Samoupravni kolektiv koji spaja fabriku i kulturu

Interviju sa radnicima samoupravne fabrike Kazova

10257079_774949622528853_4865868940356474822_nPrenosimo vam interviju sa radikom samoupravne zadruge „Kazova”–fabrike koju su radnici zauzeli nakon neisplaćenih plata. Ne samo što radnici imaju sredstva za proizvodnju u svojim rukama, bez šefova i nazdornika, već njihova zadruga služi kao i kulturni centar u službi samih radnika i naroda koji ih podržava.

Ovu fabriku je podržala i Kuba za čiji su omladinski tim radnici „Kazove” pravili dresove.

Možeš li nam ukratko ispričati o vašem otporu?

Mi smo devedeset četvoro radnika koji su bili izbačeni sa posla 31. januara 2013. godine, plata nam nije isplaćena za poslednja četiri meseca niti nam je uplaćivan radni staž. Gazda nas je poslao na jednosedmični odmor.

Kada smo se vratili u fabriku, šefa nije bilo, bili su samo njegovi advokati. Osim što nismo dobili novac, izbačeni smo iz fabrike. Sa kolegama sam popričao šta možemo da uradimo u toj situaciji. Jedan od naših kolega, nadzornik, povezao se preko jednog svog prijatelja sa Revolucionarnim radničkim pokretom (RRP). Sastali smo se sa predstavnicima pokreta i zajedno smo pripremili plan za dalje delovanje čime je otpočeo naš otpor.

U početku, naše akcije su bile u obliku šetnji tri puta nedeljno od trga Šišli do ulaza u fabriku, gde smo čitali deklaraciju. Posle toga, svake subote uveče, pod rukovodstvom Pokreta, zajedno sa drugim radnicima u štrajku koji su takođe bili vezani za RRP, išli smo u šetnje od trga Taksim do trga ispred gimnazije Galatasaraj. Nedeljom smo šetnje produžavali do domova naših gazda. Istovremeno, čuli smo da se iz fabrike iznosi materijal koji se koristi u proizvodnji. Da bismo to sprečili, u aprilu 2013. godine smo počeli da dežuramo u šatoru pred ulazom u fabriku.

Nakon šatorskog kampa, pod uticajem Junskog ustanka1 , 18. juna 2013. smo okupirali fabriku. Pošto smo je zauzeli, uzeli smo sredstva za proizvodnju u svoje ruke.


561839_632742880082862_613920378_nPrvo zauzimanje i proizvodnja, a sada je otvorena prodavnica i kulturni centar. Da li ste mislili da će vas otpor dovesti dotle?

Prvenstveno smo mislili da će se otpor završiti nakon što uzmemo sve što su nama naši šefovi oduzeli. Međutim, otpor nas je naučio. Zajedno sa političkom perspektivom koju nam je predstavio Radnički revolucionarni pokret, napravili smo plan i za delovanje posle okupacije. Zapravo, treba to podeliti na dva dela. Pre okupacije cilj je bio da prodamo mašine i uzmemo novac. Ili da razotkrijemo šefove i uzmemo novac. No, posle okupacije stvar se razvijala drugačije. Otišli smo u fabriku, a mašine su bile razbijene i mnoge su bile za otpad. Nismo mogli da ih iznesemo jer nas je policija sprečila, pa nismo bili u mogućnosti da ih prodamo. Na tavanu smo našli polugotove pulovere i počeli smo da ih prodajemo.

Tako smo osigurali prihode za sebe. Uz taj novac imali smo i nešto sirovine i prediva. Trebalo je to iskoristiti. Za to su nam bile potrebne mašine ali su one bile upropašćene, pa smo ih popravili.

Ovde smo imali izbor da napravimo fond u koji ćemo da sakupljamo novac i posle da ga podelimo radnicima ili, kao što rekoh, da uzmemo sredstva za proizvodnju u svoje ruke i da razvijemo ovu fabriku koja pripada nama, radnicima. Tu je, naime, bio važan izbor koji je, pod uticajem Revolucionarnog radničkog pokreta, pao na drugi put, tj. krajem juna su razmišljali kao „mi“.

U tom smislu, nadamo se da će zadruga rasti i da će uz podršku naroda biti još jača i tako postati primer za radničku klasu Turske. Kao što smo već rekli, postavili smo viši cilj. Kada ga budemo dostigli, radićemo i druge stvari.

Kakvo je bilo interesovanje i učešće naroda od početka otpora do sada?

Naša polazna tačka je bila sledeća: čak i kad smo rešili da pravimo zadrugu rekli smo ovo: mi nameravamo da proizvodimo kvalitetne i jeftine pulovere za naš narod i toga se i dalje pridržavamo. Zašto mislimo tako – zato što verujemo u svoj narod. Ovo smo postigli zahvaljujući našem narodu. Mi shvatamo ovu činjenicu. Uvek smo uživali poverenje svog naroda. Mislili smo da ćemo zajedno sa našim narodom prevazići probleme. Smatramo da ćemo tako, sa podrškom našeg i drugih naroda u svetu, postići više ciljeve. Naš narod će uvek biti uz nas. Mogu da vam dam primer: iz solidarnosti sa nama, ljudi su kupovali polugotove pulovere koji nisu imali rukave. Kupovali su i pocepane džempere i plaćali ih. Zato što im cilj nije bio da kupe pulover koji bi nosili već zbog nas, iz solidarnosti sa nama. Videli smo to i to nas je ojačalo. Sa takvom podrškom ćemo postići mnogo više nego sada.

