Yandex.Metrica

Otvoreno pismo studentkinje Filozofskog fakulteta u Novom Sadu povodom Međunarodnog dana studenata

Danas je Međunarodni dan studenata.

Ja sam student treće godine Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, I moj dan je počeo iseljenjem iz studentskog doma u kom neću biti i ove godine. Još uvek nisam našla adekvatan stan koji budžet mojih roditelja moze da finansira, pa sam deo kofera smestila kod prijatelja, a za sebe ću jos videti. Moj brat je pre nekoliko dana upisao doktorske studije, i pored odličnog uspeha, nije dobio jedno od dva budžetska mesta. Profesori su zajedno sa njim pisali molbu Ministarstvu obrazovanja za oslobađanje od plaćanja školarine i proširenje budžetske liste sa dva na četiri studenta, ali molba je odbijena. Dobio je ponudu da plati bar prvu ratu u novcu, a ostalo otplati svojim angažovanjem i radom na projektima fakulteta. Naši roditelji nisu imali novac ni za prvu ratu. Zahvaljujući prijatelju koji nam je pozajmio novac, brat je uspeo da produži školovanje.

Pišem da bih vas podstakla da se zapitate… Gde ste vi danas? Kako je vas dan počeo? Da li i vaša perspektiva zavisi od prijatelja koji će vam pozajmiti novac za školovanje?

Pišem i da bih pruzila podršku organizatorima protesta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu koji su izrevoltirani skandaloznom odlukom uprave da studenti koji žele da obnove godinu, ne mogu više to da urade kao ranije (da plate 9.000 dinara), nego moraju da plate punu cenu godine (65.000 ili 96.000 dinara). Oni ne žele da im se iznuđuje novac, ne žele da fakultet bude privatna firma…jer obrazovanje je ipak njihovo pravo a ne privilegija. Neki studenti komentarišu “što da protestujem za neradnike”? Izgleda da solidarnost sa kolegama nije dovoljno objasnjenje. Odluka da nekom naplatiš punu cenu školarine a taj ni ne udiše vazduh na fukultetu, osim kad daje ispite (čiju prijavu plaća svakako) je pre svega nelogična. Ne treba se baviti individualnim razlozima zašto neko studira duže. Treba shvatiti da ako ovakva odluka (koja nekog direktno dotiče, a nekog ne) danas prođe, sutra će osvanuti nova, možda još rigoroznija, koja će zakucati na tvoja vrata. A ko će onda protestovati za tebe ”radniče”?

E sad, ovo je samo jedan od partikularnih, minimalističkih zahteva.  Ovo je previse jeftin zahtev za njih, i uprava će ga lako kupiti. Mi ćemo onda mlatiti papirima kako je sve ispunjeno, a dugoročno zapravo nismo uradili nista. I zato je svaki protest do sada bio neuspesan. Opet će kupiti nasu poslušnost jeftinim političkim trikovima, i nakon izvesnog vremena, eto novih računa. Ovaj protest će bez podizanja kolektivne svesti o tome ko smo mi i šta želimo, biti isto neuspešan a rešenje privremeno.

Mi smo akademci, mi smo progres naše zemlje i zato na protest treba da gledamo kao na borbu za opšte interese, za interese svih nas! Jako je bitno da jasno definišemo svoje ciljeve i promene do kojih želimo da dovedemo na duže staze. Fakultet treba da radi u korist svojih studenata a ne kao firma za naplaćivanje i uzimanje novca. Na fakultetu izgleda nije bitno da li je kvalitet obrazovanja dobar ili ne, ali je mnogo bitniji problem, na koji se odmah reaguje, ako zapališ cigaru na pločniku ispred zgrade fakulteta.

Hvala za više vanrednih ispitnih rokova, ali nije to ono što je potrebno da bi se položili svi ispiti, jer svakako za prijavu od 1500 dinara po jednom ispitu nemam novca. Ako to platim, neće mi ostati ni za ručak u menzi.

Ja neću da živim pod pritiskom! Pritiskom da neću studirati ako nisam na budžetu, pritiskom da neću dobiti dom ako prenesem jedan ispit, pritiskom da balansiram posao i studiranje, pritiskom da ću izgubiti stipendiju koja je redovno neredovna, pritiskom da ću morati da vratim kredit i to duplo, i pritiskom da će mi tata dobiti infarkt jer od poštenog rada i drzavnog posla teško može da izdrži taj put svoje dece do diplome fakulteta koji je popločan računima.

Visoko obrazovanje je obrazovanje za društvo, i zato svakom treba da bude dostupno!

Isto tako, treba da se borimo da bude što kvalitetnije. Zapitajmo se koliko je vrednih i perspektivnih ljudi ostalo zarobljeno na nivou srednje stručne spreme zbog nemogućnosti plaćanja školarine, a koliko je maminih i tatinih sinova za to vreme kupilo svoju diplomu koja ih je odvela u ministarske fotelje? Ako želimo bolje društvo, onda nam treba bolje i efikasnije obrazovanje, onda nam trebaju bolji studenti, koji su spremni da izađu iz svojih ‘’komfornih zona’’ zarad dobrobiti svih.

Studentske organizacije treba da se bave ključnim pitanjima, a ne samo da dele flajere i pozivnice za jeftina letovanja i promo cenu vodke na studentskim žurkama.

Ja sam ovde iznela samo neke od problema sa kojima je većina suočena, nemam nažalost u ponudi konačna rešenja, čak ne znam ni da li sam kompetentna da ih dajem. Mada ono što znam jeste da su ovo teme kojima treba svi da se bavimo i ovo su problemi na koje stalno treba ukazivati dok se ne reše.

Studenti, gde su vam ideje?

Katarina Antonić

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.