Anri Lefevr – Reprodukcija odnosa proizvodnje

1. – Ovaj koncept se pojavljuje u Marksovim radovima od onog trenutka kada on formuliše koncept kapitalističkog sistema ili načina proizvodnje. Marks ga međutim nikad nije potpuno razradio. On se razjašnjava, mada nepotpuno, u jednom poglavlju Kapitala koje je ostalo neobjavljeno, pa prema tome i manje neshvaćeno od drugih.1 Zašto? To pitanje sadrži u sebi dva problema:

a) Zašto je Marks tek na kraju svog istraživanja i teorijske delatnosti shvatio da postoji jedan problem reprodukcije (kapitalističkih) odnosa koji nije istovetan s problemima njihove geneze i njihovog tumačenja?

b) Zašto je ovaj problem ostao tako dugo  u senci, tako da su Marksovi tekstovi koji se na njega odnose pronađeni tek nedavno? Kako i zašto ta tema i taj problem sad dolaze na dnevni red?

2. – U Kapitalu i u s njim povezanim radovima, kao što su Grundrisse,2 Marks izlaže istorijsko (ili “preistorijsko”, jer njegovoj misli i rečniku u tom pogledu nedostaje preciznost) formiranje kapitalizma. Mada se danas jasno vide nedostaci njegove teorije prvobitne akumulacije, on je shvata na osnovu istorije Engleske, a iskustva socijalističkih i takozvanih “nerazvijenih” zemalja otkrila su međutim nove aspekte tog ogromnog procesa, – to je ipak jedna od jakih strana njegove koncepcije. On izlaže genezu kapitalističkih proizvodnih odnosa specifičnih za buržoasko društvo: odnos “kapital – rad”, višak vrednosti, višak rada i višak društvenog proizvoda, koje buržoazija prisvaja i koristi shodno svojim klasnim interesima. Što se tiče (kapitalističkog) načina proizvodnje, taj pojam kod Marksa označava globalni rezultat konfliktualnih odnosa: “nadnica – kapital”, “proletarijat – buržoazija”. Ti konfliktualni odnosi ulaze u društvenu praksu buržoazije isključivo kroz oblike koji  ih sadrže i prikrivaju. Takav je, na primer, kontraktualni oblik (oblik “radnog ugovora”, prividno slobodnog, koji vezuje pripadnike radničke i buržoaske klase i koji ih, navodno, udružuje). Taj globalni rezultat obuhvata, dakle, pravne razrade proizvodnih odnosa, kodifikovane imovinske odnose – ideologije koje takođe “izražavaju”, prikrivajući ih, konfliktualne odnose – političke i kulturne institucije, nauku, itd.

Bilo bi zanimljivo i tu ukazati na izvesna kolebanja u Marksovoj misli i rečniku. On se dugo dvoumio između pojmova subjekta (da li “subjekt” sačinjava društvo, globalno shvaćeno, ili je to izvestan politički “subjekt”, buržoazija ili proletarijat,?) – sistema i načina proizvodnje. Marksu se izgleda koncept “subjekta” učinio isuviše neodređen, mada on omogućuje da se ovoj ili onoj klasi imputira ovaj ili onaj politički projekat. Što se toče koncepta sistema on mu se nesumnjivo učinio suviše krut. Način proizvodnje imao je za Marksa preimućstva “sistema”, bez njegove krutosti, i “subjekta”, bez njegove nepreciznosti.

U toj širokoj razradi jedan se koncept snažno potvrđuje: koncept proizvodnje. To, međutim, ne znači da je taj koncept jednostavan na kartezijanski način, niti potpuno razjašnjen u Marksovim delima. To isto važi i za koncept akumulacije. Već ceo jedan vek, ti koncepti koji su ušli u teorijski rečnik i misao, otkrivaju svoju složenost.

Formiranje kapitalizma, odnosno njegova geneza i njegova istorija, ne pretpostavljaju samo kritičku analizu produkcije i reprodukcije sredstava za proizvodnju. Od čega se sastoje ta sredstva? Prvo, od proizvodnih snaga, to jest, od samih radnika i njihovih radnih instrumenata. Radnici se moraju reprodukovati: imati decu, hraniti ih i podizati, učiniti i njih sposobnim za rad, tako da demografski razvitak može da prati porast proizvodnih snaga. Što se tiče mašina i mesta za rad (radionica, preduzeća), ona se troše prenoseći svoju vrednost, procenjenu u novcu, na proizvode. Sa tehnikama i alatom prenose se i organizacija i podela rada. S druge strane, uloga opreme, alata, utvrđuje u proizvodnji prvenstvo sektora I (teške industrije, ekstrakcije sirovina itd.). Svaki ekonomski razvitak zahteva, dakle, istovremeno proširenu reprodukciju radne snage i opreme, ili, drugim rečima, stalnog kapitala (fiksnog, investiranog) i promenljivog kapitala (plata i nadnica), u razmerama koje Marks analizira. On dokazuje da ih kapitalizam ne ostvaruje bez kritičnih perioda u kojima se spontano samoregulisanje (društveni proseci) suočava s konfliktima. To su ekonomske krize.

Ciklusi (ciklus N – R – N, novac-roba-novac, i ciklus “kriza-oživljavanje-depresija”) nastoje da reprodukuju svoje sopstvene uslove. Da nije toga ne bi ni bilo cikličnih procesa. Što se tiče ugovornih odredaba, između onih koji vrše razmenu u prometu robe, između kapitalista i plaćenih radnika, ili unutar grupa (porodica, nacija itd.), i one teže da održe, podržavaju i reprodukuju svoje uslove. Tu se još uvek radi samo o reprodukciji sredstava za proizvodnju. Da bismo ilustrovali tu ideju uzmimo jedan običan primer iz svakodnevnog života. San (vreme odmora) igra veliku ulogu u održavanju i reprodukciji radne snage (sredstava za proizvodnju). Čak i ako uzmemo u obzir kontekst i njegov kvalitet, kvalitet nameštanja, stana i smeštaja, ne bismo mogli reći da san kao takav igra ulogu u reprodukciji društvenih proizvodnih odnosa. Ali se ne može reći isto i o slobodnom vremenu.

Prema izlaganju Kapitala i s njim povezanih radova izgleda da je reprodukcija (produžavanje) društvenih odnosa koji konstruišu to društvo nešto njemu inherentno. Izuzev u slučaju jedne konačne krize i totalne (proleterske) revolucije! A upravo to je Marks, bez sumnje, smatrao neizbežnim, i čak bliskim. Svi znaju da je on predviđao dolazak jednog potpuno novog društva, komunističkog, kome bi prethodio jedan prelazni period (socijalizam). Sama politička revolucija trebalo je da pripremi, započne, organizuje taj duži ili kraći prelaz, koji bi se odlikovao konačno usklađenim razvitkom proizvodnih snaga (dotad sprečavanim kapitalističkim proizvodnim odnosima i načinom proizvodnje), orijentisanim prema društvenim potrebama, najzad presudnim i određenim.

Zašto uopšte ponavljamo te veoma poznate teze? Da bismo ukazali na alternativu koja rasvetljava Marksovu misao. Buržoasko društvo će potrajati, ili će se srušiti. Revolucija će uvesti radikalno nove (društvene) proizvodne odnose, oslobođene prepreka i protivurečnosti koje koče proizvodne snage, ili će se stari odnosi produžiti usled neke inercije i unutrašnjeg efekta. Revolucija prethodi prelazu.

