Pismo Tonija Blera Džordžu Bušu povodom invazije na Irak

Foto: Kirsty Wigglesworth/PA

Nakon objave Čilkotovog izveštaja o ulozi Velike Britanije u invaziji Iraka, i obmane javnosti u vezi sa neposrednom iračkom pretnjom, odlučili smo da prevedemo celokupni sadržaj pisma koje je Toni Bler uputio Džordžu Bušu 28. jula, 2002. godine, povodom strategije za pripremu invazije.1

DEKLASIFIKOVANO

Beleška o Iraku

Biću sa vama bez obzira na sve. Ali ovo je trenutak da se poteškoće sagledaju objektivno. U ovom slučaju, planiranje i srategija su do sada najveći izazov. Ovo nije Kosovo. Ovo nije Avganistan. Ovo nije čak ni Zalivski rat.

Vojni deo ovog slučaja je opasan ali ću se ovde skoncentrisati na politički kontekst.

Otaratisti se Sadama je ispravna stvar. On je potencijalna pretnja. On se može ograničiti. Ali ograničavanje kao što smo videli sa Alkaidom, veoma riskantno. Njegov odlazak bi oslobodio region. Njegov režim je najverovatnije, uz mogući izuzetak Severne Koreje, najbrutalniji i najnečovečniji na svetu.

Prvo pitanje je: da li vam je za njegovo svrgavanje potreban savez? SAD to mogu učiniti same uz podršku Britanije. Opasnosti su, kao i uvek u ovakvim slučajevima, neželjene posledice. Šta ako dođe do vojnih problema? Šta ako u Iraku bude neočekivanih civilnih žrtava? Šta ako arapski svet eksplodira, na primer (cenzurisano)? Šta ako Sadam proceni da je politički dovoljno jak, uprkos svojoj vojnoj slabosti, da upotrebi oružje za masovno uništenje? Šta ako se, bez saveza, Iračani pobune protiv invazije, i to obični Iračani, ne Sadamova vojska, odluče da pruže otpor? Šta ako se bilo kakve poteškoće ukažu kao prilika ionako neprijateljski nastrojenom međunarodnom javnom mnenju? Ako pobedimo brzo, svi će biti naši prijatelji. Ako ne pobedimo brzo a oni nisu bili sa nama od početka, optužbe će krenuti vrlo brzo.

Ništa od ovoga se ne mora dogoditi. Ali može, pojedinačno ili u kombinaciji. A postoji još nešto. Moramo se posvetiti Iraku na duže staze. Uspostavljanje novog režima će zahtevati vreme. U tom slučaju, bez podrške, mogućnost neželjenih posledica će potrajati i nakon vojne faze.

Zbog toga sam je za savez, ne nužno vojni ali politički.

Kakav savez?

Pomalo me brine ono što sam čuo nakon sastanaka naših zvaničnika u SAD-u. Kažu mi da su na vašoj strani svi optimistični da možemo načiniti neutralnim ili čak steći podršku većine Arapa, i da će EU, čak i Francuzi ali sigurno Italijani, Španci i Nemci biti sa nama. Moram reći da ne delim to mišljenje. Problem je u tome što svi kažu da će podržati akciju ali dodaju uslove a uslovi nisu uvek dovoljno naglašeni. Arapi nas mogu podržati ali je mnogo manje verovatno da će to uraditi ako su pregovori Izraela i Palestine u situaciji u kakvoj su sada. Kada sam sreo (cenzurisano) – i rekao da ćemo odraditi Irak, rekao je: – u redu – samo uradite to punom snagom“. Ali kada smo nakon toga počeli da pričamo o pregovorima Izraela i Palestine bio je mnogo optimističniji. „Zbog čega?“, pitao sam. „Zato što, očito, sa svime što dolazi u Iraku, SAD će biti u potpuno drugačijem položaju“, rekao je. Kada sam rekao da ne možemo to zagarantovati, izgledao je zaista šokirano. U tom slučaju, Irak će biti potpuno druga priča, rekao je.

Po mom mišljenju, ni Nemci ni Francuzi, a najverovatnije ni Italijani ni Španci, neće nas podržati bez odobrenja UN. Opet, to se vidi tako što kažu „da“ ali onda dodaju uslove. Ali uslovi su realni. Štojber je možda drugačiji od Šredera, ali opet, ja sumnjam. U stvari, ako bismo otpočeli operaciju u stanju u kakvom smo danas postoji šansa da bi se Francuzi protivili od početka i napravili problem u EU. Znam da Francuzi žele da se otarase svog anti-američkog imidža. Znam da vas Berluskoni i Aznar lično snažno podržavaju. Štojber će očajnički želeti da stane na stranu SAD-a. Ali neki od njih su vezani za pojedinačne stavove o UN kojih će se teško otarasiti.

I – ovo je moja glavna poenta – javno mnjenje je javno mnjenje. I javno mnjenje u SAD-u je jednostavno na drugoj planeti u odnosu na javno mnjenje ovde, u Evropi ili u Arapskom svetu.

U Britaniji, trenutno ne mogu biti siguran u podršku parlamenta, partije, javnosti pa čak ni jednog dela vlade. A ovo je Britanija. U Evropi generalno, ljudi jednostavno nemaju isti osećaj hitnosti nakon 11. Seprembra kao ljudi u SAD. Oni sumnjaju – a i populitički političari im kažu – da je u pitanju 43 koja se sveti neprijatelju 41, i druge spoljne stvari kao čelik itd. su u velikoj meri pokvarile atmosferu ovde.

U ovom trenutku, začudo, najbolji saveznik nam je Rusija!

Strategija za stvaranje saveza

Evo šta može promeniti mišljenje javnosti.

