Panorama izborne demagogije u Srbiji

merkel-vucicSrbiju i ove godine pogađaju izbori na svim nivoima, kao da prirodne nepogode nisu dovoljne. Mediji i političari pune ljudima uši o tome šta je dobro za ekonomiju, šta je dobro za narod i da su baš oni ti koji će doneti taj boljitak. Kad su izbori onda smo svi jedan narod. Kada izbori prođu, onda smo dva naroda: jedan narod je na vlasti, a drugi je onaj koji je odlučio da sve ostane kao što je bilo.

Umesto da kao i svi ostali mediji pričamo o onom prvom narodu–narodu koji puni džepove što državnim vlasništvom, a što izrabljivanjem; narodu koji služi strancu da zemlju gura u dužničko ropstvo, koji čini više za evropski standard nego za svoj; umesto da pričamo o onom malom delu naroda koji misli da se sve vrti oko njih, pričajmo o onom narodu koji sve to nosi na svojim plećima. Pričajmo o onom narodu što im su im uvek svi drugi krivi, a uvek imaju izgovor da prst ne pomere da to promene… do izbora. Onda ponove ceo ciklus isti kao što je bio i ranije.

Zašto izbori?

Stigli su izbori, vreme da se kazne neprijatelji naroda glasom… ili pak da se nagrade oni koji se još nisu ostvarili kao protivnarodni elementi uprkos svim svojim ambicijama. No, aktuelni predsednik Aleksandar Vučić, pod izgovorom da se izbori raspisuju da bi se garantovao put Srbije u Evropu, ima taktičku zamisao da si produži mandat i učvrsti vlast dok još nije kasno.

Prema mišljenju analitičara Đorđa Vukadinovića, novi izbori su paravan da se skrene pažnja za lokalnih izbora i da se izbegne mogući poraz u Vojvodini gde Vučiću značajno opada podrška. On takođe smatra da je to odlična prilika da se pomere rokovi za neispunjena obećanja i dobije na vremenu (verovatno da se ne ispune malo kasnije). Njegov kolega Zoran Stoiljković smatra da je vlast procenila da je optimalan trenutak za novi krug izbora u kojem bi, ako ne pojačali pozicije onda makar produžili vlast do 2020. godine. Prema Stoiljkoviću, odlaganje izbora za kasnije ili čak do isteka mandata bi sigurno oslabilo pozicije vladajuće koalicije.1

S ozbirom da same logike u zvaničnom objašnjenju nema, da ne postoji kritična situaciju na političkoj sceni i u društvu koja bi opravdala ovakav izbor, a verujemo li analitičarima, onda dolazimo do zaključka da je najbolji odgovor na ovo pitanje: „A zašto da ne?”.

Ko je ko na izbornim listama

Prema odobrenim izbornim listama očekuje nas 20 opcija. Tu su dežurni krivci: koalicija predvođena Aleksandrom Vučićem i SNS-om, koalicija predvođena Ivicom Dačićem i SPS-om, potom Radikali, Patriotski blok, Tadićevi i Jovanovićevi liberali. Međutim ima i novih imena: Stefanovićeva levica, Zavetnici, Dijalog, Inadžije…

Neki su i dalje tamo gde su bili od pamtiveka, a neki su samo promenili stolice. Uglavnom, lica su mahom ista kao i obećanja.

U čemu je razlika?

Kako da se odlučimo za samo jednu od 20 opcija? Da li je neko od birača zapravo čitao programe stranaka za koje će da glasa? Ako jeste, da li je dobro razumeo šta sve to znači?

Za ovaj poduhvat nam je potrebno dosta vremena ali i snage volje da prođemo kroz kilometre šupljih fraza i da ih prevedemo na pučki jezik. Koncentrišimo se na najbolnije tačke našeg društva: ekonomija i naš odnos prema ostatku sveta. Ovo su dve veoma tesno povezane teme iz kojih proizilazi rešenje ili nedostatak istog, za sve ostale boljke od kojih patimo svi skupa. Detaljnije objašanje će biti obrazloženo u sledećem odeljku teksta.

