Jelena N. Arsenijević Mitrić – Srbi kao varvari Evrope u diskursu pojedinih teoretičara postkolonijalizma

Ilustracija francuskog lista “Le Petit Journal”. Foto: Popperfoto/Getty Images

Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.
Čujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.

– Desanka Maksimović, Balkanac

*

Postaje nužno da se pažnja evropskih vlada privuče na jednu stvar koja izgleda tako sitna, da vlade ne smatraju da su dužne da je zapaze! Ta stvar, to je ova: ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi.

Viktor Igo, Za Srbiju

*

U tesktu se razmatraju shvatanja istaknutih teoretičara književnosti (reč je o Homi Babi, Robertu Dž. S. Jangu, Juliji Kristevoj i Cvetanu Todorovu) koji se bave postkolonijalnim temama i koji pored mnogobrojnih razlika u svojim metodama i stavovima dele isto mišljenje povodom karakterizacije čitave srpske nacije kao divljačke i varvarske. Ono što im je takođe zajedničko jeste i činjenica da ne smatraju potrebnim da sopstvene rasističke optužbe na račun Srba podrobno obrazlože, već preko njih olako prelaze kao preko opšteg mesta. U tekstu koji sledi govori se o svojevrsnoj tradiciji satanizacije Srba i medijskog rata koji se odvija i u oblasti istorije, filozofije, književnosti, psihoterapije, novinarstva, počev od Prvog svetskog rata pa sve do NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Pored ovakve demonizacije Srba koju su predvodili pojedini intelektualaci sa Zapada, postoji i druga struja autora koja uspeva da sagleda pravu sliku, stajući u odbranu Srba, koje Zapad danas tretira kao Treći svet u Evropi. Takvi su autori poput Patrika Besona, Petera Handkea, Jelene Guskove, Harolda Pintera, Džona Pildžera, Alena Badjua, Džona Berdžera, Dajane Džonston, Noama Čomskog, Majkla Parentija, B. Vongara, Stiva Tešića i mnogih drugih.

U pesmi Balkanac, Desanka Maksimović uspeva da sagleda bolnu drugost naroda sa balkanskih prostora, posebno Srba, u odnosu na zapadnoevropski ‘uzvišeni’, nadobudni pogled. Godinama nakon što je ova pesma napisana, slika o Srbima kao varvarima ostala je ista. Za većinu zapadnjaka Srbi su divljaci koji su se neznano kako obreli na evropskom kontinentu. Usled môra, prišivenih nam, negativnih epiteta, neretko smo i sami pristajali na nametnuti kompleks niže vrednosti, teturajući se kao zakrpljena lopta od Zapada ka Istoku, nesposobni da se opredelimo.

Pitanje postkolonijalizma za Srbe je izuzetno značajno stoga što su kroz istoriju imali priliku da imperijalno-kolonijalne metode iskuse na sopstvenoj koži, kao taoci s jedne strane Otomanske, a s druge Austrougarske imperije i njihovih ekspanzionističkih politika koje su imale kolonizatorski karakter.

Australijski autor srpskog porekla Sreten Božić/B. Vongar u svojim delima ne samo da svedoči o vekovnoj praksi omalovažavanja Aboridžina, koje su evropski kolonizatori označavali kao subhumane, već se bavi i pitanjem Srba koje pojedini zvaničnici, naučnici i intelektualci Zapada često etiketiraju kao varvare. Božić insistira na tome da Evropa nije kao inferiorne videla i prikazivala samo starosedeoce kontinenata koje je kolonizovala, već i pripadnike „malih“ naroda u samoj Evropi. Takva rasistička ideologija nastavlja se i u dvadeset prvom veku.

B. Vongar, u autobiografiji Dingovo leglo, mišljenja je da je ustanak protiv Turaka iz 1804. godine najavio borbu protiv kolonijalizma u savremenoj istoriji. (Vongar 2010: 270) U pogovoru prvog dela romana Raki autor tvrdi:

Kroz ceo dvadeseti vek, kao i u pređašnjim vekovima, Srbi su se borili protiv kolonijalne okupacije svoje zemlje. Ta okupacija je, bilo od strane Turaka ili od strane evropskih moćnika, uvek bila podjednako brutalna. U Prvom svetskom ratu poginulo je preko milion Srba – to je u to vreme bila otprilike četvrtina ukupnog stanovništva. Tokom drugog svetskog rata nestalo je oko milion i po Srba“ (Vongar 2011: 191).

U tekstu „Trešnjevičani u ustanku (Pismo braće Božić iz Australije)“, Božić piše o velikom doprinosu rodnog sela Trešnjevice Prvom srpskom ustanku sećajući se svojih slavnih predaka koji su se borili za slobodu porobljene Srbije:

Ovih 200 Spartanaca iz Trešnjevice pouzdano štiti Karađorđevu zaleđinu od Turaka. Napaćeni pod zulumom Sali-age Trešnjevičani su imali sistem samoodbrane godinama pre početka Ustanka. […] Trešnjevičani su godinama budno motrili da li će Sali-aga da se pojavi sa njegovom povorkom da kupi danak, hara narod, odvodi mladež u roblje. U selima Rudničke nahije svaka devojka pre nego što ode svome mladoženji morala je prethodno, u pratnji svoga oca, da ode na Rudnik da bi provela noć sa Rudničkim Bikom, u suprotnom sledila bi Turska odmazda na celo selo. […] Odmazda protiv Sali-age oplemenila je hrabrošću mnoge Srbe iz Rudničke nahije: Arsenija Lomu, Lazara Mutapu, Milana Drinčića, Milana Obrenovića, Tanasija Rajića, Jovana iz Svračkovca kao i Trešnjevičane Petra Karu i barjaktara Teodora Đurića. Da su svi ovi herojski Srbi živeli u današnje vreme, našli bi se verovatno u tamnici Haškog tribunala. Sali-aga koji je silovao generacije nevinih Srpkinja i za koga se priča da je umakao iz oslobođenog Rudnika presvučen u žensko ruho, bio bi verovatno pozvan od Karle del Ponte kao zaštićeni svedok protivu srpskih junaka. Možda bi dobio i Nobelovu nagradu za mir. Vreme se menja – zulum ostaje“ (Božić 2004: 64).

Podršku u antikolonijalnoj borbi protiv Turaka, o kojoj Vongar danas piše, svojevremeno je Srbima davao francuski pisac Viktor Igo, kao jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji dokazuje da nije čitava Evropa bila nehajna prema srpskom pitanju i nipodaštavajuća prema Srbima. U avgustu 1876. godine, napisao je tekst Za Srbiju, u kojem je stao u odbranu srpskog naroda od vekovnih nedaća koje je trpeo pod Otomanskom imperijom. Povod je bio masakr koji su Turci počinili u Aleksincu, u leto pomenute godine, kada je stanovništvo za samo nekoliko sati svedeno sa 9 000 na 1 300 ljudi. Posebno ga je pogodilo to što je Evropa jednim potezom mogla da spreči stradanje, međutim ostala je gluva na vapaje iz Srbije. Savest mu nije dozvolila da zaboravi, stoga je napisao:

Postaje nužno da se pažnja evropskih vlada privuče na jednu stvar koja izgleda tako sitna, da vlade ne smatraju da su dužne da je zapaze! Ta stvar, to je ova: ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Ima li koga da to posvedoči? Svedok je jedan: ceo svet. A vlade, vide li to? Ne vide. Narodi imaju iznad sebe nešto što je ispod njih: to su vlade. U izvesnim trenucima besmislica je očigledna: civilizacija je u narodima, varvarstvo je u vladama. Je li to varvarstvo hotimično? Nije, ono je profesionalno. Ono što ljudski rod zna, vlade ne znaju. To dolazi otuda što vlade vide sve kroz kratkovidost, koja se naziva državnim razlogom; čovečanstvo gleda sve drugim okom, savešću. Mi ćemo sigurno iznenaditi evropske vlade naučivši ih nešto, a to je da zločini ostaju zločini; da ni vladama kao ni običnim pojedincima nije dozvoljeno da budu ubice, da sve što se u Evropi radi, sama Evropa radi, i da se prema svakoj divljačkoj vladi, ako postoji, mora postupati kao prema divljoj zveri; pokazaćemo da se u ovom trenutku, sasvim blizu nas, gotovo na naše oči, vrše pokolji, pali, pljačka, istrebljuje; da se kolju očevi i majke, prodaju devojčice i dečaci; da se deca, koja su suviše mala da se mogu prodati, sabljom polove na dvoje; da porodice propadaju u ognju svojih kuća; da je čitava jedna varoš, Balak (Aleksinac), za nekoliko časova, svedena od devet hiljada stanovnika na hiljadu i trista duša; da na grobljima ima više leševa nego što može da se pokopa, tako da živima, koji su im poslali pokolj, mrtvi vraćaju kugu, što je sasvim pravo; pokazaćemo evropskim vladama da bremenim ženama otvaraju utrobu, da bi ubili tek začetu decu, da na javnim mestima stoje čitave gomile ženskih skeleta na kojima se vide tragovi kasapljenja, da psi po ulicama glođu lobanje silovanih devojčica, da je sve to tako strašno, i da je samo jedan gest evropskih vlada dovoljan da se to spreči, da su divljaci koji, te zločine vrše, strašni, a da su civilizovani ljudi, koji dopuštaju da se to vrši, užasni. Trenutak je došao da podignemo glas. […] Kada će se svršiti mučenje toga malog junačkog naroda?“ (Igo 2013).

U istom tekstu, Igo se u romantičarskom duhu zalaže za stvaranje jedne nove Evrope, nazivajući je Saveznim Evropskim Državama, kojom bi vladali složni narodi, a ne nesložne vlade, zahtevajući:

Neka jedanput bude kraj s ubilačkim carstvima! Zauzdajmo fanatizme i despotizme. Slomimo mačeve, koji služe zabludama, i dogme, koje imaju. Dosta s ratovima i pokoljima, slobodna misao, slobodna razmena; bratstvo. Zar je mir tako težak?“ (Ibid.).