Marksova analiza u Kapitalu odnosi se uglavnom na kumulativne efekte i na objektivne i subjektivne uslove akumulacije (u svim oblastima, uključujući i znanje, tehniku, ali naročito u pogledu samog kapitala). Kako je razvoj produktivnih snaga tokom “istorije” prebrodio prepreke stvarane postojećim društvenim odnosima, “stvarnošću” i njegovim konfliktnim elementima? Izgleda da za Marksa, kad je reč o tom pitanju, razvitak stiže do neke vrste praga koji će ga osuditi na stagnaciju, ili koji će on preći putem revolucije. Zanemaruje li on reprodukciju društvenih odnosa u toku tog kumulativnog procesa? Ne. Ali on taj aspekt procesa podrazumeva unutar samog procesa i kroz taj proces, bez neke dodatne problematike. Razume se, reči “kumulativni proces” tu ne znače jednu prostu akumulaciju znanja, koja je za Marksa sporedan aspekt, a u prvi plan prelaze samo prilikom jednog (možda trenutnog) suženja marksističke misli. Ti termini, prema tome – to treba utvrditi – označavaju jednu mnogo širu društvenu praksu: relativno stalan razvoj sposobnosti savremenih društava da ovladaju prirodom. Sredstvo te dominacije je, naravno, industrija. Za Marksa, vladanje (dominacija) nad prirodom ne odvaja se od njenog usvajanja od strane “čoveka”, mada on ponekad predoseća razaranje putem dominacije. On nikad ne sumnja u mogućnost i nužnost jednog (kvalitativnog) skoka u procesu, koji bi prekinuo kapitalističke društvene odnose da bi obezbedio nastavak samog procesa.

Marksu nije bilo nepoznato da se odnosi eksploatacije i otuđenja udvostručavaju i jačaju kroz odnose vlasti i zavisnosti. U Nacrtu (Grundrisse) on ukazuje na to da se društveni odnosi, u trenutku svog konstituisanja, još ne pojavljuju u svom realnom i pravom svetlu; oni omogućuju i čak zahtevaju borbu protiv ranijih odnosa. Ti raniji odnosi, stigavši do svog kraja iscrpljeni, samo su još odnosi dominacije koji nasilno održavaju već prevaziđene odnose eksploatacije. Upravo to se događalo tokom duge finalne krize od 16. do 19. veka, koja je srušila feudalno društvo. Izraženo savremenijim rečnikom, kod Marksa postoji jedna teorija zastarevanja društava, društvenih odnosa i načina proizvodnje. To je jedan važan, često zanemarivan aspekt njegove teorijske kritike vlasti, čiji se drugi, isto tako važan i ne manje zanemarivan aspekt nalazi u kritičkoj analizi hegelovskog pojma Države. Ne bi se, međutim, moglo tvrditi da je Marks iscrpeo pitanje vlasti. On nije mogao da analizira mogućnosti, sposobnosti manipulisanja putem prinude (nasilja) i ubeđivanja (ideologija), kao ni “kreativnost” vlastodržaca u pogledu institucionalnih materija i oblika. Vlast je otkrilo tek političko iskustvo poslednjih sto godina, posle Marksa.

Marks je 1863. g. otkrio koncept “totalne reprodukcije”. Nije isključeno da bi se pažljivim pročitavanjem mogli pronaći i drugi tekstovi. Taj izraz se pojavljuje u jednom pismu Engelsu, od 6. jula, koje komentariše čuvenu Keneovu ekonomsku tabelu. Marks smatra da ta tabela ne rezimira samo kruženje dobara i novca; ona pokazuje kako i zašto se proces ne zaustavlja – jer reprodukuje svoje sopstvene uslove. Kraj teorijskog procesa (ciklusa), to jest raspodela viška vrednosti, obnavlja početak posle jednog složenog niza kretanja: ujednačavanja, razmena, stvaranja proseka itd. Ne radi se, dakle, više o reprodukciji sredstava proizvodnje već o reprodukciji društvenih odnosa. U to isto vreme Marks rediguje svoje “neobjavljeno poglavlje” u prikazu R. Danževila (str. 18), ispitujući jedan novi horizont. U tom poglavlju on se, uostalom, ograničava na to da ustanovi kako su proizvodni odnosi “stalno obnavljani rezultat” procesa proizvodnje i kako je i reprodukcija “reprodukcija odnosa” (str. 266-267). On ne ide dalje od jedne generalizacije robe u “svet robe”, u kome se kapital sam reprodukuje (str. 264). On odlučno suprotstavlja robu pre kapitalizma njenoj vladavini na svetskom tržištu, kao proizvodu kapitalizma. Napomenimo uzgred da ta slika “opšte razmene” postavlja nekoliko novih pitanja. Na primer: “Kako izići iz sveta robe, koji je izgleda plodno tlo za kapital?”

3. – Posle Marksa ostvaruje se jedan deo onog što je nagovestio: kraj konkurentskog kapitalizma. Njegova se predviđanja, međutim, ne ispunjavaju sasvim tačno. Raspadanje kapitalizma slobodne konkurencije prolazi kroz koncentraciju i centralizaciju kapitala, ali taj proces daje kapitalizmu nepredviđen elasticitet i sposobnost organizacije. On odoleva krizama i revolucionarnim konvulzijama, i to u “razvijenim” zemljama, dakle suprotno Marksovim predviđanjima. To raspadanje dovodi do jednog originalnog protivurečnog procesa: do socijalizma u nekoliko ekonomski (industrijski) zaostalih zemalja, do neokapitalizma u visokoindustrijalizovanim zemljama. Jedinstvena Marksova koncepcija se razlaže. Na teorijskom planu, globalno saznanje izloženo u Kapitalu daje povoda razvoju parcijalnih nauka: političke ekonomije, sociologije, psihologije, itd. Svaka od tih nauka, uostalom, nastoji da sopstvenim sredstvima dođe do globalnih istina, ili do Istine. Dijalektička misao se međutim zamagljuje, a tradicionalna filozofija, koju je Marks osudio da bude prevaziđena, dobija nov zamah. Uprkos sve radikalnijim kritikama (Nietzsche), ta filozofija se degeneriše u pedagogiju lišenu revolucionarne snage. Ona se upušta u deobu i specijalizaciju intelektualnih radova, koju je po tradiciji htela da nadvisi.

Za specijaliste takozvanih “humanih” ili “društvenih” nauka održavanje društvenih odnosa ne predstavlja problem. Nije im čak ni potrebno da ga konstatuju : ono “je” u oku i pogledu naučnika, kao i u predmetu njegovog znanja. Ti odnosi, implicirani u činjenicama, nisu čak ni činjenice. Snažni šampioni stvarnosti, nazivali se oni pozitivistima ili racionalistima, ne gube vreme ispitujući “činjenice” da bi tražili šta se u njima krije i da bi shvatili sposobnost društvenih odnosa da se održe. Teorijski i istorijski (ako smemo tako da kažemo) značaj jednog Maxa Webera, (Maks Veber) i jednog Durkheima (Dirkem) proističe iz toga što su prenebregli te probleme upravo u trenutku u kome su se pojavili. Tako su za dugo vreme mogli da budu smatrani prevashodno “naučnim”. Istraživanja u dubinu u tom periodu vrše samo pesnici-filozofi (oni koji kritikuju staru filozofiju): prvo Niče, a zatim Hajdeger. U Francuskoj to čini naročito nadrealizam (što nipošto g. Luju Aragonu ne daje pravo da tvrdi kako je sve rekao u svojoj lepoj i dalekoj mladosti!). Niče se prvi pita kako može da traje jedno društvo tako nisko, tako vulgarno, tako nezadovoljavajuće pod površnim zadovoljstvima. Istina, za Ničea “društveno” kao mesto i čvor odnosa uvek u sebi ima nešto ograničavajuće i sumnjivo. To je daleko od stava marksista, ili većine među njima, čiji optimizam u pogledu “društvenog” odoleva svim iskušenjima …

Van poburžoažene nauke – u radničkom pokretu se ona naziva revolucionarnom – teorijska situacija onda i nije mnogo različita. U okviru tog pokreta već krajem 19. veka nagoveštava se izvestan rascep i priprema ono što će se docnije dogoditi na globalnom nivou. Za jedne, za “revizioniste”, politička moć može i treba da usmerava postojeće odnose, da ih orijentiše ka jednom boljem društvu. Toj “desničarskoj” koncepciji već se suprotstavlja jedno “levičarstvo” : Bernštajna (Bernstein) je odgovarala Roza Luksemburg, predviđajući katastrofu. Ko je bio u pravu? Ni on, ni ona, – a i jesu bili u pravu, oboje! Da se ne vraćamo na tu beskonačnu raspravu. Ni desničarski “revizionisti”, ni levičarstvo koje je predviđalo konačnu borbu, ne uzimaju u obzir reprodukciju proizvodnih odnosa. Za prve, ona se razume sama po sebi, uključena je u proizvodnju i njen razvitak; uostalom u tim proizvodnim odnosima ništa nije tako jako utvrđeno da se oni ne bi mogli izmeniti etatističkom vlašću (parlamentarnom). Za druge, ti će odnosi naglo nestati u revolucionarnoj krizi.

