V. I. Lenjin – Podela sveta između velikih država


Geograf A. Supan u svojoj knjizi o ’’teritorijalnom razvitku evropskih kolonija’’1 daje sledeći kratki pregled toga razvitka pri kraju XIX veka:

”Karakteristika ovog perioda, zaključuje on, prema tome, jeste podela Afrike i Polinezije.” Pošto u Aziji i Americi nema nezauzetih zemalja, tj. takvih koje ne pripadaju nijednoj državi, Supanov zaključak treba proširiti i reći da je karakteristika perioda koji promatramo konačna podela zemlje, ali ne konačna u tom smislu da je nemoguća ponovna podela, naprotiv, ponovne podele su moguće i neizbežne, nego u tom smislu da je kolonijalna politika kapitalističkih zemalja dovršila osvajanje nezauzetih zemalja na našoj planeti. Prvi put je svet već podeljen, tako da ubuduće predstoje samo ponovne podele, tj. prelaz od jednog ”posednika” drugome, a ne iz stanja bez gazde pod ”gazdu”.

Prema tome, mi preživljavamo naročitu epohu svetske kolonijalne politike, koja je najuže povezana s ”najrazvijenijim stepenom u razvitku kapitalizma”, s finansijskim kapitalom. Stoga je potrebno da se podrobnije zadržimo u prvom redu na stvarnim podacima, da bismo, što je mogućno tačnije, objasnili kako razliku te epohe od prethodnih, tako i stanje stvari u sadašnje vreme. Tu se pre svega postavljaju dva pitanja o činjenicama: zapaža li se pojačavanje kolonijalne politike, zaoštravanje borbe za kolonije, i to baš u epohi finansijskog kapitala, i kako je upravo u tome pogledu podeljen svet u naše vreme.

Američki pisac Moris u svojoj knjizi o istoriji kolonizacije2 pokušava da rezimira podatke o veličini kolonijalnih poseda Engleske, Francuske i Nemačke za razne periode XIX veka. Evo ukratko rezultata do kojih je došao:

Za Englesku period silnog jačanja kolonijalnih osvajanja pada u godine 1860-1880, i, veoma značajan, u poslednje dve decenije XIX veka. Za Francusku i Nemačku – upravo u te dve decenije. Videli smo gore da granični period u razvoju kapitalizma, predmonopolističkog kapitalizma, u kome preovlađuje slobodna konkurencija, pada na 1860-te i 1870-te godine. Sada vidimo da upravo posle tog perioda počinje ogroman ”polet” kolonijalnih osvajanja i izvaredno se zaoštrava borba za teritorijalnu podelu sveta. Prema tome, nesumnjiva je činjenica da je prelaz kapitalizma na stepen monopolističkog kapitalizma, u finansijski kapital, povezan sa zaoštravanjem borbe za podelu sveta.

Hopson, u svome delu o imperijalizmu, ističe epohu 1884. do 1900. g. kao epohu pojačane ”ekspanzije” (proširenja teritorija) glavnih evropskih država. Po njegovom računu, Engleska je za to vreme stekla 3,7 miliona kv. milja sa stanovništvom od 57 miliona; Francuska – 3,6 miliona kv. milja sa stanovništvom od 36,5 miliona; Nemačka – 1,0 miliona kv. milja sa 16,7 miliona; Belgija – 900 hiljada kv. milja s 30 miliona; Portugalija – 800 hiljada kv. milja s 9 miliona. Jagma svih kapitalističkih država za kolonijama, krajem XIX veka, naročito počevši od 1880-tih godina, jeste opšte poznata činjenica istorije diplomatije i spoljne politike.

U epohi najvećeg procvata slobodne konkurencije u Engleskoj, 1840-1860. g, njeni vodeći buržoaski političari bili su protiv kolonijalne politike, smatrali su da je oslobođenje kolonija, njihovo potpuno odvajanje od Engleske, neizbežna i korisna stvar. M. Ber u svom članku, koji je izišao 1898 godine, o ”najnovijem engleskom imperijalizmu”3 ističe kako je, godine 1852, državnik tako sklon imperijalizmu kao što je, uopšte govoreći, bio Dizraeli, rekao: ”Kolonije – to je mlinski kamen na našem vratu.” A krajem XIX veka u Engleskoj su bili junaci dana Sesil Rodes i Jozef Čemberlen, koji su otvoreno propovedali imperijalizam i s najvećim cinizmom primenjivali imperijalističku politiku!