Njegova zamisao ujedinjene Evrope do danas je ostala utopija, evropske vlade krenule su krivim putem, nastavivši da seju ratove i mržnju u samoj Evropi ali i širom sveta. Današnja Evropska unija nema ništa zajedničko sa Igoovom romantičarskom idejom o sveopštem bratstvu.1

U prilog tome govori i činjenica da je Aleksinac u XX veku pretrpeo još jedno stradanje, naime, nije ga zaobišlo NATO bombardovanje 1999. godine. Petog aprila bombardovan je civilni deo grada, izručeno je 550 kilograma bombi, poginulo je jedanaestoro, a teže povređeno pedesetoro ljudi, razoreno je 700 stambenih objekata, a oštećene su i zgrade Doma zdravlja i Hitne pomoći. [Fotografija 66] Da ironija bude veća prvu raketu ispalile su Francuske snage. U znak protesta francuski pisac Patrik Beson posetio je Aleksinac, već šestog aprila, dan nakon bombardovanja, i osudio ovaj zločin posebno se osvrnuvši na ulogu Francuske u tom varvarskom činu. Kako se to moglo i očekivati, Beson je pretpreo mnoge neprijatnosti budući da je u pojedinim svojim delima (Protiv klevetnika Srbije, Srpski dnevnik 1995-1999) i publicističkim tekstovima stao u odbranu Srba2

Fotografija 66. Aleksinac nakon NATO bombardovanja, 8. april, 1999.3

Čitav vek nakon Prvog srpskog ustanka desio se Vidovdanski atentat o kojem se danas na različite načine govori. Pobunu protiv austrougarske čizme i Principov pucanj strane sile videle su ne kao otpor imperiji i borbu za samostalnost, već su taj čin iskoristile kao povod da konačno otpočnu pripremani rat. U novembarskom broju časopisa London Review of Books predstavljena je studija iz 2012. godine koja pretenduje da pronađe krivca za početak Prvog svetskog rata, autora Kristofera Klarka, profesora moderne istorije na Kembričkom univerzitetu, pod naslovom Mesečari: Kako je Evropa krenula u rat 1914. godine. Klark ne vidi samo Principa i ostale članove Mlade Bosne kao teroriste, već čitavu Srbiju obeležava kao terorističku zemlju (v. Laqueur 2013). Tako je pripadnike oslobodilačkog pokreta označavao u prvim izdanjima svoje knjige, da bi se u verziji upriličenoj za srpsko tržište osvrnuo na tu za njega kako kaže „semantičku finesu“ (Klark 2014: xiii), naglašavajući kako je kasnije zamolio britanskog i nemačkog izdavača da reč terorista zameni rečju atentator. Autor, takođe, podvlači navodnu sličnost između napada na Svetski trgovinski centar s početka 21. veka sa atentatom u Sarajevu. Kroz čitavu knjigu britanski istoričar se služi besramnim falsifikovanjem istorije nastojeći da pre svega dekulpabilizuje Nemačku i Austrougarsku, a da s druge strane krivicu prenese na Srbe čija je odgovornost, kako smatra, u dosadašnjim tumačenjima bila zanemarena. Klark navodi kako ga njegov „moralni kompas“ (Ibid.: xxv) obavezuje i ukazuje na drugi pravac:

Činjenica da je Jugoslavija u kojoj su dominirali Srbi izašla kao jedna od država pobednica u ratu, implicitno je bila dovoljna da opravda čin čoveka koji je povukao obarač 28. juna – to je, dakako, bilo viđenje jugoslovenskih vlasti, koje su mesto tog događaja obeležile bronzanim otiscima atentatorovih stopala, slaveći tako ‘prve korake u jugoslovensku slobodu’. U doba kada je nacionalna ideja još uvek bila puna obećanja, ispoljavala se intuitivna simpatija prema južnoslovenskom nacionalizmu i mala naklonost prema nezgrapnom multinacionalnom komonveltu ‒ Habzburškoj monarhiji. Jugoslovenski ratovi iz devedesetih godina prošlog veka podsetili su nas na ubistveni efekat balkanskog nacionalizma. Nakon Srebrenice i opsade Sarajeva teško je pomisliti na Srbiju kao na puki subjekat ili žrtvu politike velikih sila, a lakše predočiti srpski nacionalizam kao nezavisnu istorijsku silu. Iz perspektive današnje Evropske unije skloni smo da s više simpatija ‒ ili makar s manje prezira ‒ nego ranije gledamo na iščezlu imperijalnu slagalicu kakva je bila habzburška Austrougarska“ (Ibid.: xxvi).

Džon Berdžer, engleski pisac, slikar, teoretičar umetnosti i scenarista, za razliku od većine evropskih intelektualaca dobro poznaje prilike na Balkanu, što je i pokazao u jednom od poglavlja svog romana Dži. Potpuno svestan kolonizatorske uloge koju je Austrougarska imala na ovim prostorima, afirmativno piše o činu Gavrila Principa, kojeg vidi kao borca za slobodu:

„[…] Atentat na stranog tiranina ili njegovog predstavnika je imao dva cilja. On je potvrdio prirodni zakon pravde. Pokazao je da čak ni zločini počinjeni u ime reda i napretka neće ostati zauvek bez osvete: zločini poput prinude, eksploatacije, opresije, lažnog svedočenja, zastrašivanja, administrativne ravnodušnosti. Ali, iznad svega, zločin kao što je uskraćivanje identiteta narodu: iznuđeno posmatranje sebe, na osnovu kriterijuma tlačitelja, kao inferiornog, bespomoćnog, nedovoljnog. Pravda je po prirodnom zakonu zahtevala nadoknadu za ovakve zločine nad bezbroj žrtava u prošlosti. Takođe, politički atentat je mogao da probudi žive, i da ih natera da shvate da moć Imperije nije apsolutna, da smrt, u službi pravde a ne ravnodušnosti prema njoj, može preispitati tu moć. Ako bi za primerom atentatora krenula masa njegovih ljudi, oni bi mogli da ustanu protiv stranih ugnjetača, i zbace ih sa vlasti. […] Princip i njegovi saučesnici su želeli da ovim neopozivim činom usmere pažnju na nepobitnu činjenicu: bedan položaj Južnih Slovena pod habzburškom vladavinom. Međutim, diplomatija super-sile obojila je tumačenje ovog čina fantazmagorijskim neistinama. Austrija je smatrala, bez ikakvih dokaza, da je Vlada Srbije upletena u zaveru. Rusija, Nemačka, Francuska, Britanija su zauzele svoje pozicije“ (Berdžer 2012: 260, 261).

Fotografija 67. Austrougarska propagandna ilustracija „Srbija mora da umre“4

Devedesetih godina XX veka Zapadu je preko potrebna još jedna kriza na Balkanu. Početkom devedesetih godina, Jugoslavija, kao najjača i najveća država na ovim prostorima, smetala je ekspanzionističkoj, neokolonijalnoj politici SAD-a i NATO-a, stoga je razrađen plan da se ona rasparča i maksimalno oslabi kako bi strane trupe još jednom kolonizovale ovaj teren i na taj način ga stavile pod svoju potpunu kontrolu, tobože radi uspostavljanja mira na Balkanu. B. Vongar ogorčen slikom Srbije koju je Zapad kreirao u pogovoru Rakija piše:

Godine 1992. ista država je gurnuta u novi rat, podstaknut od istih onih zločinaca koji su izazvali i tragediju 1942. godine. Oni su rasparčali i opljačkali zemlju, da bi je prilagodili svojoj političkoj i verskoj pohlepi. Prljava medijska kampanja, koja je podsećala na nacističku iz četrdesetih, demonizovala je Srbe, predstavljajući ih kao svetske parije. Cela zemlja je potom stavljena pod stroge sankcije Ujedinjenih nacija. Srbija je počela da liči na veliki koncentracioni logor u kojem su zarobljenici zaključani i zaboravljeni. Lišeni hrane, lekova i osnovnih sanitarnih uslova, hiljade nevinih ljudi je umrlo“ (Vongar 2011: 191, 192).

O pomenutoj praksi satanizacije Srba svedoči i Dobrica Ćosić (2011: 337-338), u knjizi U tuđem veku, u okviru koje navodi primer Svetskog kongresa za psihoterapiju u Beču, održanog u julu 2002. godine, kada je nekoliko psihoterapeuta (An Anselin Šucenbarže, Paul Perin i Volmin Bolkan) iznelo nečuvene rasističke optužbe na račun Srba. Prema Ćosićevim rečima „tako je i ‘nauka’ kojoj se niko u svetu ne suprotstavlja proglasila Srbe za genetski uslovljene ubice. Srbi su kao etnos, kao nacija, uvedeni u svetske kongrese psihoanalitičara kao ubice i zločinci sa arhetipskom osnovom iz srednjeg veka, odnosno od Kosovske bitke sa Turcima 1389. godine“ (Ibid.: 338). Prema Šucenbaržeovoj, Srbi pate od „‘transgeneracijske’ traume koja izaziva zlo započeto ubijanjem cara Murata na Kosovu 1389. godine, pa je tako model srpskog ponašanja postao – ubijanje“ (navedeno u Ćosić 2011: 337). Takođe, etnopsihoanalitičar Paul Perin uveren je da kod Srba postoji urođena fašistička ideologija kao i da je „‘klanje’ na Balkanu, kao ‘sindrom predaka’, obuzelo i ‘obične seljake’, ne samo ‘elitu’ beogradsku. […] Na to ‘prastaro mentalno oboljenje’ ukazuje i američki profesor Volman Bolkan, psihoanalitičar koji tvrdi da su se Srbi vratili u srednji vek“ (navedeno u Ćosić 2011: 338).

