Yandex.Metrica

Bombaški napad na mirovni skup u Ankari: Ko i zašto?

Ankara-explosionU subotu 10. oktobra u prepodnevnim časovima, na mirovnom protestu u Ankari, dvojica samoubica su aktivirali eskplozivne naprave ubivši 97 osoba i ranivši 246, mnogi od kojih su u kritičnom stanju. Mirovni skup su organizovale pro-kurdske i progresivne organizacije zahtevajući da se obustavi rat protiv PKK. Ovaj najkrvaviji napad u istoriji Turske dolazi samo dva ipo meseca nakon masakra omladinskih aktivista u Suruču koji su nosili humanitarnu pomoć Kurdima u Siriji, a predstavlja jedan u nizu napada na kurdske i pro-kurdske organizacije–podsetimo se podmetnutih bombi u kancelarijama HDP-a, pro-kurdske socijal-demokratske partije, te potonje „antiterorističke operacije” o kojoj smo pisali u tekstu: „Turska koristi napad u Suruču kao izgovor za ubijanje revolucionara”.

S obzirom da ni jedna organizacija nije preuzela odgovornost, počela su nagađanja kojima ćemo se i mi pridružiti. U prvi mah, turska vlada je navela tri organizacije kao moguće krivce: PKK, DHKP-C i ID. Međutim, koliko malo to ima smisla, nije teško ustanoviti.

Dežurni krivci

Pogledajmo prvo kakav je uobičajeni obrazac terorističkog delovanja. Po jednoj od definicija, terorizam je čin prenošenja poruke putem straha upućenog određenoj ciljnoj grupi. Da bi taj čin preneo uspeo, njegova suština je preuzimanje odgovornosti koje je obično praćeno saopštenjem u kojima se navode detalji poput motivacije, zahteva i drugo. Činjenica da preuzimanja odgovornosti nije bilo javno, može se predpostaviti da je reč ili o tzv. operaciji lažne zastave1 ili da je „poruka” prenesena iza kulisa, npr. turskoj vladi.

PKK i DHKP-C su dežurni krivci za sve oružane napade, te vlast i desničari ne gube priliku da ih spomenu kada god mogu, čak i kada to nema nikakvog smisla kao što je ovde slučaj.  PKK je organizacija koja proteklih 20 godina traži mirni izlaz iz oružanog sukoba sa turskom državom sa jedne strane, a sa druge strane želi da postane deo legalne parlamentarne političke scene u Turskoj. Tome u prilog svedoči mnogo činjenica poput zahteva Džemila Bajika da SAD posreduje u ponovnom uspostavljanju mira između Turske i PKK-a2 , kao i unilateralni prekid vatre koji je uspostavljen istog dana kada i napad. Samoubilački napad na miting na kojem prisustvuju simpatizeri PKK-a i pokret koji se trudi da sprovede mirovni proces u delo, ne samo da bi bila sabotaža celog mirovnog procesa već i političko samoubistvo.

DHKP-C je marksističko-lenjinistička organizacija koja u svojoj istoriji nikada nije izvršila napad na civilno stanovništvo, ideološki podržava pravo na samoopredeljenje kurdskog naroda (među mrtvima je bilo i njihovih simpatizera) i sve dosadašnje akcije su se zasnivale na principu borbe protiv imperijalizma, oligarhije i zahtevanju pravde i slobode za narod. Koliko god da je za PKK ovakav napad političko samoubistvo, isto tako bi bilo i za DHKP-C. Pri tome, DHKP-C uvek preuzima odgovnornost za svoje napade.

Simpatizeri obe organizacije su potom organizovale niz demonstracija i protesta protiv ovog masakra koji smatraju masakrom uperenim protiv njih samih, ali i kao napad na narode u Turskoj sa kojim se identifikuju, između ostalog.

