Intervju sa Hitlerom – Ward Price 1935

Verujem da bi ludilo komunizma bilo jedini pobednik rata

P: Pod kojim uslovima bi se Nemačka vratila u Ligu naroda?

O: Ni ja, ni bilo ko drugi u Nemačkoj ne razmatramo postavljanje bilo kakvih „uslova“ za naš povratak u Ligu naroda. Hoćemo li se vratiti tom telu ili ne zavisi isključivo od toga da li ćemo tamo biti uključeni kao ravnopravan narod. Ovo nije „uslov“, već stvar principa. Ili smo suverena država, ili nismo! Sve dok nismo, nemamo posla u zajednici suverenih država. Dokle god Nacional-socijalistički pokret vodi Nemačku – a to će biti slučaj u narednih nekoliko vekova, bez obzira na to što naši iseljenici misle suprotno – ovo mišljenje se neće promeniti.

Uzgred, ovo sam eksplicitno naveo u svom govoru u maju 1933. godine. Želeo bih da naglasim da nemački narod smatra da je razlikovanje između „moralne“ i „faktičke“ jednakosti uvreda. Na kraju krajeva, da li su šezdeset osam miliona ljudi moralno jednaki u ovom svetu ili ne, ne može niko odlučiti sem njih.

Ili su činjenično jednaki, a samim tim i moralno jednaki; sa druge strane, ako su moralno jednaki, nema razloga zašto bi im trebalo osporavati i činjeničnu jednakost ili jednostavno odbijati da im se ona prizna.

P: Da li će biti potrebno izdvojiti opšte odredbe Lige naroda od onih iz Versajskog sporazuma?

O: Sve dok Liga naroda predstavlja samo ugovor o garanciji pobednicima, ona nije dostojna svog imena. Činjenica da ova Liga – koja je verovatno dizajnirana od strane osnivača da večno opstane – ne može biti spojena sa kratkoročnim ugovorom koji odiše slabostima i nepraktičnostima, možda može biti osporavana od današnjih zainteresovanih strana, ali će se jednog dana smatrati važnim pitanjem u određivanju pravca istorije.

P: Da li je priznavanje ravnopravnosti preduslov, ili bi davanje jednakih prava i ponovni ulazak u Ligu mogli da se dese simultano?

O: Jednakost prava je preduslov bilo kakvog učešća Nemačke u međunarodnim konvencijama i sporazumima. Ja sigurno nisam usamljen u svetu sa ovim zahtevom. U najboljem sam društvu. Neka se zna da nijedan narod sa samopoštovanjem i nijedna odgovorna vlada ne mogu biti u stanju da misle ili rade drugačije u ovom slučaju. Svet je već video veliki broj izgubljenih ratova u prošlosti.

Da je u prošlosti, nakon svakog izgubljenog rata, od poraženih zahtevano da se zauvek odreknu svoje časti i ravnopravnosti, Liga naroda bi čak i sada morala da bude zadovoljna čitavim nizom nejednakih i time obeščašćenih i inferiornih nacija. Jer teško da postoji država ili nacija koja nije jednom imala tu nesreću, čak i ako je hiljadu puta u pravu, da izgubi od jačeg protivnika ili jače koalicije.

Do sada, ovakav odvratni apsurd još nije bio u mogućnosti da stekne uporište u svetu, i mi smo odlučni da osiguramo da Nemačka neće biti prva koja će postati primer za uvođenje takvog apsurda.

P: Zar ne mislite da je Liga naroda zrela za reformu? Koje praktične korake bi to podrazumevalo? Koji argumenti se mogu koristiti za dobijanje podrške javnosti?

O: Pošto mi nismo u Ligi naroda, ne posvećujemo pažnju razmišljanju o njenim unutrašnjim reformama.

P: Nedavno sam razgovarao sa visokim političkim zvaničnikom u Francuskoj. Pitao sam ga sledeće: Zašto Francuska odbija da prepozna svršen čin (fait accompli) restauracije nemačkog oružja? Mi Englezi uvek držimo da je pametnije da se ne ignorišu te činjenice.

Odgovorio mi je: Da, verujemo da će Nemačka podržati politiku pomirenja samo dok Obaveštajna služba Reichswehr-a ne odluči da je sposobna da uspešno vodi rat. U Francuskoj postoji bojazan da su uvertire prema francuskim udruženjima vojnika sa fronta samo paravan za prikrivanje budućih agresivnih namera.

Šta je odgovor Vaše ekselencije na ovaj strah?

