Mala škola anti-imperijalističkog novinarstva

Moskva je u petak zvanično pozvala Vašington na pokretanje zajedničkih vazdušnih udara protiv “grupe povezane sa al-Kaidom i drugih frakcija” koje nisu obuhvaćene mirovnim sporazumom u Siriji.1 Isti dan je portparol Pentagona Džef Dejvis saopštio okupljenim novinarima: ” Ne sarađujemo niti koordiniramo akcije sa Rusima”, objašnjavajući da Vašington i Moskva imaju odvojene vojne ciljeve.2 U zvaničnom ruskom zahtevu treba obratiti pažnju na deo koji glasi “grupe povezane sa al-Kaidom i drugih frakcija”, dok se u odgovoru Vašingtona treba fokusirati na vremenski oblik glagola “sarađivati”. Kada se bavite ovim poslom – istraživanjem i geopolitičkim analizama – susrećete se sa velikim brojem informacija koje, ukoliko želite da budete što približniji istini, morate lišiti propagandnog sadržaja i redukovati na proverene izjave zvaničnika kojima potom možete dati interpretaciju u skladu sa činjeničnim stanjem na terenu i geopolitičkim ciljevima država koje predstavljaju.

Ono što se dešava u Srbiji zadnjih godina je, bar kada su novootvoreni portali u pitanju, teška eksploatacija anti-imperijalističkog sentimenta većine naroda u svrhu profita. Anti-imperijalizam, po svemu sudeći, može biti i unosan posao. Dezinformacije o efikasnom suprotstavljanju Zapadu od strane Rusije, Irana, Kine itd… u svakodnevnim izveštajima, recept su za ostvarivanje “klikova” i “šerova”, a time i podizanja popularnosti i obezbeđivanja reklama. Građani Srbije, kao žrtve ne tako davne imperijalističke agresije, aktuelne vojne okupacije južne srpske pokrajine i ekonomske zavisnosti, razumljivo će likovati nad porazima imperijalista, bilo da je reč o ekonomskim, vojnim, čak i verbalnim sukobima sa drugom stranom, a nedostatak ovih informacija u mejnstrim medijima učiniće svaku alternativu još privlačnijom. Naravno, tu je i opcija direktnog sponzorstva od strane ovih država, koju ove svetske sile, za razliku od posredničkog NVO pristupa Zapada, obezbeđuju direktnim keš koferčićima, tamo gde procenjuju da još imaju prostora za medijski rat i gde borba za ekonomski i politički uticaj još traje.

Ono što je sigurno je da anti-imperijalizam srpskih i balkanskih alternativnih medija nema za cilj “kolektivno organizovanje masa”3 nego, u prvom slučaju, profitiranje na anti-imperijalističkim sentimentima masa, a u drugom, agitovanje za interese stranih sila koje se, u sadašnjoj konstelaciji, donekle i ponegde suprotstavljaju zapadnom imperijalizmu.

U prvom slučaju se suočavamo sa klasičnim dezinformacijama na ivici teorija zavere, i možemo ih odmah svrstati u neprijateljski tabor, iz razloga što mistifikacijom korena problema i zanemarivanjem klasne analize rade direktno protiv edukacije i organizovanja proletarijata u anti-kapitalističkom i anti-imperijalističkom pravcu. Prema njima određene tajne organizacije vladaju svetom, dok bi transfer kapitala iz njihovih u ruke (bilo koje) države navodno rešio sve aktuelne svetske, ekonomske i političke probleme. To su omiljeni anti-imperijalisti imperijalizma i, nezavisno od toga da li svesno ili nesvesno služe reakciji, njihova je uloga u anti-proleterskoj klasnoj borbi potcenjena. U drugom slučaju nemamo toliki problem sa dezinformacijama koliko sa interpretacijama činjenica, ali i promašenim špekulacijama, zbog kojih ne podležu pravnim sankcijama.

Ovu drugu grupu “anti-imperijalističkih” medija bismo podelili u dve podgrupe, trudeći se da neimenujemo nikoga, jer bi se u skladu sa buržoaskim zakonom verovatno našli na udaru anti-progresivnog oporezivanja: a) levičarske, b) desničarske.

