Glorifikacija proletarijata i impotencija na levici

knele1Ocena da se poslednjih 30 godina vodi svojevrstan rat protiv radničke klase na raznim frontovima više ne bi trebalo da bude stvar kontroverze. Od direktnog fizičkog nasrtaja kroz masovno zatvaranje u okviru „rata protiv droga“1 pa sve do perfidnijih oblika kulturne demonizacije kroz najrazličitije televizijske programe, proletarijat trpi neviđene napade i optužbe. Dok BBC lansira bljutavu kapmanju direktnog ocrnjavanja radničke klase u vidu serije pod nazivom Benefits Street (što bi se moglo prevesti kao Ulica socijale) gde se siromašni predstavljaju kao moralno iskvarene osobe koje novac koji im se daje u vidu pomoći troše na drogu, alkohol i cigarete odbijajući „poštene poslove“ zarad krađe i ostalih oblika kriminaliteta, na ostalim televizijama se ova vrsta napada izvodi malo prikrivenije. Televizije kao što je TLC i slične prikazuju programe i rijaliti emisije u kojima se prežvakavaju najlošije strane ljudskog ponašanja a neretko i primeri čiste patologije a glavni likovi su mahom pauperizovani radnici i lumpenproleteri Britanije i SAD. Kako se levo-liberalni čitalac ne bi unapred ogradio od ove vrste kritike kroz opasku da je to sve deo popularne kulture dok „elitna književnost“ i dalje baštini progresivne vrednosti, primeri prikrivene demonizacije radničke klase mogu se naći i u onome što se smatra vrhunskom svetskom književnošću. Primer za to bio bi roman Subota Ijena Makjuena u kome čitalac prati jednog istaknutog neurohirurga u njegovim subotnjim uživanjima u Londonu koja se na momente prekidaju samo zloslutnim nagoveštajima terorističkih napada. Međutim, ono što zapravo upropašćava doktorov dan je to što ga napada jedan londonski lumpenproleter (profil osobe vrlo sličan beogradskom dizelašu i opasnom momku)2. Ono što se izvlači kao pouka jeste da je miran i sofisticiran način života srednje klase pod stravičnim nasrtajem bezumnih masa huligana i kriminalaca koji izrastaju iz londonskog lumpenproletarijata i ta opasnost je mnogo veća od imaginarne slutnje o terorističkim napadima probuđene 11. septembrom. Sve ovo je na sjajan način obradio Oven Džouns u knjizi Chavs (čiji bi se naslov dobro preveo kao Dizelaši)3. Dok ovakve neukusne karakterizacije naslednika ponosne radničke klase Britanije i SAD ječe na sve strane, radnička klasa je sve vreme prinuđena da se brani i opravdava svoj moralni karakter unutar diskursa koji nastoji da negira samu klasnu osnovu društva i time i jedino moguće objašnjenje svih tih negativnih pojava među radničkom klasom. Drugim rečima, širi se mit da radnička klasa na zapadu i ne postoji, svi ljudi su srednja klasa, a ono sirotinje, nezaposlenih i upropašćenih što se mota po velikim gradovima su moralni otpad koji zasluženo propada na margini društva.

Nametanje ovog diskursa i ove mitologije dovelo je, razume se, do radikalne polarizacije na levici. Napokon, levo-liberalne struje pokazuju potpunu otuđenost od radničke klase prihvatajući dominantni diskurs i pristajući na unapred izgubljenu igru. Socijaldemokratske partije kao što su laburisti u Britaniji i demokrate u SAD pokušavaju da „zaštite“ siromašne bez preispitivanja kapitalizma i njihove klasne pozicije i tako ostaju bez ijednog opipljivog argumenta. Naravno, svaki iole informisaniji levičar odavno je digao ruke od ovih pseudolevih struja pa je zato mnogo interesantnije videti kako se sa ovom problematikom nose radikalno levi krugovi. U ovim krugovima, naravno, kontranarativi su vrlo razuđeni i nema sistematskog pristupa pobijanju dominantne mitologije i masovne kampanje demonizacije siromašnih. Međutim, skoro se iskristalisala jedna vrlo interesantna struja, barem na našim prostorima, koja vrlo hrabro kreće u ofanzivu protiv ove kampanje time što radikalno prekida sa svim vrstama kritike radničke klase i lumpenroletarijat stavlja na etičko-estetski pijedestal radikalne teorije artikulišući time struju pod nazivom dizel socijalizam.4 Drugim rečima, ova struja ne samo da ne prihvata osude urbanog lumpenproletarijata (kod nas poznatog kao dizel kultura sa svim svojim granama, od savremenog džanki-dizel hip-hopa do kultnog densa devedesetih) izrečene iz građanskih krugova već ponašanje i estetsko-etičke vrednosti ove potkulture uzima za prototip revolucionarne mase u 21. veku.