Nisu svi intelektualci Zapada ovako demonizovali Srbe, naime, u časopisu Treći tekst, poljski sociolog Zigmunt Bauman (v. 2000: 5-15) i britanski lingvista i teoretičar medija Džon Tiobold (2000: 97-110 ) raskrinkavaju rasističke predrasude o Srbima i ukazuju na satanizaciju Srba u medijima koja se može pratiti od Prvog svetskog rata pa sve do NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Tiobold upoređuje predstavljanje Srba u austrougarskoj štampi nakon izbijanja Prvog svetskog rata sa naslovima u medijima više od osamdeset godina kasnije povodom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine konstatujući da se ništa nije promenilo. Antisrpska hajka u medijima, u oba slučaja, pripremala je evropsku javnost da sa oduševljenjem podrži varvarske napade na Srbe, a sve u ime „slobode“, „demokratije“ i „ljudskih prava“. Autor, takođe, navodi brojne primere svesne manipulacije medijima koji su činili čelnici NATO pakta vođeni sistematskom antisrpskom propagandom (v. Tiobold 2000: 97-106) .5

Na falsifikovanje činenica u medijima, tokom NATO bombardovanja, upozoravao je i čuveni teoretičar postkolonijalizma Edvard Said. U tekstu „Izdaja intelektualaca“ zapisao je:

Ovo nezdravo stanje dodatno pogoršavaju i mediji, koji nisu igrali ulogu nepristrasnog izveštača već dobrovoljca i pristrasnog svedoka ludila i surovosti rata. Tokom 79 dana bombardovanja sigurno sam odgledao najmanje 30 dana konferencija za novinare NATO-a i ne mogu da se setim više od pet, šest novinarskih pitanja koja su makar izdaleka osporavala nagvaždanja Džejmija Šeja, Džordža Robertsona i, najgoreg od svih, Havijera Solane, NATO-vog gazde, koji je prosto prodao svoju socijalističku dušu hegemoniji SAD-a u svetu. Mediji nisu pokazali ni trunku skepse, niti su pokušali da učine išta više od „pojašnjavanja“ pozicija NATO-a, čiji su nam penzionisani pripadnici, nikad pripadnice, detaljno iznosili divote ovog užasnog bombardovanja. Slično je i sa liberalnim kolumnistima i intelektualcima, čiji je rat ovo u izvesnom smislu i bio: oni su prosto sklanjali pogled od uništavanja infrastrukture Srbije (sa procenjenom štetom od 136 milijardi američkih dolara), oduševljeni idejom da mi činimo nešto da bismo zaustavili etničko čišćenje. […] U post-hladnoratovskom periodu i dalje se postavlja pitanje mogu li SAD, sa svojom prljavom vojno-ekonomskom politikom koja zna samo za profit i oportunizam, da predvode svet ili se prema toj politici ipak može razviti dovoljno moćan intelektualni i moralni otpor? Za nas koji živimo na tom području ili smo državljani SAD-a, osnovna dužnost je da demistifikujemo iskvaren jezik i predstave koji se koriste da opravdaju američke postupke i dvoličnost, da povežemo američku politiku u državama kao što su Burma, Indonezija, Iran i Izrael sa onim što se sada radi u Evropi naime, osiguravaju se američke investicije i poslovi, kao i da pokažemo da je ta politika u osnovi ista, iako se prikazuje kao različita. Otpor ne postoji bez sećanja i univerzalizma“ (Said 1999: 126).

Majkl Parenti, istoričar i politički analitičar, u svojoj studiji Ubistvo nacije: napad na Jugoslaviju (To Kill a nation: The Attack on Yugoslavia, 2000) u poglavlju naslovljenom „Demonizovanje Srba“ navodi kako je američka firma za odnose sa javnošću „Ruder Fin“ odigrala ključnu ulogu u medijskoj satanizaciji Srba, radeći za svoje klijente muslimanske Bosance, Hrvate i Albance. Autor ističe da su stvaranju antisrpske klime posebno pomogli poluinformisani intelektualci koji su podržali krstaški NATO pohod na Srbe. Među njima se ističu Ginter Gras,6 Karl Poper, Salman Ruždi, Suzan Zontag i mnogi drugi (v. Parenti 2000: 93).

Stojan Stiv Tešić je svojevremno ogorčeno govorio upravo o izvrtanju činjenica u medijima koje onda prihvataju svi odreda i na taj način laž šire u nedogled predstavljajući je kao istinu. U pismu „Njujork tajmsu“, Tešić izražava bojazan da smo zarobljeni u vremenu u kojem se činjenične istine smatraju irelevantnim. Normalni novinarski standardi koji pokušavaju da sagledaju čitavu sliku odbacuju se kao suviše zahtevni i zamorni. Ono što je zamenilo tradiciju traganja za filozofskom i činjeničkom istinom jeste jedna vrsta površnog, proizvoljnog sagledavanja događaja na svetskoj sceni. Pa tako kada jednom ignorišete činjenice onda događajem možete proglasiti šta vam se prohte, a kada izgubimo uvid u istinu, onda gubimo i veze koje drže civilizacije na okupu (Tesich 1993).

Srbiju danas Zapad tretira kao Treći svet u Evropi,7 a Treći svet je u zapadnoevropskom ključu zapravo varvarski, necivilizovani ostatak planete. Potrebno je pomenuti da je Jugoslavija u prošlosti davala veliku podršku takozvanim nesvrstanim nacijama, danas su to „zemlje u razvoju“, većinom bivše kolonije, posebno stoga što je učestvovala u formiranju Pokreta nesvrstanih. Na skupu u Bandungu, u Indoneziji, 1955. godine, osnovan je pomenuti Pokret, međutim, prva zvanična konferencija održana je šest godina kasnije, od prvog do šestog septembra u Jugoslaviji, kada je usvojena Beogradska deklaracija.

Robert Dž. S. Jang, britanski teoretičar književnosti, u svojoj knjizi Postkolonijalizam, upravo previđa pomenutu činjenicu da je prva zvanična konferencija održana u Jugoslaviji, a ne u Bandungu. Iz neobjašnjivih razloga zapostavlja ulogu i značaj Jugoslavije za pomenuti pokret.8 U tom smislu nastavlja tradiciju zanemarivanja ali i brisanja činjenica, prećutkivanja i krivotvorenja istorije kada je reč o ovim prostorima. Time se uključuje u društvo nekolicine drugih zapadnih teoretičara književnosti među kojima su Homi Baba, Julija Kristeva, Cvetan Todorov i drugi koji veoma jasno uviđaju nepravdu nanetu drugim narodima, ali ne i Srbima. Tako će se Jang, već na prvim stranicama knjige, dotaći sukoba u bivšoj Jugoslaviji, u poglavlju Spaljivanje njihovih knjiga piše kako su „srpske nacionalističke snage“, u maju 1992. godine, raketnim projektilima zapalile Orijentalni institut u Sarajevu, koji se smatra jednom od najvažnijih evropskih zbirki islamskih rukopisa. Kaže se da je izgubljeno na desetine hiljada dokumenata iz Otomanskog carstva (Jang 2013: 35). Međutim, nigde se ne pominje otkud zbirka baš na ovim prostorima, niti da je ona tekovina kolonijalizma, nasleđe otomanskog imperijalizma. Ovako šturim izveštajem, čitaoca koji nije dovoljno upućen u istoriju ovih prostora, dovodi u zabludu. Jedino što se može zaključiti iz ovog odeljka jeste da su Srbi monstrumi koji pale knjige.

Kada se već bavi postkolonijalizmom autor je morao biti objektivan, a ne jednostran. Zašto, kada se već dotakao priče o spaljivanju knjiga i sukoba na ovim prostorima, nije pomenuo i najveći kulturološki zločin posle Drugog svetskog rata – uništavanje knjiga u Hrvatskoj devedesetih godina prošlog veka. Pošto je ćirilica proglašena „đavolskim pismom“, pod izgovorom „otpisa knjiga“, počev od malih, lokalnih biblioteka pa sve do vodećih nacionalnih institucija u Zagrebu, uništeno je čak 2,8 miliona knjiga, 13,8 procenata od ukupnog književnog fonda. Profesor političke ekonomije Zagrebačkog sveučilišta, Ante Lešaja, o ovom zločinu napisao je čitavu studiju – Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih godina zbog koje je i sam iskusio pretnje da će biti spaljen. Kada je posetio biblioteku na rodnoj Korčuli s nevericom je shvatio da je ona „očišćena“ od svega što asocira na Srbe, komunizam, socijalističke ideje, Jugoslaviju. U fašističkom maniru uklanjanja „nepodobnih knjiga“ stradala su ćirilična, ali i latinična, izdanja Andrića, Crnjanskog, Kiša, Stankovića, Kapora i drugih. Četrdeset hiljada primeraka Enciklopedije Jugoslavije kamionima je odvezeno na mlevenje. U Rovinju su rukopisi i prepiska Radomira Konstantinovića s Beketom bačeni na ulicu. Reč je o kukavičkom potezu brisanja prošlosti i pokušaja zatiranja istine. Bolna je činjenica da se na vrhu lomače u Rijeci našla upravo knjiga o hrvatskim zločinima u Drugom svetskom ratu koja je u naslovu imala Jasenovac. Izgovori za zločine od antičkih vremena do danas uvek su isti – direktor jedne osnovne škole u Splitu izjavio je da su biblioteku očistili od „literature koja je trovala mladež“ (v. Miladinović 2013).

Jang pominje Srbe i spaljivanje knjiga, ali je izostavio da makar pomene austrougarsko bombardovanje Beogradskog univerziteta i Narodnog muzeja u Prvom svetskom ratu ili kasnije nacističko, varvarsko bombardovanje Narodne biblioteke Srbije, aprila 1941. godine koje je označilo i početak invazije na Jugoslaviju. Tom prilikom je uništen jedan od najznačajnijih spomenika kulture sa 300 000 knjiga među kojima su bili i srednjovekovni spisi od neprocenjive vrednosti (više od hiljadu rukopisnih knjiga, povelja i drugih spisa, više od stotinu na pergamentu) iz XII, XIII i XIV veka. [fotografija 68] Nakon dve godine usledilo je novo, savezničko bombardovanje koje je trajalo od 20. oktobra 1943. godine, kada je prvi na udaru bio Niš, do 17. septembra 1944. godine. Na udaru anglo-američkih vazdušnih snaga našli su se Beograd, Zemun, Alibunar, Novi Sad, Kragujevac, Kovin, Pančevo, Kruševac, Peć, Leskovac, Kosovska Mitrovica i mnogi drugi gradovi. Osim što je pričinjena ogromna materijalna šteta, stradao je veliki broj civila.

Fotografija 68. Srušena Narodna biblioteka Srbije u bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine9

Fotografija 69. Beogradski univerzitet razoren austrougarskim bombama, Đorđe Stanojević10

Za zapadnoevropske istraživače, Balkan je često evropski Orijent, stoga dozvoljavaju sebi da o situaciji na tom poluostrvu olako i bez strogog proveravanja informacija donose sudove i ocene, posebno po pitanju Srba. Marija Todorova, bugarska istoričarka, u svojoj studiji Imaginarni Balkan temeljno se bavi pomenutom problematikom:

Zapadna Evropa nije samo stavila šapu na pojam Evrope, što je imalo konkretne političke i moralne posledice, nego su zbog toga, bar kad je nauka u pitanju, stručnjaci za Istočnu Evropu morali dobro da se upoznaju s naučnim disciplinama koje se neguju u Zapadnoj Evropi, dok neznanje stručanjaka za Zapadnu Evropu o onom što se događa na istočnoj polovini kontinenta prolazi nekažnjeno. […] Pošto je geografski neodvojiv deo Evrope, ali je kulturno konstruisan kao „unutrašnja drugost“, Balkan je zgodno poslužio da apsorbuje mnoštvo eksternalizovanih političkih, ideoloških i kulturnih frustracija koje potiču iz tenzija i protivrečnosti svojsvenih regionima i društvima izvan Balkana. Balkanizam je vremenom postao zgodna zamena za emocionalno pražnjenje koje je ranije pružao orijentalizam, pošto je oslobodio Zapad optužbi za rasizam, kolonijalizam, evrocentrizam i hrišćansku netrpeljivost prema islamu. Uostalom, Balkan se nalazi u Evropi, Balkanci su beli, uglavnom su hrišćani, pa se zato projektovanjem sopstvenih frustracija na njih mogu zaobići uobičajeno rasno ili verski obojene insinuacije. Kao i u slučaju Orijenta, Balkan je poslužio kao skladište negativnih karakteristika naspram, kojih je konstruisana pozitivna i samohvalna slika ‘Evropejca’ i ‘Zapada’. Ponovnom pojavom Istoka i orijentalizma kao nezavisnih semantičkih vrednosti, Balkan je ostao kmet Evrope, anticivilizacija, njen alter-ego, njena tamna strana“ (Todorova 2006: 35, 355, 356).

