29. novembar u četničkoj Srbiji

Foto: Beta

Da li ste za ili protiv rehabilitacije Draže Mihajlovića i Milana Nedića nikoga nije briga, pošto se u četničkoj Srbiji ionako ništa ne pitate. U četničkoj Srbiji pitaju se gazde, političari, bankari i ostali lopovi.

U četničkoj Srbiji radništvo ima pravo na poslušnost i otkaz, smanjenje plata i neredovne isplate, kredite sa ušeparajućim kamatama, nebeske školarine ako svojoj deci žele da priušte visoko obrazovanje, mito i korupciju u zdravstvu, Kung Fu-BusPlus kontrole, opuštanje uz TV reklame proizvoda koje ne mogu da priušte i, najvažnije, da jednom u par godina izađu na birališta i izaberu koji će ih gazda tlačiti. Seljaštvo ima pravo da ćuti.

Kolaboracionistička politika iz Drugog svetskog rata je temelj na kome se gradi aktuelna srpska politika, a shodno tome i tradicija dupeuvlačenja i kultura autorasizma. Rehabilitacijom kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, srpska vlast zapravo amnestira sopstvenu, aktuelnu, kolaboracionističku politiku.

Četnička Srbija je ćopava, šepava, necelovita. Njena južna pokrajina okupirana, silom oduzeta. Ali ne daj Bože da četnik udari na okupatora, jer na čije bi se rame onda oslonio i uz pomoć čije štake hodao? Kad ne može na jačeg, udariće četnik na slabijeg, nekoga ko ne može da uzvrati, već postojeću žrtvu sistema, pa će videti Romi, ili azilanti, sa kim posla imaju.

Četnička Srbija dočekuje okupatora pogačom i solju, prostire mu crveni tepih, vodi ga na FPN da podvrgne četničke omladince kolonoskopiji i održi im predavanje kako da uspešno hramlju kada diplomiraju. Okupator je zadovoljan, kaže da nikada ne bi bombardovao Srbiju da je kojim slučajem i tada bila četnička, i dodaje da zapravo nije ni bombardovao Srbiju već tadašnju politiku nečetničke vlade. Isto kao što, npr, Osama bin-Laden, 11. septembra, nije napao američki narod, već američku politiku. Ili nije isto? Đavo će ga više znati.

Četnička policija hapsi onoga ko na to ukazuje.

Četnička Srbija se obavezuje na primenu ekonomskog programa svetskih međunarodnih institucija, rasprodaju državnih bogatstava i ulazak u dužnički kolonijalizam. Ona, sem kokarde, ne poseduje više ništa. Ni zemlju, ni bogatstva, ni vodu, ni vazduh.

Četnička Srbija je ušla u imperijalističku koaliciju protiv „džihadista“, zajedno sa ustaškom Hrvatskom, balijskom Bosnom i imaginarnom državom Kosovo. Kada se to desilo ne znamo, jer nam četnički mediji, a naravno ni političari, nisu saopštili. I zašto bi kada politika nije za narod već „eksperte“ koji uspešno vode brigu o narodu već dve decenije. Uostalom, narod bi mogao pomisliti da mu nisu neprijatelji „džihadisti“ već gazde i političari, a to bi već bilo opasno. Stoga su četnički „eksperti“ rešili da pomognu imperijalističku koaliciju u osvajanju dalekih zemalja Trećeg sveta sa dva motocikla na brzo hodanje domaće proizvodnje, marke „Roda“, i manjom armijom botova tzv. „sendvičara”, ne bi li možda iziritirali „džihadiste“ lupajući im minuse na komentare, i izazvali kakvu odmazdu u Srbiji. Onda bi četnici najzad mogli da kažu „Eto, jesmo li vam rekli?“.

Četnička vojska učestvuje u vojnim vežbama NATO-a u američkom centru za obuku Hohenfels, u Nemačkoj.

Mediji u četničkoj Srbiji promovišu buržoasku ideologiju, socijalnu nejednakost, rasizam i dekadenciju. Služe kao PR agencije u službi kapitalista i političara. Putem jeftine zabave i kiča rade na suzbijanju i uništavanju bilo kakvog oblika revolucionarnog delovanja među omladinom. Rijaliti programima i žutom štampom formiraju se i obrazuju nove generacije četnika, tatinih sinova i kćeri, koji će, odmah pošto se skinu sa mamine sise, predstavljati četničku Srbiju u ambasadama širom sveta.

Četnička Srbija ne obeležava 29. novembar. Na taj datum armije robota odlaze na posao razmišljajući o računima za struju tokom zimskog perioda, neki radeći prekovremeno. Mase nezaposlenih sakupljaju sitniš da odigraju po tiket, ne bi li ih sreća pogledala, kako bi uspeli da praznične periode provedu bez stresa i tenzije (možda ostane nešto i za Bromazepam). Gladni kradu, džepare i rovare po kontejnerima. Četnici izlaze u grad, troše, kupuju firmiranu robu, piju viski, jedu kavijar.

Ima li, u četničkoj Srbiji, partizana? Nažalost, ne. Da ih ima oslobodili bi Srbiju od okupatora, makar im to bilo poslednje.

 

Ostavite komentar