Pođimo redom, od kolovođe ove igre: SNS. Za ovu političku opciju nije potrebno gledati u program da bismo znali šta nam kuju. Dovoljno je pogledati u dosadašnje „uspehe”: kapitulacija pred MMF-om po pitanju energetske politike,  obavezne reforme za stendbaj kredit od MMF-a (otpuštanja, privatizacije i sl.), reforma Zakona o radu (na štetu radnika, je l’ te, ko je video da se u ovoj zemlji radi išta u njihovu korist), predaja suvereniteta NATO-u, a mogu da se pohvale i korupcijom koja je toliko uzela maha da je dovela u opasnost zaštitu od nepogoda…

SPS, koalicioni partner SNS-a u aktuelnoj vladi, nije gubio priliku da gorenavedenim poduhvatima  pruži podršku. Kao i u prethodnom slučaju, ne treba nam program da bismo znali šta i dalje od njih možemo da očekujemo.

Srpska radikalna stranka je opcija od koje bi se moglo očekivati da štiti srpske nacionalne interese makar po samoproklamovanom patriotizmu u koji se busa. Prva stvar na koju nailazimo u njihovom programu je projekat Velike Srbije. Osim teritorijalne ekspanzije, koja prosečnom građaninu ne pruža naročit boljitak, vidimo da njihov ekonomski program nije mnogo drugačiji od onog koji sprovodi vladajuća koalicija. Njihovo shvatanje ekonomije je (neo)liberalno i cilj im je: dalja rasprodaja državne imovine, ukidanje intervencije države u ekonomiji, prodaja državnih preduzeća… Ovakav stav ih svrstava u zaštitnike interesa krupnih sopstvenika i preduzetnika. Radikali su nacionalisti u smislu u kojem srpski kapitalisti smatraju da je njihov lični interes i interes celog naroda. Dokle god se oni bogate, to je dobro za Srbiju i srpskog radnika jer će i srpski radnik da dobije neku mrvicu od toga… a možda i ne–to se ne spominje u programu, nego se valjda podrazumeva. Ako se to ne ostvari, pa ko vam je kriv što ste krivo shvatili. U pogledu vanjske politike, stidljivo se spominje da SRS ne želi da Srbija učestvuje u međunarodnim organizacijama koje su je ponižavali. No, ne spominje koje su to organizacije po imenu. NATO? EU? Varšavski pakt? Balkanska federacija? Ostaje nam da nagađamo. Reklo bi se da SRS ostavljaju potpuno pragmatično otvorena vrata za sve opcije i da neće dopustiti da im patriotizam stane na put punjenju džepova.

Patriotski blok predvođen Dverima uistinu i jeste programsko iznenađenje. Tamo gde SRS predstavlja nacionalizam velikih gazdi, finansijskog kapitala i onoga šta bi trebalo da se zove oligarhijom, tu je Patriotski blok predstavnik nacionalizma srednjeg sloja. Njihovo ekonomsko rešenje je zaštita malog i srednjeg preduzeća, snažna državna intervencija u vidu subvencija i tarifne zaštite od uvoza. Mora se odati priznanje na tako radikalnom zahtevu kao što je odbacivanje privatizacije strateških domena ekonomije. Ne odbacivanje privatizacije uopšteno, ali u privatizacijskoj pomami i ovakav korak se ceni. U domenu vanjske politike su takođe vrlo eksplicitni: NE u EU i NE u NATO. Takvu spoljnopolitičku odluku kompenzuju zahtevom za „saradnju” sa Rusijom.  Kao što se i u programima ostalih partija podrazumeva mnogo toga nedorečenog, tako se i ovde valjda podrazumeva da saradnja sa Rusijom ne povlači sve negativne posledice koje nam nameću MMF i EU. Garancija nema, a mi treba da verujemo organizaciji za koju se sumnja da prima novac od Rusije. Reklo bi se po ovim obećanjima da za sitne sopstvenike predstavljaju i solidnu varijantu. A za radnika? Valjda sve šta je dobro za malog preduzetnika dobro je i za radnika… o veličini mrvice se, kao i kod ostalih, ne govori.

Što se tiče liberala sa Borisom Tadićem i Čedomirom Jovanovićem na čelu, teško je dati pravi sud jer program na sajtu nemaju.

