Valter Benjamin – Istorijsko-filozofske teze


I

Kao što je poznato, tvrdi se da je postojao automat koji je na svaki potez šahiste odgovarao protivpotezom što mu je osiguravao pobedu u partiji. Lutka u turskoj nošnji, sa nargilama u ustima, sedela je pred tablom na prostranom stolu. Sistem ogledala stvarao je iluziju da je taj sto (sa svih strana) providan. U stvari, u njemu je sedeo grbavi patuljak, koji je bio majstor u šahu, i pomoću uzica upravljao rukom lutke. Možemo zamisliti šta bi u filozofiji bio pandan toj aparaturi. Uvek treba da pobedi lutka koja se naziva „istorijski materijalizam”. Ona se bez po muke može uhvatiti u koštac sa bilo kime, ukoliko najmi teologiju, koja je danas, kao što znamo, mala i ružna, pa se ionako ne sme pokazivati pred svetom.

II

„U najzanimljivije specifičnosti ljudske duše”, kaže Lotze, „spada, pored tolike samoživosti u pojedinačnom, opšta nezavidljivost sadašnjice prema budućnosti”. Misao se svodi na to da je slika sreće kakvu gajimo potpuno obojena vremenom u koje nas je bacio tok našeg života. Sreća koju bi u nama mogla probuditi zavist, postoji samo u vazduhu što smo ga udisali zajedno sa ljudima s kojima bismo mogli razgovarati, sa ženama koje bi nam ‘se mogle predati. Drugim rečima, u predstavi sreće neodvojivo provejava i predstava o iskupljenju. Sa predstavom prošlosti, koju istorija pretvara u svoj predmet, isti je slučaj. Prošlost sa sobom nosi vremenski indeks kojim se upućuje na iskupljenje. Postoji tajni dogovor bivših pokolenja sa našim. Nas su očekivali na zemlji. Nama je, kao i svakom prethodnom pokolenju, data u nasleđe izvesna slaba mesijanska snaga, na koju prošlost polaže pravo. Ne možemo lako iskupiti tu obavezu. Istorijski materijalista to zna.

III

Hroničar koji nabraja događaje, ne razlikujući velike od malih, vodi time računa o istini da ništa što se nekada desilo ne treba da bude izgubljeno za istoriju. Doduše, tek iskupljenom čovečanstvu potpuno pripada njegova prošlost. To znači: tek iskupljeno čovečanstvo može citirati svoju prošlost u svakom trenutku. Svaki njegov proživljeni trenutak postaje citation ä l’ordre du jour — a taj dan je upravo dan poslednjeg suda.

IV

Klasna borba, koju istoričar školovan na Marxu uvek ima u vidu, borba je za sirove i materijalne stvari, bez kojih nema tananih i spiritualnih. Uprkos tome, ove poslednje su u klasnoj borbi drukčije prisutne od predstave o plenu što pripada pobediocu. One su u toj borbi žive kao pouzdanje, kao hrabrost, kao humor, kao lukavstvo, kao nepokolebljivost, i deluju na budućnost. One će stalno svaku pobedu vlastodržaca staviti pod znak pitanja. Kao što cveće okreće krunice suncu, tako prošlost teži, zahvaljujući nekom skrivenom heliotropizmu, da se okrene onom suncu koje se rađa na nebu istorije. Tu najneupadljiviju od svih promena mora razumevati istorijski materijalista.

V

Istinska slika prošlosti hitro promiče. Prošlost se može zadržati samo kao slika što nepovratno i zakratko prosine u trenutku kad se može spoznati. „Istina nam neće uteći” — te reči Gottfrieda Kellera označavaju u istorijskoj slici istorizma upravo ono mesto na kome je probija istorijski materijalizam. Jer posredi je nepovratna slika prošlosti, slika što preti da nestane sa svakom sadašnjošću koja sebe nije shvatila kao ono što je u toj slici intendirano. Radosno poslanje, koje sa grozničavim bilom objavljuje istoričar prošlosti, dolazi iz usta koja, možda, već u trenutku u kome se otvaraju govore u prazninu.