Levičarske medije bismo ovde izdvojili kao opasnije, iako se po izvesnim pitanjima od značaja podudaraju sa tipičnim desničarskim narativom. To je i razumljivo jer sukobe posmatraju u ideološkim i verskim, a ne materijalnim i klasnim uslovima, pa iza nominalnog marksizma primećujemo skriveni liberalizam. Tu imamo razne varijacije anti-materijalizma i idealizma, od odsustva svake vrste podrške žrtvama imperijalizma ukoliko njihov politički odabir ne nosi društvenu i kulturnu praksu zapadne civilizacije, do onih koji vide Rusiju, Kinu, Iran…kao progresivne snage koje Zapad treba da prihvati kao ravnopravne partnere i saradnike pri rešavanju svetskih pitanja. Fama i prašina koju su podigli oko ruskog angažovanja u Siriji, navela je mnoge da ushićeno iščekuju otvoren sukob u cilju odbrane čovečanstva od predatorske politike zapadnih sila. Izostanak takvog sukoba koji su indirektno najavljivali lako nadomešćuju reklamama vojnih pobeda nad lokalnim vojnim skupinama kojima se pripisuju zapadna sponzorstva, a onda i postepeno-javnu kolaboraciju Rusije i SAD neminovnosti u cilju borbe protiv zajedničkog neprijatelja sveta – islamizma. Po svemu sudeći, islamizam je najednom opasniji od imperijalizma. Tu su donekle i u pravu, jer određena vrsta islamizma jeste opasnija po svet, ali ne Treći nego Prvi.

Dakle, nije pitanje odnosa prema kapitalu, državi i imperijalizmu, ono na čemu ovi mediji grade ili uskraćuju podršku izvesnim grupama ili pokretima, već njihovo usvajanje kulturnih standarada kolonizatora. Tako se i podrška Bašaru al-Asadu ne daje zbog otpora sirijske nacionalne buržoazije ekonomskom porobljavanju, već sekularizma i poštovanja manjinskih nacionalnih i verskih prava, dok se kurdska pro-imperijalistička politika zanemaruje usled progresivne društvene i kulturne prakse. Tako se sitnoburžoaski balkanski anti-imperijalizam pridružuje imperijalizmu u promociji kulturnog rasizma koji pravda neokolonijalne projekte, pa se ugnjeteni narodi ili njihovi pokreti otpora prvenstveno kritikuju zbog ljudskih prava, a nedavno ste mogli i da vidite kako se, u tipičnom kolonijalističkom stilu, koncert ruske filharmonije u Palmiri otvoreno naziva “pobeda naše civilizacije nad tamom”. Zašto kažemo sitnoburžoaski anti-imperijalizam, i zašto mislimo da je to sasvim razumljivo? Zato što se klase u društvu ponašaju u skladu sa sopstvenim interesom, pa levica Prvog sveta nema klasni interes u ukidanju sistema kapitalizma imperijalizma koji održava standard života na Zapadu super profitima od eksploatacije Trećeg sveta, a uslovi života sitne buržoazije u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i drugim balkanskim državama, pod ovim okolnostima, bliži su onima njihove zapadne sabraće, nego nama – proletarijatu, čije su materijalne okolnosti na korak od naše sabraće u Trećem svetu. Oni, dakle, ne osećaju eksploataciju, ugnjetavanje, represiju…oni jednostavno ne pate.

Njihov bledo definisani recept, sem partnerstva velikih sila i multipolarnog sveta (fer eksploatacije iz više od jednog centra), podrazumeva i termine poput “Demokratskog socijalizma”, kojim se u skladu sa liberalnom kritikom “autoritarizma boljševizma” jasno distanciraju od marksizma-lenjinizma, pa ćete kod njih vrlo često naići na kopije kritika Severne Koreje od strane Vašingtona, dok se socijal-imperijalističke buržoaske opcije na Zapadu (Korbin, Sanders itd…) zdušno podržavaju u nadi da će taj ratni plen biti malo ravnomernije raspoređen i nižim slojevima. Tu su i uporna upiranja ka navodnoj nemaštini, pa čak i gladi na samom Zapadu, uprkos konkretnim podacima da 66% Amerikanaca pati od gojaznosti,4 sve u svrhu prikrivanja objektivne kriminalne slike globalne polarizacije, i ekstremnog siromaštva koje imperijalizam proizvodi na svetskoj periferiji. Kada kažemo da su opasniji od desničara, tu prvenstveno mislimo na prikriveni pro-imperijalizam koji, da bi bio demaskiran, zahteva bar poznavanje osnovnih principa marksizma-lenjinizma, njihov uticaj na intelektualnu omladinu koji je nesumnjivo velik (jer buržoazija je, bar do sada, uvek za korak ispred nas), ali ne i klasnu strukturu čitalaštva, gde nam nisu direktna konkurencija. Međutim, njihov dosadašnji uspeh možemo pripisati i nedostatku socijalističkog anti-imperijalističkog medija, pa su isprazne analize i pogrešne špekulacije (Siriza, Korbin, Sanders, Sirija, Palestina itd…) mogle da se provuku nekažnjeno.