Ono što je dobro u ovom teorijskom manevru je prihvatanje nečega što marksisti danas moraju prihvatiti a to je osmišljanje tradicionalne radničke klase kao relikta 20. veka i viđenje lumpenproletera kao novog revolucionarnog subjekta. Ovo je vrlo dobro primetio Gaj Stending u okviru svog sada već dobro poznatog koncepta prekarijata5. Stending tvrdi da je tradicionalna radnička klasa u procesu odumiranja na zapadu i da se od nje više ne može izgraditi koherentan politički subjekt već da se politička artikulacija levih ideja mora sprovesti kroz prekarijat koji je sačinjen od prekarnih radnika svih vrsta tj. od onih koji su zaposleni na tradicionalnim radnim mestima gde više ne postoji nikakva sigurnost trajnog zaposlenja, preko raznih frilensera do nezaposlenih visokoobrazovanih pojedinaca i umetnika zajedno sa kompletnom potklasom koju čine kriminalci, zavisnici i drugi marginalizovani pojedinci. Vrlo je jasno da ovakva vizija direktno protivreči Marksu i na neki način negovu viziju revolucionarnog subjekta okreće „na glavu“. U Komunističkom manifestu Marks piše:

“Opasna klasa”, društveni talog, ta pasivna masa koja truli zbačena na najniže nivoe društva, bi mogla, tu i tamo, biti poneta zamahom proleterske revolucije, njeni životni uslovi, međutim, pripremaju je mnogo pre za ulogu podmićenog alata reakcionarne intrige.6

Sa druge strane, Bakunjin je pisao upravo o lumpenproletarijatu kao revolucionarnom subjektu i može se reći da je to jedna od fundamentalih tačaka neslaganja Marksa i Bakunjina. U čuvenom delu Marksizam, sloboda i država Bakunjin ulazi u direktnu polemiku sa Marksom i prepoznaje ono što će istorija radničke klase zapada posle Drugog svetskog rata i potvrditi kada piše sledeće:7

Po mom mišljenju, ipak, cvet proletarijata ne predstavlja, kao kod marksista, najviši nivo, najcivilizovanije i najimućnije među radnicima, taj sloj poluburžoaskih radnika, koji upravo predstavlja klasu koju marksisti žele da osmisle kao četvrtu vladajuću klasu i koja je uistinu sposobna da oformi jednu takvu ukoliko se stvari ne poklope tako da zadovolje potrebe cele radničke klase; ovo tvrdim zato što zbog svoje relativne udobnosti i poluburžoaske pozicije, ovaj viši nivo radnika je nažalost previše inficiran svim političkim i društvenim predrasudama i ograničen uskim željama i nastojanjima buržoazije. Može se tvrditi da je ovaj viši sloj najmanje socijalistički a najviše individualistički od celokupnog proletarijata.

Iako bi bilo moguće štošta debatovati oko ovog stava, čini se da je iskustvo radničke klase na zapadu u 20. veku u potpunosti potvrdilo Bakunjinovu hipotezu. Kejnzijanski projekti i socijalna država druge polovine 20. veka potpuno su umirili zapadnu radničku klasu i ogolili njene buržoaske pretenzije pa su svi oblici radikalnog protesta u tom periodu bili izraz drugih marginalizovanih klasa – kolonijalnih subjekata8, rasnih manjina, žena i deklasiranih intelektualaca. U tom smislu, vrlo je poželjno to što ovaj novi talas dizel socijalizma pronalazi lumpenproletarijat kao novi revolucionarni subjekt.

Takođe, mogu se razumeti i impulsi empatije ka obespravljenim i demonizovanim proleterima koji se očituju kao bezuslovna želja da se svi postupci ovog sloja brane od nemilosrdnih osuda građanskih komentatora. Međutim, čini se da dizel socijalizam upada u dvostruku teorijsku zamku. Na prvom mestu tu se radi o svojevrsnoj vrsti moralnog relativizma koja svesno odbija da da vrednosne sudove i napravi razlike između različitih oblika ponašanja unutar revolucionarnog subjekta. Dizel socijalizam odbija da, na moralnom nivou, razlikuje učestvovanje modernih lumpenproletera u odbrani od poplava i socijalnim protestima u Bosni od konzumiranja sintetičkih droga, nasilja, porno klipova i slično:

Poenta upravo jeste da to nije pozicija „ili-ili“ nego pozicija „i jedno i drugo“, dakle, i vršnjačko nasilje i sve ostale stvari neprijatne za građanski habitus, ali i spremnost da se učestvuje u društvenim poduhvatima bitnim za narodni kolektivitet.9

Međutim, čitava tradicija revolucionarnog socijalističkog mišljenja se uzdržavala od ove vrste moralnog relativizma koji parališe sve vrednosne sudove i na neki svojevrstan način ukida mogućnost teorijskog promišljanja revolucije u nadi da će se ona na pravi način odigrati direktno iz prakse.

