Zašto Zakon o radu mora da prođe?

Foto: StockMonkeys.co

Foto: StockMonkeys.co

Nije samo u Srbiji slučaj da se sve zakonske mere koje su toliko očigledno usmerene protiv običnog naroda pravdaju kao neophodne ili kao jedini izlaz. Gotovo svaka važna odluka koja se danas donosi, barem na Zapadu, praktično nema alternativu. Ovo nije nikakva novost i čitav skup politika koje se provode od kraja sedamdesetih godina, koje se najčešće karakterišu prefiksom „neoliberalne“ u politiku su i uvedene pod sloganom TINA – There Is No Alternative – (eng. „nema alternative“) u kampanji Margaret Tačer. Međutim, na javnoj sceni se ne ide korak dalje da bi se dao odgovor zašto ne postoji alternativa, a razlog za to sistematsko i namerno ignorisanje logičnog sledećeg koraka je duboko ideološki i na ovom mestu ćemo pokušati da damo odgovor na pitanje zašto se svi ovi „bolni rezovi“, uključujući i Zakon o radu, moraju načiniti.

Sam početak neoliberalnog projekta bio je obeležen idejom da su žrtve radničke klase samo kratkotrajne i da će se nakon izvesnog perioda sve izgubljeno vratiti – oni koji ostanu bez posla u javnim firmama naći će ga u privatnim a kratkotrajna smanjenja plata i doprinosa nadoknadiće se kroz prirodne povišice kada se ekonomija zauka. I mi smo u proteklom periodu bili svedoci ovakve bajke ali samo do određenog nivoa jer su ljudi većinom ipak sumnjičavi prema takvom scenariju. Osim toga, vrlo je jasno da smanjenje prava radnika nikako ne može dovesti do poboljšanja položaja radnika – tu se radi o prostoj logičkoj kontradikciji. Takođe, glavni argument za izglasavanje ovog zakona, a to je da će on dovesti do većeg zapošljavanja, nema nikakvog smisla jer, kako je primetio Tihomir Ponoš komentarišući istovetnu inicijativu u Hrvatskoj, kapitalisti neće zapošljavati još radnika ako im novi zakon omogući da sadašnji zaposleni rade duže1. Štaviše, možemo očekivati i otpuštanja pa je zato vrlo indikativno što se kod nas insistira na klauzulama koje olakšavaju otpuštanje i smanjuju otpremnine. Postavlja se logično pitanje zašto se uopšte raspravlja o olakšanom otpuštanju ako spremamo zakon koji će da podstakne zapošljavanje. Naravno, sve je ovo jasno i vladajućoj političkoj eliti i zbog toga se ovakvi argumenti lansiraju samo u određenim situacijama jer u ozbiljnijoj raspravi nemaju nikakve šanse.

Međutim, vratimo se sada na pitanje da li je novi zakon o radu nužnost i da li su sve neoliberalne politike nužnost. Odgovor je i jesu i nisu. Neoliberalizam kao politička doktrina uistinu je nužan i jedini odgovor na krizu profitabilnosti unutar kapitalizma. Naime, činjenica je da se krajem sedamdesetih godina 20. veka došlo do momenta kada su korporacije proizvodile ogroman višak robe koji nije imao ko da kupi – tržište je postalo prezasićeno. Ali, svima je poznato da novac mora stalno da se ulaže i da se na njemu uzima zarada kako ne bi gubio na vrednosti. Zbog toga su kapitalisti uvideli da dalje investicije u okviru tada postojećeg zakonskog okvira nisu moguće i shvatili su potrebu sticanja novih načina za pribavljanje profita.

Rešenje je bilo uvođenje političko-ekonomskog programa koji je Dejvid Harvi nazvao „akumulacija oduzimanjem“2. Ključni deo ove strategije je plan da se ubuduće akumulacija ili zarada vrši kroz razjedanje ostataka socijalne države odnosno kroz pretvaranje države u glavnu „mušteriju“ kojoj će se prodavati razne usluge pa s tim u vezi imamo pokušaje privatizacije i „outsourcinga“ svih mogućih državnih funkcija, od onih najosnovnijih kao što su obrazovanje i zdravstvo pa do perifernih kao što su čišćenje ulica, održavanje parkinga i slično. U Americi čak postoje i privatni zatvori u kojima korporacije dobijaju i do 50.000 dolara godišnje za izdržavanje jednog zatvorenika koji pri tom može i da radi za platu pet puta manju od minimalne dozvoljene. Sumirano, kapitalisti se pretvaraju u jedan ogroman kancer na telu države i stanovništva koji praktično više ništa ne proizvodi već parazitski prisvaja javni kapital koji je stican kroz čitav 20. vek.

