Yandex.Metrica

Kapitalizam i seksualni razvoj ljudi

telepathy500aPostoje dve vrste zakona koji nas formiraju kao ljudska bića. Na prvom mestu tu su biološke odlike našeg tela koje postavljaju osnovne uslove našeg ponašanja. Svi mi imamo urođene potrebe za hranom, vodom i skloništem od klimatskih uslova. Zadovoljenje ovih potreba obezbeđuje opstanak svakog organizma pojedinačno. Pored toga, možemo pretpostaviti da ljudi imaju urođenu potrebu za zadovoljenjem seksualnog nagona kao osnovnog vida prenošenja našeg genetskog materijala u sledeću generaciju – drugim rečima postoji nagon za reprodukcijom. Na drugom mestu su društveni faktori koji takođe utiču na to kako će se formirati mentalni sklop svakog pojedinca. Kultura u kojoj odrastamo određuje kako će izgledati naša porodica a društveno-ekonomski uticaji definišu način na koji se zadovoljavaju osnovne biološke potrebe tako što utiču na proizvodnju i distribuciju materijalnih dobara u društvu uključujući tu hranu i druge osnovne životne potrepštine. Već sada uviđamo da su ovi društveni faktori duboko isprepletani sa prirodnim jer utiču na uslove pod kojima se oni zadovoljavaju a i biološki faktori postavljaju primarne zahteve na ustrojstvo ljudskog društva koje, da bi bilo minimalno funkcionisalo, mora obezbediti zadovoljenje bioloških potreba makar na osnovnom nivou za većinu ljudi. Zbog toga je jasno da pod određenim uslovima društvena organizacija može doći u sukob sa prirodnim potrebama ljudskog bića kada ona počne negativno da utiče bilo na mogućnost zadovoljenja osnovnih životnih potreba bilo na mogućnost ostvarivanja funkcionalnog okruženja za reprodukciju ljudske vrste. Ovde ćemo argumentovati ideju da u doba razvijenog ili kasnog kapitalizma društveno-ekonomsko okruženje dolazi u sukob i sa potrebom za zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba kroz osiromašenje ogromne većine svetske populacije i sa osnovnim mehanizmima reprodukcije ljudske vrste tako što razara psihoseksualno zdravlje stanovništva.

Prvo ćemo analizirati temeljne zakone po kojima kapitalističko društvo utiče na formiranje ljudske psihe, a tu ćemo se koristiti prvenstveno osnovnim uvidima Frojdove psihoanalize. U tom smislu potrebno je proanalizirati načine na koje odnosi unutar porodice deluju na formiranje psihe a potom i načine na koje kapitalistički odnosi proizvodnje deluju na dinamiku odnosa unutar porodice. Smatramo da interakcija između porodične dinamike i kapitalističkog društvenog uređenja može da se opiše u okviru tendencije koja je manje-više ista za sve pojedince ili barem većinu pojedinaca u društvu. Međutim, u zavisnosti od biološkog pola pojedinca dolazi do formiranja dva fundamentalno suprotstavljena tipa ličnosti – ženski i muški.

Sociologija, filozofija i polje kulturnih studija su u poslednjim decenijama jasno pokazali da sociokulturni uslovi u kapitalističkom društvu postavljaju različite zahteve pred žene i muškarce. Iako je usled borbe za prava žena ostvareno pravo žena na rad, i dalje je jasno da postoji neuporedivo veći nivo društvenih zahteva usmerenih ka ženama na polju porodice. U ranijim stadijumima kapitalističkog društva imali smo jasnu šemu – od oca se očekivalo da radi van kuće neretko gotovo po ceo dan, dok se majka brinula o deci i kući. U tom smislu stvoreni su strukturni uslovi u kojima je otac sistematski izostajao iz direktne dinamike ličnih odnosa u porodici. Danas i majke uglavnom rade van kuće kako bi pripomogle u obezbeđivanju materijalne osnove za opstanak cele porodice ali nakon posla od njih se i dalje očekuje da obave čitav niz dužnosti prema deci i na taj način one ostaju mnogo prisutnije u psihičkom životu dece. Zbog toga iako sada imamo povećano odsustvo majke iz psihičkih odnosa u porodici, odsustvo oca je i dalje mnogo veće. U tom smislu kapitalističko društveno uređenje nastavlja da funkcioniše kao struktura u okviru koje otac u ključnom smislu biva isključen iz psihološkog formiranja dece.