Ne želimo da nas Sadam voza oko ovog, i opasnost je da nas može odvući u pregovore. Ali potrebno nam je da kao u slučaju Avganistana i ultimatuma Talibanima, uvijemo ovo u neki povod za rat. To je sigurno najjednostavnije. Mogli bismo, u oktobru kad krenu pripreme, izjaviti kako on mora da pusti inspektore i podrži ih bezuslovno odmah, tj. u narednih 7 dana. To može biti podržano rezolucijom Saveta Bezbednosti ali i ne mora, u zavisnosti kakvu podršku dobijemo (i nisam siguran da bi bilo kod stavio veto pogotovo ako je Rusija na našoj strani). Ne bi bilo pregovora. Ne bi bilo novih pregovora sa Ananom. Bilo bi: uzmi ili ostavi.

Znam da bi oko ovog moglo biti oklevanja. Ali to bi neutralizovalo opoziciju oko problema UN. Ako bi prihvatio, mi nastavimo pripreme, pošaljemo timove a čim im on malo zasmeta, mi kažemo: vratio se svojim igricama. To je to. U svakom slučaju, on bi verovatno upropastio stvar i ne bi ispoštovao rok, a ako bi prihvatio nakon roka mi bismo samo odbili dogovor.

  • Dokazi

Opet, rečeno mi je da SAD smatra da ovo nije potrebno. Ali moramo imati slučaj. Ako ponavljamo da imamo dokaze za oružje za masovno uništenje, dodamo njegove pokušaje da ostvari nuklearnu sposobnost i, kao što je moguće, dodamo vezu sa Alkaidom, možemo ubediti mnoge ovde. Plus, naravno, odvratna priroda samog režima. To se može uraditi zajedno sa rokom.

  • Pregovori Izraela i Palestine

Moja procena je da je ovo ključno i šta god Arapi kažu na jednom nivou na drugom ovo će biti glavni uzrok svih njihovih stavova. U tom smislu vredi pokušati da se pokrenu pregovori. (Cenzurisano) ali trenutno nema druge opcije. Ali ovi pregovori neće početi dok neko ne prihvati odgovornost za detalje pregovora. Ali za Arape, pregovori ne moraju da se završe, samo moraju da počnu iskreno.

  • Nakon Sadama

Zamislimo da budemo u stanju da kažemo sledeće. Promena režima je ključna i prvenstveno se mora zaštiti teritorijalni integritet Iraka i obezbediti stabilnost, što iziskuje ključnu vojnu figuru. Ali u dužem roku treba da vodi ka demokratskom Iraku. Ovo bi bilo veoma snažno. Treba mi savet da li je to moguće. Ali samo zameniti jednog diktatora drugim se čini kontradiktornim našim vrednostima.

  • Arapski/Muslimanski svet

Neki će nas slušati ali drugi neće a terći – Sirija i Iran – mogu biti otvoreno protiv ili iskoristiti ovo kao način da podrže terorizam u Izraelu. Traba nam posvećenost u pokušaju da ubedimo Arapski svet, ponuditi tvrđima savez ili ih staviti na listu „Osovine zla“. Ali ne treba ovo ostaviti slučajnosti i njihovom (lošem) odlučivanju.

  • Avganistan

Ovo mora ići po planu. Ovo nam je jedini potez promene režima do sada pa je bolje da bude dobra reklama. Čini mi se da je potrebno još koncentracije i truda.

Nije potrebno isticati da situacija sa Turcima i Kurdima mora biti u redu. Iznenađujuće je ali ja mislim da će sa njima ići najlakše uprkos Turskim izborima. Obema stranama treba naša pomoć i igraće “lopte” ako ponudimo.

Ja bih se rado posvetio da sve ovo postignem, tj. zauzeo bih se da sredim elemente (1-6) uključujući i angažovanje u pregovorima Izraela i Palestine. Ali potrebna je ogromna količina vremena i energije pa jedino ima smisla počinjati ako smo zajedno u tome.

Vojni plan

Na kraju, očito, potreban nam je odgovarajući vojni plan. Ne znam još detalje pa je ovo na prvu loptu.

Dve opcije koje imamo su trčeći start i niski start.

Prvi ima prednost iznenađenja a drugi ogromne snage. Čelnici vojske mi kažu da mogući gubici čine prvi dosta rizičnim. Kako se čini on zahteva između 15-20 000 vojnika koji će upasti u Irak uz snažnu podršku iz vazduha. Cilj bi bio da se režim iznenadi, napadne jako i brzo obori. Očigledna opasnost je da neće pasti. A postoji i opasnost da bi se iskoristilo hemijsko oružje.

Zbog toga, mislim da je niski start bolji. Može se uvek preorijentisati u direktniju opciju ukoliko Sadam uradi nešto glupo. Takođe, nagomilavanje snaga u tolikom broju će biti signal celom regionu da su namere ozbiljne kako bismo privukli ljude sebi i demoralisali Irak. Ova opcija nam omogućava da razorimo njegovu protiv-vazdušnu odbranu i infrastrukturu, da napadnemo sa juga i zauzmemo naftna polja, da osiguramo sever i zaštitimo/stabilizujemo Kurde. Zatim efikasno sa ogromnom silom napadamo Bagdad.

Mi ćemo dati podršku na bilo koji način na koji možemo.

Što se vremena tiče, možemo početi sa pripremama nakon pauze. Napad može početi u januaru ili februaru sledeće godine. Ali ključna stvar nije kada nego kako.

 


  1.  http://www.iraqinquiry.org.uk/media/243761/2002-07-28-note-blair-to-bush-note-on-iraq.pdf  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.