Od novih udavača osvrnimo se na gotovo jedinog predstavnika levice. Kad kažemo jedinog, onda mislimo pre svega da su dovoljno novi na političkoj sceni da nisu imali prilike da kompromituju svoje principe (setimo se Vulina, Dačića i sl.). Stefanovićev pokret Levica Srbije je jedina koja spominje radnike i njihov interes. Program počinje radikalno rečju „antikapitalizam”, a posle nje dolazi jedno „ali”. To je kao ono kada kažete: „nisam rasista ali…”. Tako je i sa Levicom Srbije. Antikapitalisti su, ali neće da diraju kapitalizam. „Ne da se građani potčine tržištu, nego tržište građanima” – u prevodu, kapitalizam ostaje, kapital će radnike i dalje da jaše, samo što ćemo to da kažemo na način koji svima odgovara, bez da se išta promeni. Reklo bi se da je Levica Srbije ne-nacionalistička varijanta Patriotskog bloka: privilegije za srednji sloj i male preduzetnike pod izgovorom borbe za radnike. Po pitanju vanjske politike, Levica Srbije vidi Srbiju u EU u najkraćem roku. Oni ne žele Srbiju u NATO-u, ali o tome neka odluče građani na referendumu. Takođe žele i komisiju za reviziju duga MMF-u. Da bismo znali kuda vodi ovakva „levica” dovoljno je pogledati njihove ideološke ekvivalente od kojih je svakako najbolji primer grčke Sirize. Njihov uspeh je toliko veliki da se više ni jedna levičarska organizacija ne usuđuje da ih pomene. Siriza je takođe obećavala reviziju dugova i napuštanje NATO-a. Gde je Grčka danas? U dubljim dugovima i u NATO-u.

Parlamentarizam kao lažna demokratija

Parlamentarna demokratija je sloboda. Tom otrcanom frazom pokušavaju da nas ubede kako domaći tako i strani političari da nema boljeg političkog sistema i da ako ne funkcioniše onda mora da je problem u nama. U nama može da bude samo rešenje i to samo ako ne poverujemo u poluistinu kojom štite sopstvene interese.

Da bismo to razumeli, pozabavimo se malo karakterom Srbije. Srbija je formalno nezavisna i suverena zemlja. Faktički je čista suprotnost tome. Ona ekonomski zavisi od stranih investicija da bi pokretala ono malo ekonomije što joj ostalo. „Strane investicije” je često sinonim za situaciju u kojoj:

  1. država privatizuje narodnu imovinu za sitne pare, a čije su posledice najčešće:
    • strana kompanija poveća nezaposlenost (otpusti „višak” radne snage);
    • strana kompanija zaustavlja domaću proizvodnju i domaće proizvode zameni uvoznim.
  2. strani finansijski kapital stvara profit na jeftinoj radnoj snazi koj se izvozi iz zemlje umesto da se ulaže nazad u zemlju.

Odakle dolaze te investicije? Od onih kojima se prikloni politička opcija na vlasti. Dugi niz godina Srbija pokušava da se proda Evropskoj Uniji. EU je ulagač koji ne voli mnogo da rizikuje, a zbog toga zarad ulaganja traži da Srbija pruži garancije koje će da štite te investicije kao i da se eliminiše svaka druga konkurencija. Iz tog razloga Srbija mora da sprovede izmene svog zakonodavstva da bi se Evropi stavila u podređeni položaj. Osim ekonomskog i pravnog podređivanja, od Srbije se očekuje i političko i vojno.

Osim navedenih investicija, Srbija mora da posegne i za kreditima, a njihova svrha je najčešće otplata starijih kredita. Kreditima upravlja Međunarodni monetarni fond (MMF) čija je glavna uloga da koristi novac kao šargarepu kojom vladu Srbije vabi kao magarca, svaki put pooštravajući zahteve za tzv. „strukturalne reforme”. Eto nama još jedne fraze koja iza sebe krije malo toga očiglednog. Radi se o pritiscima za smanjenje budžetskih izdataka ili prosto rečeno: otpuštanje radnika iz državne službe, privatizacija državnih preduzeća, smanjenje izdataka za zdravstvo, školstvo, penzije i slično. Drugim rečima, uklanjanje države kao konkurenta i stavljanje na tržište svih ovih usluga na kojima bi „strani investitori” mogli da ostvare zaradu, a građani da ostvare gubitak. Jer, zašto bismo pobogu plaćali državi kada bismo mogli da plaćamo nekom inostranom dobrotvoru?