Postoji li kod Lenjina i kod Trockog, do svetskog rata i sve do 1917. neko drugo predviđanje sem onog o finalnoj krizi, mada je ono drugačije motivisano nego kod Roze Luksemburg, i različito od njene ekstremističke tendencije? Izgleda da ne postoji, mada se posle kraja prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije (sa neuspehom svetske revolucije i teškoćama Sovjetskog Saveza) na horizontu pojavljuje jedna nova problematika koja se filigranski pojavljuje u delima dva velika revolucionara. Kako uspeva da preživi smrtno ranjeni kapitalizam? Šta omogućuje tu obnovu? Ekonomska baza, seljaci i poljoprivredna proizvodnja ili industrija? Ili sitna buržoazija kao neodređena klasa? Ili nacionalni okviri? Ili birokratija? Etatistička vlast? Vojničko nasilje? Ideologije? Neće li obnova kapitalističkog svetskog tržišta i glavnih institucija buržoaskog društva, jedva izmenjenog, u velikim industrijalizovanim zemljama počev od 1920. dovesti u socijalističkoj Rusiji do jedne neočekivane reprodukcije kapitalističkih proizvodnih odnosa i nestanka teorije o socijalističkoj (prvobitnoj) akumulaciji! Da bi se bolje prikrile teškoće razvitka u “socijalističkom” društvu, prikrivaće se čak i razvitak kapitalističke proizvodnje i njene krize kao krize superprodukcije! Što se tiče vlasti, svi će u ime marksizma – koji je inaugurisao njenu kritiku – zazirati od analize njenih sredstava i granica, mogućnosti i nemogućnosti. Teorija o strategijama neće se razvijati s te strane, nego će, naprotiv, biti poricana od oficijelne marksističke misli.

4. – Problematika na pomolu, problematika reprodukcije društvenih proizvodnih odnosa, otkrivena je mnogo docnije, i to u delu jednog nastranog “marksističkog” mislioca, dvostrukog jeretika, psihoanalitičara koji je svoje sopstvene dogme usmerio protiv “ortodoksne” psihoanalize: To je Wilhelm Reich (VilheIm Rajh). On u seksualnim i porodičnim odnosima pronalazi podudarnosti sa društvenim odnosima. Porodica je slična preduzeću. Otac je vlasnik preduzeća (Patron), i obrnuto: očinstvo, kroz upravljanje baštinom, kroz autoritet i vlast, odgovara kapitalističkom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju; žena, deca i domaća posluga su, prema tome, u isti mah eksploatisani i potčinjeni. Reich u buržoaskoj porodici ne vidi posledicu, neku “mimezis” (imitaciju) slobodnog kapitalističkog društva. On tu perspektivu okreće naglavce: u porodičnom “ognjištu” on vidi centralno mesto u kome se proizvode i reprodukuju globalni odnosi. To je teza koja ne uzmiče pred nekim ekstrapolacijama (pošto olako prenebregava teoriju o višku vrednosti i o društvenom višku proizvoda), ali koja ima tu prednost da u punom obimu postavlja fundamentalno pitanje. Generacije prolaze. Ljudi se menjaju. “Strukturalni” odnosi ostaju. Kako i zašto je to moguće? Gde dolazi do reprodukcije? Ako je Reich brzopleto po jednom delu zaključio o celini, on je ipak shvatio njegov problem i jedan deo odgovora. U daljem izlaganju iznećemo njegovu teoriju i njegove analize, pod posebnom rubrikom o “stvaralačkom jezgru”.

5. – Posle Drugog svetskog rata centralno pitanje konačno iskrsava na horizontu, ali s iznenađujućom sporošću: tako sporo da iz magle izlazi tek posle maja, 1968. godine. Bile su potrebne tri rekonstrukcije kapitalističkih proizvodnih odnosa za pola veka da bi ta rekonstrukcija, posle manje-više dubokih potresa postala predmetom razmišljanja, kritičkog saznanja! Prelaz sa razmatranja u vezi sa reprodukcijom sredstava za proizvodnju na razmatranja o proizvodnim odnosima; to jest prelaz sa jednog uskog na jedan širok koncept, zahteva izuzetno težak i još neupotpunjen napor. Ta se teškoća može dobro protumačiti samo preprekama  koje su nagomilane pred kritičkom misli i skretanjima koja je pretrpela. Trebalo je, dakle, da prođe nekoliko decenija da bi se ponovo otkrilo poslednje Marksovo otkriće!

Treba li još jednom ponoviti kako izgleda put jednog koncepta, kretanje jednog istraživanja? Treba, ukratko, da bismo obnovili i kontekst, i pejzaž i jezik. Kritika postojećeg društva za vreme koje razmatramo (1950-1970) postaje sve oštrija, sve bolje motivisana. Istovremeno, “krize” i kritički momenti postaju sve mnogobrojniji. Međutim, manje ili više radikalna kritika društva nije dovoljna da razotkrije novi koncept. Često ta kritika, smatrajući se radikalnom, optužujući buržoasko društvo i neokapitalizam, uveličava ovu ili onu crtu i maskira celinu detaljima. Ona sebe smatra simptomom i nagoveštajem konačne krize. Koncept reprodukcije se međutim odnosi na totalitet, na kretanje ovog društva na globalnom nivou.

Većini analiza bilo je i još uvek je teško da se sa posebnih aspekata koje zahvataju uzdignu do globalne. “Sociologija rada”, na primer, proučavajući preduzeća često prenebregava problem: kako se kapitalistički proizvodni odnosi manifestuju i nastavljaju u okviru preduzeća? To je problem koji postavlja i sledeći: mogu li se odnosi eksploatacije i dominacije, autoriteta i vlasti, koji određuju i odnose između onih što odlučuju i onih koji izvršavaju, da se produžavaju samo na radnim mestima, u proizvodnim jedinicama? Ne pretpostavljaju li ti odnosi i odnose izvan radnih? Gde se, kako i zašto vrši ta reprodukcija koja ne koincidira ni s proizvodnjom kao takvom, ni sa reprodukcijom ljudskih i materijalnih sredstava proizvodnje? Prenebregavajući to pitanje, “sociologija rada” doprinosi njegovom prikrivanju, vršeći tako ulogu jedne ideologije.

Paradoksalno, ali na jedan sasvim razumljiv način, kad se razmisli, pedagoška kritika uvodi u Francuskoj novo istraživanje. Ta kritika se istovremeno odnosila na metode nastave i na njen sadržaj. Ona je malo-pomalo otkrila – i to najpre na nivou masovnih, osnovnih škola – karakteristične crte te nastave. Metodi, mesta, unutrašnje uređenje prostora, primoravaju učenika na pasivnost, navikavajući ga na rad lišen zadovoljstva (uprkos pretenzijama takozvane “žive” nastave i izvesnim pokušajima obnove). Pedagoški prostor je stešnjen, represivan, ali ta “struktura” ima širi značaj od lokalne represije. Nametnuto znanje kojim se đaci kljukaju, da bi ga iz sebe izbacili na ispitima, odgovara podeli rada u buržoaskom društvu. Ono ga, dakle, održava. Ova analiza se razvila počev od otkrića aktivne Freinetove pedagogije do istraživanja institucionalne kritike koje se vrše danas.