Islamska država se poslednjih dana pretvorila u favorita turske vlade iako zvanično nisu odbacili ni PKK ni DHKP-C (tek da se nađu). Zanimljivo je da ID nit je preuzeo odgovornost niti izdao saopštenje povodom ovog napada, kao ni za sve prethodne napade koji im se pripisuju.  Isto tako je poznato da ID preuzima odgovornost uz propratno saopštenje, kao što je to bio slučaj sa napadom u Rijadu u Saudijskoj Arabiji i u Jemenu pre toga.3 ,4 Vezano za ovaj napad i ID postoji jedino poruka na društvenoj mreži Tviter u kojoj se priželjkuje što veći broj poginulih. Koliko god provokativna bilo to likovanje, ono ne predstavlja preuzimanje odgovornosti.

Ovo izlaganje ima smisla samo ako se uzme u obzir uobičajeni teroristički čin. Međutim, ako se radi o napadu koji iza sebe ima skriveni cilj, onda bi valjalo postaviti pitanje ko najviše dobija od tog napada i koja bi bio motiv?

Ko onda?

Iako nije očigledno, ostaju još dve mogućnosti: država Turska i strani faktor.

Ideja o Turskoj kao autoru atentata je aktuelna među pogođenima ovim atentatom. Teorije zavere su uzele korena kako u turskom društvu u celini tako i na levici, a za to postoji i dobar razlog. Do ’90ih godina prošlog veka, pripadnici revolucionarne levice sumnjali su na spregu države, mafije i fašističkih organizacija koja je za cilj imala gušenje sve jači komunistički pokret, a ta sumnja se ostvarila kada ju je skandal u Susurluku potvrdio.5 Naime, ne samo da je država sarađivala sa mafijom i fašističkim bandama, već su one bile i deo NATO operacije Gladio.6

To je teza koju zastupa Narodni front, masovna organizacija simpatizera DHKP-C-a, a ukazuje na spregu oligarhije koja vlada turskom državom, imperijalizma oličenog u NATO-u i SAD-u i konačno „kontragerilu”, tj. paravojne formacije sastavljene od najreakcionarnijih snaga. Ova teorija je naročito interesantna jer kako ovaj tako i napad u Suruču deli mnogo sličnosti sa poznatim napadima pod lažnom zastavom operacije Gladio. Te sličnosti se karakterišu odsustvom preuzimanja odgovornosti kao i počiniocima koji pripadaju desničarskim organizacijama. Taj profil napadača odgovara onima iz Suruča.

Teza koju zastupa režimski list Sabah, u potpunosti lišava tursku vladu odgovornosti i poziva se na interes stranih službi koje bi da destabilizuju Tursku i poljuljaju narodno poverenje u vladu.7 Analiza zaključuje da se radi o pokušaju izolacije Turske od uplitanja u bliskoistočna pitanja koristeći kurdsko pitanje kao ključ za održavanje tenzija, čime bi Turska bila primorana da se okrene unutrašnjim problemima. Autor međutim ne ukazuje ni na jednog krivca konkretno, ali isto tako ne gubi priliku da ukaže da HDP-u mir nije u interesu. Budući da je glavni sponzor Kurdistana trenutno SAD, moglo bi se predpostaviti da se indirektno analiza odnosi na njih.

Nažalost, počinioci ovakvih napada ili šta je još bitnije, njihovi nalogodavci, izađu na videlo tek godinama kasnije kada sam čin izgubi politički značaj. Naredni dani će svakako rasvetliti delimično o čemu se radi budemo li pažljivo pratili promene u turskoj vanjskoj i unutrašnjoj politici, kao i međunarodne reakcije.


  1. Napad za koji se okrivi suparnik. 

  2. http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/turkey/11806481/PKK-urges-US-to-mediate-in-its-war-with-Turkey-and-admits-to-secret-talks-with-Washington.html 

  3. http://www.cbsnews.com/news/isis-claims-responsibility-for-attack-in-saudi-arabia/ 

  4. http://www.foxnews.com/world/2015/03/20/dozens-dead-in-twin-suicide-attacks-in-yemen/ 

  5. https://en.wikipedia.org/wiki/Susurluk_scandal 

  6. https://en.wikipedia.org/wiki/Operation_Gladio 

  7. http://www.dailysabah.com/columns/etyen-mahcupyan/2015/10/13/between-opportunism-and-common-sense 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.