VI

Istorijski artikulisati prošlost ne znači spoznati je „kakva je, u stvari, bila”. To znači ovladati sećanjem onako kako blesne u trenutku opasnosti. Istorijskom materijalizmu je stalo do toga da zadrži sliku prošlosti kakva se u trenutku opasnosti iznenada javlja istorijskom subjektu. Opasnost podjednako preti i postojanju tradicije i njenim primaocima. Za oboje ta je opasnost istovetna: postati oruđe vladajuće klase. U svakoj epohi moramo pokušati da nasleđe ponovo preotmemo od konformizma, koji namerava da njime ovlada. Ta, Mesija ne dolazi samo kao spasitelj već i kao pobednik Antihrista. Sposobnošću da iz prošlosti raspiri iskru nade obdaren je samo onaj istoričar koji je prožet svešću da ni mrtvi neće biti sigurni pred neprijateljem, ako pobedi. A taj neprijatelj nije prestao da pobeđuje.

VII

Fustel de Coulanges preporučuje istoričaru da sebi izbije iz glave sve što zna o daljem toku istorije ako hoće ponovo da doživi neku epohu. Ne može se bolje obeležiti postupak sa kojim je prekinuo istorijski materijalizam. To je postupak uživljavanja. Njegovo je poreklo lenjost srca, acedia, koja nema hrabrosti da ovlada pravom istorijskom slikom što namah zablesne. Srednjovekovni teolozi smatrali su je praosnovom tuge. Flaubert, koji ju je upoznao, piše: „Peu de gens devineront combien il a fallu etre triste pour ressusciter Carthage”. Priroda te tuge biće jasnija ako postavimo pitanje u koga se to, u stvari, uživljava istoričar koji pripada školi istorizma. Odgovor bez ustezanja glasi: u pobednika. Ali oni koji vladaju naslednici su svih nekadašnjih pobednika. Zato uživljavanje u pobednika uvek ide na ruku vlastodršcima. Time je istorijskom materijalisti dosta rečeno. Onaj koji je stalno pobeđivao, sve do dana današnjeg, korača u trijumfalnom pohodu što današnje vlastodršce vodi preko danas pobeđenih. Kao što je oduvek bilo uobičajeno, u trijumfalnom pohodu se nosi i plen. Taj plen se naziva kulturnim dobrima. Ona će u istorijskom materijalisti naići na distanciranog posmatrača. Jer ono što on vidi u kulturnim dobrima, to je za njega, bez izuzetka, takvog porekla da ne može o tome razmišljati bez užasavanja. Ona ne zahvaljuju za svoje postojanje samo naporu genija koji su ih stvorili već i bezimenom kuluku njihovih suvremenika. Nema dokumenta kulture koji istovremeno ne bi bio dokument varvarstva. I kao što on sam nije slobodan od varvarstva, to nije ni proces tradicije u kojem su ta dobra prelazila sa jednog na drugog. Istorijski se materijalista zato, koliko god mu je to mogućno, distancira od tradicije. On smatra svojim zadatkom da ide uz dlaku istoriji.

VIII

Tradicija ugnjetenih poučava nas da je „izuzetno stanje” u kome živimo — pravilo. Mi moramo doći do shvatanja istorije koje tome odgovara. Tada ćemo se suočiti sa zadatkom koji se sastoji u uvođenju stvarnog izuzetnog stanja; i time će se poboljšati naš položaj u borbi protivu fašizma, šansa fašizma je — ne na poslednjem mestu — u tome što ga protivnici dočekuju u ime napretka kao istorijske norme. — Čuđenje zbog toga što su stvari koje doživljavamo „još” moguće u dvadesetom veku — nije filozofsko. Ono se ne nalazi na početku saznanja, sem ukoliko to nije saznanje da je neodrživo shvatanje istorije iz kojeg to čuđenje potiče.

