Dve kolone

Istorija Srbije, sada već simbolične zemlje, puna je simboličnih datuma u kojima se u jednom danu odvija čitava istorija. Najvažniji takav dan je Vidovdan. Od Kosovskog boja, preko Sarajevskog atentata, do buđenja naroda i Gazimestana.  Zaista, ukoliko ste nezavisni istraživač iz daleke zemlje i ne znate ništa o političkoj istoriji Srbije – uštedite sebi vreme, i dođite na Vidovdan.  Tog dana Srbi obeležavaju sve svoje pobede i poraze, svu svoju slavu i tragediju. Koliko god pokušavali da glume zapadnjake, ili sa druge strane rusofile, toga dana Srbi će pokazati svoje pravo lice.

To nije jedini datum kada Srbi pokazuju svoje pravo lice. Moderna istorija Srbije, koliko god pokušavala da se zakrpi, da se revidira, ponovo se cepa tog dana: 11-12. marta. U modernom političkom životu, u kome se ideološke razlike fingiraju, ali odskora i ponovo postaju važne, 11-12. mart postaje prava poslastica za našeg nezavisnog istraživača iz daleke zemlje. Znajući opšte ideološke pojmove, o levom, desnom, socijalizmu, kapitalizmu itd. – naš nezavisni istraživač možda bi se našao u nezgodnoj situaciji kada bi pomoću njih pokušavao da detektuje moderno srpsko društvo i njegovu političku scenu. Ali, ako želi da uštedi svoje vreme, razume se, naš nezavisni istraživač treba da nas poseti – 11-12. marta.

Tih dana 2006. godine u Beogradu budući predsednik Vlade Republike Srbije a tada funkcioner političke partije koja svoje ideološko utemeljenje vuče iz ravnogorskog, četničkog pokreta, govorio je na sahrani na kojoj su dominirale crvene i jugoslovenske zastave – bivšem predsedniku, koji dolazi iz partije koja svoje korene vuče iz partizanske tradicije.

Ovih dana,  2016. godine, predsednik Vlade, bivši funkcioner četničke stranke, više ne obilazi partizanske sahrane. Danas, kao moderni, evropski političar on obilazi spomenike onih koji su skidali petokrake sa beogradske skupštine.

U tih deset godina mnogo toga se promenilo. Zapadni svet je ponovo zadesila ekonomska kriza, i on je ponovo počeo da razmišlja o politici, da traži radikalna rešenja, da doziva razne revolucije. Mi na Istoku mislimo drugačije.  Koliko god pokušavali da nas uvuku u njihovu krizu, a time i njihova „radikalna rešenja“, mi se ne damo. Nikakvi Ciprasi i Korbini ovde ne pomažu. A izgleda ne pomažu ni tamo.

Međutim, ima i takvih koji bi voleli da je Beograd London, Berlin ili Atina. Nude radikalna rešenja. Protiv su predsednika Vlade. On im je glavni protivnik. Samo ne sa njim! Međutim, došao je 11.-12. mart, i ti beogradski Ciprasi nisu mogli da izbegnu istoriju. Danas su oni, zajedno sa predsednikom Vlade, obeležili godišnjicu smrti čoveka koji je maštao da od Beograda napravi London. Ali Beograd je tih dana i dalje bio mnogo bliže Požarevcu.

11-12. marta Srbi idu u dve kolone – jedni na grob Slobodanu Miloševiću u njegovoj rodnoj kući u Požarevcu, a ovi drugi na grob Zoranu Đinđiću u Aleji zaslužnih građana u Beogradu. Toga dana sve maske padaju. Glumili nacionalistu, levičara, patriotu, liberala ili reformistu – 11-12. marta Srbija, i naš nezavisni istraživač iz daleke zemlje, znaju u kojoj ste koloni – prvoj ili petoj.

Marija Glišić

 

 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.