju nam mediji plasiraju već dvadesetak godina, o socijalizmu kao nečemu nazadnom, nedemokratskom i ekonomski „neodrživom“, rapidno gubi na snazi, te je sve veći broj onih koji ove epitete vezuje upravo za postojeći, kapitalistički sistem, što pokazuje sve manja izlaznost na izbore i nada u mogući društveni oporavak u okvirima postojećeg sistema.

Tendencija ka poređenju postojećeg poretka sa prethodnim prisutna je u svakodnevnim političkim diskusijama, a sve gori položaj radničke klase u svim bivšim republikama SFRJ dovodi do opasnosti od socijalnih nemira, od kojih se političkim elitama ledi krv u žilama, i koje vide kao mogući začetak revolucionarnih gibanja koja vremenom mogu dovesti do uspostave novog socijalističkog poretka, gde bi se stalo na put pljačkaškim pohodima domaćih i stranih elita i obnovila narodna vlast nad proizvodnjom i celokupnom ekonomijom.

Čini se da „genijalni“ Vučićev plan i program opšte rasprodaje, kako bi se kratkoročno rešio problem budžetskog deficita i kupio socijalni mir u narednim mesecima, nema snagu da zaustavi taj proces.

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.