IX

Klee ima sliku koja se zove Angelus Novus. Na njoj je prikazan anđeo koji izgleda tako kao da namerava da se udalji od nečega čime je fasciniran. Oči su mu razrogačene, usta otvorena, a krila raširena. Tako mora izgledati anđeo istorije. Lice je okrenuo prošlosti. Ono što mi vidimo kao lanac događaja, on vidi kao jednu jedinu katastrofu što neprekidno gomila ruševine na ruševinama i baca mu ih pred noge. Rado bi se zaustavio, budio mrtve i sastavljao ono što je razbijeno. Ali iz raja duva tako snažna oluja da mu je razapeta krila i anđeo više ne može da ih sklopi. Ta oluja ga nezadrživo goni u budućnost, kojoj okreće leđa dok gomila ruševina pred njim raste do neba. Ono što nazivamo napretkom jeste ta oluja.

X

Predmeti koje su manastirska pravila određivala bratiji za meditaciju trebalo je da u njima izazovu mržnju na svet i svetsko zbivanje. Tok misli koji ovde pratimo proizašao je iz slične namene. On namerava da — u trenutku kad političari u koje su se nadali protivnici fašizma leže na zemlji i svoj poraz potvrđuju izdajom vlastite stvari — oslobodi političko dete sveta iz mreža kojima su ga oni upleli. Razmatranje polazi od toga da su ograničena vera u napredak tih političara, njihovo poverenje u svoju „masovnu bazu” i, konačno, njihovo servilno uključivanje u aparat koji se ne može kontrolisati — bile tri strane iste stvari. Ono želi da predoči koliko naše uobičajeno mišljenje skupo staje predstava o istoriji koja izbegava svako druženje sa onom koje se ti političari i dalje čvrsto drže.

XI

Konformizam, koji je od početka bio odomaćen u socijaldemokratiji, čvrsto je prisutan ne samo u njenoj političkoj taktici već i u njenim ekonomskim predstavama. On je uzrok kasnijeg sloma. Ništa nije nemačko radništvo toliko korumpiralo koliko mišljenje da ono pliva sa strujom. Tehnički razvoj bio je za njega pad reke po kojoj je smatralo da pliva. Odatle je bio samo korak do iluzije da fabrički rad, kome je tehnički napredak išao na ruku, predstavlja politički čin. Stari protestantski radni moral slavio je u sekularizovanom vidu kod nemačkih radnika svoje vaskrsenje. Gotski program već nosi u sebi tragove te zbrke. On definiše rad kao „izvor svega bogatstva i sve kulture”. Sluteći zlo, Marx je na to odgovorio da čovek nema nikakve druge sopstvenosti osim svoje radne snage, „da mora biti rob drugih ljudi koji su zagospodarili predmetnim uslovima rada”. Bez obzira na to, konfuzija se dalje širi i uskoro zatim Josef Dietzgen izjavljuje: „Rad se naziva spasiteljem novog vremena. U . . . poboljšanju . . . rada . . . sastoji se bogatstvo koje sada može da izvrši ono što dosada nijedan spasitelj nije izvršio”. To vulgarnomarksističko shvatanje o tome šta je rad ne zadržava se dugo na pitanju kakvo je dejstvo proizvoda rada na radnike dok ne mogu njime raspolagati. Ono hoće da vidi samo napretke u osvajanju prirode, ne i nazadovanja društva. Ispoljava već tehnokratske crte, koje ćemo docnje sresti u fašizmu. U te crte spada shvatanje prirode koje se zloslutno razlikuje od predmartovskih socijalističkih utopija. Rad, kako se odsada razumeva, svodi se na iskorišćavanje prirode, koje se sa naivnim zadovoljstvom suprotstavlja izrabljivanju proletarijata. U poređenju sa tom pozitivističkom koncepcijom, maštarije koje su dale toliko materijala da se ismeva Fourier ispoljavaju svoj iznenađujuće zdrav smisao. Prema Fourieru, trebalo je da valjan društveni rad ima sledeće posledice: da četiri meseca osvetljavaju zemaljsku noć, da se led povuče sa polova, da morska voda ne bude više slana i da zveri stupe u službu čoveka. Sve to razjašnjava rad koji, veoma udaljen od iskorišćavanja prirode, jeste u stanju da iz prirode izvuče tvorevine koje kao potencijalne dremaju u njenom okrilju. Uz korumpirano shvatanje o radu stoji kao njegova dopuna priroda, koja je, kao što se Dietzgen izražava, „tu besplatno”.