Škola je tako izgubila svoj prestiž stečen u 19. veku. Ona više ne izgleda samo kao instrument “kulture” ili kao “škola”, sa ozvaničenim funkcijama obrazovanja i vaspitanja; pedagoška kritika je osvetljava kao mesto reprodukcije društvenih odnosa proizvodnje. Škola sprema proletere a univerzitet rukovodioce, tehnokrate i upravljače kapitalističke proizvodnje. Na taj način formirane generacije se smenjuju i nasleđuju u društvu koje je hijerarhizovano i podeljeno na klase. Poneka institucija se pokaže i polifunkcionalnom (mada i to ne bez disfunkcija i promašaja). Škola i univerzitet šire znanje i uobličavaju mlade generacije prema “krojevima” koji odgovaraju vlasnicima preduzeća kao i očinstvu i nasleđu. Do “disfunkcije” dolazi kad kritičko znanje, inherentno svakoj nauci, izaziva pobunjenike. Na masovne funkcije osnovne i srednje škole nadovezuje se, prevazilazeći ih, “elitistička” funkcija univerziteta, koji filtrira kandidate, obeshrabruje ili uklanja one koji se ne “uklapaju”, omogućuje establišment. Tako su tri stepena nastave (niži, srednji i viši) ne samo prilagođena, kao efekti ili kao proizvodi, društvenoj podeli rada, na što je ponekad bilo i ukazivano u ime liberalne i umerene kritike: ti stepeni sačinjavaju njen deo kao uzroci i razlozi funkcija i struktura. Oni se podređuju raznim kapitalističkim tržištima (tržištu robe, koje stimuliše proizvodnju – tržištu rada koje snabdeva radnicima).

Sociologija nauke i sociologija vaspitanja nisu razotkrile novi koncept. One kruže oko njega. Sociologija znanja koju nam je ostavio G. Gurvitch (Ž. Gurvič) konstituiše se oko jedne nomenklature oblika znanja u savremenom društvu i oko jedne tabele ili ključa saznanja pomoću očiglednih suprotnosti: empirijsko (racionalno, mistično, naučno itd.). Gurvič je međutim više nego bilo koji drugi sociolog insistirao na globalnom i na važnosti klasnih odnosa. Ono što je on pisao o sociologiji znanja spada u najbolji deo njegovog dela i u najvrednije radove tog doba. On međutim ne utvrđuje doprinos znanja postojećem društvu, njegovom širenju. Znanje kao da ima svoju posebnu strukturu.  Ta struktura, međutim, kao takva, ima izvesnu egzistenciju i stvarnost. Ona i interveniše. Gde? Kako? Strukturalistička tendencija je najpre stimulisala a zatim paralisala razmišljanje, sprečavajući doslovno dijalektičku kritiku. Što se tiče sociologije obrazovanja, ona uzmiče pred onim što joj analiza otkriva; kao i opšta sociologija, ona na drugoj strani, bilo gde (u istoriji, antropologiji, mitologiji) traži elemente objašnjenja, umesto da učini skok napred, odlučan korak koji bi joj omogućio da vaspitno (obrazovno) situira u političko. To isto važi i za užu socio-kritiku; istraživanja Davida Riesmana (Dejvid Rizman) u Usamljenoj gomili pružaju dobar primer za to. Ako postoji hetero-određenost pojedinca koji veruje da je “slobodan” i tako sebe vidi, ako postoji samo otuđenje, da li se tu naprosto radi o više ili manje konformnim individualnim tipovima? Je li tu reč o nekoj nejasnoj fatalnosti, koja ugrožava slobodu i “ljudske vrednosti”? Ili o prostom efektu demografskog razvoja? Koliki je značaj dijagnostikovanog samootuđenja? Kad J. P. Sartre (Ž. P. Sartr)3 opisuje praktiko-inertno u grupama i sukobe između serijalnosti i burne fuzije na na psihosociološkom nivou, promašujući na taj način istorijsko i istoričnost koje on brka s totalnim (i obrnuto), njegov pokušaj ne doseže dalje. Kad sociologija opisuje, s humorom ili bez njega, crte srednje klase, ona zaobilazi društveno-političku stvarnost koju ta klasa nosi i podnosi.

Da li je tu mesto da uvedemo i najoštriju kritiku, kritiku epistemologije i metodologije u specijalizovanim naukama, a posebno u sociologiji? Bez sumnje jeste, pošto argumentacija tu dostiže nivo globalnog i totalnog.

O epistemologiji treba reći i naglasiti da njeni nedostaci prevazilaze njene prednosti. Pod “nedostacima” mislimo na jedan aspekt koji ostaje neformulisan, pa blokira (teorijsku) situaciju. Epistemološko istraživanje, u najboljem slučaju, izoluje “jezgra” stečenog znanja, ili znanja koje se smatra i naziva takvim. Ono, dakle, ozakonjuje jednu podelu intelektualnog rada koja ne može da nema veze sa društvenom podelom rada, to jest sa tržištem (intelektualni proizvodi, u širem okviru robnog tržišta i tržišta kapitala, drugim rečima svetskog tržišta). U sociologiji kao u istoriji, epistemološka misao nalazi uostalom malo stvari koje treba utvrditi, to jest uzdići na nivo univerzitetskog establišmenta: na nivo uglednog i poštovanog znanja.

Najvažnija, najzanimljivija je nesumnjivo metodologija modela. Ona se predstavlja kao apsolutno naučna. Kako postupa naučnik? On konstruiše model stavljajući “doživljeno” među zagrade, uzimajući iz haosa tog “doživljenog” nekoliko što je moguće manje varijabli; on ih povezuje tako da sačinjavaju jednu koherentnost koju on zatim stavlja na mesto inkoherentnosti i nedostatka kohezije doživljenog. Da bi, na primer, objasnio revoluciju uopšte, a posebno revoluciju u Francuskoj, sociolog će konstruisati jednu shemu (ili model) autoriteta i njegovih kriza. U model se uključuju varijable koje potiču od porodice (otac), vlasništva, Države, itd. Da revolucija prati ili sledi jednu krizu utvrđenog autoriteta, to je tačno; bez takve krize ne događa se ništa revolucionarno. Model će dakle biti veran, odlikovaće se jednom trivijalnom i opštom istinitošću koja ne objašnjava nijedan događaj, nijednu revoluciju. Njegov jedini cilj i smisao biće da likvidira kritičko shvatanje buržoaskog društva i kapitalizma kao takvih, zamenjujući ga jednom “istinitom” ali “pogrešnom” konstrukcijom, ili, bolje rečeno, ni istinitom ni pogrešnom, jer ona objašnjavajući sve ne objašnjava ništa!

Metodologija modela može da se brani samo ako se do krajnosti relativizuje. “Model”? To je provizorna konstrukcija, koja se sučeljava sa “stvarnim”, sa drugim modelima, da bi otkrila više odstupanja nego li istovetnosti. Na žalost, konstruktori modela često ispoljavaju izvanrednu dogmatsku aroganciju. Njihov model (naročito ako je politički, kao sovjetski model planiranja, ili američki model kao prototip društva, itd.) proglašava se apsolutnom istinom. Međutim, elementi svakog modela (varijable, parametri) obavezno se uzimaju iz postojećeg društva. Metodologija modela teži, dakle, ka eliminisanju i radikalne kritike i suprotnosti (dijalektike) doživljenog. Ona se ne može uzdići do shvatanja totala kao reprodukcije društvenih odnosa, jer, i ona joj doprinosi. Ona mimoilazi naučno preporučljive operacije. Tako pored klasične indukcije i dedukcije postoji i transdukcija (konstrukcija virtuelnih predmeta, istraživanje mogućeg).

I najstručniji radovi profesionalnih sociologa ostaju na pola puta od koncepta o kome je reč. Tako, na primer, Bourdien (Burdje) i Passeron (Paseron), u Les, Heritiers (“Naslednici”), pa čak i u Reproduction. Šta oni ispituju? Regrutovanje upravnog osoblja u buržoaskom društvu. Oni ne prevazilaze potpuno reprodukciju sredstava za proizvodnju, sredstava u koja spadaju i oni koji proizvode. Posto proučavaju upravljače a ne radnike, oni idu dalje od banalizovane sociologije u Sjedinjenim Državama koja se bavi radom, industrijskim preduzećem i obrazovanjem. Njihova socio-kritika, međutim, zaustavlja se pred jednom barijerom koju pred nju isturaju kult empirijske konstatacije (činjenice nazvane “sociološkom”) i liberalna ideologija, svojstvena toj metodologiji.

