Gordijev čvor u Crnoj Gori

Luksic_-_Obama

Rusija je tražila da se u Srbiji uvede jedan savet, sa ograničenim nevelikim brojem lica, koja bi bila utvrđena doživotno, da ne bi zavisila od kneza Miloša… Miloš se tome opirao koliko god je mogao, jer je znao da će taj savet biti sastavljen od lica njemu protivnih i da će mu praviti svakovrsne smetnje. U borbi protiv ruskog uticaja on je jedno vreme bio našao oslonca kod prvog engleskog konzula postavljenog u Beogradu početkom 1837. godine, Džordža Hodžesa. Engleska je tih godina radila s puno energije na suzbijanju ruskog uticaja u Turskoj Carevini i na Balkanu, pa je Hodžes s tom misijom delovao u Srbiji.

Tako je došlo do neobičnog sticaja, da je apsolutistička Rusija, sa sistemom „samoderžavija“ postala protivnik ličnog režima u Srbiji, a parlamentarna Engleska njegov pomagač.

Istorija Srba, Vladimir Ćorović
(Treći deo, str. 79; Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1989)

Navedeni citat vrlo reljefno pokazuje prirodu političkog delovanja velikih sila na Balkanu, kao i u ostalim periferijama. Sličan živi primer imali smo skoro u Makedoniji – proteste protiv Nikole Gruevskog, glavne NATO perjanice u Makedoniji, podržavali su krugovi bliski Zapadu, dok su Gruevskog podržali proruski uticaji.

Sa druge strane, tu je režim Mila Đukanovića koji – dok samouvereno vodi zemlju u NATO – celu crnogorsku obalu prodaje ruskim tajkunima.

Prošlonedeljni protesti u Crnoj Gori zbunili su ceo Balkan. Ko protestuje, i ko ih podržava? Rusko Ministarstvo spoljnih poslova izdalo je dva saopštenja vezana za nasilje na protestima, u kojima potcrtava štetnost ulaska zemlje u NATO. Međutim, Doris Pak i ostali evropski i evroatlantski zvaničnici takođe su se oglasili – osuđujući režimsku „prekomernu upotrebu sile“ na učesnike mirnih građanskih protesta. Dok gledamo kako pravoslavni, prosrpski i proruski element zauzima vodeće mesto u protestima, svedoci smo da je u njima mobilisan i deo aparata nevladinih organizacija. U „regionu“ je stvar prilično jasno podeljena – srpski mediji napadaju crnogorski režim i govore o protestima afirmativno, dok hrvatski mediji svim mogućim sredstvima brane vladu Mila Đukanovića. Ono što se takođe može načuti u Hrvatskoj je da je Zoran Milanović, predsednik vlade Hrvatske, poslao deo vojnih jedinica na poluostrvo Prevlaka, na granici sa Crnom Gorom, pod izgovorom da se čuvaju granice od ilegalnih imigranata.

Proteste predvodi Demokratski front, koji okuplja tri političke snage:

  1. Nova srpska demokratija, predvođena „četničkim vojvodom“ Andrijom Mandićem;
  2. Pokret za promjene Nebojše Medojevića, koji je u očima Zapada odavno viđen kao naslednik Mila Đukanovića. Nebojša Medojević je ekonomista i bivši član G17+;
  3. Demokratska narodna partija Predraga Bulatovića i Milana Kneževića, partija otcepljenog krila Socijalističke narodne partije, nekada glavnog Miloševićevog oslonca u Crnoj Gori. SNP nije u DF, ali takođe podržava proteste, a nedavno je saopštio kako je o njima razgovarao sa ambasadorkom SAD, na njen poziv.

U političkom životu Crne Gore, pored Demokratske partije socijalista Mila Đukanovića, treba još pomenuti i Socijaldemokratsku partiju Ranka Krivokapića, predsednika Skupštine Crne Gore. Pro-NATO i pro-EU partija, koalicioni partner Đukanovićevog DPS, tokom ovih protesta se pokolebala, najavila izlazak iz koalicije i nove izbore.

Na protestima je prisutan još jedan faktor – jugoslovenski. Međutim, taj komunistički, jugoslovenski sentiment više služi kao protestna koreografija nego kao realan politički faktor, budući da iza njega ne stoji nikakva organizovana politička partija.