XII

Subjekt istorijskog saznanja jeste sama borbena, podjarmljena klasa. Kod Marksa se ona pojavljuje kao poslednja porobljena, kao osvetnička klasa, koja delo oslobođenja privodi kraju u ime generacija potučenih. Ta svest, koja je na kratko vreme u „Spartakusu” još jednom došla do izraza, bila je odvajkada odbojna socijaldemokratiji. U toku tri decenije pošlo joj je za rukom da skoro izbriše ime Blanquija, čiji je tučani zvuk potresao prethodno stoleće. Zadovoljila se time da radničkoj klasi dodeli ulogu oslobodioca budućih generacija. Time joj je presekla žilu najbolje snage. Klasa se u toj školi brzo odučila kako od mržnje tako i od požrtvovanosti. Jer i jedno i drugo hrani se slikom porobljenih predaka, ne idealom oslobođenih unuka.

XIII

Socijaldemokratsku teoriju, a još više praksu, određivala je predstava o napretku koja se nije držala stvarnosti, već je imala dogmatske pretenzije. Napredak, kakav se ocrtavao u glavama socijaldemokrata, bio je, prvo, napredak samog čovečanstva (ne samo njegove sposobnosti i znanja). Bio je, drugo, beskonačan (odgovarajući beskrajnoj perfektibilnosti čovečanstva). Smatran je bio, treće, u suštini nezadrživim (kao napredak koji automatski ide pravom ili spiralnom stazom). Svaki od tih predikata je kontroverzan, i svaki može biti povod za kritiku. Ali ona mora, ako dođe do žestoke borbe, zaći u pozadinu svih tih predikata i upraviti se na nešto što im je zajedničko. Predstava o napretku ljudskog roda u istoriji ne može se odvojiti od predstave o njenom toku koji prolazi homogenim i praznim vremenom. Kritika predstave toga toka mora uopšte biti temelj kritike predstave o napretku.

XIV

Istorija je predmet konstrukcije čije mesto ne čini homogeno i prazno vreme, već vreme ispunjeno „sadašnjošću”. Tako je za Robespierrea antički Rim bio sadašnjošću ispunjena prošlost, koju je on istrgao iz kontinuiteta istorije. Francuska revolucija je smatrala sebe novim Rimom. Citirala je stari Rim isto onako kao što moda citira nekadašnji način odevanja. Moda ima njuh za aktuelnost, ma gde se ova kretala u čestaru prošlosti. Ona je tigrov skok u prošlost. Samo što se on zbiva u areni u kojoj komanduje vladajuća klasa. Isti skok pod slobodnim nebom istorije jeste dijalektički skok kakvim je Marx shvatio revoluciju.

XV

Svest o razbijanju istorijskog kontinuiteta svojstvena je revolucionarnim klasama u trenutku njihovih akcija. Velika revolucija uvela je nov kalendar. Dan kojim kalendar počinje fungira kao istorijski sažimač vremena. I u osnovi uzevši isti se dan uvek vraća u vidu praznika, to znači dana sećanja. Kalendari, dakle, ne računaju vreme kao časovnici. Oni su spomenici jedne određene istorijske svesti od koje u Evropi već sto godina izgleda da nema ni najbleđih tragova. Još u julskoj revoluciji odigrao se jedan događaj u kome se ta svest ispoljila. Kad se spustilo veče prvog dana borbe, na nekoliko mesta u Parizu, nezavisno ali istovremeno, pucalo se u časovnike na tornjevima. Jedan svedok, koji za svoju pronicljivost, možda, treba da zahvali rimi, zapisao je tada: Qui le croirait! on dit qu’irrites contre l’heure. De nouveaux Josues au pied de chaque tour, Tiraient sur les cadrans pour arreter le jour. (Ko bi verovao? Priča se da su, ljuti na časove,
Novi Isusi Navini u podnožju svakog tornja Pucali na brojčanike da zaustave dan.)