Nije bez interesa da je tim vodećim političarima engleske buržoazije već tada bila jasna veza između, da kažemo, čisto ekonomskih i socijalno-političkih korena najnovijeg imperijalizma.

Čemberlen je propovedao imperijalizam kao ”pravu, mudru i ekonomičnu politiku”, ističući naročito konkurenciju od strane Nemačke, Amerike i Belgije, na koju sada nailazi Engleska na svetskom tržištu. Spas je u monopolu – govorili su kapitalisti, osnivajući kartele, sindikate, trustove. Spas je u monopolu – ponavljale su političke vođe buržoazije i žurile se da zagrabe još nepodeljene delove sveta. A Sesil Rodes, kako priča njegov intimni prijatelj, novinar Stid, kazao mu je, u pogledu svojih imperijalističkih ideja, godine 1895: ”Juče sam bio u londonskom Ist Ajdu (radnička četvrt) i posetio jednu skupštinu besposlenih. Kada sam tamo čuo one divlje govore, koji su bili opšti krik: hleba, hleba! ja sam, idući kući, razmišljao o onome što sam video i uverio se, još više nego pre, u važnost imperijalizma… Moja zavetna misao je rešenje socijalnog pitanja, naime: da bi se 40 miliona stanovnika Ujedinjenog Kraljevstva spaslo od ubistvenog građanskog rata, mi, kolonijalni političari, moramo osvojiti nove zemlje, da bismo u njih smestili višak stanovništva, da bismo stvorili nova tržišta za robu koja se proizvodi u fabrikama i rudnicima. Uvek sam govorio da je imperija pitanje želuca. Ako ne želite građanski rat, onda morate postati imperijalisti.”4

Tako je 1895. godine govorio Sesil Rodes – milioner, finansijski kralj, glavni krivac za englesko-burski rat; a njegova je odbrana imperijalizma samo nešto gruba, cinična, dok se, u stvari, ne razlikuje od teorija g. g. Maslova, Zidekuma, Petresova, Davida, osnivača ruskog marksizma i sl., i sl. Sesil Rodes bio je malo pošteniji socijal-šovinista…

Da bismo dali što tačniju sliku teritorijalne podele sveta i promena koje su se u tom pogledu dogodile poslednjeg decenija, poslužićemo se rezultatima koje, u spomenutom delu, daje Supan o pitanju kolonijalnih poseda svih država na svetu. Supan uzima 1876. i 1900. godinu; mi ćemo uzeti 1876. godinu – vrlo srećno izabranu, jer se može smatrati da je upravo u to vreme uglavnom završen razvoj zapadnoevropskog kapitalizma u svome predmonopolističkom stadijumu – i 1914, uzevši umesto Supanovih brojeva, nove brojeve Hibnerovih ”Geografsko-statističkih tablica”. Supan uzima samo kolonije; mi smatramo korisnim – zato da bismo mogli dati potpunu sliku podele sveta – da se ukratko dodaju podaci i o nekolonijalnim zemljama, i o polukolonijalnim, među koje ubrajamo Persiju, Kinu i Tursku; prva je od tih zemalja već skoro potpuno postala kolonijom, a druga i treća to postaju.

