Dve godine kasnije: gde je Jugoslavija? (Četvrti deo)

Inflacija, otpuštanja, kancer, samoubistva i odbacivanje MMF-ove vlade

Plakat020Sukob Koštunica – Đinđić je uzrok krize nepoverenja

Zašto je većina Srba odbila da izađe na glasanje na predsedničkim izborima? Zašto je savez Koštunica – Đinđić, koji je pobedio Miloševića oktobra 2000, raskinut tako brzo i zašto se sve više raspliće?

„Većina Srba smatra da su povezani sa SAD”, objašnjava Dragana. Navedeni su da poveruju obećanjima o boljoj budućnosti ako se njihova zemlja pomiri sa Zapadom. Izgleda da su upali u zamku. Otkrili su da im je svakodnevni život gori nego ranije, da su zapadne multinacionalne kompanije obogatile samo nekolicinu Srba, a prvenstveno su obogatile same sebe.

Jugosloveni su primetili da je nakon vojnog napada NATO usledio ekonomski napad MMF-a. Takođe da su to dvoje lice i naličje istog globalnog sistema čiji je cilj da nametne dominaciju multinacionalnih kompanija na celoj planeti.

Zbog toga je većina odbila da izađe na glasanje. Na ove razočarane uzdržane glasače se može dodati i 66% onih koji su glasali za Koštunicu. Za njih on simbolizuje, pravilno ili ne, volju sopstvene zemlje da održi nezavisnost pred Zapadom i NATO-om.

Zbog toga je Labus, kandidat MMF-a, pretrpeo nesumnjiv poraz u masovnoj medijskoj kampanji. Premijer Đinđić mu je dao korpu. Mnogi se boje da će Đinđić uvući zemlju u niz provokacija i sve žešćih represija. Jer ako Koštunica pobedi na predsedničkim izborima, sazvaće zakonodavne izbore, a Đinđić će, usled gubitka poverenja, morati bolno da se povuče [sa pozornice].

Usputna primedba za sve one koji su nam se hvalili o novoj „demokratiji” postavljenoj u Beogradu. Šta ste očekivali od srpskih izbornih zakona? Da se predsednik ne može izabrati ako ne glasa većina izbornog tela? U oktobru je učestvovalo svega 46% glasača. Kako je EU reagovala? Da li su se zapitali zašto je stanovništvo odbacilo njihovu politiku? Ne, samo su tražili da se izborni zakon i većinski standard ukinu. Šta ako narod nije hteo takve izmene? Promeniti narod!

SPS, Miloševićeva stranka, nije mnogo zaradila na krizi većine. Nakon pritisaka i zavođenja sa Zapada, većina njenog vođstva je pokušala da se okrene Zapadu. Međutim, glasači su ih se odrekli. Dali su osrednju podršku kandidatima SPS-a i uslišili Miloševićev apel da se da glas Šešelju, jedinom kandidatu koji se protivi NATO-u i MMF-u.

SPS trenutno nema izgleda da predstavlja valjanu alternativu. Na levici, mnogo komunističkih grupa se okupilo i oformilo novu Radničku stranku Jugoslavije. Iako pod pretnjom vlasti, otpočela je kampanju za organizaciju i podizanje svesti naročito u radničkim centrima kao što su Kragujevac i Kraljevo. Svakako da finansijska situacija u zemlji znatno otežava sve pokušaje autonomnog organizovanja, ali njihova kritika i program nailaze na odziv u javnosti.

Zašto zapadni intelektualci ćute?

Ovde na Zapadu intrigira jedna stvar: tišina u medijima. Promenu režima 2000. su predstavili kao blagoslov. Zamena Miloševićeve grupe prozapadnim partijama smatrana je otvorenim putem za manje ili više svetlu budućnost. Koštunica je bio pravi čovek za predsednika, a NATO je rešenje za kosovski problem… „Medijski intelektualci” su morali da se založe za ovu analizu.

Međutim, jedva dve godine kasnije, većina Srba je jednostavno odbila da učestvuje u predsedničkim izborima, a zapadni mediji nisu dali ni najmanji komentar, obrazloženje ni najprostiju analizu. Amnezija?

Ili je u pitanju odbijanje debate o stavu za koji je praksa dokazala da je pogrešan? Rat protiv Jugoslavije je bila jedna od mnogih bitaka globalnog rata koji su pokrenule SAD, danas protiv Avganistana, Iraka i mnogih drugih. U svetlu ovog globalnog rata, vreme je da se izvrši proračun katastrofe koju su SAD donele na Balkan. Kao i analize koja proizlazi sa pozicija kao što su „ni Buš ni Sadam”, „ni NATO ni Milošević”, „ni Šaron ni Arafat”. Za 12 godina ova dominantna pozicija evropske intelektualne levice je osudila antiratni pokret na pasivnost jer je i agresora i žrtvu stavljao na istu moralnu ravan. Ako je sve podjednako loše, onda nema potrebe ni da se zaustavi zločin.

Stav „ni-ni” je rak antiratnog pokreta. Mora biti iskorenjen. Nisu ni Sadam ni Milošević pretnja celom svetu, već Buš. Nisu ni Jugoslavija ni Irak ti koji svakodnevno osuđuju 35.000 dece zemalja trećeg sveta na smrt, već multinacionalne korporacije.

