Nepriznata država Azawad i francuska vojna intervencija

Kolonijalne granice država u Africi dogovorene su među kolonijalnim silama u skladu sa interesnim sferama evropskih kolonijalista i bez ikakvog uzimanja u obzir etničke i verske strukture stanovništva.

Nakon nezavisnosti, nasleđene kolonijalne granice dovele su do među-etničkih borbi za vlast i dominaciju unutar pojedinih država, kao i problema koegzistencije ekstremno različitih kulturnih zajednica u sklopu iste države.

Nerešeno nacionalno pitanje kulminiralo bi često oružanim sukobima, što bi bivšim kolonijalnim gospodarima obezbedilo tržište oružjem, ali još važnije pretekst za vojnu intervenciju u cilju „očuvanja mira i stabilnosti“. Direktna kontrola nad vladajućim elitama osigurala bi jeftine sirovine a vojno prisustvo bezbednost njihovog dotoka u maticu.

Prva centralizovana upravna struktura na teritoriji današnjeg Malija bila je carstvo Mandinka od 1230. do 1600.

Nasledili su je carstvo Songhai, zatim kraljevstva Bembara, Kaarta, Kenedougou, Maasina, Toucouleur i Wassoulou.

Teritorija današnjeg Nigera takođe je bila u sklopu ovih carstava i kraljevstava, osim što je u jednom periodu bila pod vlašću Hausa kraljevstva, a kasnije i Kanem-Bornu carstva.

Tuareški nomadi još od 5. veka naseljavali su ove oblasti i imali slobodu kretanja, koja im je uspostavljanjem kolonijalnih granica u novim državama veoma otežana, a negde i onemogućena. Tuarezi su tako ograničeni na nomadski život unutar granica države u kojoj se nalaze, pa su ostali podeljeni na teritorijama Alžira, Malija, Nigera i Burkine Faso.

Prvi dodir sa francuskim okupatorima desio se 1890. kada su Tuarezi masakrirali jedan odred francuskih vojnika. Francuzi su odgovorili tako što su pobili svu stoku u regionu, i izazvali višegodišnju masovnu glad.

Od tada su Tuarezi dizali ustanak čak 6 puta: 1915, 1917, 1962, 1990, 2007, 2012.

Teritorija naseljena Tuarezima

Posle svakog poraza u novijoj istoriji, da bi izbegli represiju Malijskih i Nigerskih vlasti, Tuarezi su potražili utočište u Libiji, gde su u izbegličkim kampovima dobili materijalnu podršku libijskih vlasti, dodatnu vojnu obuku i školovanje.

Niger 

Prva francuska nuklearna proba izvršena je 1960. na teritoriji Tuarega. Eksplozija šest puta jača od one u Hirošimi postavila je temelj uspostavi Francuske kao nuklearne sile, ali i, prema navodima Tuarega, ostavila ozbiljan trag na lokalnom stanovništvu, o čemu nikada nije pisano, niti su vršena detaljna istraživanja.

Uranijum iz zemlje Tuarega osvetliće Francusku, i pretvoriti je u svetskog najvećeg izvoznika nuklearne energije. Naime, Francuska ovisi o nuklearnoj energiji za čak ¾ svoje struje. Decenijama unazad, Francuska ovisi o uranijumu iz Nigera, kao gorivu za svoje nuklearne reaktore.

Francuska državna kompanija Areva, preko 40 godina iskopava uranijum u severnom Nigeru, 24 sata dnevno, 7 dana nedeljno, ostavljajući iza sebe milione tona radioaktivnog otpada, kojim pustinjski vetar prekriva tuareška naselja.

Ono malo pašnjaka koji se nalaze u tom području je kontaminirano, baš kao i svi izvori vode. Tuarezi su primorani da odvode stoku na ispašu stotinama kilometara dalje, kao i da donose vodu iz udaljenih područja.

Međutim veći deo populacije obližnjeg grada Arlit nema mnogo izbora, pa usled konzumiranja vode sa lokalnih izvora i toga što su izloženi pustinjskom vetru i prašini, sučeljavaju se sa misterioznim bolestima i visokom stopom smrtnosti.

Benefiti od francuskog iskopavanja uranijuma za Niger gotovo da i ne postoje. Iako je Niger zvanično četvrti najveći proizvođač uranijuma na svetu, više od 60% stanovništva živi na manje od 1 dolara dnevno, a Francuzi ne ulažu ni u infrastrukturu regije gde vrše eksploataciju, nema puteva, vodovoda ni struje.