Dobijamo sledeće rezultate:

Ovde očigledno vidimo, kako je na granici izmedju XIX i XX veka ”završena” podela sveta. Kolonijalni posedi posle 1876. g. raširili su se u gigantskom opsegu: više od jedan i po puta, od 40 na 65 miliona kv. km., kod šest najvećih sila; priraštaj iznosi 25 miliona kv. km., jedan i po puta više nego površine metropola (16,½ miliona). Godine 1876. tri države nisu imale nikakvih kolonija, a četvrta, Francuska, skoro ih nije imala. Do 1914. godine te četiri sile stekle su kolonije sa površinom od 14,1 miliona kv. km., tj. približno 1½ puta više od površine Evrope, sa stanovništvom od skoro 100 miliona. Neravnomernost u širenju kolonijalnih poseda vrlo je velika. Ako uporedimo, na primer, Francusku, Nemačku i Japan, koje se mnogo ne razlikuju po veličini svoje površine i po množini stanovništva, vidimo da je prva od tih zemalja stekla tri puta više kolonija (po površini), nego druga i treća zajedno. Ali, po veličini finansijskog kapitala, Francuska je, u početku perioda koji imamo u vidu, bila možda takođe nekoliko puta bogatija od Nemačke i Japana zajedno. Na veličinu kolonijalnih poseda, osim čisto ekonomskih uslova, i na bazi tih uslova, deluju i geografski uslovi i dr. Ma kako da je poslednjih decenija snažno napredovalo niveliranje sveta, izjednačavanje privrednih uslova i života u raznim zemljama, pod pritiskom krupne industrije, razmene i finansijskog kapitala, ipak razlika ostaje velika, i između spomenutih šest zemalja opažamo, s jedne strane, mlade kapitalističke zemlje, koje neobično brzo napreduju (Amerika, Nemačka, Japan); a s druge strane – zemlje starog kapitalističkog razvitka, koje su u poslednje doba napredovale kudikamo sporije od prethodnih (Francuska, Engleska); s treće strane, u ekonomskom pogledu najzaostaliju (Rusiju), u kojoj je najnoviji – kapitalistički imperijalizam, da tako kažemo, zapleten u naročito gustu mrežu pretkapitalističkih odnosa.

Uporedo s kolonijalnim posedima velikih sila, postavili smo nevelike kolonije malih država, koje su, da tako kažemo, najbliži objekat mogućne i verovatne ’’ponovne podele’’ kolonija. Ove male države zadržale su svoje kolonije većim delom zbog toga, jer među velikim državama postoje suprotnosti interesa, trvenja itd., što smeta da dođe do sporazuma o podeli plena. Što se tiče ’’polukolonijalnih država’’, one su primer onih prelaznih oblika koji se susreću na svim područjima prirode i društva. Finansijski kapital toliko je krupna, može se reći odlučujuća, snaga u svim ekonomskim i u svim međunarodnim odnosima, da može da podvrgne, i stvarno podvrgava, čak i one države koje uživaju potpunu političku nezavisnost. Za ovo ćemo odmah izneti primere. Ali, razume se, najveće ’’pogodnosti’’ i najveće koristi finansijski kapital dobija od takvog potčinjavanja koje je u vezi s gubitkom političke nezavisnosti za potčinjene zemlje i narode. Polukolonijalne su zemlje tipične kao ’’sredina’’ u tom pogledu. Razume se da se borba oko ovih poluzavisnih zemalja morala naročito pooštriti u epohi finansijskog kapitala, kada je ostali svet već podeljen.

Kolonijlna politika i imperijalizam postojali su i pre najnovijeg stepena kapitalizma, pa čak i pre kapitalizma. Rim, koji se osnivao na ropstvu, vodio je kolonijalnu politiku i ostvarivao imperijalizam. Ali ’’opšta’’ razmatranja o imperijalizmu, kod kojih se bitna razlika društveno-ekonomskih formacija zaboravlja ili meće na zadnje mesto, neizbežno se pretvaraju u najraznije banalnosti i razbacivanje frazama kao što je upoređivanje ’’velikog Rima s velikom Britanijom’’.5 Čak i kapitalistička kolonijalna politika pređašnjih stadijuma kapitalizma bitno se razlikuje od kolonijalne politike finansijskog kapitala.

