Okrutna lepota filmova Kima Ki-duka

SziCsZMBoKOEsmckApNq

Kim Ki-duk je autsajder u svojoj rodnoj zemlji. Rođen je 1960. u Severnoj Koreji. Napustio je poljoprivrednu školu u tinejdžerskom periodu, radio u fabrici i nakon toga pet godina proveo u vojsci. Godine 1990. odlazi u Pariz da studira slikarstvo, izdržavajući se slikanjem portreta na ulici. U Parizu je i otkrio ljubav prema filmu pa se 1993. vraća u Severnu Koreju gde 1996. snima svoj prvi niskobudžetni film Krokodil koji je pobrao dosta dobrih kritika u to vreme, iako se danas, skoro 20 godina kasnije njegova pozicija dosta promenila.

Daleko od domovine, dobio je nagradu za najbolju režiju u Berlinu 2003. za film „Samarićanka“ i 2004. u Veneciji za film „3-Iron“. Film “Arirang”, prikazan premijerno u sekciji „Izvestan pogled“ na Filmskom festivalu u Kanu 2011. godine, na kom je osvojio je glavnu nagradu za najbolji film u toj selekciji a film “Pieta” je 2012. osvojio Zlatnog lava u Veneciji, što je prvi put da je neki korejski film proglašen za najbolji film na nekom od “top 3” međunarodna filmska festivala. Paradoks je upravo u tome što iako je Kim jedan od najnagrađivanijih režisera i najboljih filmskih ambasadora Severne Koreje, kod kuće je tretiran kao pravi otpadnik, kome se ne posvećuje prostor u medijima i gde su njegovi filmovi, ako su uopšte pušteni u distribuciju, jedva primećeni. Možda je to usko povezano sa njegovim nedostatkom obrazovanja, obzirom da je on samouki režiser, a dolazi iz zemlje u kojoj su akademski akreditivi usko povezani sa statusom i društvenim priznanjem. Možda su u pitanju njegovi filmovi koji se mogu opisati kao neprijatan spoj okrutne ljudske brutalnosti i apstraktne metafizičke poezije. Ili je to možda zbog njegovih portreta Koreanaca, koji prikazuju njihovu ružnu neprijatnu stvarnost koju bi oni radije da sačuvaju sakrivenu. Jedna stvar je sigurna: svi njegovi filmovi su bazirani na likovima iz raznih margina društva, dajući izraz tom duboko ukorenjenom osećaju otuđenja i nepravde koji Koreanci nazivaju han.

To počinje još sa prvim filmom „Krokodil“čiji je glavni junak, beskućnik i antiheroj uspeo da od sebe napravi neprijatelja ostatku sveta. Ženski likovi u njegovim filmovima često traže beg od svog braka ili izdaje („3-Iron“, „Dah“, „Moebius“), ili se u iz očaja odaju prostituciji („Birdcage Inn“, „Loš momak“, „Samarićanka“) ili pokušavaju da pobegnu od sopstvenog idetiteta („Vreme“). Kim likove u svojim filmovma obeležava ekstrermnom izolacijom prikazujući ih u bekstvu („ Ostrvo“, „Proleće, leto, jesen, zima… i proleće, „3-Iron“), osuđene na smrtnu kaznu ( „Loš momak“, „Dah“, „San!) ili izolovane u plutajućim domovima („Ostrvo“, ,, Proleće, leto, jesen, zima… i proleće“, „Luk“). Opšta želja za pobunom i osvetom protiv društvenih nepravdi je najupečatljjivija u filmovima „Realna fikcija“, „Obalska straža“, „Arirang“, kao i u najnovijem filmu „Jedan po jedan“. Postoje i druge teme koje se upečatljive u Kimovim filmovima – njegova ljubav prema kružniim narativima i karmički putanjama , njegova upotreba religioznih alegorija i naposletku korišćenje upečatljivih i često frapantnih završnih scena.

„Prvo iskustvo nasilja i traume sam doživeo od oca koji je bio veteran Korejskog rata. Svoje frustracije i bes je iskaljivao na meni. Kasnije, dok sam radio u fabrici, doživljavao sam fizičke napade. Nasilje se nastavilo i kad sam se pridružio marincima” rekao je Kim na temu nasilja koja je jedna od glavnih odlika njegovih filmova. Do 2002. godine, kada izlazi njegov četvrti film „Ostrvo”, Kimovi filmovi su već imali reputaciju izrazito nasilnih filmova zbog kojih su se stomaci širom sveta vezivali u čvor. On je pomerio granice nasilja, koristeći čak i prave ribe i žabe prilikom snimanja scena zbog čega su često protestvovala udruženja za zaštitu životinja. Za njih je imao uvek pripremljen odgovor: „Ali skuvao sam ih i pojeo nakon toga”.

Svakako ne bi bilo u redu karakterisati njegove filmove kao nasilne a da se pri tom ne pokuša shvatiti šta nasiljem želi da poruči kroz svoje filmove. „ Ljudi su rođeni jednaki ali su označeni kao različiti, što je upravo i glavni razlog nasilja među ljudima. Ne postoji nasilje bez razloga.“

 

Ostavite komentar