Desničarske medije u Srbiji koji se izdaju za anti-imperijalističke ne doživljamo kao toliku pretnju, iako nesumnjivo nisu bezazleni. Ovde se nećemo baviti analizom desnice Balkana, koja obuhvata širok spektar organizacija sa, vrlo jasno, različitim agendama koje su usled drugačijih nacionalnih interesa i lokalističkih tendencija često u međusobnom sukobu, već isključivo srpskim nacionalističkim opcijama u čijoj aktuelnoj politici anti-imperijalizam igra relativno važnu ulogu. Njihov anti-imperijalizam je privremen i isključivo lokalnog karaktera, dok se na globalnom planu vezuju za politiku centara moći čiji interes predstavljaju, bila ona progresivna ili reakcionarna. Međutim, on postoji, stvaran je i opipljiv, analitički pristupačan i lak za definisinje. Ove opcije, iz marksističkog ugla, mogu podjednako igrati reakcionarnu i progresivnu ulogu zavisno od materijalnih okolnosti, pa ne možemo izjednačavati nacionalizam nacija ugnjetača sa nacionalizmom ugnjetenih nacija. Kategorije „progresa“ i „reakcije“ ne postoje nezavisno od odnosa prema postojećim, prisutnim, društvenim odnosima i van klasne borbe, pa izvesnu političku grupu možemo precizno definisati samo kroz poređenje sa društvenim uređenjem sa kojim je u sukobu, ili drugom objektivnom, konkurentskom, anti-imperijalističkom snagom. A prihvatimo li takav analitički metod, možemo ustanoviti da objektivna konkurentska anti-imperijalistička snaga nacionalistima u Srbiji ne postoji, pa je bitno razumeti da se praktičan rezultat ideologije i rada levice kakvu smo gore opisali ogleda u vidu aktuelnih protesta protiv rušenja Savamale, dok su anti-NATO protesti rezervisani za desnicu. To nam delimično odaje i sastav klasne strukture obe strane, što je vrlo bitno za pravac našeg budućeg rada.

Sada da objasnimo zašto je njihov anti-imperijalizam privremen. Desničarska anti-imperijalistička retorika se u najvećoj meri svodi na zahteve za obustavom saveza sa “onima koji su nas bombardovali” (citat iz političkog programa jedne od političkih stranaka), onima koji su “okupirali srpske zemlje”, a malo politički pismenije opcije se dotiču i ekonomske zavisnosti Srbije. Ovde se dakle radi o reaktivnom a ne principijelnom anti-imperijalizmu, pa pretpostavljamo da nas nisu bombardovali i okupirali srpske zemlje, anti-imperijalizam ne bi činio sastavni deo politike ovih opcija. Što se tiče argumenta o ekonomskoj zavisnosti kojih se samo neki dotiču, zanimljivo je da se kao rešenje ne nudi ekonomska nezavisnost, već zavisnost od drugog centra moći, uglavnom Rusije, ali bez konkretne ekonomske argumentacije, nego kulturološke i verske bliskosti i (sasvim pogrešno) pozitivnih istorijskih iskustava. Ako negde naletite na drugačiju formulaciju koja se čini ekonomski povoljnijom za domaći kapital, znajte da je u pitanju demagoška predizborna obmana, jer su čak i one (objektivne) snage koje u tim slučajevima zagovaraju zaštitu malog i srednjeg preduzeća – državne intervencije u vidu subvencija i tarifne zaštite od uvoza, odbacivanje privatizacije strateških domena ekonomije itd. – finansirane od strane spoljnih faktora, a finansijska kontrola je i politička kontrola, pa se zapravo i tu radi o nacionalizmu velikih gazdi, finansijskog kapitala i oligarhije. Druga stvar je što i da postoji najbolja namera da se jača državni kapitalizam, takav je scenario u okvirima postojećeg sistema neostvariv, jer ne samo da bi dolazak na vlast takvih političkih snaga morao biti žestoko sponzorisan spolja (što se u geopolitičkom smislu shvata kao investicija), već bi i nova državna politika dovela do direktne konfrontacije sa dosadašnjim vojnim i ekonomskim “partnerima” i međunarodnim finansijskim institucijama, a garancije vojne bezbednosti i ekonomske održivosti od strane novih sponzora prvenstveno bi zavisile od ekonomske isplativosti.