O: Taj političar nikada nije vodio narod. Jer kako bi mogao da veruje da čovek koji čitavu dekadu govori o miru, iznenada, sa istim ljudima, jednostavno započne rat bez odlaganja? Kada govorim o miru, ja ne izražavam ništa osim najdublje želje nemačkog naroda. Znam strahote rata: nema dobitka koji može nadoknaditi gubitke koje on donosi. Katastrofalnim posledicama široke evropske klanice u budućnosti će biti još gore. Verujem da bi ludilo komunizma bilo jedini pobednik. Ali nisam se borio protiv njega petnaest godina da bih ga konačno uzdigao na presto putem obilaznice. Ono što ja želim je dobrobit za moj narod! Video sam da rat nije najviši oblik blaženstva, nego suprotno: osvedočio sam samo najdublju patnju. Stoga mogu iskreno da izrazim dva svoja uverenja:

  1. Nemačka nikada neće slomiti mir samoinicijativno, i
  2. Onaj ko položi ruke na nas naići će na trnje i žaoke! Jer volimo slobodu baš kao što volimo mir.

I ako, bez obaveze da to uradim, ja obećam Francuskoj u ime nemačkog naroda da nemamo više teritorijalnih zahteva prema njoj i na taj način dobrovoljno otklonimo bilo kakve osnove za osvetu, u isto vreme polažem jednako svetu zakletvu da nas nijedna mera potrebe, pritiska ili nasilja nikada neće naterati da se odreknemo svoje časti ili jednakosti prava.

Smatram da to treba istaći, jer ugovori imaju smisla samo kada ih zaključe časni narodi i časno-svesne vlade. Nemačka želi da uspostavi poštene odnose sa narodima susednih zemalja. Mi smo to uradili na istoku, i ja verujem da će se, ne samo Berlin već i Varšava, radovati dekontaminaciji atmosfere do čega su doveli naši zajednički napori. Držim da će se, jednom kada se krene putem uzajamnog razumevanja i obzira, doći do većih rezultata nego kroz sve tako obimne i nejasne paktove.

U svakom slučaju, razmisliću hiljadu puta pre nego što dozvolim sebi da upletem nemački narod u sporazume čije posledice nisu odmah očigledne. Ako već ne nameravamo da ratujemo za sopstveni račun, onda je jasno da smo mnogo manje voljni da to uradimo za interese koji se ne tiču Nemačke i koji su joj strani.

Mogu da dodam da smo više puta izrazili spremnost da zaključimo pakt o nenapadanju sa susednim državama!

 

Adolf Hitler 17. januar, 1935.
Novinar – Ward Price
Objavljeno za britanski Daily Mail
Prevod – Princip.info

 

2 Responses to Intervju sa Hitlerom – Ward Price 1935

  1. Mladen 06/10/2016 at 8:10 pm

    Da bi iznenađenje bilo potpuno,a munjeviti rat efikasan morao je sve da ubjedi da neće napasti. Čak je i Staljin povjerovao u to. Jedino su se više od Hitlera za mir kasnije zalagali američki predsednici. Pa i danas Hilari i Donald više teže miru od ostatka planete.