Očigledno je da se radi o vrzinom kolu u kojima je glavni dobitnik finansijski kapital (onaj iz inostranstva), a glavni gubitnik građanin Srbije.

Sada kada je jasno da Srbija nije nezavisna zemlja, osvrnimo se na predstavničku demokratiju. Kao što je, uglavnom, svima poznato, radi se o modelu vlasti u kojem glasači biraju neki političku opciju da zastupa njihove interese. Svaka politička opcija objavljuje svoj program i tzv. „obećanja” sa kojima se birač poistoveti i smatra da ova ili ona partija najbolje predstavlja biračevu ideju o političkoj budućnosti zemlje.

Problem u ovom modelu je što opšte poznato kako kod nas tako i po inostranstvu, da političke partije retko kada ostvare što program što obećanja. Odgovor na to nam pruža razumevanje ekonomske zavisnosti Srbije koja sa sobom povlači i ostale vidove zavisnosti. Drugim rečima, Srbijom ne vlada buržoaski parlament već sponzori političke opcija koja formira vladu. Koliko će oni da ispune od svog programa i obećanja zavisi najviše koliko se to kosi ili ide u korist sponzorima.

U trenutnoj situaciji je jasno da „sponzori” ne žele da dopuste bilo kakvo jačanje Srbije u bilo kom pogledu, a da vlast služi da održi kontinuitet gorepomenutog vrzinog kola i da se osigura da se ono nikako ne prekine.

Bojkot kao legitiman politički izbor

Narodu Srbije se često natura grižnja savesti kao metod prinude za glasanje: „Ako ne glasaš ništa se neće promeniti”, „Izvrši svoju građansku dužnost”. Sa druge strane, kod svih onih koji su se osetili prevarenim čuje se inat i prkos: „Ima da glasam protiv ovih sada”, „Hoću da glasam da bih imao pravo da kritikujem”.

Ako glasam nešto će se promeniti? Izborima se nešto promenilo o početka 90ih? Od prvih izbora ubismo se od „kažnjavanja” onih prethodnih, a evo ih, još uvek nam kroje kapu. Jesi li se nakritikovao? Ko je slušao te kritike? Tvoja baba, muž, žena, kolege i drugari? Koga si olešio od batina kada te je država dovela na rub egzistencije i nerava? Dete, ženu, pedera, Cigu, emigranta? Ako ti ukinu i pravo da kritikuješ, hoćeš li možda nešto da uradiš povodom toga osim da promeniš kanal na TV-u? A da, TV ne gledaš da se ne bi nervirao. Dovoljno ti je da savijaš leđa dok te gazda na poslu kinji za sitne pare.

Glasanje je davanje legitimiteta ili, ako hoćete, sprečavanju bilo kakve promene u trenutnom stanju. Održavanje statusa quo. Bojkot izbora je potpuno opravdana i smislena politička opcija. Opcija koja kaže: „Ne želim da vam budem sluga”, „Ne želim da prodajem zemlju”, „Vaša demokratija je sloboda da robujemo i biramo tlačitelja”. To je opcija koja odbacuje korumpirani sistem koji ne funkcioniše, koja pruža otpor stranom porobljivaču i domaćoj gulikoži. Bojkot je zahtev za alternativom–ne za alternativnom političkom opcijom, već za alternativnom demokratijom–onom u kojoj je narod protagonista.

Političari se ne boje nevažećih glasova jer oni povećavaju izlaznost, daju legitimitet pobedniku koji će moći da vlada iako predstavlja manjinu.

Političari se ne boje od narodne volje kada glasa jer znaju da će neko od njih pobediti. Ali i bojkot je narodna volja. To je narodna volja od koje se boje jer su svi unapred izgubili.


  1. <a href="http://www.dw.com/bs/za%C5%A1to-su-raspisani-izbori-u-srbiji/a-18986231">http://www.dw.com/bs/za%C5%A1to-su-raspisani-izbori-u-srbiji/a-18986231</a> 

One Response to Panorama izborne demagogije u Srbiji

  1. Mladen 17/04/2016 at 8:56 pm

    Za bojkot kvislinga je i Goran Jevtović(http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/izborna-bitka-patriotskih-snaga/).

    Reply

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.