Od teoretičara postkolonijalizma obično očekujemo da se o problemima u vezi sa imperijalnim, kolonijalnim ali i postkolonijalnim dobom izjašnjavaju objektivno, da budu temeljni, iskreni i nepristrasni. Međutim, u slučaju srpskog pitanja dolazi do izneverenih očekivanja. Gotovo svi od reda prolaze, poput Janga, kroz problematiku nedavnih balkanskih sukoba, olako i vrlo površno. Često u formi osvrta u vidu nekoliko rečenica, iako je reč o kompleksnom problemu. Upadljivo je očigledno nepoznavanje teme o kojoj se, sa takvom sigurnošću u iskazu, donose sasvim konkretni i pristrasni sudovi (v. Arsenijević Mitrić 2015: 412). Tome u prilog govore i stavovi francuskog teoretičara književnosti bugarskog porekla Cvetana Todorova izloženi u knjizi Strah od varvara u poglavlju u kojem je reč između ostalog i o masovnom preseljenju:

U još novije vreme, isto načelo etničkog čišćenja izazvalo je građanske ratove u Jugoslaviji. Srpska komunistička vlast, osećajući se sve slabijom zbog opšteg hlađenja za njene ideale, rešila je da igra na kartu nacionalizma, što znači da zameni svoju zaribalu ideologiju jednom proverenom strašću, prednošću naših nad drugima. U ime istog nacionalnog načela, nekadašnje jugoslovenske manjine i same su zatražile političku nezavisnost. U vojnom sukobu koji je usledio, vojska i srpski rezervisti, bolje naoružani, uspeli su da počine više masakara od svojih protivnika. U poslednju epizodu tog građanskog rata, sukob na Kosovu, upleo se još jedan činilac. U početku, poznata shema: srpska vlast proganja jednu manjinu drugačije kulture, na šta je reakcija uspostavljanje albanofonskog pokreta za nezavisnost; i jedni i drugi bi da vladaju homogenim entitetima, da političkoj akciji dodaju kulturni identitet. Ovoga puta iznenađenje je došlo s treće strane, od Amerikanaca i Evropljana, koji, obrnuto od onoga što se dogodilo u Bosni, ne samo što nisu prihvatili, nego su i, vojno se umešavši u sukob, snažno pogurali tu promenu sudbine zemlje. U stvari, oblik odabrane intervencije, bombardovanje jedne od grupa u ime druge, moglo se okončati samo lako predvidljivim ishodom: ubrzanjem etničkog čišćenja. Kao odgovor na bombardovanja, Srbi su još više pritisli kosovske Albance, koje su videli kao saveznike neprijatelja i uzrok svojih nesreća; posle vojne pobede NATO-a, pak, albanska manjina bacila se na proganjanje Srba koji su postali njihova manjina, sve to pod popustljivim okom međunarodne zajednice“ (Todorov 2010: 104-105).

Todorovljevo nepoznavanje teme o kojoj piše prevazišlo je komične razmere i poprimilo crtu tragizma. Ako i možemo da oprostimo Jangu, budući da situaciju posmatra sa udaljenog Britanskog ostrva, Todorov, čini se, kao da je nakon egzila iz rodne Bugarske u Francusku doživeo amneziju i potpuno zaboravio elementarne činjenice o prilikama na Balkanu. Pitanju građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, a potom i sukobu na Kosovu, nije posvetio ni „čitavu“ stranicu, pri tom je problematiku predstavio kao da prepričava zaplet nekog animiranog filma. Todorov nadobudno tvrdi da je srpska strana počinila više masakara od svojih protivnika i tako izvršila etničko čišćenje, a da se pri tom nije pozvao ni na jedan izvor, ostavljajući da mu se veruje na reč. Autor potpuno previđa da je Kosovo viševekovna srpska zemlja, na kojoj nakon etničkog čišćenja, koje su navodno izvršili Srbi, gotovo da više nema Srba, a ne Albanaca, reč je o popriličnom apsurdu, ali to Todorov očigledno nije uzeo u razmatranje, jednostavno je podlegao zapadnoj propagandi i demonizaciji Srba. Potpuno laički pristupa problemu kada samouvereno izjavljuje da je reč o „poznatoj shemi: srpska vlast proganja jednu manjinu drugačije kulture“ koja je onda primorana da se brani i osnuje „albanski pokret za nezavisnost“ kako on naziva osvedočenu albansku terorističku organizaciju. OVK (Oslobodilačka vojska Kosova) je albanska teroristička organizacija, osnovana 1994. godine, koja se oružanim napadima na zvanične državne organe (vojsku, miliciju) ali i na civile, bez obzira na nacionalnost, borila za nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije i Jugoslavije. Njen cilj je stvaranje Velike Albanije i ujedinjenje svih Albanaca, bez obzira da li žive u Crnoj Gori, Makedoniji ili Srbiji. Prema podacima državnih organa Srbije, ali i stranih obaveštajnih službi, osnovni vid finansiranja ove organizacije jeste trgovina drogom ali i ostale kriminalne aktivnosti.11 OVK je napadala srpske civile, mučila ih, ubijala, i vadila im organe radi ilegalne prodaje na zapadnom tržištu,12 i pre i nakon NATO okupacije i bombardovanja Srbije.13 Todorov je propustio da kaže ko je i zašto podržavao albanske separatiste. Rat na Kosovu bio je samo izgovor da se izgradi i uspostavi Kamp Bondstil, vojna baza Sjedinjenih Američkih država na Kosovu i Metohiji (nazvana prema Džejmsu Bondstilu, vojniku iz Vijetnamskog rata) koja ima za cilj da kontroliše ovaj deo Balkana.

U sličnom duhu kao i Todorov, engleski istoričar Noel Malkolm u knjizi Kratka istorija Kosova (1998) „ukratko“ želi da „pojasni“ kako je Kosovo oduvek pripadalo Albancima, u svom falsifikovanju istorije ide tako daleko da tvrdi da je čak i Prvi balkanski rat bio osvajački i kolonizatorski.14

Za razliku od Todorova, Edvard Said u tekstu „Izdaja intelektualaca“ izražava oštriji stav o NATO alijansi koju vidi kao reprezent američke imperijalne politike:

Radi se prosto o moći koja je samoj sebi cilj. Tako da kada Klinton u etar pošalje poruku Srbima i Iračanima da neće dobiti pomoć od zemlje koja ih je uništila dok ne promene svoje vođe, arogancija postaje bezgranična. Haški tribunal, koji je žigosao Miloševića kao ratnog zločinca, u sadašnjim okolnostima ne može biti sposoban za opstanak ni imati kredibilitet dok ne primeni iste kriterijume na Klintona, Blera, Olbrajtovu, Sendija Bergera, generala Klarka i sve ostale čije su ubilačke namere premašile svaku predstavu o plemenitosti i ratne zakone“ (Said 1999: 126).

Fotografija 70. Karikature francuskog lista „Šarli Ebdo“ koje Srbe predstavljaju kao zločince, 1999.15

B. Vongar se u pogovoru romana Raki, upriličenim posebno za srpsko izdanje, osvrnuo na problematiku o kojoj neadekvatno piše i Todorov. Upravo su ga nepravde učinjene srpskom narodu nagnale da progovori istinu. Roman se jednim delom bavi i stradanjem Srba za vreme Otomanske imperije, Drugog svetskog rata, ali i nedavnog rata u Bosni. Neistine koje širi većina svetskih medija primorale su ga da se oglasi. On navodi da su sankcije i demonizacija Srba trajali gotovo čitavu deceniju, kao i da je 1999. godine otpočeo NATO napad na Jugoslaviju i to bez objave rata i saglasnosti Ujedinjenih nacija. U proleće je otpočelo bombardovanje iz „humanitarnih“ razloga vojnih i civilnih objekata. U napadima su korišćeni osiromašeni uranijum i kasetne bombe – nezakonito oružje po svim međunarodnim konvencijama o ratovanju. Takozvane prljave bombe (osiromašeni uranijum) razaraju životnu sredinu narednih 30 000 godina. Ovakva vrsta oružja prvi put je primenjena nad Srbima u Bosni 1995. godine kada su NATO sile bacile 5 800 projektila sa osiromašenim uranijumom, što je ništavno prema količini bačenoj u bombardovanju Srbije. Tom prilikom je u Beogradu pogođena televizijska stanica u kojoj je bilo civila, stradali su spiker, tehničari i pomoćno osoblje. NATO bombe zasule su i jedno porodilište u Beogradu. Poznato je da je NATO između ostalog planirao i gađanje nuklearnog reaktora u Vinči. Takođe, bombardovane su kolone izbeglica. U Grdeličkoj klisuri pogođen je putnički voz u trenutku dok je prelazio most. U vagonima koji su pali u Južnu Moravu nije bilo preživelih. Gađana je i zgrada Kineske ambasade gde je takođe bilo žrtava. Jedan projektil usmrtio je trogodišnju Milicu Rakić (v. Vongar: 2011: 266-267).16 Vongar, zatim, dodaje da su:

Ljudi na Zapadu svakodnevno preko TV prijemnika posmatrali te vazdušne napade kao kakav spektakl, ne pokazajući zabrinutost za sudbinu žrtava zastrašujućeg bombardovanja. Prema izveštaju Ujedinjenih nacija NATO je priznao da je tokom bombardovanja bacio 31. 000 tona projektila sa osiromašenim uranijumom. Prema jugoslovenskim podacima ta količina iznosi više od 100. 000 tona. Poslednjih dana bombardovanja američka vojska je objavila da su njene zalihe naoružanja s osiromašenim uranijumom znatno iscrpljene. Upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom krši sledeće zakone i konvencije: Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, Povelju Ujedinjenih nacija, Konvenciju o genocidu, Konvenciju protiv mučenja, četiri Ženevske konvencije iz 1949. godine, Konvenciju o konvencionalnom naoružanju iz 1980. godine i Haške konvencije iz 1899. i 1907. godine. Posle 78 dana masovnog bombardovanja posredstvom ruske diplomatije potpisan je Kumanovski sporazum koji je u skladu s Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija Srbima garantovao mir i teritorijalnu celovitost države. Međutim, SAD su organizovale delatnosti na rušenju srpskog režima i postavljanju vazalne vlasti koja je simbolično ustoličena posle paljenja zgrade Skupštine Jugoslavije. Grupa srpskih rodoljuba i oficira Generalštaba vojske Srbije odvedena je u Hag da bi tamo bez prave krivice bila zatočena. Mnogi su umrli ne dočekavši optužnicu. Srpska pokrajina Kosovo i Metohija nezakonito je otcepljena i predata albanskim separatistima. Oko 500 zarobljenih srpskih civila odvedeno je u koncentracione logore u Albaniji gde su im svirepo vadili telesne organe i skupo prodavali bogatašima po svetu. Zločin nad njima je izašao na videlo tek 2010. godine i može se porediti sa nedelima dr Jozefa Mengelea iz mračnih dana nacističke Evrope, kao i sa masovnim turskim zločinima nabijanja na kolac, samo što sada, tela nisu ostavljena da trunu na vetru, nego su uz pomoć turskih hirurga izneta na tržište da bi se i sama smrt unovčila.” (Vongar 2011: 267, 268)17

Fotografija 71. Letak NATO pakta.18

O zločinačkoj politici NATO-a i bombardovanju Jugoslavije izveštavao je i australijski novinar, pisac i aktivista, Džon Pildžer u seriji tekstova koji su izlazili tokom 1999. godine – „Moral, ne zasmejavajte me“, „Nuklearni Rat, ljubaznošću NATO-a“, „Moralni turizam“, „Prave priče o kosovskoj krizi ostaju neispričane“, „Dok britanske bombe svakodnevno zasipaju Irak, Blerovi obaveštajci brinu o tome kako će Martin Ejmis napuniti svoju pedesetu godinu“, „Akt ubistva“. U poslednjem je zapisao:

Soba je ispunjena telima dece koju je pobio NATO u Surdulici, u Srbiji. Nekoliko njih je prepoznatljivo samo po patikama. Mrtvo dete leži u naručju svog oca. Ove i mnoge druge slike nisu prikazane u Britaniji; reklo bi se da su suviše užasne. Ali minimiziranje krivice Britanske države kad je ona uključena u zločinačku akciju nije normalno; cenzura tu znači omašku i zloupotrebu jezika. Medijska slika o seriji NATO „grešaka“ lažna je. Svako ko pažljivo prouči neobjavljenu listu ciljeva pogođenih od strane NATO-a, neće posumnjati da se protiv civilnog stanovništva Jugoslavije vodi svesna teroristička kampanja. [Podvukla aut.] Osamnaest bolnica i klinika i najmanje 200 obdaništa, škola, fakulteta i studentskih domova uništeno je ili oštećeno, skupa sa privatnim kućama, hotelima, bibliotekama, kulturnim centrima, pozorištima, muzejima, crkvama i manastirima iz XIV veka, sa liste svetske kulturne zaostavštine. Bombardovana su poljoprivredna imanja, a njihova letina spaljena. Kao što bombardovanje kosovskog grada Koriše od ovog petka pokazuje, ne pravi se razlika između Srba i onih koje treba „spasavati“. Svakog dana, NATO ubija triput više civila nego što je bila dnevna procena žrtava u mesecima pre bombardovanja. Britanskom narodu ne govori se o politici dizajniranoj uglavnom od njihove vlade da se izazove tako kriminalni pokolj. Licemerje političara i laži ‘portparola’ sačinjavaju veći deo informativnog programa. U većem delu sveta nema osećaja odvratnosti prema ovoj potpuno ilegalnoj akciji, prema kažnjavanju Miloševićevog zločina još većim zločinom i prema ratobornim lakrdijama Blera, Kuka i Robertsona, koji su od sebe napravili međunarodne karikature.“ (Pildžer 2008: 43)

Jelena Guskova (2012: 966-975), ruska istoričarka koja se bavi krizom na Balkanu tokom druge polovine XX veka, a posebno nedavnim sukobima na ovom prostoru, smatra da je na Balkanu

glavni metod pritiska da se uspostavi mir postao ne usaglašavanje stavova zaraćenih strana, nego ultimatumi moćnika. Ako je ultimatum odbacivan, tada su primenjivani žestoki metodi pristiska – uvođenje svebuhvatnih sankcija (Jugoslavija), političke izolacije (Bosna i Hercegovina, Republika Srpska u drugoj polovini 1994. g.) direktna primena vojne sile (Republika Srpska, Jugoslavija)“ (Ibid.: 966).

Guskova ističe da su po istim pricipima radile i međunarodne organizacije sumnjivog pravnog statusa koje su nicale preko noći i uglavnom ucenjivale, proganjale i kažnjavale samo jednu stranu u sukobu – Srbe. Jedna od takvih organizacija jeste i Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju (MTBJ). Danas, dvadeset godina nakon osnivanja, svima je jasno zašto je takvo telo oformljeno. Sve vreme rada Tribunal se trudio da stvara krive predstave i širi dezinformacije u međunarodnoj zajednici o učesnicima Balkanskog sukoba i događajima u njemu. Prekrojena je istorija raspada Jugoslavije i sva krivica svaljena na Srbe. Statistika upravo to i pokazuje – 66% optuženih su Srbi, od devetnaestoro umrlih u toku istrage šesnaestoro su opet Srbi; do sada je tribunal Srbe osudio na 904 godine pritvora, Hrvate na 171, muslimane na 39, kosovske Albance na 19, Makedonce na 12. Poražavajuća je činjenica da je oslobođen veliki broj Albanaca i to upravo onih koji su počinili najveća zverstva na Kosovu (Fatmir Ljimaji, Isak Musli, Idriz Baljaj, Ramuš Haradinaj) (Ibid.).19 Autorka posebno naglašava kako

tribunal služi isključivo političkom cilju – da potvrdi krivicu samo jednog naroda u svim ratovima potonje balkanske krize, kako bi time opravdao agresiju NATO protiv Jugoslavije 1999. godine, i tako joj pribavio zakonsku osnovu. […] Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju praktično i ne vodi postupke za zločine, koje su počinili Muslimani, Hrvati, Albanci itd. Tribunal, u principu polazi od toga da su Srbi u svim ratovima bili agresori ili da su baš oni u ogromnoj većini slučajeva počinili ratne zločine, dok su opet svi drugi vojevali, takoreći samo u samoodbrani.Pečat da su Srbi vinovnici svemu, udaren je još 1991. godine. Njega je nažalost danas jako teško ukloniti. Jer, na njegovoj izradi radili su dugo i uporno kako subjekti konflikta i mnoge druge međunarodne organizacije. Sada se sve radi na tome da se kod Srba stvori ‘kompleks krivice’ za sve što se događalo na Balkanu devedesetih godina. Uzred, beogradske vlasti uopšte se tome ne protive, vezujući taj period sa imenom Slobodana Miloševića i njegovom vinovnošću. […] Svet je likovao, uopšte se ne upuštajući u suštinu onoga što se dešavalo. U glave ljudi utisnuti su šabloni o krivici Srba za sve što se zbivalo na Balkanu, skoro svi pišu po istoj šemi, a da često i ne znaju o čemu ili o kome pišu. Nama, koji izučavamo događaje na Balkanu, koji dobro znamo dokumente, činjenice, političke vođe, vojskovođe, hronologiju događaja, dobro je poznato šta se u stvari dešavalo za vreme raspada Jugoslavije, mi smo mnogo pisali o generalu [Ratku Mladiću – Prim. aut.] i o njegovom okruženju. Takođe je poznata i politička pozadina formiranja Tribunala, antisrpska hajka mnogih evropskih i svetskih institucija“ (Ibid.: 968, 970, 972).

Fotografija 72. Revolt građana Novog Sada, Darko Dozet, 27. 03. 1999.20

Izjave koje optužuju Srbe za varvarstvo nalazimo i u iskazu Julije Kristeve. Kao egzilantkinja iz Bugarske, poput Todorova, u Parizu razmišlja o leku za varvarstvo istočne Evrope. U tekstu „Bugarska, moja patnja“, piše o „varvarskom stanju društva“ u bivšoj domovini, o korupciji, vandalizmu, nasilju, mafiji, opštem haosu, a onda se po već viđenom principu maliciozno obrušava na Srbe i pravoslavlje ne posvetivši im ni čitavu rečenicu. Autorka, doduše, obećava da će se aktivnije baviti problemom savremene moralne krize istočnoevropskih zemalja bivšeg komunističkog bloka, posebno onih u kojima je pravoslavlje dominantno, jer kako primećuje ono je u direktnoj sprezi sa varvarstvom, kao u slučaju „srpskog neofašizma“:

Neću vam ponavljati ni ono što već znate o odgovornosti komunizma ili slabostima demokracije u mladoj bugarskoj državi koja je, od oslobođenja od Turaka 1875, pretrpjela udarce evropske diplomacije i posljedice dvaju svjetskih ratova. Na intimniji (više unutrašnji) način, kao što mi nalaže ovo razmišljanje o jeziku, mislim o mentalitetima i zaključujem, kao i mnogi drugi, da moralna kriza bivšeg komunističkog bloka doživljava svoj više neutješni aspekt, s manje perspektiva, kratkoročno gledano, i možda barbarskiji oblik, u zemljama s dominacijom pravoslavlja. Srpski neofašizam bio je vrhunac krize te nesreće. To nastojim istražiti“ (Kristeva 2012).

Fotografija 73. Naslovna strana časopisa „Tajm“, 11.09. 1995.21

Sličnu kvalifikaciju i klasifikaciju Srba kao fašista (iako je opšte poznato koliko smo kao narod propatili od nacista i hrvatskih fašista, u slučaju pomenutih autora, to kao da uopšte nije bitno) pronalazimo već na samom početku Homi Babine knjige Smeštanje kulture. U uvodnom poglavlju, kao primer težnje za homogenom, očišćenom, nacionalnom kulturom, koja da bi to ostvarila ne preza ni od upotrebe sile daje, naravno, Srbe. Pri tom, kao i u slučaju Kristeve, jedva da su Srbi zavredili da im se udeli čitava rečenica, kao usputna, gnusna optužba koja ih navodi kao dokazani primer zločinačke nacije. Po dobrom starom principu stoput ponovljena laž postaje istina, kao da već čitav svet omađijano ponavlja floskulu o Srbima kao ratnim zločincima:

Sami se pojmovi homogenih nacionalnih kultura, prenošenja istorijskih tradicija saglasnošću ili širenjem, ili „organskih“ etničkih zajednica – kao osnova kulturnog komparativizma – nalaze u procesu temeljnog redefinisanja. Grozna krajnost srpskog nacionalizma dokazuje da se sama ideja jednog čistog, „etnički pročišćenog“ nacionalnog identiteta može ostvariti samo smrću, bukvalnom ili figurativnom, složenog tkanja istorije i u kulturnom pogledu slučajnih granica modernih nacija. Volim da mislim kako sa ove strane psihoze patriotskog žara, imamo premoćno svedočanstvo za jedan više transnacionalni i translacioni smisao hibridnosti zamišljenih zajednica” (Baba 2004: 24).