    Reply
  2. Milos Miletic 02/08/2017 at 7:53 pm

    Данас пре подне г. Адолф Хитлер, примио је у тврђави Нирнберг, од 250 новинара који су присуствовали националистичком конгресу, осам страних новинара међу којима и нашег дописника.
    Нешто после девет часова, колона аутомобила на челу које се налазило аутомобил са г. Хитлером, кретала се кроз густ шпалир народа, који је тријумфално поздравио свог вођу. Одмах иза аутомобила г. Хитлера ишли су аутомобили у којима су се налазили новинари које је г. Хитлер позвао на доручак у тврђаву Нирнберг. Одмах по доласку у тврђаву г. Хитлер је лично примио новинаре.
    У свечаној дворани старе тврђаве немачких царева у Нирнбергу, која је средњовековна грађевина, био је сервиран доручак изабраним новинарима. Поред новинара на доручку су били и фиреров заменик г. Хес, немачки посланик на енглеском двору г. Рибентроп и министар г. Розенберг.
    Прво питање г. Хитлеру поставио је један енглески новинар о томе да ли мисли да се доласком и посетом г. Мусолинија Берлину појачава и проширује досадашња веза између Берлина и Рима. Г. Хитлер је одговорио, да се то само по себи разуме и да та посета сама довољно говори. После тога г. Хитлер је говорио да Немачка мирно гледа у будућност, пошто она не жели ни од кога да одузме ма шта, а Немачка нема да се боји да ће јој неко други нешто одузети.
    – Раније, каже г. Хитлер, није био тај случај и Немачка није имала ту сигурност коју данас има.
    У вези са првим питањем, други енглески новинар поставио је г. Хитлеру питање зашто се Немачка тако наоружала.
    На ово питање г. Хитлер је одговорио да би Немачка, када би била празан простор без војске, била врло погодна да изазове туђ апетит. Међутим, како је Немачка сада врло добро испуњена војском, то не даје могућност да се било код кога појави тај апетит.
    Међутим, наставио је г. Хитлер, када би се знало у иностранству колико ја имам планова пред собом, чије остваривање може да траје 30-40 година – две велике изложбе и то једна 1945. године а друга 1950. године од којих ће једна бити у Минхену а друга у Берлину, осим тога читаву мрежу путева који се изграђују и који ће се изграђивати, онда би сви веровали да нама, пре свега треба мир у земљи, а затим мир према иностранству.
    После тога г. Хитлер је прешао на излагање тешких задатака које је он ставио вођама немачког народа око којих они треба да разбијају главу. У вези с тим г. Хитлер је рекао да Немачка има велике тешкоће са исхраном али то не значи да у Немачкој много гладују. Он лично је вегетаријанац.
    Пошто је завршио своја излагања о исхрани Немачке г. Хитлеру је поставио питање један енглески новинар о колонијама. На ово питање г. Хитлер је одговорио да он сматра да у Европи не може бити смирења све дотле док Немачка не добије колоније.
    На примедбу једног новинара да у иностранству уверавају да колоније које Немачка треба да добије дају данас само 10 од сто исхрану и да оне у том случају не могу много користити Немачкој, г. Хитлер је одговорио:
    – Када се тих 12 процената прорачуна онда су то шест до седам милиона Немаца који би се много помогли када би Немачка имала своје колонија.
    Ја сам на то запитао Фирера да ли је ту у питању лични осећај части народа, нашта ми је он одговорио, да један велики народ од 70 милиона не може бити без колонија, а није ни право оставити га без њих када и друге мање државе имају своје колоније. Немачка има морално право на своје бивше колоније. „Питање колонија, реко је г. Хитлер, мора бити решено и биће решено у најкраћем року овако или онако. Биће решено као што је Немачка добила и своју једнакост и равноправност са другим народа. Не мисли Немачка на рат него верује да ће победити разборитост и разум“. Ја сам, реко је Фирер, један од оних људи који још увек верују да ће разборитост и разум памет победити, али Европа се не може смирити све дотле док Немачка не добије своје колоније.
    Енглески новинари су затим упитали г. Хитлера да ли ће Немачка тада саградити поморске базе у својим колонијама, нашта им је Фирер одговорио да ће Немачка из чисто трговинских и економских разлога изградити те поморске базе, али да неће специјално ради њих одржавати велику војску пошто то не вреди за колоније.
    После тога г. Хитлер је додао да Немачка сада има велике планове и када би и у другим земљама били такви велики подухвати било би врло повољно за међународни положај.
    Један од присутних француских новинара поставио је затим г. Хитлеру питање да ли Немачка жели да се шири и изван својих граница. На ово питање г. Хитлер је одговорио да је питање мањина опет једно питање у коме треба да влада разборитост.
    Немачка неће да узима ниједан део туђег народа. То се најбоље види и у теорији коју националсоцијализам заступа.
    Пошто сам ја био поред њега, а знао је да сам југословенски новинар он је обгрливши ме руком преко рамена рекао:
    – У Југославији је питање мањина врло добро решено.
    Немци из наше земље, који су разговарали са вођом Немачке г. Адолфом Хитлером врло су задовољни са решењем њиховог питања и г. Хитлеру су говорили најлепше о нашој земљи и о ситуацији у њој.
    – Разуме се, рекао је Фирер, није срећно када је један део народа откинут од осталог дела али не треба увеличавати те тешкоће. Немци су морално задовољни у својој земљи и они не желе да иду у иностранство. Као пример г. Хитлер наводи како се многи Немци враћају из иностранства у своју отаџбину.
    За време овог разговора г. Хитлер ми се три пута обраћао и пред свим новинарима претставницима светске штампе међу којима су се налазили претставници највећих енглеских, француских и италијанских агенција, најлепше ми се захваљивао за објективно приказивање ситуације у Немачкој.

    МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
    13.9.1937.

    Reply

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.