XVI

Istorijski materijalista ne može se odreći shvatanja sadašnjice koja nije prelaz, već zastaje u vremenu i miruje. Jer to shvatanje upravo definiše sadašnjost u kojoj on za sebe piše istoriju. Istorizam izlaže ,,večnu” sliku prošlosti, istorijski materijalista iskustvo sa prošlošću, koje je jedinstveno u svojoj vrsti. Prepušta drugima da se istroše kod drolje „beše jednom” u bordelu istorizma. Ostaje gospodar svojih snaga: dovoljno muževan da razori kontinuitet istorije.

XVII

Istorizam, potpuno zakonito, postiže vrhunac u opštoj istoriji. Od nje se materijalistička istoriografija metodski odvaja možda jasnije nego i od jedne druge. Ona prva nema teorijsku armaturu. Njen postupak je aditivan; prikuplja masu činjenica da bi ispunila homogeno i prazno vreme. U temelju marksističke istoriografije, međutim, nalazi se jedan konstruktivan princip. U mišljenje ne spada samo kretanje misli, već, isto tako, njihovo mirovanje. Tamo gde se mišljenje u konstelaciji zasićenoj napetostima iznenada zaustavlja, zadaje konstelaciji šok, usled kojeg se ono kristališe kao monada. Istorijski materijalista prilazi istorijskom predmetu jedino tamo gde se on pred njim pojavljuje kao monada. U toj strukturi vidi znamenje mesijanskog mirovanja zbivanja, drukčije rečeno, revolucionarne šanse u borbi za podjarmljenu prošlost. Posmatra je da bi, razarajući, izbacio određenu epohu iz homogenog toka istorije, te tako izbaouje određeni život iz epohe, tako određeno delo iz životnog dela. Rezultat njegovog postupka sastoji se u tome što je sačuvano i ukinuto u delu životno delo, u životnome delu epoha, i u epohi celokupan istorijski tok. Hranljivi plod istorijski shvaćenog ima u svojoj jezgri vreme kao dragoceno ali neukusno seme.

XVIII

A

Istorizam se zadovoljava uspostavljanjem kauzalnog neksusa različitih momenata istorije. Ali nijedno stanje stvari nije kao uzrok samim tim već i istorijsko. Postalo je to docnije, zahvaljujući događajima koji od njega mogu biti udaljeni milenijumima. Istoričar koji odatle polazi prestaje da sled zbivanja propušta kroz prste kao brojanice. On uočava konstelaciju u koju je stupila njegova epoha sa nekom sasvim određenom ranijom. Zasniva tako shvatanje sada prisutnog vremena kao „sadašnjosti” u kojoj se nalaze delići mesijanske sadašnjosti.

B

Sigurno je da proroci koji su ispitivali šta vreme krije u sebi nisu vreme doživljavali ni kao homogeno ni kao prazno. Ko to ima u vidu možda će shvatiti kako je u sećanju doživljena prošlost: naime, isto tako. Kao što je poznato, Jevrejima je bilo zabranjeno da istražuju budućnost. Tora i molitva poučavali su ih, naprotiv, da se sećaju. To im je lišilo čari budućnost, kojoj su podlegli Oni što traže obaveštenje od proroka. Ali zato za Jevreje budućnost ipak nije postala homogeno i prazno vreme. Jer je u njoj svaka sekunda bila mala kapija kroz koju je mogao ući Mesija. „Ubogih pet milenija homo sapiensa”, kaže jedan noviji biolog, „predstavljaju, u odnosu na istoriju organskog života na zemlji, otprilike dve sekunde na kraju dana od dvadeset četiri časa. A istorija civilizovanog čovečanstva bi po tom merilu ispunila petinu poslednje sekunde poslednjeg časa”. Sadašnjica, koja kao mesijanski model u ogromnoj abrevijaturi obuhvata istoriju celog čovečanstva, u dlaku se poklapa sa figurom koja čini istoriju čovečanstva u univerzumu.

Iz zbirke Eseja
Izdanje NOLIT – BEOGRAD – 1974
Prevod – Milan Tabaković

Ostavite komentar