Takva analiza oblika i transmisije promašuje centralni problem, onaj koji se odnosi na sadržaj znanja i njegovog mesta u podeli rada. Mnogi “levičari” su nasuprot tome hteli da svako znanje poistovete s ideologijom (klasnom). Ako jedni preskaču konja, drugi ne uspevaju da uzjašu (bojnog) konja.

Pobornicima institucionalne analize ne nedostaje ni smelosti ni hrabrosti. Oni ne oklevaju pred konsekvencama svojih hipoteza. Slabost njihove misli je u njoj samoj. Oni institucijama prilaze odvojeno i u onoj meri u kojoj mogu da intervenišu (pošto je intervencija na terenu praksa njihove teorije). Nastava i univerzitet bili su, dakle, za tu disciplinu omiljen teren – a ponekad je to bila crkva. Ali kako pokušati institucionalnu analizu armije, sudstva, pravde, policije, poreskog aparata itd., drugim rečima podsistema ogranka celine, koji se društveno otelovljuje u isti broj institucija? Recipročna eksteriornost tih institucija samo je prividna. Gde se nalazi globalno? Kako ga dosegnuti, obuhvatiti, definisati? Može se tvrditi da te institucije sačinjavaju celinu, da birokratija i država čine sumu i zbir postojećih institucija. Ali gde i kako obuhvatiti tačne odnose između celine i delova? Njihove artikulacije? Koje je mesto ekonomike i političke ekonomije? One se mogu evakuisati u korist same “institucionalizujuće” i “institucionalizovane” birokratije. Pokazati kako neka institucija “odražava” i “izražava” jednu dublju ili višu realnost, bilo to nesvesno ili istoriju, bilo birokratsko društvo ili buržoasku državu, bilo ekonomsko ili društveno – to je jedna stvar. Pokazati kako ona aktivno doprinosi proizvodnji ili reprodukciji društvenih odnosa, to je druga stvar. Rene Lourau (Luro) postavlja to pitanje ali ga ne rešava. Georges Lapassade (Žorž Lapasad), kad mu prilazi, oseća da ga nešto vuče unazad, u opšta razmatranja o istoriji i čovečanstvu (antropološkom). Kao naučna disciplina, institucionalna analiza i njena baza praktične intervencije, dinamika grupe, teško se oslobađaju kolebanja između konstatacije (postojećeg) i nagoveštavanja katastrofalnog kraja putem osporavanja.

Pređimo sad na slobodno vreme, dokolicu. Davno je Raymond (H. Rejmon) opisao kako jedno “društvo dokolice” – jedan klub – koje se smatra potpuno oslobođenim u odnosu na postojeće društvo i pretenduje na oslobođenje od uslova i obaveza svojstvenih tom društvenom životu, reprodukuje odnose zavisnosti i moći. To se naročito događa u seksualnom domenu, pa i “prostoru za igru”. Ova analiza priprema teren za jednu opštu teoriju dokolice kao iluzornog oslobođenja, kao proširenja kapitalizma koje aktivno doprinosi učvršćivanju njegovih bitnih odnosa. Dokolica (koja je prvo komercijalizovana, a onda počela da stvara specijalizovane prostore), obeležila je jedan period i odredila jednu vanredno značajnu artikulaciju. Ali postoji dubok ponor između jedne posebne “društveno kritičke” analize i opšte kritičke analize.

Socijal-scijentisti, specijalisti parcijalnih nauka, psihologije, psihosociologije, sociologije, istorije, političke ekonomije, više su voleli da kritikuju Marksa (i marksizam) nego da produže i prodube u novim uslovima radikalnu kritiku. Kritika društva, kod Marksa, odnosi se na konkurentski kapitalizam (protiv njega). Ona čini deo jedne teorijske, nespecijalizovane, celine! Da bi se produžila na terenu neokapitalizma, bio je – i još uvek je – potreban izvestan napor. Lakše je okrenuti se protiv inicijatora  nego nastaviti njihovo delo. Čak i “socio-kritika”, mada beskrajno zanimljivija i pronicljivija od “socio-tehnike”, ne može uvek da izbegne taj prigovor. Jednom reči, “socio-tehnika” (statistička, kvantitativna koja snabdeva “banke podataka”) stavlja se odlučno u službu postojećih proizvodnih odnosa, dok “socio-kritika” okoliše oko ponovnog ozakonjenja tih odnosa. Istina, oficijelni marksizam, sa svojom revolucionarnom frazeologijom i svojim stereotipnim optužbama na račun “državnog monopolističkog kapitalizma” kao da čini suvišnim produbljivanje marksističke misli. To nije najmanji nedostatak, još manje prednost, tog institucionalizovanog marksizma!

Iako su kompromitovane, nauke ne nestaju: one su dugovečne kao i institucije. Diskvalifikovana u društvenoj praksi, ubeđena da je podržala postojeće društvo funkcionišući kao njegova ideologija, a nesposobna da i dalje vrši tu ulogu, politička ekonomija se povlači na univerzitet, gde se i dalje “uzima ozbiljno”. Ona sad tamo sedi na jednoj grani stabla znanja, uprkos Kritike političke ekonomije kojom je Marks dočekao tu izdrobljenu nauku i te mrve znanja, tu ideologiju pomešanu sa i te kako realnom praksom: sa raspodelom oskudice i lišavanja.

Protiv tog Marksa koji nije bio specijalista, protiv Nietzschea i protiv drugih brane se specijalisti ove ili one nauke. Oni brane svoju profesiju, svoj zanat (sociologa, istoričara, eksperta političke ekonomije itd). To je njihovo pravo, pa čak i dužnost prema svojim kolegama, radnicima, saradnicima itd. Treba li im zato poreći pravo na titulu “naučnika”. Nipošto. Ali nauka kako izgleda, nije lišena konflikata. S kojim bi pravom znanje izbeglo sve protivurečnosti? Sudbina je, nesreća je tih specijalista, koji Marksu i drugima prebacuju da nisu specijalizovani, u tome što se nauka institucionalizovana, akademizovana putem jedne epistemologije, opravdana jednim “jezgrom”, pre ili kasnije ruši. Tako jednu krizu koja tinja već nekoliko godina (monetarnu krizu) prati kriza političke ekonomije i ekonomske politike. Ta specijalizovana znanja i te parcijalne prakse koje su omogućile montažu navodno globalnih Modela, raspadaju se.

Dvadeset pet godina docnije lako je otkriti izvesnu nejasnoću u Kritici svakodnevnog života, u početku piščevog rada (prvo izdanje 1946, Grasset). Je li to “aluzivna ” knjiga? Na šta onda aludira? Na kulturu? Na “dokolicu”? Na urbanu stvarnost? U to nema sumnje. Aluzivno je implicitno sadržalo ono što je trebalo da se razjasni. Nejasnost je omogućila najsuprotnija tumačenja: ekstremistička (revolucija u svakodnevnom životu i putem njega, sve i odmah) i reformistička (poboljšati status svakodnevnog, “kvaliteta života”). Nejasnoća nije sprečila ni kritiku: “desnu” – putem naučnosti koja se smatra čistom, i “levu” – putem akcije koja se smatra odlučnom. Međutim, zanimljivost tog koncepta, svakodnevnog, mnogo se jasnije ukazala docnije. Svakodnevno, a ne više uopšteno ekonomsko, nivo je na kome se mogao utvrditi neokapitalizam. On se utvrđuje na svakodnevnom kao na tlu, to jest na čvrstom, na društvenoj supstanci koju održavaju političke ustanove. Implicitan u Kritici svakodnevnog života u početku, koncept reprodukcije društvenih odnosa ukazuje se sasvim jasno konfrontacijom između kritičke analize svakodnevnog, analize urbanih fenomena, analize ekonomskog razvitka i ekonomizma povezanih domena, čije su se veze dosta brzo razjasnile u nizu sledećih radova. To je putem osporavanja – negativnim putem – dostiglo jednu globalnost koja se jedva mogla osporiti. Ko bi kritičkoj analizi mogao zameriti da sporo napreduje, da ide za “činjenicama”, saplićući se ponekad o prepreke, zaobilazeći zamke, u jednom svetu koji se ne menja kao što kažu da se menja, na način sličan preobražaju? U stvari, u “modernom” svetu, ono što se naizgled menja, ostaje na mestu, ono što je naizgled nepokretno, menja se. Što ne isključuje čudne kompleksifikacije ni grube simplifikacije!