Kako se ovo može primeniti na sadašnji Zakon o radu? Vrlo lako, pošto kapitalisti kod nas vide da više ne mogu da zarade kroz nove investicije, jedino rešenje je da se poveća profitna stopa kroz smanjenje troškova koji odlaze na radnu snagu. Smanjenjem izdataka za godišnji odmor, na primer, de facto se osigurava da ga skoro niko neće koristiti jer ni ovako ne može da sastavi kraj sa krajem a odmor bi svejedno proveo ležeći u stanu jer se odavno nema novca ni za izlet do obližnjeg kupališta ili bazena. Naravno, povećanje dozvoljenog obima posla za sadašnje radnike otvara prostor za otpuštanja jer će sada manje ljudi moći da obavi isti posao za koji je nekada trebalo više. Zato i ne treba da čudi rabidno insistiranje „poslodavaca“ na „fleksibilnijem“ otpuštanju.

Ovako postavljeno vidi se da licemerno optuživanje svih onih koji se bore da zaštite prava radnika za sebičnost i neosetljivost prema nezaposlenima nema nikakvog smisla jer se unapred zna da do novog zapošljavanja neće doći i da je zakon i skrojen u skladu sa tom činjenicom.

Zbog svega ovoga, jasno je da je novi zakon o radu apsolutno neophodan u okvirima neoliberalnog kapitalizma na periferiji jer bez njega kapitalisti nemaju šanse da ostvaruju novu zaradu. Međutim, mi nikako nismo primorani da prihatimo logiku neoliberalnog kapitalizma i pretpostavku o neminovnosti ovih „reformi“ jer bismo se njenim prihvatanjem složili sa idejom da dozvolimo vrhuški domaćih „poslodavaca“, koji su svoj kapital stekli sramnom privatizacijskom pljačkom i stranim kolonizatorskim „investitorima“, da se bogate direktnom krađom onoga što je ostalo od radničkih tekovina 20. veka u Srbiji. Ako shvatimo da je neoliberalna ideologija sama po sebi konstruisana da uvek ostavlja prostor da se interesi kapitalista odbrane kao neminovnost, način da se „neminovnost“ Zakona o radu dovede u pitaje je samo i jedino odbacivanje celokupne ideje neoliberalizma kao obične maskarade za direktnu pljačku naroda.

Dokle tako?

Pobunili se mi ili ne protiv ovakvog sramnog nasrtaja na stanovništvo i radni narod sigurno je da ovakva politika nema budućnost. Ako znamo da se zarada može ostvarivati samo prisvajanjem tuđeg kroz privatizaciju, ousourcing, besmislene subvencije i uništavanje položaja radnika, jedino što možemo očekivati je da će se krađa samo produžavati tj. stalno će se smišljati novi načini da se privatizuje i ukrade zajednička javna imovina i tako ostvare novi načini sticanja prihoda. Ovde je vrlo korisno setiti se Marksa i njegovih čuvenih kontradikcija u kapitalizmu gde on primećuje da svim potezima u kojima se kupovna moć i bogatstvo radnih ljudi smanjuje kapitalisti skaču sami sebi u stomak jer smanjuju mogućnosti da sutra prodaju svoj proizvod ili uslugu. Pa tako pekara koja snabdeva pola grada hlebom i koja nađe načina da otpusti pola svoje radne snage sutra nailazi na problem jer joj nedostaje veliki deo mušterija. Naravno, ovo se generalizuje na čitav sistem pa se dolazi do zaključka da će se krađa narodnog bogatstva morati produžavati unedogled jer neće biti načina za bogaćenje na drugi način. Zbog toga je ovde jako korisna gorepomenuta analogija između neoliberalnog kapitalizma i parazitske kapitalističke vrhuške i kancera na telu naroda i države jer je i kancer primoran da proždire svog domaćina sve dok samog sebe ne uništi smrću te jedinke. Trideset godina svet boluje od teškog oblika karcinoma zvanog neoliberalni kapitalizam i krajnje je vreme da se shvati gde se problem nalazi a potom i da se štetočina ukloni pre nego što bude prekasno.


  1. http://www.novilist.hr/Vijesti/Hrvatska/Nelogicnost-novog-ZOR-a-Kako-povecati-broj-radnika-ako-ce-postojeci-raditi-dulje 

  2. David Harvey, The New Imperialism: Accumulation by Dispossession. 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.