Ovo odsustvo oca prema Frojdu dovodi do pojave Edipovog kompleksa koji se razume kao narušavanje zdravog psihičkog balansa u odnosu dece prema roditeljima. Ovaj psihički balans je kod Frojda objašnjen najbolje na primeru muškog deteta. Ukoliko postoji uravnotežena psihička povezanost između deteta i roditelja, onda će muško dete koje razvija inicijalni seksualni impuls prema majci uspeti da tu vrstu odnosa prema njoj transformiše putem identifikacije sa ocem koga vidi kao uzor. Međutim, kada do ove identifikacije ne dođe, ovaj odnos seksualne težnje prema majci nikad ne biva prevaziđen već uvek latentno opstaje u različitim formama odnosa između majke i sina. Tada dolazi do formiranja takozvanog Edipovog kompleksa u kom se razvija antagonizam prema ocu i zaštitnički odnos prema majci.

U kom smislu onda kapitalizam stvara strukturne uslove za pojavu Edipovog kompleksa? Odgovor je – na dva načina. Prvi je već spomenut a to je sistematsko izdvajanje oca iz porodičnih odnosa na taj način što je otac ranije bio primoran da radi van kuće po ceo dan, a danas zbog nasleđa patrijarhalne kulture majka, iako i ona radi, i dalje mora da se pobrine za mnogo veći broj porodičnih obaveza od oca. Druga stvar je to što otac kao poniženi član radničke klase gotovo po definiciji ne može da funkcioniše kao uzor svom detetu. Drugim rečima, dete primećuje da je otac u poniženom društvenom položaju i da zbog svog statusa ispašta pa zbog toga u njemu ne može da vidi uzor.

Ova suštinska odsutnost oca dovodi do formiranja dva psihička tipa osoba u zavisnosti od pola. Prvi je detaljno razrađen kod Frojda i tiče se Edipovog kompleksa kod muškaraca. Muškarci sa Edipovim kompleksom ne uspevaju da se identifikuju sa odsutnim i poniženim ocem i zbog toga razvijaju zaštitnički odnos prema majci. Oni uočavaju da se majka brine o njima i da na mnogo načina ispašta trudeći se da im obezbedi potrebne uslove pa zbog toga imaju potrebu da tu majčinu patnju umanje i na neki način opravdaju njena ulaganja tako što će joj pružiti neki vid zadovoljenja. Kod ženske dece ova psihološka dinamika se razvija na drugačiji način. U nedostatku oca njihova seksualna energija ostaje usmerena na odsutni objekat. Sa druge strane, majka koja se trudi da svom detetu obezbedi sve neophodne uslove se percipira na sasvim drugačiji način – ona se vidi kao pokoreni rival. Drugim rečima, žensko dete uviđa da osoba koja joj je suparnik zapravo nastoji da udovolji njenim potrebama. U tom odnosu se razvija neka vrsta prikrivene sadističke težnje koja je usmerena nasuprot zaštitničkoj težnji prema majci koju razvijaju muškarci. Žensko dete nastoji da izvuče iz majke maksimalnu dobit za sebe na taj način demonstrirajući svoj trijumf nad suparnikom. Vidimo, dakle, da se odnos prema figuri primarnog staratelja, odnosno majke, razvija na potpuno suprotan način kod muškaraca i žena.

Treba sada videti kako se formiraju heteroseksualne veze između žena i muškaraca sa ovde opisanim tipovima ličnosti. Bitno je još jednom naglasiti da se ovde ne tvrdi da su sve žene koje odrastaju u kapitalističkim društvima izraženo sadističkog tipa1 ličnosti kao ni da svi muškarci izrastaju u zaštitnički tip. Možemo zamisliti brojne varijacije – recimo situacije u kojima je majka potpuno odsutna iz psihičkog formiranja dečaka dok se o njemu primarno brine otac, što bi onda vodilo ka sadističkom psihološkom tipu kod muškarca. Ovde se, međutim, govori o strukturnim tendencijama u kapitalističkim društvima koje se manifestuju na najvećem broju porodica. To znači da, grubo gledano, u kapitalističkim društvima žene uglavnom teže ka polu sadističke psihičke orijentacije dok muškarci teže zaštitničkom polu jednostavno zato što je u najvećem broju porodica otac taj koji je odsutan iz psiholoških odnosa u porodici. Jasno se naslućuje kakva je priroda muško-ženskog odnosa između žena naglašenog sadističkog tipa i muškaraca naglašenog zaštitničkog tipa. Tu se uglavnom radi o vezama u kojima muškarac nastoji na sve načine da zadovolji sve potrebe svoje žene dok ona zauzvrat nastoji da postavi sve veće i veće zahteve, što vodi u začarani krug koji ne dovodi do razrešenja.