Šta to otkriva? Otkriva jedan “kontinent”, ako se složimo s upotrebom te metafore, jedan kontinent s njegovim “dimenzijama”: svakodnevnim, urbanim, sa razlikom, ili, bolje rečeno, razlikama. To su nejednake dimenzije, nejednako označene, ili razvijane. Taj se kontinent ne ukazuje iz magle nekom smelom moreplovcu, pred nekim usamljenim istraživačem ; on izranja iz talasa. Moreplovac ga ne izaziva nekim magičnim pokretom, nego je morao da upravlja brodom između stena da bi do njega došao u trenutku njegove pojave. Niko ne može sebi da pripiše zaslugu za to otkriće. Zašto? Koncept se pojavljuje sa “objektom” koji se ne konstruiše, nego se rađa u jednoj multidimenzionalnoj praksi, uprkos pokušajima redukcije. To se događa, do toga dolazi oko nas (vas, njega, njih). Ništa ne proističe iz onog koji piše povodom tog objekta koji se rađa. Ništa s njim ne počinje, ništa se ne završava. Njegova akcija? Skupiti, proteravši ih kroz sito kritike (teorijske i političke), činjenice, podatke, činjenice i koncepte koje drugi odvajaju. Da bi se zapazilo i koncipiralo ono što se otkriva, dovoljno je ne biti zaslepljen.

Pošto smo ukratko rekonstituisali “pojavljivanja” koncepta i njegovog “objekta”, priđimo direktno problemu. Uostalom, ili – bolje rečeno, pre svega, da li problem stvarno postoji? Ne krije li se možda u izraženom, što bi pitanje ab ovo učinilo suvišnim? Za početak ispitaćemo ovo tvrđenje i stav koji iz njega proističe.

6. – Za izvesne marksističke teoretičare način proizvodnje daje odgovor na sve. Taj koncept, u ovom slučaju kapitalizam, sveprisutan čim su ga epistemologija i teorija formulisale, eliminiše druge predodžbe, ili im se podređuje. Učvršćen brižljivom pripremom u ime savršene nauke, on se pojavljuje kao totalitet koji je postojao pre onog što obuhvata, podrazumevajući tu i društvene odnose. Ti društveni odnosi se definišu i ne koncipiraju teorijski isključivo kroz način proizvodnje i u njemu. Ako, prema tome, postoji reprodukcija proizvodnih odnosa, ta činjenica ne zahteva ni neko posebno razjašnjavanje, ni objašnjenje; to znači da su proizvodni odnosi obuhvaćeni u načinu proizvodnje i da kapitalistički način proizvodnje još nije nestao.

Ta diskusija izgleda dosta sholastična. Šta dolazi na prvo mesto – proizvodni odnosi ili način proizvodnje? U stvari, ta diskusija pokreće mnogo dublja pitanja no što to izgleda pri površnom pominjanju tih termina. Problem je u sledećem: Sačinjava li kapitalističko društvo od samih svojih početaka jedan zatvoreni sistem, koji može samo da održava svoje uslove i da traje – ili da se sruši – po principu sve ili ništa? Ima li nečeg novog u kapitalizmu otkako postoji? Da li kod Marksa i u marksističkoj misli postoji apsolutno saznanje o tom kapitalizmu? Šta treba zaključiti, a šta odbaciti od te nauke koja sebe smatra totalom totaliteta?

Teza koja u prvi plan stavlja način proizvodnje nailazi na mnogobrojne prigovore. Kako datirati način proizvodnje kao takav, ili, drugim rečima, u kom istorijskom trenutku treba teorijska misao da ga smatra konstituisanim kao totalitet? U toj hipotezi nije dovoljno deklarisati da je način proizvodnje virtuelno prisutan čim je prisutan ovaj ili onaj elemenat. Razmena robe uz posredovanje novca postoji od antičkog doba: ta razmena polako preovlađuje nad trampom, poklonom. Upravo zato, uostalom, Marks u “neobjavljenom poglavlju” pokazuje da svetska ekstenzija robe i tržišta sadrži jedan kvalitativan skok. U srednjovekovnim gradovima on beleži postojanje “najamnika”, radnika već lišenih sredstava za proizvodnju, koji lokalnoj buržoaziji i majstorima iz korporacija (cehova) prodaju svoje radno vreme, koji su prema tome i plaćeni prema utrošenom radnom vremenu. U 16. veku kapitalizam i buržoazija, nošeni jednim usponom, vode velike političke bitke; u 18. veku njihov se uspon potvrđuje, jer na scenu stupa industrija, koja zauzima mesto manufakture. Ova konkretna istorija, istorija prvobitne akumulacije, odvija se sa specifičnim redosledom kontinuiteta i diskontinuiteta; ona u retrospekciji otkriva niz veoma dramatičnih premeštanja, supstitucija, prenošenja (bogatstva, moći). “Subjekti” i “delotvorni faktori” se suočavaju, sučeljavaju, dok se oko njih i kroz njih nagomilavaju saznanja, tehnike, bogatstva, ukratko – kapital i uslovi buržoaskog društva.

Ako tokom tih vekova postoje događaji i preobražaji, dakle nešto drugo nego prosto uspostavljanje jedne strukture, šta da se kaže za kraj 19. i za 20. vek! Marks izlaže genezu i konstituciju konkurentskog kapitalizma. Da li je “način proizvodnje” u njemu već aktualizovan? Ako odgovorimo “ne”, onda to znači da konkurentski kapitalizam, sa svojim zakonima i svojim slepim samoregulisanjima (koja je Marks otkrio) još nije kapitalizam. Ako odgovorimo “da”, onda onaj koji postavlja pitanja upada u najveću zabunu; kako objasniti preobražaj kapitalizma, eksploziju konkurentskog kapitalizma, jačanje državnog kapitalizma nasuprot državnom socijalizmu, ukratko – ono što se dogodilo posle objavljivanja Marksovog Kapitala?

“Totalni” koncept, dogmatski ukrućen, isključuje bez daljeg istoriju. I ako neko insistira na problemu istorije kao takve, on primećuje da dogmatizam isključuje i taj problem, smatrajući ga unapred rešenim, to jest pitanjem koje se ne postavlja. Rekvizicija i inkvizicija znanja koje se smatra apsolutnim (filozofski opravdanim putem epistemologije, kao datog jezgra, tvrdim, očvrslim) simultano obavija tajanstvenošću spontanitet i vlast (s jedne strane ono što nailazi slepo, a s druge strane ono sto se zbiva potpuno svesno, ali izvan nauke).

Samodovoljnost znanja koje zahteva filozofija u opadanju, proklamovano u ime epistemologije, onemogućuje (zabranjuje) da se “svet” i “društveno” shvate takvi kakvi jesu. Samo ono što teži da se svede na “čisto” znanje dolazi u obzir. Doživljeno? Iz te perspektive ono se rasplinjava kao neka nagla, u dubinama zajedno sa iluzijama (ideološkim), zajedno sa onim nesagledavanjem sebe koje je sadržano u svakodnevnom. Umesto doživljenog bez, koncepta, nameće se koncept bez života, jedno vraćanje unazad, u odnosu na hegelovsku koncepciju. Što se tiče Vlasti (Moći), ona ne voli da bude koncipirana. Ali pošto se ne svodi na koncept  ona se “poštuje”, a to i jeste sve što ona traži. Taj tretman doživljenog i vlasti nije pravičan: vlast se ostavlja u senci, dok senke  “doživljenog” rasteruje sjajni mač Anđela istrebitelja i Pogled filozofije.