Ovde učestvujete i u proizvodnji i u upravljanju. Kada to poredite sa prethodnim načinom rada, kako vam izgleda rad u novoj zadruzi?

Mislim da je važno napomenuti kako mi na to gledamo. Shvatili smo, ljudi smo. To je prva i najvažnija stvar. Jer ono što će nam pružiti zadruga, sa dividendama koje su naši šefovi do sada od nas krali, to je naše vreme i novac. Sada će u zadruzi naše radno vreme dobiti jasne okvire. Radićemo bez eksploatisanja. Uzećemo ono što smo stvorili sopstvenim radom. Šta drugo mogu da kažem? Kao što sam rekao, ovde smo da sa našim narodom, sa našim kulturnim aktivistima, stvaramo nešto što ćemo podeliti između sebe. Tu dolazi do izražaja osećaj da je svaka osoba bitna u takvom okruženju. Kada smo nekada radili u fabrici, morali smo da radimo kao ludi, do duboko u noć, da bismo proizveli količine namenjene za prodaju. Sada nema takvih zahteva.

Naravno, deo smo proizvodnog lanca. Ali mi znamo da će se ono što proizvodimo prodavati pod velikim brendovima, za neki veliki novac, nemamo skrivene agende. Mi ćemo proizvoditi jeftinije za naš narod. U takvom okruženju, moći ćemo da se bavimo umetnošću, muzikom, odnosno razvićemo svoje proizvodno mesto, koje se može koristiti za društvene delatnosti. Možda je to nešto najbolje, što bi svaki radnik želeo. Iznad njega, neće biti nadzornika, neće biti šefova. To će se na nas veoma dobro odraziti. Želeo bih da svi radnici u zemlji i svetu to dožive.

Nadam se da će se primer „Kazove“ raširiti po celom svetu, da će svi radnici imati sredstva za proizvodnju u svojim rukama. Zarađujemo za život radeći, proizvodeći sami, a da nas ne eksploatišu.

27_09Danas je način života mnogih radnika „od kuće do posla, od posla do kuće“. Nije bilo prisustvovanja kulturnim događajima, ili im nije bilo dozvoljeno, ili nisu imali vremena i novca za to. Vaš primer će biti korak napred, zar ne?

Da. Daću vam jedan primer. Do sada su organizovani radnički filmski festivali. Bilo ih je i u našoj zemlji. Ja kao radnik nisam prisustvovao nijednom od njih. Prekinuli smo i sa tim ograničenjem. Organizovali smo festival radničkog filma, koji je trajao tri dana. Ta tri dana prikazivali smo dokumentarne filmove. Mi smo to uradili u okupiranoj fabrici, sa radnicima na ulici. Sada izjavljujemo da će taj događaj postati tradicija i da ćemo ga organizovati svake godine. Organizovaćemo i druge događaje sa svojim kolegama. Kao što smo rekli, naša sprega sa umetnicima obezbediće uslove da i oni budu uključeni u proces. Dakle, sada ćemo dati doprinos umetnosti. To će biti dobro iskustvo za nas.

Koji je vaš cilj sa pokretanjem kulturnog centra i prodavnice?

Zapravo, kao što sam malopre spomenuo, sve je to međusobno povezano. Buržoazija je stvorila takvu situaciju da umetnici imaju stav veoma različit od onoga kakav bi trebalo da bude. Kao da nisu deo naroda, stavljeni su na nepristupačne pozicije, daleko od nas. Naš cilj je da se prevaziđe taj stereotip. Umetnici su ljudi poput nas i tako ih treba posmatrati. Mislimo da će, ako budu deo ovog proizvodnog lanca, biti u stanju da stvore još bolja dela. Naravno i mi sami, ako možemo stvoriti ovakvu sredinu, moći ćemo da stvorimo i umetnička dela. Verujemo da će kulturni centar i prodavnica doprineti ne samo našem razvoju, već i razvoju drugih radnika. Radimo na tome da se ovde sprovode razne obuke. Svake nedelje će se prikazivati neki film. Možda ćemo jednog dana izvoditi predstave koje smo sami pisali, u kojima sami i glumimo. Imamo resurse za to.

Sve smo to uradili zajedno sa narodom, sa drugim radnicima. Prodavnica je kulturni centar, ali deluje kao prodavnica. Došli smo sa ulice i ovde nastavljamo otpor. Možda ste primetili, pod prodavnice je asfaltiran kao ulica. Mi smo ovde zajedno sa narodom i razvićemo borbu.

Zapravo, jeftini džemperi i dresovi su za njih!

Razume se, i bez toga radnici „Kazove“ nisu imali nameru da prodaju skupo. Gde god da odemo mi ponavljamo: „Kazova je narodna prodavnica!“ Narod već ima svoju zadrugu. Kao što smo već rekli, mi sve radimo zajedno sa narodom i tako ćemo nastaviti. I bez toga mi smo ovde da igramo ulogu učitelja, radnika koji će prodavati svoj rad narodu, proizvodićemo jeftinu i kvalitetnu robu za narod. Nemamo nikakav drugi cilj osim ovog, a ovo nije naše mesto već narodno.


  1. Gezi protesta, juna 2013. 

Source: „Казова“ - фабрика под работнически контрол в Турция. Интервю с Бюлент Юнал, работник в „Казова“ http://www.septemvri23.com/Turkey_Kazova_rab_kontrol.htm

Ostavite komentar