Što je još tragičnije, centralna vlast na ime koncesija dobija svega 5% od profita, dok, prema MMF-u, sa globalnim prihodima od 12,56 milijardi dolara u 2013. godini, francuska kompanija zaradi više nego duplo od celokupne privrede Nigera.

Kako navodi Reuters, ugovor sa Vladom Nigera sadrži i klauzule o izuzeću od bilo kakvih izvoznih carina na proizvodnju uranijuma, od svih ulaznih poreza, carina i poreza na dodatu vrednost, na materijal, opremu, mašine, delove i naftne derivate koji se koriste u rudnicima, uključujući sve od sumpora i drugih hemikalija koje se koriste za obradu ruda, na vozila, pa čak i zaštitne odeće, a odobreno je oslobađanje i do 20 odsto poreza na dobit preduzeća, navodno da se pomogne finansiranje budućih istraživanja.

Cela slika postaje još komičnija ako dodamo i podatak da je predsednik države, Muhamed Jusufu, bivši direktor jednog od Arevinih rudnika.

Ovaj ekonomski disbalans nije bio zanemaren od strane Tuarega, koji su organizovali novi ustanak.

Tuarezi Agadeza u Nigeru napali su 2007. francuski rudnik uranijuma i kidnapovali francuske radnike i rukovodioce. Vlada Nigera proglasila je vanredno stanje u severnom Nigeru i poslala vojsku da uguši pobunu.

Tuarezi su se povukli duboko u pustinju i nastavili sa gerilskim načinom ratovanja. Tražili su da 50% profita od eksploatacije resursa u severnom Nigeru, poput uranijuma i nafte, ostane u rukama lokalnog stanovništva i da Vlada izgradi puteve, vodovod i elektromrežu širom zemlje.

Pobunjenici Agadeza

Francuska je aktivno pomagala centralne vlasti oružjem i logistikom, ali je ustanak privukao široke narodne mase severnog Nigera, pa i pored toga što su žrtve na strani Tuarega bile velike, vojska Nigera nije uspela da obezbedi sigurnost francuskim radnicima.

Najzad, 2009. u nedostatku drugog rešenja, Francuzi i Vlada Nigera obraćaju se za pomoć libijskom predsedniku Muamaru al Gadafiju. Njegov je uticaj nad Tuarezima Nigera i Malija bio više nego veliki, a vođe pobunjenika su više puta izjavljivale da će primeniti politički model libijske socijalističke Džamahirije u slučaju izvojevanja nezavisnosti ili veće autonomije.

Gadafi uspešno rešava tadašnju pat poziciju, savetujući pobunjenike da privremeno smanje zahteve na procenat od koncesija na 12%, plus da Francuska plati 123 miliona dolara za izgradnju puteva u severnom maliju, kao i da investira 24 miliona dolara u lokalne razvojne projekte.

Gadafi je uvideo lošu poziciju u kojoj se pobunjenici nalaze, i navodno predložio Tuarezima da prihvate mirovni sporazum kao dobar taktički potez, i iskoriste beneficije koncesija i većih ulaganja Francuza u regiju da finansiraju novu pobunu.

Mir je sklopljen maja 2009. ali pravi rat je tek počeo.

Mali

Tuarezi Nigera, nakon mirovnog sporazuma 2009. masovno prelaze u Mali, gde su u toku pripreme za novi, sveopšti ustanak Tuarega i rat za nacionalno oslobeđenje.

Za razliku od situacije u Nigeru, u Maliju su prirodna bogatstva uglavnom smeštena na jugu zemlje, daleko od teritorije Tuarega.

Mali je treći najveći proizvođač zlata u Africi, sa godišnjom proizvodnjom od preko 100 tona. Kao i u Nigeru, strani investitori profitiraju od zlata, dok narod Malija grca u siromaštvu i 72 odsto stanovništva preživljava sa manje od jednog dolara dnevno.

Tri kompanije kontrolišu većinu rudarskog sektora u Maliju. To su AngloGold Ašanti, Randgold , i IAMGOLD. Sve tri kompanije su u vlasništvu ili suvlasništvu porodice Rotšild, i vide u Maliju savršen ambijent za ekstrakciju bez odgovornosti poštovanja ljudskih prava i ekoloških standarda, i bez obaveze da doprinose državnoj ekonomiji.