Pored toga, muškarci i žene u ovakvim parovima razvijaju dva tipa paranoičnih poremećaja. Paranoja se ovde može razumeti kao poremećaj koji može imati dva usmerenja – tipično prelazno usmerenje (paranoja usmerena na objekt) i refleksivno usmerenje (paranoja usmerena na subjekt). Tvrdimo da se prelazno usmerenje javlja kod žena dok se refleksivno usmerenje paranoje tipično javlja kod muškaraca. Prelazno usmerena paranoja odgovara ljubomori dok refleksivno usmerena paranoja odgovara hipohondriji ili umišljajima proganjanja, zavere protiv subjekta i sl. Činjenica da je u detinjstvu seksualna energija devojčica usmerena ka odsutnom objektu (ocu) sprečava ih da se u kasnijem životu reše frustracije odsutnog objekta želje pa muškarca sa kojim žive podsvesno percipiraju kao odsutnog. One onda neprestano tragaju za dokazima partnerove vernosti ili nevere i pribegavaju svim mogućim vrstama posesivnog ponašanja.

Sa druge strane, muškarci od detinjstva internalizuju majčin strah za sopstvenu dobrobit. Njihov najveći strah je strah od smrti koji bi predstavljao najveće moguće razočaranje za majku i naneo joj najveći mogući bol. Hipohondrija kao strah od smrti i bolesti kod muškaraca onda predstavlja tu vrstu paranoje usmerene na subjekt koja potiče od internalizacije majčinog straha za dobrobit svoga sina ili muškog subjekta. Hipohondrični muškarac traga za dokazima sopstvenog zdravlja i bolesti na isti način na koji ljubomorna žena traga za dokazima vernosti i neverstva svog supruga. Naravno, paranoidne iluzije određenih pojedinaca o zaveri čitavog sveta protiv njih razvijaju se iz majčine paranoidne ideje da svako može i želi da povredi njenog sina. Ta konstantna refleksivna težnja kod muškaraca dopunjava prelaznu težnju za traženjem dokaza vernosti žene u odnosu na svog partnera. Tada će muškarac nastojati da u sebi pronađe krivicu za ženinu konstantnu sumnju u njegovu vernost.

Vidimo ovde da psihička formacija muškaraca i žena koja je dominantna u kapitalizmu dovodi do sklapanja heteroseksualnih veza koje imaju destruktivan uticaj na oba pola. Sada se možemo zapitati kako bi funkcionisale homoseksualne veze u kapitalizmu. Drugim rečima, pitanje je kakva je psihološka dinamika između dva muškarca sa zaštitničkom formacijom ličnosti i dve žene sa sadističkom formacijom. Ukoliko dva zaštitnički nastrojena muškarca započnu vezu logično je očekivati da bi oni bili maksimalno tolerantni jedan prema drugom jer im je glavni cilj da ne povrede osećanja svog partnera. Kod lezbijskih parova ipak preovladava posesivnost sa obe strane ali ta posesivna težnja kod obe partnerke funkcioniše kao najbolji dokaz vernosti koji jedna drugoj daju. Empirijska istraživanja o vernosti lezbijskih, muških homoseksualnih i heteroseksualnih parova se uklapaju u ovu analizu. Naime, lezbijski parovi imaju težnju ka monogamnosti koja je znatno veća nego kod heteroseksualnih parova dok muški homoseksualni parovi imaju znatno manju težnju ka monogamiji.2 Ista istraživanja takođe pokazuju da su homoseksualni parovi znatno srećniji od heteroseksualnih.

Ono što možemo zaključiti je da se način na koji kapitalizam utiče na psihoseksualno formiranje pojedinca nalazi u direktnoj suprotnosti sa biološkim motivima za reprodukciju. Drugim rečima, u kapitalizmu se u proseku najbolji parovi formiraju između pojedinaca istog pola dok u velikom broju slučajeva heteroseksualni parovi dovode do katastrofalnih psihičkih posledica za oba partnera. Ako bismo bili vođeni logikom kapitalizma najracionalniji izbor bi bio da homoseksualnost postane norma umesto heteroseksualnosti što bi, naravno, dovelo do odumiranja ljudske vrste u konačnici. Tako vidimo da po unutrašnjoj logici osim što današnji kapitalizam ugrožava mogućnost ekonomskog opstanka ljudske vrste kroz sve veće osiromašenje većine i ekološkog opstanka ljudske vrste kroz eksploataciju životne sredine, on takođe gura čovečanstvo ka sve manjoj mogućnosti biološke reprodukcije kroz dezintegraciju heteroseksualne veze kao funkcionalne emocionalne celine sastavljene od muškarca i žene.