Osnovna osobenost najnovijeg kapitalizma je dominacija monopolističkih saveza najkrupnijih preduzimača. Takvi su monopoli najčvršći kad se u jedne ruke skupe svi izvori sirovina, i mi smo videli s kakvom revnošću međunarodni monopolistički savezi upiru sve svoje sile da bi protivniku oduzeli svaku mogućnost konkurencije, da bi, na primer, pokupovali zemlje bogate gvozdenom rudom ili izvore nafte i t. sl. Jedino posedovanje kolonija daje garantiju za uspeh monopola protiv svih slučajnosti u borbi s protivnikom – pa i te slučajnosti, kada protivnik hoće da se odbrani zakonom o državnom monopolu. Što je viši razvitak kapitalizma, što se jače oseća nedostatak sirovina, što je oštrija konkurencija i potera za izvorima sirovina, po celom svetu, to je ograničenija borba za sticanje kolonija.

’’Može se postaviti tvrđenje’’, piše Šilder, ’’koje će nekima izgledati paradoksalno, naime: da porast gradskog i industrijskog stanovništva, u više ili manje bliskoj budućnosti, može mnogo pre naići na prepreke u nedostatku sirovina za industriju, nego u nedostatku predmeta ishrane. Tako se, na primer, sve jače oseća nedostatak drveta, koje stalno poskupljuje, kože, sirovina za tekstilnu industriju. Savezi industrijalaca pokušavaju da stvore ravnotežu izmedju poljoprivrede i industrije na celome području svetske privrede; kao primer možemo navesti Međunarodnu federaciju Saveza vlasnika predionica pamuka, koja od 1904. g. postoji u nekoliko najvažnijih industrijskih država, zatim po uzoru na nju osnovana 1910. g. Federacija evropskih Saveza predionica lana.’’6

Naravno da buržoaski reformisti, a među njima naročito sadašnji kauckijanci, pokušavaju da umanje značaj činjenice te vrste, ukazujući na to da bi se sirovine ’’mogle’’ dobaviti na slobodnom tržištu bez ’’skupe i opasne’’ kolonijalne politike, da bi se ponuda sirovina ’’mogla’’ gigantski povećati ’’prostim’’ poboljšanjem prilika u poljoprivredi uopšte. Ali takva se tvrđenja pretvaraju u apologetiku imperijalizma, u njegovo ulepšavanje, jer u njihovoj osnovi leži zaboravljanje glavne osobenosti najnovijeg kapitalizma: monopola. Slobodno tržište sve više odlazi u prošlost, monopolistički sindikati i trustovi svakim danom ga krnje, a ’’prosto’’ poboljšanje prilika u poljoprivredi svodi se na poboljšanje položaja masa, na povećavanje nadnica i smanjenje profita. A gde, osim u fantaziji sladunjavih reformista, postoje trustovi koji bi bili kadri da se brinu o položaju masa umesto o osvajanju kolonija?

Za finansijski kapital imaju značaj ne samo već otkriveni izvori sirovina nego i eventualni izvori, jer se u naše dane tehnika razvija neverovatno brzo, pa zemlje koje su danas nepodesne mogu se sutra učiniti podesnim, ako se pronađu nove metode (a u tu svrhu krupna banka može opremiti naročitu ekspediciju inžinjera, agronoma i dr), ako se potroše veće sume kapitala. Isto vredi i za istraživanja rudnih bogatstava, za nove načine prerađivanja i iskorišćavanja ovih ili onih sirovina itd. Otuda – neizbežna težnja finansijskog kapitala da proširi privrednu teritoriju, pa čak i teritoriju uopšte. Kako trustovi kapitalizuju svoj imetak po dvostrukoj ili trostrukoj proceni, računajući sa u budućnosti ’’mogućim’’ (a ne sadašnjim) profitima, računajući s najdaljim rezultatima monopola, tako i finansijski kapital uopšte teži da prigrabi što je mogućno više zemalja, kakvih god bilo, računajući s eventualnim izvorima sirovina, bojeći se da će zaostati u divljoj borbi oko poslednjih komada nepodeljenog sveta i oko ponovne podele već podeljenih komada.