Građani Timbuktua proslavljaju osnivanje nove države Azawad

Tuareški politički lideri tvrdili su da je nomadski narod Tuarega marginalizovan i osiromašen, i da ne vidi nikakve benefite od eksploatacije rudnih bogatstava od strane Zapada, te po četvrti put u modernoj istoriji podižu ustanak, no ovaj put sa krajnjim ciljem nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja Tuarega Malija i Nigera.

U januaru 2012. Tuarezi jednostrano proglašavaju nezavisnost od Malija, i nastanak nove države svih Tuarega – Azawad.

Nacionalni pokret za oslobođenje Azawada (MNLA) ulazi u koaliciju sa islamističkom gerilom Ansar Dine, i uspeva da protera vojsku Malija sa 2/3 teritorije države.

Ova saradnja sekularne i islamističke organizacije Tuarega dogovorena je u svrhu borbe protiv Vlade Malija, iako dve grupe imaju drugačije planove za budućnost Malija. MNLA želi otcepljenje svih tuareških regija od matičnih država, pa predstavlja opasnost po Vlade Malija, Nigera i Alžira, dok Ansar Dine (za koju Zapadni mediji tvrde da je povezana sa al Kaidom) namerava da proširi svoj uticaj i van teritorija Tuarega, a u svoje redove prima i druge etničke grupe.

Ono što im je zajedničko jeste da obe grupe teže da konfiskuju imovinu stranih kompanija i nacionalizuju privredu, pa stoga predstavljaju opasnost i po Zapadne interese.

Ni jedan strani entitet stoga nije priznao novu državu, a vojni uspesi koalicije alarmirali su Zapadne investitore isto koliko i Vlade ovih država.

Tuareški pobunjenici zauzeli su vojne baze u severnom Maliju i bacili oko na francuske rudnike Uranijuma u Nigeru, kao i rudnike zlata u Maliju.

Francuska intervencija

Operacijom „Serval“, Francuska je otpočela svoju intervenciju 11. januara 2013. pod pretekstom da želi da zaustavi napredak islamista ka južnom delu Malija. Tri dana kasnije, Savet bezbednosti UN jednoglasno je podržao intervenciju. SAD su takođe uključene u sukob, koji opisuju kao „rat protiv terorizma”. To što je vladajući režim, koji Francuska i SAD podržavaju, preuzeo vlast kroz vojni puč u 2012. godini, ne predstavlja problem Zapdnim braniocima demokratije.

Vojnici UN-a okupiraju Azawad

Američki sekretar odbrane Leon Paneta izjavio je da američka pomoć uključuje vazdušnu i drugu logističku podršku, a američki špijunski avioni i bespilotne letelice za nadzor uveliko pomažu francuskim trupama na zemlji.

Druge Zapadne zemlje uključene u intervenciju kao vojna podrška Francuzima i Amerikancima su: Belgija, Kanada, Danska, Nemačka, Holandija, Španija, Švedska, Velika Britanija i UAE.

Francuske trupe uspele su da potisnu MNLA i Ansar Dine borce prema severu, i obezbedile kontrolu u severnom Maliju, kao i sigurnost američkim rudnicima zlata u južnom Maliju i francuskim rudnicima uranijuma u Nigeru.

Vojska Malija već dve godine teroriše stanovništvo severnog Malija iz osvete za podršku MNLA/Ansar Dine koaliciji, a UNHCR je zabeležio masovni egzodus Tuarega od oko 200.000 ljudi u obližnje države Alžir, Mauritaniju i Burkinu Faso.

Afrička štampa optužila je Zapadne medije da nekritički prihvataju Vladino prikazivanje pobunjenika kao “naoružanih bandita“, „trgovaca drogom“ i „bivših Gadafijevih plaćenika“, kao i za ne poznavanje istorije Afrike.

Januara 2014, MNLA kapitulira, a njeni političari su primorani da se odreknu ideje nezavisnosti, i na konferenciji za štampu izjavljuju da prihvataju francuske trupe na svojoj teritoriji i da vide francusku borbu protiv terorizma u Maliju kao legitimnu.

Severni Mali je sada međunarodni protektorat za čiju bezbednost je zadužena Francuska vojska. Siromaštvo i etnički progoni Tuarega se nastavljaju.

 

2 Responses to Nepriznata država Azawad i francuska vojna intervencija

  1. Scipion 17/07/2015 at 5:35 pm

    Kako se ovim ljudima moze pomoci…ima li neki kontakt

    Reply
    • komunista 06/01/2016 at 7:57 pm

      Materijalno ne znam ali ako hoces da se ukljucis u rat prijavi se u legiju stranaca i ako imas srece da te ovde posalju.

      Reply

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.