S tim u vezi, dolazimo do druge teorijske zamke u koju upada dizel socijalizam koju bih nazvao klasni determinizam, a to je ideja da su vrednosni sudovi i mišljenja pojedinca neumitno uslovljeni materijalnim i klasnim uslovima života tog pojedinca. Pa se tako svi vidovi građanske kritike lumpenproletarijata a priori otpisuju samo zato što su izrečeni iz reakcionarnih klasnih krugova, dok se vršnjačko nasilje, upotreba sintetičkih droga i odabir određene vrste muzike brane samo zato što dolaze iz potencijalno revolucionarnog subjekta. Ovakva generalizacija ne samo da je evidentno pogrešna kada se uzme u obzir koje vidove ponašanja pokušava da odbrani nego bi se prema njoj i sva teorijska razmatranja Fridriha Engelsa morala otpisati jer je on bio industrijalac, a isto tako ogromno hrljenje radnog naroda i lumpenproletera ka fašizmu u Nemačkoj bi moralo biti na naki način opravdano.

I radnička klasa je pogrešiva

Da ne bismo pali u zamku obožavanja radničke klase i odbijanja svih vrsta kritike usmerene ka njoj, moramo odbaciti dogmatični pristup koji proizlazi iz dizel socijalizma. Vrednosni sistem celokupnog društva je danas zatrovan enormnom količinom kapitalističke ideologije koja se mora konstantno pobijati i raskrinkavati. U tom smislu, a priori prihvatanje hip-hop kulture u svoj njenoj različitosti samo zato što proizlazi iz lumpenproletarijata bi nas primoralo da na isti način cenimo i Kanje Vesta i Imortal Teknika, što definitivno ne daje nikakve kriterijume za dalje vrednosno i političko razlikovanje. Hip-hop kultura kao i dizel kultura danas predstavljaju centre najveće koncentracije kapitalističke, šovinističke, individualističke i kompetetitivne ideologije koja ide ruku podruku sa bezrezervnom kritikom tog istog sistema. Drugim rečima, kultura radničke klase buja revolucionarnim potencijalom isto onoliko koliko je i korumpirana raznim elementima dominantne ideologije. Politički polarizovan karakter prekarijata danas prepoznaje i gorepominjani Stending kada poredi prekarne radnike Frankfrurta koji su opljačkali jedan supermarket i ostavili poruku u kojoj jasno ukazuju na svoj prekarni status sa radnicima u Italiji koji su organizovali milicije da napadaju delove grada u kojima žive kineski imigranti kriveći Kineze za svoje lošije uslove rada umesto da prepoznaju krivca u kapitalu i logici sistema.

Naravno, pogledamo li realne društvene efekte koje privrženost hip-hop kulturi u svetu i dizel kulturi kod nas proizvodi, postaće nam još jasnije koliko je ona štetna za današnju radničku klasu. Moto Get Rich or Die Tryin (obogatiti se ili umreti pokušavajući) u kombinaciji sa Keep It Real (repovati samo o onome što si doživeo) principom u situaciji kada je jedini način da se postane bogat kriminal ili uspeh u hip-hop industriji jasno vodi ka kriminalnoj karijeri koja puni privatizovane američke zatvore mladim telima koja onda zatvorsko-industrijskom kompleksu donose milijarde.

Evidentno je da je dizel socijalizam strastvena reakcija na nemilosrdnu demonizaciju radničke klase u kombinaciji se nedostatkom inspiracije da se ponudi alternativni narativ iz perspektive radničke klase. Međutim, vidimo da je ovakav projekat osuđen na propast i da se mora aktivno raditi na artikulaciji novog etičko-estetskog sistema na levici koji bi izdvajao i nadograđivao protoleve i revolucionarne stavove i odbacivao reakcionarne uplive dominantne ideologije u kulture radničke klase. Još u Musolinijevoj Italiji, Gramši je pisao o aktivnosti intelektualaca u radničkoj klasi koji bi radili na kritičkom brušenju revolucionarnog pokreta i izgradili branu protiv svih štetnih uticaja koji dominiraju javnom sferom kapitalističkog društva.10 Ukoliko ukinemo ovu kritičku branu time što se uzdržavamo od svakog preispitivanja ponašanja i vrednosti unutar revolucionarnog subjekta, ostajemo bez ikakve zaštite pod nasrtajem moćnog reakcionarnog ideološkog aparata koji je već preplavio modernu potkulturu lumpenproletarijata.


  1. Alexander, Michelle. The new Jim Crow: mass incarceration in the age of colorblindness. New York: New Press ;, 2010. 

  2. McEwan, Ian. Saturday. New York: Doubleday, 2005. 

  3. Jones, Owen. Chavs: the demonization of the working class. London: Verso, 2011. 

  4. http://teorijaizteretane.blogspot.com/2014/06/vruci-krompiri-u-teoriji-nelagodnosti.html 

  5. Standing, Guy. The precariat the new dangerous class. London: Bloomsbury Academic, 2011. 

  6. Marx, Karl, Friedrich Engels, and Frederic L. Bender. The Communist manifesto: annotated text. New York: W.W. Norton, 1988. (moj prevod). 

  7. Bakunin, Mikhail Aleksandrovich. Marxism, freedom and the state. London: Freedom Press, 1950. (moj prevod). 

  8. Fanon, Frantz. The wretched of the earth. New York: Grove Press, Inc., 1963. 

  9. http://teorijaizteretane.blogspot.com/2014/06/vruci-krompiri-u-teoriji-nelagodnosti.html 

  10. Gramsci, Antonio. Prison notebooks. New York: Columbia University Press, 1991. 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.