Pored ovakvih poražavajućih primera intelektualaca sa Zapada koji olako izriču optužbe na račun Srba, ukazali smo da postoje i primeri radikalno drugačijih mišljenja. Harold Pinter je svojevremeno uzburkao javnost Zapada nakon što je otvoreno branio interese Srbije u vreme NATO agresije. Bombardovanje Jugoslavije nazivao je „banditskom akcijom“ (Tempest: 2001), ali i izjavljivao da ga je sramota što je Britanac. Naglasio je kako se britanski lideri istovremeno licemerno zgražavaju nad terorističkim napadom u Sohou i nazivaju ga „varvarskim“, dok bacanje kasetnih bombi po Jugoslaviji krste kao „civilizaciju protiv varvarstva“ iako te prljave bombe komadaju decu. Posebno je naglasio da je jedini cilj NATO agresije zapravo uspostava američke dominacije na Kosovu, ističući kako je „agresija NATO-a loše smišljena, pogrešna i katastrofalna. Ona je takođe potpuno ilegalna i verovatno označava poslednji ekser na mrtvačkom sanduku Ujedinjenih nacija” (Pinter 1999) .

Alen Badju, francuski filozof i matematičar, je 1999. godine u Parizu organizovao protestno okupljanje povodom NATO bombardovanja Jugoslavije na kojem je pročitao svoj tekst napisan za tu priliku pod naslovom „O ratu protiv Srbije“, u kojem naglašava da su svi razlozi kojima je Zapad nastojao da opravda žestoko i dugotrajno bombardovanje Srbije i Kosova bili lažni (Badiou 2015).

Peter Handke, austrijski pisac koji živi u Francuskoj, uprkos mnogobrojnim problemima koje je imao zbog „politički nekorektne“ simpatije prema srpskom narodu, dosledan je u odbrani Srbije od medijske hajke širom sveta. Devedesete godine u njegovom stvaralaštvu obeležene su društvenim angažmanom, piše Oproštaj sanjara od devete zemlje zatim svoj „srpski ciklus“: Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju, Letnji dodatak za zimsko putovanje, Kroz suze pitajući, Moravska noć, Ptice kukavice oko Velike Hoče… Za vreme bombardovanja 1999. godine, u znak protesta, doputovao je u Srbiju. Takođe, odbio je Bihnerovu nagradu i istupio iz katoličke crkve želeći da kada tome dođe vreme bude sahranjen po pravoslavnim običajima. Privrženost ovim prostorima ogleda se i u izjavi datoj osmog aprila 2013. godine, prilikom uručenja Zlatnog ordena za zasluge, u kojoj poručuje da su Srbi zatvorenici zapadnog sveta koji nema vrednosti, što smatra velikom nepravdom.22 Handke poručuje: „Za mene ova zemlja nije u budžaku Evrope, kako se kaže. Balkan je, u suštini, mnogo više u centru nego što su to Nemačka, Španija ili Belgija. Osećam da je u Srbiji centar“ (Đorđević 2013). U intervjuu iz 1996. godine izjavio je da „Evropa koja se upravo stvara nije uspešna, jer sveopštom evropeizacijom uništava male kulture […] Jugoslavija je, za mene, bila Evropa, i to Evropa koju je vredelo stvoriti. Sada imamo jednu drugu Evropu, Evropu koju ne volim“ (Valčić-Lazović 2011: 45, 51). Drugom prilikom naglašava:

Srbi će preživeti sigurno. Oni moraju da prežive baš zato što im je učinjena najveća nepravda. U skali nepravdi svih naroda na svetu, Srbi su, uveren sam, na vodećoj listi. […] Mislim da se nikada nije dogodilo da se jednom tako pravednom narodu vrati tolikom nepravdom. Tragičnost je u tome što se nepravda pričinjena Srbima ne može prezentovati na pravi način, jer svetska javnost jednostavno ne želi da prihvati činjenicu da je Srbima tako nešto učinila. Austrijanci misle da su Srbi i dalje krivi što je pala njihova monarhija jer je Srbin ubio Franca Ferdinanda, Nemci verovatno misle da su im Srbi ostali neprijatelji zbog rata sa partizanima, ali mislim da je veliku grešku oko raspada biše Jugoslavije učinila Francuska bez čijeg odobrenja Jugoslavija nikada ne bi doživela propast. Za mene je jedan od glavnih krivaca za raspad bivše Jugoslavije Fransoa Miteran. Srbi i Francuzi su uvek bili prijatelji i među njima je vladalo veliko poverenje, ali zbog političkih i ekonomskih razloga između Nemačke i Francuske, Miteran je žrtvovao Jugoslaviju za jednu Evropu. Za Evropu kakva je sada. Za Evropu bez duše…“ (Zečević 2009).

Bob Dilan je u intervjuu za časopis „Roling Stone“ povodom izlaska svog 35. albuma Tempest govorio o muzici, politici Sjedinjenih Američkih Država, Baraku Obami, ropstvu, ali i o Srbima i Hrvatima. Legendarni rok muzičar navodi kako je osnovni problem Sjedinjenih Država to što još uvek ne žele da se odreknu sopstvene robovlasničke istorije. Pola miliona ljudi je poginulo da bi se ukinulo ropstvo, međutim rasizam i dalje istrajava, ljudi se i dalje ubijaju samo zbog boje kože.23 To je smatra on vrhunac ludila koje unazađuje svaku zemlju.

Crnci znaju da ima belaca koji nisu želeli da se odreknu ropstva. Da se ti belci pitaju, i danas bi bili pod njihovom čizmom. Ti belci ne mogu da se pretvaraju da ne znaju to. Ukoliko u vašim genima čuči neki robovlasnik ili pripadnik Kju Kluks Klana, crni ljudi to mogu da osete. Baš kao što Jevreji mogu da nanjuše nacistu, ili Srbi nekog Hrvata. Pitanje je hoće li SAD ikada moći da se reši te stigmatizacije jer je država uspostavljena na leđima crnaca. Da su se ideje ropstva ranije mogli rešiti, SAD bi danas bila mnogo naprednija i bolja zemlja“ (Gilmore 2012).

Nakon ove izjave javnost se uzburkala, posebno ona u Hrvatskoj, Radio Split je bez obrazloženja prekinuo emitovanje hita nedelje, jednu od pesama sa Dilanovog novog albuma. Cenzura je usledila samo zato što nije želeo da se zločini zaborave. Budući poreklom Jevrejin, očigledno je dobro upoznat sa ustaškim proganjanjem Srba, Jevreja i Roma u Drugom svetskom ratu, ubistvima u Jasenovcu i drugim logorima smrti. Pojedina udruženja i društvene grupe u Hrvatskoj tražile su doživotnu zabranu ulaska Dilana na teritoriju Hrvatske pa čak i njegovo hapšenje ukoliko se ipak pojavi. Udruženje „branitelja domovinskog rata“ pozivalo je na zabranu prodaje diskova, a javili su se i ekstremni zahtevi za javnim spaljivanjem diskova i ploča kultnog umetnika.

Stiv Tešić je o problemima na prostoru Balkana ali i u čitavom svetu pisao u svojim politički angažovanim esejima. Pisac, scenarista i dobitnik Oskara iz Užica, kao četrnaestogodišnjak je emigrirao u Sjedinjene Američke Države. Isprva ih je posmatrao kao zemlju mogućnosti da bi potom usledilo razočarenje i nova faza u njegovom stvaralaštvu u kojoj ga sve više zaokupljaju pogubne posledice potrošačkog društva i Novog svetskog poretka. Upravo tada odbija da piše komercijalne filmske scenarije i započinje s pisanjem svojih najznačajnijih dramskih ostvarenja. Snažno se borio da u svojim delima raskrinka i u potpunosti ogoli amerikanizaciju, koju je izjednačavao s globalizacijom, čitavog sveta. Svedoči o tome kako se u Americi jaz između bogatih i siromašnih sve više produbljuje, ali i o položaju umetnika koji ne pristaju na kompromise. Imao je jasnu viziju kriznih vremena koja predstoje i želeo je da i drugima ukaže na to. Rat u Jugoslaviji ga je dodatno pogodio i podstakao na određeni vid aktivizma. Bio je ogorčen demonizacijom Srba u američkim medijima i svoje stavove izražavao u pismima i esejima iz tog perioda, međutim nijedan od njegovih tekstova o Jugoslaviji u to vreme nije objavljen, najednom je postao nepodoban pisac, „Njujork tajms“ ga je bojkotovao. U istom duhu napisan je i posthumno objavljeni esej „Nigerizacija – Sve, a ne samo milosrđe, potiče od kuće“, koji govori o „mehanizmu nigerizacije“ koji Amerika sprovodi nad ostatkom planete pošto je na sebe preuzela ulogu da odlučuje o slobodi drugih. Tešić je esej napisao nakon što je pogledao video snimke bombardovanja bosanskih Srba koji su ga podsetili na video snimak batinanja Rodnija Kinga.24