Anti-imperijalizam samo je jedan aspekt njihove politike i delić medijskog sadržaja, pa smo naravno suočeni i sa propagandom reakcionarnih ideja u cilju podrške i pravdanja kapitalističkih proizvodnih odnosa, privatizacije (kritika rasprodaje državne imovine nije i kritika privatizacije već bedna kritika “sumnjivog” procesa i, na nižem nivou – nameštenih tendera, na višem nivou – odabira partnera (gazda) ), rehabilitacije kolaboracionista i saradnika fašista, satanizacije socijalizma (u tipično liberalnom maniru kritike autoritarizma, i falsifikovanja istorije), diskriminacije nacionalnih manjina i neretko rasizma itd… Međutim, ono što je olakšavajuća okolnost kada su njihovi portali u pitanju je podudaranje teorije i prakse, i otvorenost, pa ne postoji bojazan od skrivenih agendi iza kojekakvih progresivnijih ideja. Kod ovakve desnice, sve su karte otkrivene, i samo pod izuzetnim okolnostima (kao što je npr predizborna kampanja) i uticajem PR agencija, dolazi do ublaživanja retorike (ne i programa).

Šta da se radi i gde da se počne demonstrirali smo vrlo uspešno u ove prve dve godine anti-imperijalističkog novinarskog rada. Ako pođemo od činjenice da je jedino socijalistički anti-imperijalizam principijelan jer podrazumeva ukidanje eksploatacijskih odnosa kako na mikro, tako i na makro planu, i da je, u duhu internacionalizma, u pitanju borba za oslobođenje čitavog čovečanstva, delovanje lokalno podrazumeva i solidarnost globalno, a na najvišem nivou političkog organizovanja čak i koordinaciju sa anti-imperijalističkim borbama širom sveta.5
Ono što smo u startu razumeli je da, kapitalistički posmatrano, posedujemo bolju i kvalitetniju robu, nesumnjivo superiorniji proizvod, koji je lišen svake konkurencije na polju teorije, a novinarski posao se doslovno svodi na marketing i prodaju tog proizvoda, preko i mimo tržišta, u konkurenciji sa mejnstrim i alternativnom medijskom mašinerijom. U skladu sa tim ne kreće se od nule, već iz debelog minusa, u situaciji kada 25-godišnja satanizacija socijalizma ostvaruje vidne rezultate u svim segmentima društva, od kulture do ekonomije, i oblikuje svest čak i većeg dela naše klase. Takođe, mora se imati u vidu i kvantitativna, finansijska i pravna nadmoć neprijatelja. Tu je dakle prvenstveno neophodno oformiti pouzdan i politički pismen kadar, koji mora imati klasni interes u korenitoj promeni društva, baš zato što ovaj posao zahteva visoku disciplinu i upornost, a nosi teško breme finansijske neisplativosti i nemogućnost ostvarivanja sponzorstva od bilo kakvih spoljnih ili unutrašnjih centara moći.

