Otpor turskih revolucionarnih političkih zatvorenika mučenju, tlačenju i samicama

Početkom jula ove godine, politički zatvorenici članovi revolucionarnog pokreta po imenu Narodni front (tur. Halk Cephesi) otpočeli su opšti otpor praksi fašističke države uveđnja samica, mučenja i tlačenja nad njima. Uprkos pokušaju državnog udara i rastučoj represiji, zatvorenici nisu odustali od svog otpora i sredinom meseca taj otpor se proširio i na ostale zatvore u Turskoj. Udruženje porodica političkih zatvorenika (tur. TAYAD) je 25. jula izdalo zvanično saopštenje objavljujući otpor javnom mnenju. Saopštenje takođe uključuje zahteve revolucionara:

• sprovođenje odluka iz memoranduma 45/1, postignutog kroz veliki Post smrti¹ , tj. pravo na 10 sati razgovora sa 10 osoba;
• puštanje bolesnih zatvorenika;
• ukidanje zabrane na knjige i časopise;
• sprovođenje prava na medicinski tretman;
• ukidanje slanja zatvorenika u izgnanstvo;
• ukidanje zabrana na tip odeće koje se može nositi u zatvoru.

Prvih dana otpora, ztvorenici su lupali po vratima i nastavili sa akcijama poput vikanja slogana. U nekim zatvorima su organizovane akcije sedenja u prostoru za vežbanje ili u prostorijama za razgovore. Ovim akcijama su se pridružili i članovi porodica. Kao i uvek, fašistička država sprovodi njen rad protiv naroda i na otpor je odgovorila represijom i mučenjem. Krajem jula, tuce revolucionarnih zatvorenika su poslati u  izgnanstvo u izolacione zatvore tipa F na zapadu: Jedrene i Tekirda.

Tokom ovih dugih putovanja, ponekad s jednog kraja zemlje na drugi, revolucionari su podvrgnuti mučenju i ponižavanju. Zatvorenicima se ne daje čak ni voda, a kada se vrata zatvore na transportnim vozilima gotovo je nemoguće disati. Osim izgnanstva, fašistička država takođe pribegava metodu mučenja poznat po imenu „soba od sunđera”. Te sobe su naročito projektovane sa panelima koji prave eho, a koje se koriste za psihološko i fizičko mučenje zatvorenika. Stražari tuku i udaraju zatvorenike da bi ih prisilili da uđu u te sobe, a onda ih zatvore. Osim udaranja i šutiranja, nekada se zatvorenici polivaju hladnom vodom a onda ih ostave satima u toj sobi. Sobe od sunđera su prvobitno korišćene u psihijatrijskim klinikama u SAD-u početkom 20. veka, a kada su ove sobe za mučenje donele „pozitivne rezultate” onda su upotrebljene na političkim zatvorenicima.

Uprkos oligarhijskoj represiji, otpor političkih zatvorenika se nastavlja bez odustajanja. Od početka avgusta, otpor dobija novu dimenziju sa spaljivanjem ćelija. Ovo je opasni oblik protesta, ali je usvojen kao odgovor na neprestano tlačenje. Prvi koji su sproveli ovu akciju su bile revolucionarne zatvorenice iz ženskog zatvora Bakirkoj u Istanbulu. Zatvorenice iz Fronta su 1. avgusta zapalile spavaonicu u kojoj su držane. Vatra se brzo raširila. Vatrogasci su brzo došli, a osim udisanja dima nije bilo ozbiljnih povreda. Ova akcija je dobila veliki publicitet tako da su saznali čak i oni koji nisu bili svesni o otporu u zatvorima. U noći 2. avgusta, sve revolucionarne zatvorenice su poslate u izgnanstvo iz Istanbula u Silivri, na 70 kilometara udaljenosti. Silivri je poznat kao jedan od najvećih zatvorskih kompleksa u Turskoj, a podseća na koncentracioni logor. Zatvorenice koje su prognane u ovaj zatvor su podvrgnute 48-časovnom mučenju bez prestanka. Osim Istanbula, zatvorenici su zapalili svoje ćelije i u ženskom zatvoru Sindžan, u provinciji Ankara, kao i u zatvorima Sakran, ženskom zatvoru Aliaga u Izmiru, izolacionim zatvorima Tekirda, Jedrene, Adana i Kurkudžuler.