Na taj način okoštavanje izvesnog marksističkog koncepta, način proizvodnje” (ili nekog drugog) i sistematizacija na osnovu tog odvojeno uzetog koncepta razaraju Marksovu perspektivu: razumeti ono što se događa da bi se promenilo, obuhvatiti “doživljeno” da bi se prokrčio put životu. Taj sistematski stav sa svojom pozitivističkom ili empirističkom osnovom mnogi smatraju dosta privlačnim. Stara kartezijanska jasnoća, izbledela i ohlađena,  postaje opet intenzivna. Ide se iz izvesnosti u izvesnost. Nema tu ničeg aluzivnog. Govori se o onome što se zna, piše se o onom što je nesumnjivo naučno poznato. Stil je dosta elegantan kod onih koji preziru stil i znaju samo za “rukopis”. Situacija će se, međutim, uskoro preokrenuti. Sve se vrti u krugu (najpre samo lošem, a uskoro paklenom) znanja koje se smatra čistim i apsolutnim. Prezreno “doživljeno” se sveti. Produbljuje se jaz između smisla i ne-smisla, (ne “nesmišljenog” misli, loše klasirane prošlosti, već čitavog “sveta”, uključujući i uživanje, patnju, akciju i strast). Uskoro postaje jasno da što se više zna čemu se govori, tim se više govori koješta o svemu ostalome, o onom što ne ulazi u krug posedovanog “znanja”, tog staništa misli. Sistematizacija, ovde i drugde optužena, motiviše pribegavanje jednoj misli koja je, poput Marksove, umela da izbegne fetišizaciju znanja i njegove opasnosti: Nietzscheovoj misli. “Instinkt” spoznaje bez razlikovanja sličan je slepom seksualnom instinktu: on je znak niskosti! Šta definiše tu vulgarnost “čistog znanja”? Ovo: nužno postaje samouverenost. Ta kvalitativna niskost može se oceniti samo sa gledišta napuštenog “doživljenog”, to jest sa gledišta poezije i tragičnog. Ona nema neke posebno teške posledice ako se šampioni “idealnog” znanja i stvarnog bave fizikom ili biologijom. Preostali svet će im jednog dana ukazati na njihove, ograničenosti. Ako se, međutim, ti šampioni bave civilizacijom “kulturom” ili naprosto događajima, situacija uskoro postaje mučna. Vlast (političara, vojnika, tehnokrata, povezanih ili u međusobnom sukobu, prema okolnostima) naći će uskoro svoja opravdanja u znanju. Ona neće više znati za granice.

Sistematizovano korišćenje “načina proizvodnje” ne dovodi ni do čega i ne menja ništa u odnosu na stav “klasičnih” mislilaca marksizma posle Marksa. Kapitalizam traje. On će da traje koliko bude trajao. Kad nestane, nestaće. Nema promene, pošto se ništa ne menja u okviru nepromenljivog “načina proizvodnje” kao takvog; ništa, sem pojedinosti uređaja. Nema promene sem ovog: pojam “procesa” (istorijskog u početku, a zatim ekonomskog) zamenjuje se pojmom strukture. Što se tiče prelaza sa Državnog kapitalizma na Državni socijalizam, on se lako može jednog dana pojaviti sa svojstvima jednog reza (diskontinuiteta), dok će zapravo imati sve osobine jednog jako “strukturisanog” kontinuiteta!

Gotovo bezuslovno stavljanje naglaska na “način proizvodnje” ne odgovara samo jednom zamrzavanju marksističke misli. Ono ima i drugi smisao i drugi značaj: koherentnost stavljena iznad suprotnosti uzdiže se na stepen kriterijuma. Misao koja se vezuje za uslove jednog “objekta”, njegove konstrukcije, njegove konstitucije, njegove institucije, valorizuje koheziju tog objekta i svoju sopstvenu koherentnost, na štetu onog što bi moglo da bude konfliktualno u objektu i u njoj samoj. U čemu i kako se takva misao povezuje s tendencijama jednog društva koje želi da stekne postojanost uklanjanjem onog što ga nagriza, to je gotovo evidentno, mada bi se o tome moglo dugo govoriti.

Proizvodni odnosi sadrže suprotnosti, naročito klasne suprotnosti (kapital – najamnina) koje se proširuju u društvene (buržoazija – proletarijat) i političke (upravljači – potčinjeni) suprotnosti. Pokazati kako se reprodukuju proizvodni odnosi ne znači stavljati akcenat na unutarnju koheziju kapitalizma; to znači takođe, i naročito, pokazati kako se i u svetskim razmerama proširuju i produbljavaju te suprotnosti. Stavljati način proizvodnje iznad proizvodnih odnosa, kao i koherentnost iznad suprotnosti, taj stav jedne izdvojeno uzete “teorijske prakse” ima samo jedan smisao: likvidirati suprotnosti, ukloniti konflikte (ili bar izvesne bitne konflikte), prikrivajući ono što nastaje i što proizilazi iz tih konflikata.

Dijalektika se likvidira u trenutku u kome je jedno od fundamentalnih teorijskih pitanja vezano za odnos između ta dva termina: koherentnost i kohezija, s jedne strane – konflikt i protivurečnost, s druge. Drugim rečima, ono što se danas događa u prvom planu, to je odnos: logika/dijalektika. I to u samom znanju kao takvom. Da li ono prevazilazi suprotnosti? Ne sadrži li i ono unutarnje-spoljašnje u sebi, i naročito u odnosu na “svet”, svet “doživljenog”, svet neshvatanja i neshvaćenog?

U tom smislu treba na ironičan način, kao gluposti, posmatrati ideološka prenemaganja L. Althussera (L. Altiser) kad uvodi nad-određenost. Taj koncept, ili pseudokoncept, psihoanalitičkog porekla, prenesen ili proteran daleko od svojih izvora, pošteđuje konfliktualno i pokušava da mu ostavi jedno malo mesto, podređujući ga koheziji i postojanosti celine. Svaka suprotnost navodno u sebi samoj održava uslove svog postojanja u složenoj celini, svoju situaciju u strukturi. “Činjenična” situacija suprotnosti može da se shvati samo u njenom odnosu prema “zakonitoj” situaciji, to jest kao varijacija strukturalne invarijante “sa dominantom…” (određujućom instancom, koja dominira nad činjenicama i činjeničnim situacijama). Dominira li suprotnost uopšte ili neka određena suprotnost? Ne. Celina dominira nad suprotnošću. Neka ovo razume onaj ko može. Kako inavarijante totaliteta mogu da podnesu varijacije, i to takve da se mogu nazvati “suprotnostima”? Kako se jedna suprotnost može svesti na varijaciju u strukturisanoj celini? O čemu je reč? O čemu se radi? O odstupanju u odnosu na prosek ili u odnosu na “idealni tip”, na opšti model kapitalizma? Radi li se o nacijama? O pokušajima ekonomista (Keynesa, na primer) ili o promenama unutar kapitalizma tokom poslednjeg veka? Izgleda kao da nije reč o tome. Ili se možda radi o socijalističkim društvima? O njihovim “specifičnim razlikama”? Izgleda kao da nije reč o tome. Razmatranja o totalitetu (hegelijanskom ili nehegelijanskom) koja slede za razmatranjima o “kompleksno – strukturalno – inegalitarno određenom” totalitetu, uglavnom uspevaju da opravdaju marksističku političku praksu, izlažući teorijski njene varijacije. Te se varijacije shvataju kao “konkretne restrukturacije” ucrtane u igru svake kategorije, u “igru” svake kontradikcije. Te varijacije idu, ako se dobro pročita tekst, od Lenjina preko Staljina do Maoa! Nije li to čudan obrt? Polazi se od “načina proizvodnje. Umesto da se polazeći od Marksa analizira način kapitalističke proizvodnje, razmatra se politička praksa koja se poziva na Marksa kao već sadržanog u socijalističkom načinu proizvodnje.

Tu čitalac konačno saznaje o kome i o čemu autor (L. Althusser) govori: o političkoj praksi, o praksi Partije, praćenoj svojom teorijskom praksom, razradom iskustava. Sve se razjašnjava. Samo što se, po nesreći i još jednom kobnoj sudbini za te teoretičare, politička praksa koja se poziva na marksizam posle toga raspala (1963). Dok je u to vreme za dogmatizam bilo uputno da iz “teorijske prakse” isključi jugoslovenski “revizionizam”, kao i napore da se u marksističku misao reintegrišu negativno i negativnost (kritika), posle tog datuma više nije bilo dozvoljeno omalovažavati razmimoilaženje između Sovjeta i Kineza. Međutim, teorijsko formulisanje po kome politička praksa već čini deo budućnosti (socijalističkog načina proizvodnje) isključuje takva neslaganja. Njegov scijentizam, njegovo jednoglasje, njegova epistemološka strogost, isključuju takvu situaciju!