Potrebno je sada uvideti da neki od zaključaka ove analize mogu izazvati kontroverze sa svih strana političkog spektra i potrebno je nešto reći kako bi se neke od tih kritika predupredile ili barem kako bi se izbeglo nerazumevanje. Prvo, potencijalna feministička kritika bi bila da se u okviru ove analize žene predstavljaju na moralno negativniji način od muškaraca. Međutim, potrebno je reći da je ova analiza vrednosno neutralna i ne želi da daje vrednosne sudove tog tipa već samo da uoči zakonitosti psihoseksualne formacije pod kapitalizmom. „Pod kapitalizmom“ su ključne reči jer ova analiza ne pretpostavlja da je psihoseksualna tendencija koja je ovde označena kao sadistička neka urođena prirodna karakteristika ženskog pola. Naprotiv, ova psihoseksualna tendencija se pojavljuje dominantno kod žena zbog spoljašnjih razloga čiji se izvor ne nalazi u samim ženama već u ustrojstvu kapitalističkog društva. Tako je moguće zamisliti društvo u kom bi majka bila konstantno odsutna umesto oca pa bismo imali obrnute tendencije ka psihoseksualnoj formaciji kod polova – odnosno muškarci bi dominantno imali sadističku psihičku orijentaciju dok bi žene bile zaštitnički nastrojene. Ovakvi slučajevi se verovatno dešavaju i pod kapitalizmom zbog specifičnih situacija u kojima se nalaze neke porodice.

Druga kritika koja se može naslutiti dolazila bi iz političkih struja koje se bave formulisanjem i praksom političke borbe za prava homoseksualaca. Ova kritika bi se fokusirala na ideju da se u okviru ove analize homoseksualnost shvata kao neka vrsta anomalije koja proističe iz poremećenih porodičnih odnosa. Dakle, ponovo bi se radilo o nekoj vrsti vrednosne kritike. Vrlo je bitno naglasiti da verujemo da homoseksualnost ne nastaje samo iz razloga navedenih ovde. Štaviše, nalazimo da je moguće da homoseksualnost proističe iz dva glavna uzroka. Prvi uzrok, koji nije relevantan za ovo analizu, svakako bi bio genetski motivisan pošto je iz naučnih studija sasvim jasno pokazano da određen broj homoseksualaca zapravo deli znatan deo bioloških karakteristika sa pripadnicima suprotnog pola (na primer, drugačiji odnos muških i ženskih polnih hormona u poređenju sa tipičnim predstavnicima pola kome pojedinac pripada). Drugi uzrok ne bi bio uslovljen fiziološko-anatomskim karakteristikama pojedinca već striktno spoljnim uticajem. Da spoljni faktori mogu biti razlog zašto pojedinac usvoji homoseksualnu orijentaciju je takođe jasno iz naučnih studija koje pokazuju da znatan deo homoseksualne populacije ne pokazuje bitnija odstupanja od tipičnih predstavnika heteroseksualne populacije u pogledu hormonskih karakteristika i svih drugih anatomsko-fizioloških odlika. Ovaj drugi uzrok bi se onda sveo na potpuno racionalni odabir partnera koji po svojim karakteristikama ličnosti više odgovaraju datom pojedincu nego tipični predstavnici suprotnog pola. Kod ovih muškaraca ili žena dolazi do shvatanja da zbog svojih psihičkih odlika nisu u stanju da formiraju funkcionalne veze sa osobama suprotnog pola i zbog toga preferiraju istopolne zajednice koje im pružaju veći nivo emocionalne stabilnosti i zadovoljstva.

Pošto smo odgovorili na dve potencijalne liberalno leve kritike, možemo se osvrnuti i na moguću desnu kritiku. Desna kritika bi se mogla usprotiviti ovoj analizi upravo na temelju odbacivanja inherentnih razlika između žena i muškaraca barem na psihičkom planu, jer, kako smo rekli, određene anatomsko-fiziološke razlike evidentno postoje. Mislimo da ove kritike ne zahtevaju neki poseban odgovor jer pretpostavke o inherentnim razlikama između polova ne nailaze na potvrde u naučnim istraživanjima. Pojedincima na desnici kojima je stalo do opstajanja heteroseksualnih partnerstava kao dominantne društvene opcije (koja je, ipak, kakvi god naši stavovi na ovu temu bili, neophodna za opstanak ljudske vrste) preporučili bismo da preispitaju svoje stavove o kapitalizmu jer vidimo da kapitalizam, osim što ima poguban karakter po porodicu, kao glavnu vrednost desničarskih grupa, takođe čini da homoseksualna partnerstava postaju najrazumnija opcija za sve veći i veći broj ljudi.


  1. Ovde je možda nespretno upotrebljen termin „sadistički“ koji poseduje brojne izrazito negativne konotacije. Međutim, pod tim terminom se ovde ne shvata želja za direktnim fizičkim mučenjem i nanošenjem fizičkog bola koja je dominantna recimo u terminu „sadista“ ili „sadizam“ kao patološko uživanje u nanošenju bola. Ovde imamo na umu jednu vrstu psihološke tendencije kod koje osoba nalazi uživanje u neprestanom nastojanju druge da joj na sve načine udovolji i da se za nju žrtvuje.  

  2. http://www.theatlantic.com/magazine/archive/2013/06/the-gay-guide-to-wedded-bliss/309317/ 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.