Princip i praksa nigerizacije je danas jednostavna i funkcioniše upravo tako što označiš jedno ili milione ljudskih bića kao nehumana. Zatim kada nas oni povrede ničim drugim do samim svojim prisustvom na ovoj zemlji to proglašavamo zločinom. Međutim, kada ih mi poubijamo, ili učinimo da se osećaju bedno, onda to i ne predstavlja neki poseban događaj. Problem sa kojim se danas suočavamo jeste od Amerike sponzorisana nigerizacija i podela čitavog sveta na dve grupe: dobri beli ljudi kao što smo mi, s našim divnim Mek-vrednostima, i s druge strane oni koji ne žele da budu poput nas, crnčuge širom sveta (Afroamerikanci, Indijanci, Iračani, Meksikanci, Kubanci, Srbi, Vijetnamci…). Poražavajuća posledica nigerizacije, naglašava Tešić, jeste da nakon što je jednom primenjena, nakon što jednom etiketiraš ljude kao nehumane, proces se širi u nedogled. Više ti nije potrebna aktivna podrška građana da bi se čitava stvar održavala, potrebna je samo da bi se zaustavila. Međutim, društveni i politički aparat koji u sebe implementira ovakvu praksu pretvara se u našoj svesti u automatski mehanizam nigerizacije i to upravo našom indiferentnošću prema čitavom procesu. Amerika je nametanje ekonomskih sankcija usavršila najpre kod kuće, na sopstvenom narodu, u getoima po obodima gradova i indijanskim rezervatima, stvoriviši tako koncentracione logore ekonomske vrste, pa ih je tek onda izvezla Iraku, Kubi i Srbima. Tako, kada na hiljade Iračana, Kubanaca i Srba umre zbog nedostatka osnovnih medicinskih sredstava i nege usled ekonomskih sankcija, nismo ni najmanje dirnuti jer su oni crnje, a naučili smo da nas ne interesuje šta se događa crnjama širom sveta.25 Na kraju dolazi do identičnog zaključka na koji nas je uputio i Bob Dilan, a to je da je Amerika od prvih kolonizacija naovamo negovala rasizam i nasilje koje se onda raširilo po čitavom svetu. Nigerizacija je nuklearna fuzija koja Ameriku održava i navodi da podstiče nerede širom planete (Tesich 1995). U istom tekstu Tešić zaključuje:

Hladni rat sa Sovjetima je završen. Treći svetski rat vodi se protiv onih koje zovemo narodima Trećeg sveta, ili koje bombardujemo i namećemo im sankcije dok to ne postanu Rat koji ima za cilj nigerizaciju ostatka sveta je otpočeo. Počeo je kod kuće još mnogo pre“ (Ibid.).

O antisrpskoj hajci dirigovanoj sa Zapada, američka novinarka i filolog, Dajana Džonston, piše u knjizi Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada gde na osnovu proverenih informacija i podrobne analize raspravlja o jugoslovenskoj krizi i sukobima koji se u vodećim medijima prikazuju u iskrivljenom svetlu. Poput Stiva Tešića, autorka insistira na činjenici da su Srbi izloženi izuzetno intenzivnoj kampanji rasne mržnje posebno u zemljama NATO alijanse (v. Džonston 2004: 20).

Vladislav Jovanović (2012:15), u knjizi Zločin u ratu – genocid u miru, navodi kako umesto da se čelnici NATO-a izvine Srbiji i nadoknade makar materijalnu štetu, oni je uporno primoravaju da se pridruži Atlantskom paktu, baveći se pritom njenom unutrašnjom politikom i vršenjem pritiska da se donošenje takve odluke ubrza.26 Iz depeša američke ambasade Beogradu, koje je objavio Vikiliks, jasno je da se od srpskih simpatizera SAD, političara, analitičara, traži da narodu preoblikuju svest tako da što je moguće pre zaboravi NATO agresiju i prihvati ideju da je budućnost Srbije u NATO-u. Autor, takođe, ističe:

Toliko nepoštovanja i osporavanja prava žrtve bombardovanja na hladnoću osećanja prema agresoru nije zabeleženo u istoriji međunarodnih odnosa od kraha Drugog svetskog rata naovamo. Međutim, ‘kvaka 22’ nije samo u bezobzirnosti manira agresora već u njegovom paklenom političkom cilju da se žrtva natera na priznanje da je agresija bila potrebna i da, ulaskom u NATO, ona čak bude zahvalna što ju je ‘Milosrdni anđeo’ milosrdno bombardovao i pomogao joj da nađe put spasenja, tj. bezbednog života u najmoćnijoj vojnoj organizaciji u istoriji sveta! Psihijatri bi možda rekli da ima nečeg frojdovskog u toj apoteozi okrutnosti agresora prema žrtvi. Izgleda da naslada u patnji drugoga nije odlika samo izvitoperenih pojedinaca već i makijavelističkih država i vojnih organizacija, kojima cilj opravdava sredstvo“ (Ibid.: 16).

Najzad potrebno je pomenuti i Noama Čomskog, čuvenog lingvistu i jednog od najuticajnijih intelektualaca epohe istrajnog u borbi protiv evroatlantskog imperijalizma. U intervjuu koji su sa njim vodile prof. Ljiljana Bogoeva Sedlar i Biljana Đorović, Čomski je govorio o moći zapadnog informacionog sistema koji se ponaša poput neprobojnog štita ne dopuštajući bilo kakvu opozitnu informaciju od one zvanično proklamovane. U tom medijskom krugu obmane, svojevrsnom circulus vitiosus-u, veliki uticaj imaju zapadni intelektualci. S tim u vezi, analizirajući odnos Zapada prema Srbiji Čomski zaključuje:

U slučaju Kosova i bombardovanja Srbije izuzetno je teško, ako ne i nemoguće izneti i najelementarnije činjenice, pa i one koje postoje u dokumentaciji Stejt-departmenta i NATO. Odnos prema Srbiji postao je deo religiozne fundamentalističke doktrine o humanitarnoj intervenciji: prvi put se NATO direktno ‘suprotstavio genocidnoj politici, sprečivši smrt i patnje velikog broja kosovskih Albanaca’. To zvanično obrazloženje upakovano ne slučajno u sintagmu ‘Milosrdni anđeo’, dobilo je status doktrine hrišansko-evangelističkog tipa, a svaka trunka sumnje smesta se doživljava kao jeres. I takav tretman prema ovoj skorijoj istoriji ima isti status kao kreacionistička doktrina kod evangelista: o njoj se ne može raspravljati jer nema mesta raspravi. Bilo kakav napor da čovek iznese i najelementarnije, na činjenicama zasnovane dokaze o bombardovanju nailazi na veliki otpor. A najvažniji dokaz došao je od zvaničnika Klintonove administracije, zamenika državnog sekretara Strouba Talbota, koji je u vreme bombardovanja Srbije bio jedan od ključnih ljudi Stejt-departmenta za istočnoevropske poslove. On je pre godinu dana podržao knjigu svog saradnika Džona Norisa rečima: ‘Ako želite da znate šta se tamo dogodilo, treba da pročitate ovu knjigu’. A šta je Džon Noris u njoj napisao? Napisao je bombardovanje Kosova i Srbije nije bilo motivisano nikakvim humanitarnim razlozima, već je razlog bio taj što Srbija nije izvela željene socijalno-ekonomske reforme. Srbija je bila poslednje mesto u Evropi na kome nije prihvaćen opštevažeći kosenzus koji je dolazio iz Vašingtona. Zato je bila bombardovana“ (Bogoeva Sedlar, Đorović 2012: 69,70).

Očigledno je da pored poražavajućih primera intelektualaca sa Zapada koji se pridružuju antisrpskoj kampanji, postoji srećom i druga struja autora i naučnika iz gotovo svih oblasti, koji znaju istinu i koji se ne ustručavaju da je glasno izreknu u svojim nastupima, tekstovima, intervjuima, čak i po cenu anateme koja nakon takvih izjava često usledi. Međutim, činjenica je da nametnuti kompleks niže vrednosti danas olako prihvatamo. Često nam je potreban neko izvan geta u koji su nas zatvorili, a sa kojim smo se gotovo srodili toliko da ga često i ne primećujemo, da nas podseti na nepravdu koja nam je naneta, ali i na sopstveni nemar. Srbija je danas, u XXI veku, hteli to da priznamo ili ne, nezvanična kolonija zapadnih sila koja, za razliku od ranijih okupacija kada je uvek pružala žestoki otpor, sada pomireno i skrušeno čeka i još moli od kolonijalne majčice Evropske unije da je primi pod svoje skute. Imao je pravo Ljubomir Micić kada je svojevremeno pozivao Srbe da se trgnu iz letargije koja ih je danas gotovo sasvim obuzela:

Zato otvorite dobro oči, uspavani i obmanuti: Srbi! Od pospanosti jednog naroda do njegovog poraza nije dalek put“ (Micić 2013: 123).

 

Jelena N. Arsenijević Mitrić – Srbi kao varvari Evrope u diskursu pojedinih teoretičara postkolonijalizma, TERRA AMATA VS. TERRA NULLIUS: Diskurs o (post)kolonijalizmu u delima B. Vongara i Ž. M. G. le Klezioa.

 