SAD su pretnja svetskom miru. Onaj ko osuđuje, sa pravom ili ne, one države koje se [SAD-u] opiru, samo učestvuje u agresiji [na njih]. Nije na zapadnim vladarima da odlučuju ko treba da vlada u ovoj ili onoj zemlji u trećem svetu ni o njihovim interesima. Na narodu je da sam odluči. Ali ako je Vašingtonu dozvoljeno da okupira ove regije, ni demokratska ni socijalna borba neće biti olakšana – naprotiv. Samo će multinacionalne korporacije biti pobednici.1

Pretvoriti patnju i bes u snagu: globalno upozorenje

Zašto smo napisali ovaj članak? Da bismo analizirali probleme iz prošlosti povodom kojih ništa ne možemo da učinimo? Ne, nego da upozorimo: ono što su SAD uradile na Balkanu, spremne su da urade u Iraku. Onda će doći na red sve ostale zemlje koje odbijaju da se poklone globalizaciji: Iran, Koreja, Kuba, Venecuela, Kongo, Palestinci, Kolumbijci i mnogi drugi… Zašto je toliko bitno da se nastavi priča o Jugoslaviji i da se podrži borba njenog naroda? Iz pet razloga:

  1. Dezinformacije će služiti da se „opravdaju” mnogi naredni ratovi. Zbog toga je ključno da se razotkriju medijske laži koje su opravdale rat protiv Jugoslavije. Agresija NATO je privatizacija preko bombi. Danas, taj narod je bez posla, bez kupovne moći, bez zdravstva. Pomoći im da razviju otpor je deo borbe protiv globalizacije. Ono što oni trpe će trpeti narodi svih zemalja koje će uskoro biti napadnute.
  2. Svako od nas ima moralnu dužnost da podrži pravo povratka stotina hiljada izbeglica koji su pobegli iz svojih domova na Kosovu. Isto kao i pravo povratka Palestinaca. Kada je NATO stavio svoje šape na Balkan i Istočnu Evropu, u trenutku kada je 188 slovenačkih intelektualaca zahtevalo referendum o pripajanju njihove zemlje Alijansi naglašavajući da je ideja „ponovno pristupanje NATO-u ponovno pristupanje svetu, opasna manipulacija javnog mnenja”: u tom trenutku je bilo neophodno dokazati svima celu veličinu katastrofe NATO-a na Kosovu i njegovih istinskih ciljeva.
  3. U Iraku kao i u Jugoslaviji, SAD imaju složene planove da nahuškaju nacionalnosti jedne protiv drugih. To će dovesti do haosa produženog građanskog rata. Nakon preuzimanja kontrole nad Irakom, Buš će ga iskoristiti kao bazu za destabilizovanje i potom kontrolu Irana i Sirije. Potom Saudijska Arabija. Sve velike naftne zemlje bi mogle biti izdeljene na mini države koje se mogu lako kolonizovati. Srednji istok i Kavkaz će takođe biti „balkanizovani”: izmrvljeni u skladu sa receptom koji je poslužio protiv Jugoslavije. Ako dopustimo da se ovo dogodi Iraku, odnos globalnih sila će se dodatno pogoršati. Svaki put kada Vašington podeli zemlju koja mu se suprotstavlja, dolazi u bolji položaj za napad na sledeću.
  4. Sa ciljem da se ujedine narodi u otporu globalizaciji i njenim ratovima, bitno je potpuno izolovati strategiju SAD. Mnogi Arapi i muslimani snažno potvrđuju da je rat protiv Jugoslavije bila agresija istog tipa kao ona protiv Iraka i Palestinaca. SAD, koje masakriraju muslimane u Palestini i Iraku, nisu im prijatelj ni u Bosni ni na Kosovu. Osim toga, u tom regionu, muslimani su takođe žrtve etničkog čišćenja koje je OVK organizovao u saradnji sa Vašingtonom.
  5. U Iraku kao i u Jugoslaviji, vojska SAD je bombardovala hemijske fabrike uzrokujući ogromno zagađenje i opet je upotrebila užasno oružje sa osiromašenim uranijumom, prouzrokujući rak, leukemiju i monstruozne urođene mane među lokalnim stanovništvom, ali i među sopstvenim vojnicima koji su tu služili. Skorašnji izveštaj UN (Institut za energiju i ambijentalno istraživanje), ukazije da „akcije kakve su izvedene u Jugoslaviji imaju dugoročne i ozbiljne posledice na životnu sredinu i na zdravlje”, posebno zbog ispuštanja velikih količina polihlorovanih bifenila i žive. Izveštaj je izričito upozorio na ponovno kršenje međunarodnih konvencija na takav način u Iraku.

Ne zaboravimo Jugoslaviju. Ne zaboravimo one koji su pružili otpor MMF-u i NATO-u. Ono što su oni pretrpeli je upozorenje svim zemljama koje SAD planiraju da „osvoje”. Neka se njihova patnja i bes pretvore u snagu neophodnu da se zaustavi agresija koja je već unapred isplanirana.

Preveli sa francuskog na engleski Mik Kolins i Džon Katalinoto „LE PAYS DONT ON NE PARLE PLUS… Deux ans plus tard, où en est la Yougoslavie?”

Prevod sa engleskog na srpskohrvatski Princip.Info


  1. Pogledajte naš naredni tekst „Bolest ‘ni-ni’: rak antiratnog pokreta” 

Source: Michel Collon, Investig'Action International Action Center, http://www.iacenter.org/bosnia/yugo_milos-col3.html

Ostavite komentar