Deca rudari u Kongu: Ljudska cena elektronskih uređaja

190115-rdcongo-mineU jednom od prethodnih tekstova, o telefonu koji ne koristi „krvave materijale”, dotakli smo se teme izrabljivanja u Kongu. Radi se o kobaltu koji se koristi za litijum-jonske baterije na punjenje za naše prenosne računare, telefone i električne automobile. Izvoz kobalta iz Demokratske Republike Kongo čini više od 60% svetskih zaliha, a makar 20% od toga vade „rudari zanatlije” na jugu zemlje.

U izveštaju Amnesti internešnala pod nazivom „Zbog ovoga umiremo”, objašnjava se o kakvim se zanaltijama radi:

„Zanatski rudari, koji se u Demokratskoj Republici Kongo nazivaju i »creuseurs«, rukama i najrudimentarnijim oruđima vade kamenje iz dubokih podzemnih tunela. Zanatlije uključuju decu od samo sedam godina koji prebiraju po kamenju tražeći kobalt u odbačenim nusproizvodima industrijskih rudnika, a potom peru i sortiraju rudu pre prodaje”.

Ovaj kobalt otkupljuje preduzeće Kongo dongfang, podružnica kineske firme Huaju kobalt, a potom, prema navodima AI, rudu dalje preprodaje „nekim od najpoznatijih proizvođača elektronskih uređaja široke potrošnje”. Među njima su Epl (Apple), Del (Dell), HP, Huavej (Huawei), Lenovo (Motorola), LG, Majkrosoft (Microsoft), Samsung, Soni (Sony), Vodafon, ali i Daimler, Folksvagen (Volkswagen), BYD i drugi.

Procenjuje se da ima između 110,000 i 150,000 rudara „zanatlija” u Kongu, a među njima hiljade dece. Tačnih i pouzdanih brojeva nema, ali UNICEF procenjuje da u rudnicima radi oko 40,000 dece za 1 dolar dnevno. Deca sa kojom je AI imao prilike da razgovara tvrde da ih tuku radnici obezbeđenja. Obezbeđenje zapošljava preduzeće za eksploataciju rudnika, a oni često od dece traže novac.

Kongo je jedna od najsiromašnijih zemalja, a više od veka je patio od kolonijalizma i eksploatacije kojom su upravljali zahtevi industrije i potrošnje na drugim kontinentima. Pre nego što je Evropa počela da se otima za kontrolu nad Afrikom, jedan monarh sa ovog kontinenta je bacio oko na nepristupačnu zemlju Konga. Belgijski kralj Leopold II je 1876. godine organizovao konferenciju na kojoj su učesnici diskutovalo o načinima za zaustavljanje trgovine roblje u Zapadnoj Africi, dostavi medicinske pomoći i koordinisanju stvaranja mapa. Međutim, konferencije i navodno dobroćudni komitet je postigao dogovor da rukovodi onime šta će se ispostaviti samo paravanom belgijskog kralja za ambiciju ka izgradnji železnice koja će prevoziti robu u srce Afrike. Zemljom je vladao kralj, a ne belgijska vlada, kao vlasnik i gospodar, a narod je bio primoran da se bavi eksploatacijom ogromnog bogatstva zemlje uključujući gumu koja je izvožena da bi snabdevala industrijski bum 19. i ranog 20. veka u Evropi Americi.

Marti Džezer (Marty Jezer), pišući za Bratelboro reformer (Brattleboro Reformer), objasnio je dokle je Leopold doterao „približavanje civilizacije Africi”:

„Vojska je nasilno regrutovala afričku omladinu da popuni svoje redove. Potom je išla od sela do sela uzimajući žene za taoce i primoravajući mučkarce da idu duboko u džunglu da skupljaju kaučuk. Oni koji su se opirali su bivali pokošeni vatrom iz mitraljeza. Mnogima su odsecane glave ili amputirane ruke.”

Sa ženama kao taocima i muškarcima koji su prinudno radili da bi izvukli maksimum iz prikupljanja kaučuka, niko nije vodio brigu o usevima. Nastupila je glad i pojavile su se bolesti. Između 1880. i 1920. godine, život je izgubilo između 8 i 10 miliona ljudi, tj. polovinu stanovništva.

Usled međunarodnog pritiska 1908. godine, belgijska vlada je preuzela kontrolu od Leopolda, ali kako kaže Marti:

„Belgija je iz Konga izvlačila kaučuk, slonovaču, dijamante i uranijum, a ništa nije dala za uzvrat: ni škole, ni bolnice, ni infrastrukturu, ništa osim onoga šta je omogućavalo izvoz resurasa. Uranijum korišćen za stvaranje atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagaski dolaze iz rudnika Konga”.

Kongo je odbacio okove kolonijalizma 1960. godine. Narednih nekoliko godina je bio svedok brzoj smeni nekolicine lidera da bi 1971. godine korumpirana vlada Džozefa Mobutua preuzela vlast i preimenovala zemlju u Zair. Mobutu, tvrdokorni antikomunista, osvojio je vlast zahvaljujući podršci SAD-a.

Otkako je Mobutu bio primoran da pobegne 1997. godine, zemljom je besneo građanski rat, a uz to je bila razorena i epidemijom side. Tu se Kongo nalazi i danas. Uprkos reformama i demokratskim izborima, radi se o zemlji koja je ostala kakva je i bila u proteklih 100 godina. Tada kao i danas, hrli se ka resursima Konga: kaučuku, kobaltu, dijamantima, bakru–svemu onome šta Kongo ima, a svet želi bez obzira na ljudsku cenu.

Kineske, američke i evropske kompanije izrabljuju rad dece i odraslih da bi hranili tehnološke potrebe naroda po svetu koji se nalaze u poziciji da udovolje svojim apetitima za elektronskim napravama. Deca radnici u Kongu verovatno nikada neće imati telefon sa baterijom na punjenje, ali bez njihovog rada za crkavicu u uslovima opasnim po zdravlje, teško je da bi i bilo ko drugi mogao da ih ima.

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.