Akcije revolucionarnih zatvorenika i njihovih porodica se nastavljaju i dok čitate ovaj tekst. Nastavlja se i oligarhijsko tlačenje nad njima. Osim proizvoljne represije viđene do sada u kojima se vršila cenzura pisama, uvodi se i zabrana zatvorenicima na slanje pisama. Na taj način, oligarhija želi da odseče zatvorenike od vanjskog sveta i da ih spreči da izveste o represiji i mučenjima kojima su podvrgnuti.

Revolucionari veruju da će pobediti jer ovo nije prvi put da se kreću krivudavim i dugim putem zatvorskog otpora. Fašstička hunta je 1984. godine koristila neljudsko mučenje i planirala da uvede zatvorske uniforme, ali se suočila sa otporom Posta smrti koji je kao posledicu imao 4 mučenika² . Post smrti 1996. godine je dao 12 mučenika kada je oligarhija pokušala da uvede zatvore poznate kao „zatvori mrtvačkih sanduka” zbog samica. Zatvorski otpor nije imao sličnih u revolucionarnoj istoriji kada je 19. decembra 2000. godine sproveden masakr da bi se zatvorenici naterali da pređu u izolacione zatvore³ , a potom kada je sproveden Veliki post smrti koji je trajao od 2000. do 2007. i pokazao da revolucionarni zatvorenici imaju volju jaču od oligarhije. Ovim otporom, koji je stao protiv tlačenja sa kojima su bili suočeni, pokazali su da fašizam u Turskoj neće uspeti u planovima da eliminiše nadu za revoluciju i socijalizam u Anatoliji i Kurdistanu.

Danas je fašistička vlast u Turskoj oličena u ličnosti Tajipa Erdoana objavila rat narodu. Ovim ratom imaju za cilj da nateraju sve koji ne razmišljaju isto kao oni da se povinuju. Oni koji su pretvorili ovu zemlju u reku krvi svojim prljavim ratom, sada ciljaju revolucionarne zatvorenike. Erdoan zna da ako njih bude naterao da se povinuju, moći će da natera ceo narod. Zato je otpor revolucionarnih zatvorenika u Turskoj od tako suštinskog značaja u ovoj klasnoj borbi. Kao što smo ranije rekli, nekoliko državnih administracija je pokušalo da natera revolucionare na predaju ali su im svi pokušaji propali. Međutim, ni jedna od ovih pobeda ne bi bila moguća da nije bilo solidarnosti naroda Turske i iz sveta. Iz tog razloga, svi koji se suprotstavljaju kapitalizmu, fašizmu i imperijalizmu, moraju podržati i stati iza otpora revolucionarnih zatvorenika Fronta.

Sa ciljem da se pokaže solidarnost sa otporom revolucionarnih zatvorenika, svako im može pisati. Portal sa vestima „Glas otpora Turske i Kurdistana” ima e-mail adresu za primanje poruka zatvorenicima. Možete ih poslati na adresu: [email protected]

Svakodnevne vesti možete pratiti na adresi: http://borbata.16mb.com

1. Revolucionarni politički zatvorenici su 2000. godine sproveli štrajk glađu kao vid otpora premeštanju u zatvore tipa F–zatvori koji umesto zajedničkih spavaonica imaju ćelije, najčešće samice. Štrajk glađu je trajao do 2007., a u njemu je život izgubilo 122 osobe, najvećim delom članova DHKP-C-a. ↩

2. Usled naročito krvave borbe koju vode turski revolucionari, a koja je za posledicu imala veliki broj revolucionara koji su izgubili život, o svima koji su poginuli koriste termin šehid, tj. mučenik. ↩

3. Tada je poginulo 3o osoba i dva policijaca. ↩