Ovde smo se osvrnuli isključivo na anti-imperijalističke objektivne snage među medijima, i pokazali da jedan deo njih širi iluziju anti-imperijalističkog delovanja prikrivajući svoj objektivno pro-imperijalistički karakter, dok drugi deo zaista delimično gradi masovnu podršku na osnovu konkretne anti-imperijalističke propagande, ali i ukazali na ograničenja i domete takvog anti-imperijalizma. U ovoj fazi borbe, za razliku od reakcionarnog levičarskog liberalizma, taj desni anti-imperijalizam (naravno, ukoliko se radi o jedinoj objektivnoj anti-imperijalističkoj snazi) je očigledno progresivan, i tek jačanje principijelne levičarske militantne opcije može da demaskira njegovu privremenost i širim masama. Suočena sa principijelnim socijalističkim anti-imperijalizmom u vidu objektivne političke snage, anti-imperijalistička desnica je uvek prinuđena da usmeri pažnju na glavnu protivrečnost, pa vrlo brzo menja poziciju na pro-imperijalističku. Moderna istorija klasne borbe nam nudi pregršt takvih primera, a možemo spomenuti nama najbliži – onaj privremenog saveza četnika i partizana, čemu je usledila direktna kolaboracija četnika sa nacistima u cilju anti-komunističke borbe, ali i onaj opšte poznat, gde je KPK doživela istu sudbinu nakon saveza sa nacionalističkim snagama Koumintanga. Zato je vrlo bitno razumeti privremenost njihovog anti-imperijalizma, koji je relevantan samo dok su jedina objektivna anti-imperijalistička snaga. Ovde bismo i dodali da u pojedinim slučajevima postoje i izvesna odstupanja od ove prakse, pa bismo naveli primer intenzivne saradnje palestinskog komunističkog PFLP-a i nacionalističkih islamista Hamas-a protiv izrealske okupacije, ali i sve očigledniju saradnju umerene desnice Fataha sa snagama okupacije protiv palestinskog otpora. Ovde su naravno u pitanju i drugačije materijalne okolnosti koje usled određenih specifičnosti moramo posebno analizirati, pa ih ne bismo mešali sa balkanskim, naročito srpskim uslovima.

Transformaciju desnice od anti-imperijalizma ka pro-imperijalizmu možemo uočiti i na primeru izbeglica, gde je (otvoreno kao i uvek) isplivala najreakcionarnija politika desničara, usaglašena sa interesima EU i NATO, pa je i iz toga jasno da se sukob desnice i Zapada svodi samo na lokalna pitanja koja smo prethodno spomenuli, te je čak i podložan kompromisnom rešenju, u slučaju pretnje zajedničkom interesu. Istu smo politiku primetili i kod već spomenute levice, čiji su mediji (prikriveno kao i uvek) pripisivali Evropi progresivnu ulogu i izmišljenu politiku “otvorenih vrata”, a uzroke izbeglištva umesto imperijalizmu pripisivali islamizmu. U advokaturi nadmoći civilizacijskih tekovina zapadne civilizacije, potrudili su se da pridošlice ipak prikažu opasnim po evropski “identitet”, pravili famu od napada na Nemice u Kelnu prikazujući ga kao proizvod neke urođene osobine Azijata, i otišli tako daleko da su u jednom momentu zaštitu EU granica od strane Mađarske nazvali anti-imperijalističkom. Zatvaranje balkanske rute po nalogu EU, misija NATO-a u Egejskom moru i sporazum sa Turskom, tako su, i prema spomenutoj levici i desnici, zajednička pobeda naše (čitaj njihove) civilizacije nad tamom. Tu sada dolazimo do još jednog saznanja, a to je da, iako klasnu strukturu sledbeništva desnice čine većinski proletarijat i seljaštvo, liderstvo ovih organizacija deli isti klasni karakter sa liberalnom levicom, čijem je interesu podvrgnuta i dugoročna politika ovih snaga. Stoga je insistiranje na proleterskom karakteru naše vodeće inteligencije imperativ, i način da svedemo na minimum pojavu idealističkih tendencija koje su neosporno proizvod sitno-buržoaskih frustracija, i koče razvitak i primenu lenjinističke teorije u praksi.