Dakle, šaroliki, za pojmove Srbije nespojivi, politički faktori učestvuju u protestu. Čini se da se dve strane, pravoslavno-ruska i liberalno-američka, raspravljaju samo o tome protiv čega su zapravo protesti – da li protiv ulaska zemlje u NATO, ili protiv „autokratije Mila Đukanovića“ kao takve. Činjenica je, iako je antinatovski sentiment rasprostranjen u protestnom pokretu, vođstvo protesta za sada govori samo o smeni Mila Đukanovića i ne pokreće ostale goruće političke teme.

Dakle, slično kao u slučaju Makedonije, granice geopolitičkih uticaja na domaće prilike na koje smo navikli prilično su zabašurene. Šta možemo izvući kao zaključak? Postoje dve i po varijante.

Prva mogućnost je da je narod u celini osnovna snaga protesta a ne određeni deklasirani krugovi, da je režim Mila Đukanovića na istorijskom izmaku, da su se sve poluge društvenog života okrenule protiv njega i da je nad njima izgubio kontrolu – stoga svi politički faktori, i unutrašnji u spoljašnji, kroz proteste podjednako grade svoje mesto u postmilovskoj Crnoj Gori. Toj tezi u prilog ide neviđena brutalnost režimske policije, koprcanje Mila Đukanovića. Iza tih nasilnih postupaka nisu stale zapadne sile, što je bilo očekivano budući da Đukanović na njih gleda kao na saveznike – što odaje utisak da Zapad, silom prilika, pušta Đukanovića „niz vodu“.

Druga je mogućnost, vrlo često spominjano je da je u pitanju „crnogorski kontra-Majdan“, dakle – za razliku od ukrajinskog Majdana gde su američki agenti NATO-a organizovali fašistički puč kako bi uveli Ukrajinu u NATO i EU i odvojili je od ruskog uticaja – ove proteste organizovale su proruske obaveštajne službe kako bi se sprečio ulazak Crne Gore u NATO. Toj tezi idu u prilog dva javna saopštenja ruskog Ministarstva spoljnih poslova o „žalosnoj situaciji u Crnoj Gori“ gde se „stiče utisak da situacija sa ubrzanim kretanjem Crne Gore u NATO istovremeno podrazumeva i gušenje alternativnih pristupa“.

Protesti su takođe prepuni ruske, putinovske, pravoslavne ikonografije, sa već spomenutim tolerisanim komunističkim i jugoslovenskim zastavama.

Naravno, prva i druga opcija se ne potiru. Moguće su istovremeno i prva i druga. Milo Đukanović mafija Crnom Gorom već dve i po decenije, držeći stanovništvo u konstantnom stanju siromaštva i gurajući zemlju u saveze koje narod ne odobrava. Stoga su svi uslovi da se narodni interesi spoje sa ruskim interesima – zreli. U takvoj situaciji Amerika može da igra samo kako Rusija svira.

To je varijanta u kojoj Rusija ima inicijativu. Međutim, šta ako je uloga Amerike znatno veća? Tu takođe postoje dve opcije.

Prva je da Rusija i Amerika rade zajedno, kao u trenutnoj situaciji na Bliskom istoku, gde saveznički nastupaju u koaliciji protiv ISIS-a, i u Siriji, gde je Putin preuzeo ulogu medijatora između Asada i Amerike, sa zadatkom da pomiri proameričku opoziciju i proruski asadovski režim.

Druga je, pak, najneverovatnija varijanta, ali kao takva i moguće iznenađenje – a to je da su protesti trojanski konj NATO-a, i da je Amerika ta koja u stvari ima inicijativu. Toj tezi ide u prilog veliki uticaj liberala i zapadnjaka Nebojše Medojevića, koji povraća nekadašnju popularnost. Još od 2006. godine, kada je, kako se hvalio, posetio SAD radi političkog savetovanja – Medojeviću se savetuje savez sa pro-srpskim snagama kako bi uspeo da uzdrma stolicu Milu Đukanoviću, budući da Milo ima hegemoniju u antisrpskom pronezavisnom kampu. Nebojša Medojević nije otvoreno podržao referendum o nezavisnosti Crne Gore, a podržao je proteste protiv priznavanja „nezavisnog Kosova“ od strane crnogorske vlade. Međutim, na govorima tokom aktuelnih protesta Nebojša Medojević je pompeznim rečima zahvalio Slavku Peroviću, osnivaču Liberalnog saveza, pioniru ideje „nezavisne Crne Gore“ – kao idejnom inspiratoru trenutne borbe.

