Autobuski saobraćaj u celoj Siriji funkcioniše i tokom rata

Foto: Alamy

Želite da putujute u neki od sirijskih gradova? Ništa lakše.

Glavna autobuska stanica u Bejrutu, mesto je odakle putnički autobusi svakodnevno voze u sve delove Sirije, čak i one pod upravom Islamske Države.

Pomislili biste da, usled višegodišnjeg građanskog rata, autobuski sabraćaj u Siriji ne funkcioniše, međutim, tokom četiri godine teških borbi, međugradski autobusi ni jednog momenta nisu prestali da rade.

Novinari agencije PRI, intervjuisali su jednog od vozača autobusa, tokom ukrcavanja putnika u autobus za grad Manbij, koji se nalazi na teritoriji koju kontrolišu militanti Islamske Države.

Ahmad, 49, rekao je da godinama unazad vozi u sirijske gradove, jednom nedeljno, i da putnički autobus mora da prođe kroz desetine punktova koje drže različite vojne formacije. “Nakon prelaska zvanične granice, moramo da prođemo oko 70 punktova sa svih strana, a na svakom od njih prolazimo kroz pretres. Ako dođe do kvara na autobusu, ili ako se borbe odvijaju na putu ispred nas, moramo da se zaustavimo, prespavamo u autobusu i sačekamo da put bude siguran”, kaže on.

Iako tvrdi da je ovaj posao veoma opasan, kaže da nikada nije imao problema sa vojnicima ni sa jedne od sukobljenih strana, i da svi imaju obzira za civilni saobraćaj.

Međutim, opasnost dolazi iz vazduha, zbog svakodnevnog bombardovanja sirijskih gradova i puteva, pa se neretko desi i da neki od putničkih autobusa stradaju.

“Jednom prilikom, bombardovanje se odvijalo ispred nas. Jedan autobus je pogođen, a mi smo morali da vozimo kroz prašinu oko 25 milja”, kaže on, prepričavajući prethodna putovanja.

Putnici koji odlaze na teritoriju pod kontrolom militanata Islamske Države moraju da se podvrgnu nekoj vrsti transformacije tokom puta. Zbog strogih tumačenja islamskog zakona kojih se ID pridržava, žene i muškarci moraju da obrate pažnju na dužinu garderobe, i svi moraju prethodno da se reše cigareta.

Autobuska linija do glavnog grada ID-a, Raku, saobraćala je redovno do nedavno, ali je tokom borbi za grad Palmiru, morala da bude obustavljena, jer bi alternativnom rutom putovanje trajalo tri dana.

Ono zašto su vozači autobusa spremni da rizikuju svoje živote je, naravno, novac. Ahmed je plaćen 30 dolara po putovanju, bez obzira koliko trajalo. To je mnogo više nego što je Sirijcima omogućeno da zarade u Libanu.

“Ovo je jedini posao koji mogu da radim,” kaže on. “Šta drugo da radim? Bio sam građevinski radnik u Siriji, a ovde nema posla, tako da je ovo moja jedina opcija.”

Više od milion sirijskih izbeglica potražilo je utočište u Libanu, zemlji koja nema kapacitete i mogućnosti da o njima brine.

 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.