Metodologijom istorijskog materijalizma dalje razvijamo teoriju marksizma-lenjinizma, a njena primena u novinarskom radu, bilo da su u pitanju geopolitičke i klasne analize, ili interpretacija kratkih vesti iz politike, kulture i nauke, biće presudna po tačnost analiza, odabir najboljeg puta borbe, i pozitivnog efekta na šire mase. U skladu sa tim smo u obavezi da vršimo detaljne analize svake političke opcije na domaćoj sceni, i svakog političkog igrača unutar raznih svetskih sukoba, kako bismo precizno odredili njihove progresivne i reakcionarne aspekte, i doprinos anti-imperijalističkoj borbi. Takva analiza se prvenstveno svodi na odnos tih grupa, pokreta i režima prema kapitalu, državi i imperijalizmu, pa smo 1. vrlo uspešno i jasno obrazložili zašto imperijalisti sarađuju sa pojedinim islamističkim grupama, dok druge satanizuju i protiv njih pokreću vojne akcije širih razmera,6 2. detaljno opisali uzroke uspona Islamske države u Iraku pre nego što je čitav sukob dospeo u žižu javnosti,7 3. prepoznali reakcionarne i pro-imperijalističke snage u Siriji pre nego što je vojna saradnja sa imperijalistima postala otvorena,8 i 4. rusku intervenciju u Siriji instantno pripisali tajnom sporazumu sa SAD, i dali objašnjenje gepolitičkim igrama SAD i Rusije u Siriji koje je izdržalo test vremena,9 5. upoznali vas sa sadržajem socijal-imperijalističke politike “progresivnih” buržoaskih političara na Zapadu.10

Ukoliko ste odgovor na ova pitanja potražili kod gore pomenutih medija, naišli ste na sledeće promašaje: “1. Svi islamisti su isti i duboko reakcionarni, 2. Uspon Islamske države u Iraku je verovatno finansirala CIA, ili Turska, ili Izrael, ili S. Arabija, 3. Sirijski Kurdi su levičari i najprogresivnija snaga u Siriji, 4. Rusi su vojnom intervencijom u Siriji pokazali zube Amerima, 5. Sanders, Korbin i Cipras su socijalisti, koji će doprineti promeni sistema iznutra.” Iako odgovornosti za širenje neznanja, kao i sankcija za širenje dezinformacija sa pravne strane nema, dugoročno poverenje čitalaštva definitivno ovisi o vidu interpretacija vesti, i preciznih i tačnih analiza, pa možemo reći da nas time guraju ka pozitivnom analitičarskom elitizmu i olakšavaju nam reklamni deo posla.

Da bismo razumeli koja je država imperijalistička a koja ne, moramo prvo razumeti imperijalizam u svim njegovim formama. Definiciju imperijalizma kojom se većima marksista služi pri takvim analizama dao je Lenjin, a jedna od 5 tačaka koje ga definišu je i izvoz kapitala.11 Međutim, od poslednje četvrtine prošlog veka, izvoz kapitala igra sve manju ulogu u imperijalističkoj eksploataciji, a sve veću proces “nejednake razmene” (način na koji se zemlje periferije integrišu u globalnu ekonomiju, koji podrazumeva permanentni transfer vrednosti iz zemalja u razvoju u razvijene zemlje).12 Dobar deo marksističkih organizacija koje navode i Rusiju kao jednu od savremenih imperijalističkih sila, nisu baš najbolje upoznati sa ovim procesom, ali verujemo da ne barataju ni empirijskim podacima koji bi potvrdili ruski imperijalistički karakter preko izvoza kapitala, jer sa takvim podacima, za sada, nismo upoznati. Današnja Rusija je po teoriji svetskih sistema, zemlja semi-periferije, sa objektivnom tendencijom da postane imperijalistička, što joj je donekle onemogućeno ili bar otežano, konstantnim ekonomskim i vojnim pritiskom od strane zapadnog imperijalizma. Ona je pod takvim okolnostima primorana da posluje sa većim brojem zemalja na, manje više, partnerskoj osnovi i boljim uslovima poslovanja obezbedi teško dostupna tržišta. Ono što je za nas bitno je da pod takvim okolnostima Rusija na određenim svetskim žarištima može da igra privremeno progresivnu ulogu ali i, što je  razumljivo, neće odbiti kompromis tamo gde je omogućen, i iskoristiti mogućnost jačanja sopstvene privrede i geopolitičkog uticaja u saradnji sa zapadnim imperijalizmom. Tu bismo naveli Ukrajinu kao pozitivan primer ruske pomoći pri suprotstavljanju zapadnom imperijalizmu, a Irak, Libiju i Siriju kao negativan. Osim što socijalističke anti-imperijalističke snage u Ukrajini (Donbasu) moraju biti svesne vremenskog ograničenja za razvoj i izgradnju objektivne političke i vojne snage, i očekivati mogućnost “izdaje” i političkog kompromisa supersila u nekoj fazi, ili direktnu podršku Moskve reakcionarnijim snagama Donbasa u periodu nakon otklanjanja ratne opasnosti. U suprotnom teret neuspeha je apsolutno na njihovim plećima. Izveštavanje o ruskim spoljnopolitičkim potezima zato mora biti objektivno i netendenciozno, u skladu sa pro/anti-imperijalističkim potezima.