Engleski kapitalisti na sve načine nastoje da razviju proizvodnju pamuka u svojoj koloniji Egiptu, godine 1904. od 2,3 miliona hektara obrađene zemlje u Egiptu već je 0,6 miliona bilo pod pamukom, tj. preko četvrtine; Rusi u svojoj koloniji, Turkestanu, zato što na taj način mogu lakše da tuku svoje inostrane konkurente, mogu lakše da pristupe monopolizaciji izvora sirovina, stvaranju ekonomičnijeg i unosnijeg tekstilnog trusta s ’’kombinovanom’’ proizvodnjom, tako da se u jednim rukama koncentrišu svi stepeni proizvodnje i prerade pamuka.

Isto tako i interesi izvoza kapitala guraju u pravcu osvajanja kolonija, jer je na kolonijalnom tržištu lakše (a ponekad i jedino mogućno) monopolističkim sredstvima odstraniti konkurenta, osigurati sebi nabavku, učvrstiti potrebne ’’veze’’ i dr.

Izvanekonomska nadgradjnja, koja je izrasla na osnovi finansijskog kapitala, njegova politika, njegova ideologija, jačaju težnju za kolonijalnim osvajanjima. Pravo kaže Hilferding: ’’Finansijski kapital neće slobodu, nego dominaciju.’’ A jedan buržoaski francuski pisac, kao da razvija i dopunjava misao Sesila Rodesa, koju smo već naveli, piše da ekonomskim uzrocima savremene kolonijalne politike treba dodati socijalne: ’’usled sve veće komplikovanosti života, i teškoća koje tište ne samo radničke mase nego i srednje klase, u svim zemljama stare civilizacije nagomilavaju se ‘nestrpljivost, razdraženost, mržnja, što sve dovodi u opasnost društveni mir; energija koja je izbačena iz određene klasne kolotečine treba naći primenu, treba joj dati posla izvan zemlje, da se ne dogodi eksplozija unutra’.’’7

Kad se već govori o kolonijalnoj politici epohe kapitalističkog imperijalizma, potrebno je primetiti da finansijski kapital i međunarodna politika koja mu odgovara, koja se svodi na borbu velikih sila za ekonomsku i političku podelu sveta, stvara ceo niz prelaznih oblika državne zavisnosti. Za ovu epohu nisu tipične samo dve osnovne grupe zemalja, politički formalno samostalnih, a u stvari zapletenih u mreže finansijske i diplomatske zavisnosti. Već smo ranije upozorili na jedan od tih oblika – na polukolonije. Obrazac drugog primera je, na primer, Argentina.

’’Južna Amerika, a naročito Argentina’’, piše Šulce-Gevernic u svome delu o britanskom imperijalizmu, ’’nalazi se u takvoj finansijskoj zavisnosti od Londona, da bi je skoro trebalo nazvati engleskom trgovačkom kolonijom.’’8 Šilder je, prema izveštaju austrougarskog konzula u Buenos Ajresu, za godinu 1909, procenio kapital koji je Engleska uložila u Argentini, na 8¾ milijarde franaka. Nije teško zamisliti do kakvih čvrstih veza, na osnovu toga, dolazi finansijski kapital Engleske – i njegov verni ’’prijatelj’’ diplomatija – s argentinskom buržoazijom, s vodećim krugovima celog ekonomskog i političkog života.

Nešto drugačiji oblik finansijske i diplomatske zavisnosti, uz političku nezavisnost, pokazuje nam primer Portugalije. Portugalija je samostalna, suverena država, a stvarno je preko 200 godina, od vremena rata za špansko nasledstvo (od 1700. do 1714), pod protektoratom Engleske. Engleska je štitila Portugaliju i njene kolonijalne posede zbog jačanja svojih pozicija u borbi protiv svojih protivnika – Španije i Francuske. Zauzvrat je Engleska dobila trgovačke koristi, bolje uslove za izvoz robe i naročito za izvoz kapitala u Portugaliju i njene kolonije, mogućnost da se služi portugalskim lukama i ostrvima, njenim kabelima i dr., itd.9 Odnosa te vrste bilo je uvek između pojedinih velikih i malih država, ali u epohi kapitalističkog imperijalizma oni postaju opšti sistem, ulaze kao deo u celinu odnosa ’’podele sveta’’, pretvaraju se u karike operacije svetskog finansijskog kapitala.