Taj aspekt strukturalizovanog marksizma u ovom trenutku i nema neku veliku važnost. Važno je podvući da on zaobilazi problem reprodukcije proizvodnih odnosa. On ponavlja, na redundantan način definiciju načina proizvodnje. Kapitalizam je kapitalizam – to je tautologija koja zauzima mesto jedne analize promena u kapitalizmu, promena koje se ne mogu svesti na varijacije oko jedne strukturalne invarijante. Što se tiče onog što se događa u kapitalizmu i što se mora priznati, to se razume putem analogije, bilo upoređivanjem sa prošlošću (s onim što još ostaje od istorije), bilo anticipirajući budućnost (ono što još ostaje od političkog predviđanja). Inkoherentnost tako pod plaštom strogosti, postaje metodološka.

Uzmimo jedan konkretan slučaj. Razmotrimo urbane fenomene. U strukturalističkoj perspektivi, reklo bi se da ti fenomeni čine deo (kapitalističkog) načina proizvodnje. S jedne strane postoje proizvodne jedinice, preduzeća, a, s druge, gradske aglomeracije. U ovima se reprodukuje radna snaga potrebna preduzećima. Potrošnja nema neki drugi smisao ni drugi značaj sem ovog: reprodukovati radnu snagu. Struktura načina proizvodnje se dakle na tom nad-određenom nivou opisuje kroz celinu: kao odnos između dve velike grupe jedinica: proizvodnih jedinica, preduzeća – jedinica potrošnje, gradova koji “dopunjavaju” proizvodne jedinice.

Ova strukturalna analiza (nedijalektička) nije pogrešna. Ali ona nije ni istinita. Trivijalna, ona ne nosi nikakav datum. Istinita je ili pogrešna uvek i svugde: ono što ona tvrdi može da se kaže kako za neki engleski grad s kraja 18. veka, tako i za jednu modernu metropolu, za neko rudarsko naselje kao i za neku basnoslovnu prestonicu. Ona urbane probleme svodi na jednu veoma siromašnu shemu. Tu će analizu autori dati za jednu primenu K. N. P-a (kapitalističkog načina proizvodnje) na jedan parcijalni fenomen, koju taj K.N.P. nadodređuje. Verovaće da su “otkrili” urbani fenomen, a to će biti jedna iluzija naučnog iskazivanja. Samo se po sebi razume da se pitanje reprodukcije proizvodnih odnosa zaobilazi, pošto se i ono svodi na jednu stalnu i banalnu komponentu: na reprodukciju radne snage (sredstava za  proizvodnju). Ni jedan od urbanih fenomena koji su se pojavljivali ili nastajali za poslednja dva veka neće biti pomenut, jer je to sitan detalj u poređenju sa “strukturisanom celinom” u kojoj se ništa ne događa, pošto je sav prisutan od početka. Iz rigoroznog redosleda gotovo tautoloških propozicija izvlačiće se rigorozni zaključci. Suštinsko će se izbeći preletanjem. Naročito će se zaobići činjenica da pre-kapitalistički (istorijski) grad, razbijen ali obuhvaćen u širi urbani prostor, upravo postaje – kao takav mesto gde se reprodukuju proizvodni odnosi.

U zaključku, strukturalistička hipoteza brzopleto identifikuje “način proizvodnje” i “sistem”; ona ukazuje na jedan kapitalistički sistem potpuno konstituisan od svog rođenja, sa svim njegovim organima. Hipoteza koja se tu suprotstavlja toj izmišljenoj konstataciji (konstrukciji) biće sledeća: ne postoji nikad savršen sistem, nego napor ka sistematizaciji – ka koherentnosti i koheziji polazeći od proizvodnih odnosa i njihovih protivurečnosti. Ljudi od akcije, državnici, uvek su pokušavali da smanje te konflikte ili bar da ublaže njihove posledice. Oni vode računa o nivoima i dimenzijama, kao što su ideologija, institucije, jezik, kontraktualni sistem itd. Oni pokušavaju da izvuku neku koheziju iz haosa protivurečnosti, oslanjajući se na regulatorske mehanizme. Nikad dovršen, Sistem bi se usavršio na kraju, (ne na početku), ako mu taj kraj, njegov kraj, koji on ubrzava i prikriva, omogući da se pojavi kao potpun, završen. Kad sistematizacija počne da uspeva, to je znak da se sprema eksplozija (koju će ona izazvati). Finalitet maskira odumiranje. Taj se kraj uostalom može definisati samo kao odumiranje i raspadanje strukture, a ne kao prelaženje u druge ruke (kako neki zamišljaju prelaz sa državnog kapitalizma na državni socijalizam). Verovatno će proces biti manje katastrofalan nego u prvoj hipotezi – raspadanje – i burniji nego u drugoj – onoj o prelaženju u druge ruke. Izuzev ako dođe do nesreće. Pod plaštom “rezova”, epistemološka shema primenjena na marksizam dovodi na suviše upadljiv način kapitalističku tehnokratiju u vezu sa takozvanom socijalističkom tehnokratijom.

U perspektivi strukturalno-funkcionalističkog marksizma, reprodukcija proizvodnih odnosa svodi se na prosto pojačanje, na udvostručenje tih odnosa. Čijom intervencijom? Intervencijom države, ideološkog i represivnog aparata. Vlast bi, navodno, između ostalog posedovala posebnu moć da umanji protivurečnosti, pošto ih Jednom shvati. Ta moć ublažavanja ne bi pripadala izvesnoj naučnosti (koja se međutim njome služi u svojim shemama i modelima), nego državi. Još preciznije rečeno, postojao bi nivo determinacije, određenosti, na kome se manifestuju ekonomske suprotnosti. Država interveniše kao instanca dovodeći do ublažavanja (ili delimičnog razrešenja) tih konflikata shodno interesima hegemonske frakcije buržoazije i kapitala. Njihova (relativna) koherentnost se, dakle, uspostavlja na tom nivou. Postojao bi i nivo nad-određenosti. On obuhvata (da bi ga smanjio) rastojanje između instanci, između ekonomskih interesa i političkih interesa.

To je polje delovanja Države, politička instanca. Posebni interesi hegemonske frakcije, prvobitno ekonomski, uzdižu se tako na stepen političkih interesa ili opštih interesa (prividno: interesa zemlje, naroda, nacije). Ideološki aparat prikriva eksploataciju i porobljavanje klasa izvan one koja raspolaže hegemonijom. Autonomija i rastojanje između instanci i nivoa najzad su smanjeni, korišćeni, respektovani kao nastojanja; ali tako dolazi do kohezije nivoa nad-određenosti, do koherentnosti i sistema. Međusobne koherentnosti oba nivoa se recipročno osnažuju. Redukcija protivurečnosti se aktivira, u toj perspektivi, na planu ideologije, efikasnošću ideoloških aparata i instanci. Otud dolazi do zatamnjivanja, a ne prikrivanja same suštine državnog aparata (i njegove klasne suštine). Prema tome:

l. – preostaje samo jedan problem, a to je reprodukcija ideologije;
2. – Mehanizam instanci i nivoa zadovoljava se usavršenim uobličavanjem marksizma-lenjinizma u nekoliko klasičnih teza, pri čemu se forma pozajmljuje od funkcionalističke ideologije;
3. – teza potpuno isključuje pojavu novih činjenica u okviru načina proizvodnje…

 

Anri Lefevr
Isečak iz L’homme et la societe, 1971
Prevod: Frida Filipović
Priprema: Princip.info

 


  1. Marx, Un chapitre inidit du Capital  

  2. Karl Marks, Fondements de la Critique de l’economie politique (“Nacrt za kritiku političke ekonomije”), 2. vol., ed. Anthropos, Pariz, 1967-1968  

  3.  Critique de la raison dialectique, str. 615 i d.  

Ostavite komentar