Sem tačnih geopolitičkih i klasnih analiza, vrlo je bitno dati marksističku interpretaciju i kraćim vestima, i podjednako bitno obratiti pažnju na odabir vesti koje se prenose. Limitirane resurse je važno efikasno upotrebiti, pa je u fazi kada savladamo sve gore navedeno, neophodno otići i korak dalje, i ne oslanjati se previše na propagandne izjave zvaničnika za koje sumnjamo da nose značajnu težinu. Daćemo vam konkretan primer. Pre 7 meseci smo preneli izjavu ruskog zamenika predsednika Komiteta saveta federacije za odbranu i bezbednost, u kojoj se kaže da Rusija podiže borbenu gotovost ako Crna Gora uđe u NATO.13 Vest naravno nismo izmislili, nego preneli autentičnu izjavu. Pre desetak dana, nakon što je NATO zvanično uputio poziv Crnoj Gori da postane članica alijanse, najavljena ruska reakcija je izostala. Sada je, dakle, bitno biti još strožiji i rigorozniji pri rasuđivanju o težini izjava, pronicljiviji pri njihovom tumačenju, i obazriviji pri njihovom prenošenju.

Moskva je u petak zvanično pozvala Vašington na pokretanje zajedničkih vazdušnih udara protiv “grupe povezane sa al-Kaidom i drugih frakcija” koje nisu obuhvaćene mirovnim sporazumom u Siriji.14 Isti dan je portparol Pentagona Džef Dejvis saopštio okupljenim novinarima: ” Ne sarađujemo niti koordiniramo akcije sa Rusima”, objašnjavajući da Vašington i Moskva imaju odvojene vojne ciljeve.15 U zvaničnom ruskom zahtevu treba obratiti pažnju na deo koji glasi “grupe povezane sa al-Kaidom i drugih frakcija”, dok se u odgovoru Vašingtona treba fokusirati na vremenski oblik glagola “sarađivati”.

Ono što shodno navedenom iskustvu iz ovoga zaključujemo je sledeće. Moskva i Vašington vrše zajedničke vazdušne udare protiv Islamske države u gradu Raka (iako se u ruskom pozivu misli na al-Nusru) već duže vreme, ali je došao momenat kada ova saradnja neće moći da se sakrije. Taj recept smo imali prilike da viđamo često u poslednje vreme, kada su američki i britanski zvaničnici obelodanili prisustvo svojih borbenih trupa na raznim svetskim žarištima tek nakon što su doživeli gubitke, ili su uočeni i napadnuti od druge strane (Irak, Sirija, Libija, Somalija). Zašto je onda Rusija navela organizaciju al-Nusru kao primarnu metu? Zato što, po svemu sudeći SAD nemaju interes u slabljenju al-Nusre, i prema raznim špekulacijama ta organizacija obavlja prljave poslove SAD, S. Arabije i Turske protiv vlade Bašara al-Asada (ovo je i naša pretpostavka ali ne i tvrdnja jer i pored gomile članaka i optužbi na internetu, nikakvi relevantni dokazi još nisu iznešeni). To nam govori da, i pored prećutnog saveza i preklapanja većeg dela interesa u Siriji, između SAD i Rusije postoji i delimični sukob interesa, a svako javno odbijanje SAD da učestvuju u operacijama protiv ove organizacije propagandna je pobeda Rusije. Zašto je Rusija uputila poziv na vojnu saradnju sada? Zato što ruski,16 američki,17 francuski,18 britanski19 i sirijski20 avioni zajedno bombarduju Raku već mesecima, a pošto je tokom prethodnog vikenda zvanično otpočela i kopnena ofanziva kurdskih i američkih snaga na Raku,21 i oči sveta su uprte na ova dešavanja, vojna saradnja svih ovih igrača neće proći neopaženo. Iz toga razloga, obe strane se slažu da je najbolji potez ozvaničiti je. Sem ako mislite da sva ova vazduhoplovstva vrše svakodnevne vazdušne udare na Raku bez međusobne koordinacije, pa trube jedni drugima u vazduhu avionskim sirenama.