Iako je ovaj zaključak možda preteran, uticaj Nebojše Medojevića na protestni pokret svakako izaziva najviše sumnje u njegov antinatovski karakter. Tu je i Predrag Bulatović koji se otcepio od nekada promiloševićevskog SNP i napravio Demokratski narodni front, da bi mogao da uđe u koaliciju Demokratski front, budući da je SNP nije odobravao. Andrija Mandić i njegova Nova srpska demokratija su 2012. godine izdali saopštenje u kome zagovaraju formiranje vlade od strane Nikolićevih naprednjaka i Koštuničinog DSS. Dakle, „četnički vojvoda“ je ona vrsta srpskog patriote kao i Vojislav Koštunica – patriota koji odgovara Zapadu. Deo crnogorskih radikala ne podržava proteste, kako kažu, prozapadne opozicije koja je za integracije u EU, a „vojvodu“ Mandića smatraju prevarantom – prema rečima Roberta Žižića, člana Centralne otadžbinske uprave SRS, u izjavi datoj portalu NSPM (Nova srpska politička misao) 1. oktobra 2015. Žižić je takođe dodao da radikali neće da učestvuju na protestu sa albanskim i bošnjačkim separatistima, budući da deo tih nacionalnih zajednica podržava proteste. Međutim, ubrzo je predsedavajući Koordinatornog tela SRS za Crnu Goru Duško Sekulić izdao saopštenje u kome se kaže da radikali podržavaju proteste, a centrala u Beogradu ga je podržala i privremeno Roberta Žižića smenila sa svih funkcija. Na internet portalima se, pak, može pročitati da je Duško Sekulić u maljini kod crnogorskih radikala. Kako bilo, protesti su pocepali i radikale u Crnoj Gori, tradicionalno srpsku, prorusku, antizapadnu i antinatovsku partiju.

Dakle, Zapad ima veći ili manji uticaj na sve tri partije koje predvode DF. Ako tome dodamo da je Krivokapićev SDP – koji je po pitanju ulaska zemlje u NATO najrevnosniji i koji se u tom smislu može uporediti sa LDP Čede Jovanovića u Srbiji – u najtežim trenucima za režim Mila Đukanovića izdao tradicionalnu koaliciju DPS-SDP i najavio nove izbore, onda teza o inicijativi Zapada, a ne Rusije, u ovim protestima, dobija čitav sistem argumenata.

U tom svetlu se i saopštenje ruskog MIP može tumačiti drugačije. U saopštenju se izražava bojazan da je politička i ideološka polarizacija društva i zaoštravanje socijalno-ekonomskih problema posledica ubrzanog kretanja Crne Gore u NATO, koji istovremeno „podrazumeva gušenje alternativnih pristupa“. Ko još šalje takvo saopštenje osim ako nije primoran da „pogura“ situaciju, da „namigne“ antinatovskim snagama da se okuraže, budući da nisu zauzeli pravo mesto, budući da protest i dalje govori samo o „autokrati Đukanoviću“ ali ne ulazi u političke i međunarodne odnose? Ko još šalje saopštenja preko zvaničnog ministarstva, osim ako situacija nije alarmantna i osim ako ne želi da se pošalje signal da se nema strpljenja za nezvanične geopolitičke igrice već da će zvanična Rusija energično reagovati ako situacija eskalira? Samo saopštenje ne podržava proteste ni eksplicitno ni implicitno, u njemu se protesti pominju samo u kontekstu nasilja, i oni se više oplakuju nego što se veličaju. „Mi smo više puta naglašavali da je u interesu Rusije stabilna Crna Gora koja se uspešno razvija“, kaže se u saopštenju.

Ostaje nam da pratimo razvoj događaja i da se nadamo da će onaj opšteprisutni ali i najneorganizovaniji element u protestu – komunisti – organizovati svoju partiju i raspetljati ovu kompleksnu situaciju.

Prigodno ćemo završiti stihovima najsvetlije srpske glave, velikog Njegoša:

„Neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može!”

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.