Da bismo završili s pitanjem podele sveta, moramo još istaći još sledeće. To je pitanje, pred sam kraj XIX i početkom XX veka, postavila potpuno otvoreno i određeno ne samo američka literatura, posle špansko-američkog rata, i engleska posle englesko-burskog rata, ne samo nemačka literatura, koja je ’’najljubomornije’’ pratila ’’britanski imperijalizam’’ i sistematski ocenjivala tu činjenicu. I u francuskoj buržoaskoj literaturi to je pitanje postavljeno dosta određeno i široko, ukoliko se to može zamisliti sa buržoaskog stanovišta. Pozvaćemo se na istoričara Drioa koji je u svojoj knjizi: ’’Politički i socijalni problemi pred kraj XIX veka’’, u glavi o ’’velikim silama i podeli sveta’’ pisao ovo: ’’U toku poslednjih godina sva slobodna mesta na zemlji, osim Kine, zauzele su države Evrope i Severne Amerike. Na toj bazi došlo je već do nekoliko sukoba i premeštanja uticaja, koji su glasnici još užasnijih eksplozija u bliskoj budućnosti. Naime, treba se žuriti: nacije koje se nisu osigurale dolaze u opasnost da nikada ne dobiju svoj deo i da ne sudeluju u toj gigantskoj eksploataciji zemljine kugle, što će biti jedna od najbitnijih činjenica sledećeg (tj. XX veka). Eto zašto je u poslednje vreme sva Evropa i Amerika bila obuzeta groznicom kolonijalnog širenja, ‘imperijalizma’, koji je najznačajnija karakteristika XIX veka’’. I pisac dodaje: ’’U toj podeli sveta, u toj tesnoj hajci za bogatstvima i velikim tržištima, relativna snaga imperija, osnovanih u tome, XIX veku, nikako ne odgovara mestu što ga zauzimaju u Evropi nacije koje su ih osnovale. Sile koje imaju prevlast u Evropi, koje odlučuju o njenoj sudbini, nemaju u istoj meri prevlast na celom svetu. A, pošto će kolonijalna snaga, nada na posedovanje bogatstva koja nisu još uzeta u račun, delovati i na relativnu snagu evropskih država, to će zbog toga kolonijalno pitanje – ako hoćete ‘imperijalizam’ – koje je već promenilo političke prilike u Evropi, menjati ih sve više i više’’.10

 

Podela sveta između velikih država
Izvod iz: Lenin, V. I. (1967). Imperijalizam, kao najviši stadij kapitalizma: popularna studija. Beograd: Kultura.
Priprema: Princip.info

 


  1. A. Supan: ”Die territoriale Entwicklung der europaischen Kolonien”, 1916, str. 254.  

  2. Henri C. Morris: ”The history of colonisation”, NY, 1900, vol. II, str. 88; I, 419; II, 304.  

  3.  ”Die Neue Zeit”, XVI, I, 1898, str. 302.  

  4.  Isto, str. 304.  

  5. C. P. Lucas: ”Greater Rome and Greater Britain”, Oxf. 1912, ili Earl of Cromer: ”Ancient and modern imperialism”, L. 1910.  

  6.  Schilder, isto, str. 38-42.  

  7.  Wahl: ”La France aux colonies”, citirano kod Henri Russier-a: ”Le partage de l’Oceanie”, P. 1905, str. 165  

  8. Schulze-Gaevirnitz: ”Britischer Imperialismus und englischer Freihandel zu Beginn des 20-ten Jahrhunderts”, Lpz. 1906, str. 318. Isto veli Sartorius v. Waltershausen: ”Das Volkswirtschaftliche System der Kapitalanlage im Auslende”, Berlin 1907, str. 46.  

  9. Schilder, isto, I sv, str. 160-161.  

  10.  J. E. Driault: ”Problemes politiques et sociaux”, P. 1907, str. 299.  

Ostavite komentar