Ako niste pomno pratili dešavanj u Siriji, onda vam je sigurno promaklo da je zamenik ruskog ministra spoljnjih poslova još u martu, nakon sastanka sa šefom CIA-e, Džonom Brenanom najavio zajedničke vojne akcije Rusije i SAD u gradu Raka.22 Ako niste pomno pratili vesti ovih dana, održano je niz sastanaka Džona Kerija i Sergeja Lavrova o vojnoj saradnji SAD i Rusije u Raki.23,24.  Ako niste ispratili tok sastanaka, onda da vam saopštimo da je ruska agencija TASS objavila izjavu Sergeja Lavrova prema kojoj je najzad dogovorena ta famozna vojna saradnja SAD i Rusije pri trajućem napadu na Raku.25 Kao i uvek, svaku tvrdnju potkrepljujemo referencama. Hvala na dosadašnjem poverenju, i čitajte Princip.info.

 


  1.  https://www.washingtonpost.com/world/russia-proposes-joint-airstrikes-with-us-led-coalition-in-syria/2016/05/20/3f679bfc-1e92-11e6-9c81-4be1c14fb8c8_story.html  

  2.  http://www.aljazeera.com/news/2016/05/rejects-russia-proposal-joint-syria-air-strikes-160520161606806.html  

  3.  https://www.marxists.org/archive/lenin/works/1901/may/04.htm  

  4.  https://destinationsante.com/en/obese-or-overweight-66-of-americans-affected.html  

  5. http://www.princip.info/2015/11/11/ce-gevara-poruka-trikontinentalu/  

  6.  http://www.princip.info/2014/04/17/islamizam-levica-imperijalizam-geopolitika/  

  7.  http://www.princip.info/2014/06/17/sta-mediji-skrivaju-od-vas-o-iraku/  

  8.  http://www.princip.info/2015/03/20/kurdska-revolucija-na-bliskom-istoku-kao-instrument-imperijalizma/  

  9.  http://www.princip.info/2016/03/19/rusko-povlacenje-iz-sirije-za-naivne-i-dogovor-sa-sad/  

  10.  https://rnp-f.org/2015/12/11/sirijski-sukob-evropski-strah-i-iluzija-korbin/  

  11. https://www.marxists.org/archive/lenin/works/1916/imp-hsc/ch07.htm#definition  

  12.  http://www.unz.org/Pub/EmmanuelArghiri-1972  

  13.  http://www.princip.info/2015/12/02/rusija-dize-borbenu-gotovost-ako-crna-gora-ude-u-nato/  

  14.  https://www.washingtonpost.com/world/russia-proposes-joint-airstrikes-with-us-led-coalition-in-syria/2016/05/20/3f679bfc-1e92-11e6-9c81-4be1c14fb8c8_story.html  

  15.  http://www.aljazeera.com/news/2016/05/rejects-russia-proposal-joint-syria-air-strikes-160520161606806.html  

  16. https://www.youtube.com/watch?v=F0ZZ-sKAfok  

  17. http://www.aljazeera.com/news/2015/11/syrians-insane-nights-french-bombing-151117052945111.html  

  18. http://www.dailymail.co.uk/news/article-3321624/France-launches-wave-bombing-raids-Syria.html  

  19. http://www.bbc.com/news/world-middle-east-34992616  

  20. http://en.farsnews.com/newstext.aspx?nn=13950122001013  

  21.  http://www.princip.info/2016/05/27/sirija-americki-vojnici-u-uniformama-sa-kurdskim-amblemima/  

  22.  http://www.theguardian.com/world/2016/mar/30/russia-and-us-planning-military-coordination-against-isis-in-syria  

  23.  https://www.rt.com/news/344142-lavrov-kerry-syria-militants/?utm_source=rss&utm_medium=rss&utm_campaign=RSS  

  24.  https://www.rt.com/news/344260-isis-raqqa-synchronized-efforts/  

  25. http://tass.ru/en/politics/877786  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.