Literatura

Baba 2004: H. Baba, Smeštanje kulture, Beograd: Beogradski krug.
Badiou, Alain. On the War against Serbia. <https://madzoski.wordpress.com/2014/03/25/alain-badiou-on-the-war-against-serbia-who-strikes-whom-in-the-world-today/>. 12. 03. 2015.
Bauman 2000: Z. Bauman, Scene and Obscene: Another Hotly Contested Opposition, Third Text, 51, Summer. pp. 5-15.
Berdžer 2012: Dž. Berdžer, Dži, u: Ljiljana Bogoeva-Sedlar i Jelena Arsenijević Mitrić (ured.) Lipar, godina XIII, broj 49, sveska 2 (Književnost i aktivizam), Kragujevac: Univerzitet u Kragujevcu.
Bogoeva Sedlar, Đorović 2012: Lj. Bogoeva Sedlar, B. Đorović , Noam Čomski: Odnos prema Srbiji postao je deo religiozne fundamentalisitičke doktrine o humanitarnoj intervenciji, u: Biljana Đorović, Atlantis protiv Levijatana, Beograd: Catena Mundi.
Božić 2004: M. i S. Božić, Trešnjevičani u ustanku (Pismo braće Božić iz Australije), u Radomir P. Milošević i Radiša M. Stojanović (ured.), Sretenjska svitanja: Orašac 1804-2004, Aranđelovac: Narodna biblioteka „Sveti Sava“.
Valčić-Lazović 2011: N. Valčić-Lazović, Peter Handke, Da bih bolje ćutao, pišem, u: Sve što (ne)kažem pogrešno je: savremeni svetski pisci / razgovore vodila Neda Valčić-Lazović, Beograd: JP Službeni glasnik i RDU Radio-televizija Srbije.
Vongar 2005: B. Vongar, Bilma, Aranđelovac: Centar za kulturu i obrazovanje opštine Aranđelovac.
Vongar 2010: B. Vongar, Dingovo leglo, Beograd: Jasen.
Vongar 2011: B. Vongar, Raki, Beograd: Jasen
Vuković 2009: S. Vuković, Etika zapadnih medija: antisrpska propaganda devedesetih godina XX veka, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Gilmore, Mikal. Bob Dylan Unleashed: A Wild Ride on His New LP and Striking Back at Critics. September. Rollingstone. 2012.<http://www.rollingstone.com/music/news/bob-dylan-unleashed-a-wild-ride-on-his-new-lp-and-striking-back-at-critics-20120927?page=3>.11. 06. 2013.
Guskova 2012: J. Guskova, Kad bi Rusija izdala maršala Žukova Međunarodnom tribunalu?; Balkanska kriza: posledice i pouke za slovenski svet, Letopis Matice Srpske, god. 188., knj. 489, sv. 6. Jun 2012., Novi Sad.
Guskova 2014: J. Guskova, Kosovo i Metohija: rat i uslovi mira, Kosovska Mitrovica: Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini.
Đorđević, B. Peter Handke: čistota još diše u Srbiji. Novosti. 9. April. 2013. <http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:428592-Peter-Handke-Cistota-jos-dise-u-Srbiji>.15. 06. 2013.
Zečević, D. Handke: Evropa je ostala bez duše. Novosti.15. oktobar 2009., <http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:254188-Handke-Evropa-je-ostala-bez-duse>. 15. 06. 2013.
Igo, Viktor. Za Srbiju. <http://www.scribd.com/doc/19596432/Viktor-Igo-Za-Srbiju>.17. 06. 2013.
Jang 2013: R. Jang, Postkolonijalizam: sasvim kratak uvod, Beograd: Službeni glasnik.
Jovanović, Petković, Čikarić 2012: V. Jovanović, S. Petković, S. Čikarić, Genocid u ratu – zločin u miru, Beograd: Službeni glasnik.
Klark 2014: K. Klark, Mesečari: kako je Evropa krenula u rat, Smederevo: Heliks.
Kristeva, Julia. Bugarska moja patnja. Odjek. Jesen/Zima 2012. <http://www.odjek.ba/?broj=28&id=15>.11. 07. 2013.
Laqueur, Thomas.Some Damn Foolish Thing. London Review of Books.Vol. 35 No. 23.December, 2013. pp. 11-16. <http://www.lrb.co.uk/v35/n23/thomas-laqueur/some-damn-foolish-thing>.06. 03. 2015.
Lewis, Paul.The doctor at the heart of Kosovo’s organ scandal.The Guardian.17. December. <http://www.theguardian.com/world/2010/dec/17/kosovo-medicus-organ-clinic>.11. 06. 2013.
Miladinović, Ivan. Ko pali knjige paliće i ljude. Politika. 3.02.2013. <http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Ko-pali-knjige-palice-i-ljude.lt.html>.10. 02. 2013.
Mitrinović 1991a: D. Mitrinović, Sabrana djela II, Sarajevo: Svjetlost.
Mitrinović 1991b: D. Mitrinović, Sabrana djela III, Sarajevo: Svjetlost.
Micić 2013: Lj. Micić, Manifest srbijanstva, u: Daj nam Bože municije, Catena Mundi: Beograd.
Parenti 2000: M. Parenti, To Kill a Nation: The attack on Yugoslavia, London, New York: Verso.
Pildžer 2008: Dž. Pildžer, Akt ubistva, Z Magazin Balkan, br. 5, FreedomFight: Beograd
Pinter, Harold. Nato Bombing of Serbia and the war in Kosovo. 8th April. 1999. <http://www.haroldpinter.org/politics/politics_serbia.shtml>. 14. 06. 2013.
Said 1999: E. Said, Izdaja intelektualaca, Reč, 1/55, 1999., str. 125-127., Beograd: Fabrika knjiga.
Tempest, Matthew.Pinter: I won’t be silenced.The Guardian. 3 August 2001.
<http://www.guardian.co.uk/politics/2001/aug/03/comment.pressandpublishing>. 14. 06. 2013.
Tesich, Steve.Letter to the New York Times.February 24. 1993. <http://www.srpska-mreza.com/tesich/to-nyt.htm>.12. 06. 2013.
Tesich, Steve. Niggerization, Everything, not just charity, begins at home. 1995. <http://www.srpska-mreza.com/tesich/atHome.htm>. 11. 06. 2013.
Tiobold 2000: J. Theobald, Media Discourse and Balkan Wars, Third Tekst, 51 Summer, pp. 97-108.
Todorov 2010: C. Todorov, Strah od varvara, Beograd: Karpos.
Todorova 22006: M. Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd: Biblioteka XX vek, Krug.
Ćosić 2011: D. Ćosić, U tuđem veku, Beograd: Službeni glasnik.
Džonston 2005: D. Džonston, Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada, Beograd: IGAM

Izvor:
„Srbi kao varvari Evrope u diskursu pojedinih teoretičara postkolonijalizma“, Srpski jezik, književnost, umetnost: zbornik radova sa IX međunarodnog naučnog skupa održanog na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu (24-25. X 2010) Knj. 2, Rat i književnost, / [odgovorni urednik Dragan Bošković], str. 401-425.
„Srbi kao varvari Evrope u diskursu pojedinih teoretičara postkolonijalizma“ u: Jelena Arsenijević Mitrić, TERRA AMATA VS. TERRA NULLIUS: Diskurs o (post)kolonijalizmu u delima B. Vongara i Ž. M. G. le Klezioa, FILUM, Kragujevac, 2016. str. 504-542

 


  1. Utopijsku ideju o ujedinjenoj Evropi (Savezu evropskih republika), uoči Prvog svetskog rata, negovao je i srpski pesnik i filozof Dimitrije Mitrinović. U svojim tekstovima, u duhu ekspresionističke poetike, propagirao je antimilitarizam i bratstvo evropskih naroda za koje se nadao da će u budućnosti delovati udruženo:

    Drugo, istinsko rešenje opštečovečanskih kulturnih problema, produbljenje Evrope dostojne sopstvene čovečnosti, nije mogućno sve dok ne prestane samoubijanje Evrope u uzajamnim borbama i stalnoj opasnosti od rata. Narodi Evrope moraju se zbratimiti jedni s drugima, kao i celina Evrope sa slovenskim svetom, sa Rusijom, Zapadnim Slovenima i Južnim Slovenima; svi pokreti u Zapadnoj Evropi i slovenskom svetu, koji tragaju za sutrašnjicom, sva kulturna stremljenja što uzvisuju arijsko i svetsko čovečanstvo, moraju se na mogućan način ujediniti i kroz zajedničku borbu učiniti uspešnim“ (Mitrinović 1991a: 197).

    U članku objavljenom u britanskom magazinu New Age (22. 09. 1921.) kritikovao je evropski kolonijalizam i rasizam kao destruktivnu politiku Evrope (v. Mitrinović 1991b: 107-108). Verovao je ne samo u ideju ujedinjenja Evrope već i u mogućnost pomirenja čitavog čovečanstva, tako u pismu belgijskom pesniku Emilu Verharenu piše:

    Vreme je da se sve rase i klase, sve države i svi kontinenti počnu ujedinjavati u sveobujimanju čovečanstva i sveta u razdavanju, razlivanju užega života u širi. […] Pakleni rat bio je samoubistvo kapitalističkog društva i požar rasnih mržnji. Novi pacifizam mora biti akcija za međusobno upoznavanje i mešanje nacija; pravi pacifizam mora doneti, osim pravde narodima i pravdu u društu“ (Mitrinović 1991a: 243, 244).  

  2.  Petog decembra 2012. godine, Srbija mu se zvanično odužila dodelivši mu Orden srpske zastave trećeg stepena za naročite zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa između Srbije i Francuske.  

  3. Fotografija je dostupna na: http://www.srbijadanas.net/godisnjica-bestijalnog-nato-bombardovanja-srbije/, pristupljeno 02. 05. 2014.  

  4. Fotografija je dostupna na: http://www.rts.rs/page/stories/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8+%D1%80%D0%B0%D1%82/story/2216/Srbija+u+Velikom+ratu/1527257/Be%C4%8D%3A+%22Srbija+mora+da+umre!%E2%80%9C.html, pristupljeno 04. 03. 2015.  

  5.  Slobodan Vuković o pomenutoj problematici piše u studiji Etika zapadnih medija (2009) u okviru koje se posebno bavi antisrpskom propagandom devedesetih godina XX veka (v. Vuković 2009: 253-277).  

  6. Bivši esesovac Gras je iste 1999. godine (kada mu je dodeljena i Nobelova nagrada), 26. marta, dva dana nakon početka bombardovanja Srbije, u Gradskoj biblioteci u Lajpcigu, u okviru sajma knjiga, izjavio kako je bilo krajnje vreme za vojnu intervenciju protiv režima u Srbiji.  

  7. Termin koji je usko vezan za postkolonijalizam, a postao je aktuelan u toku Hladnog rata i to da opiše zemlje koje nisu bile privržene ni kapitalističkom NATO bloku (Sjedinjenim Američkim državama i zapadnoj Evropi, koje su predstavljale, takozvani, Prvi svet), ali ni Sovjetskom bloku i Kini (kao reprezentima, takozvanog, Drugog sveta). Ovakva terminologija delila je ljude na tri grupe na osnovu socijalnih, ekonomskih i političkih faktora. Treći svet (termin je prvi upotrebio francuski demograf Alfred Sovi 1952. godine), danas „zemlje u razvoju“, većinom bivše kolonije, su zapravo činila tri kontinenta – Latinska Amerika, Azija i Afrika, „nesvrstane“ (naziv je skovao indijski diplomata i državnik V. K. Krišna Menon koji je u Ujedinjenim nacijama, 1953. godine prvi put upotrebio ovaj termin) nacije, nove nezavisne nacije, koje su pretrpele kolonijalne vladavine. Na skupu u Bandungu, u Indoneziji, 1955. godine, 29 afričkih i azijskih zemalja pokrenulo je Pokret nesvrstanih, međutim, prva zvanična konferencija održana je šest godina kasnije, od prvog do šestog septembra u Jugoslaviji, kada je usvojena Beogradska deklaracija. Prisustvovali su predstavnici 25 zemalja (11 iz Azije i Afrike) zajedno sa Jugoslavijom, Kubom i Kiprom. Reč je međunarodnom pokretu koji kao svoje primarne ciljeve navodi – a oni su istaknuti još u Havanskoj deklaraciji iz 1979. godine – nacionalnu nezavisnost, suverenitet, teritorijlni integritet i bezbednost nesvrstanih zemalja u njihovoj borbi protiv imperijalizma, kolonijalizma, neokolonijalizma, aparthejda, rasizma, uključujući i cionizam i sve oblike strane agresije, okupacije, dominacije, mešanja ili hegemonije, kao i protiv blokovske politike.
    http://cns.miis.edu/nam/documents/Official_Document/6th_Summit_FD_Havana_Declaration_1979_Whole.pdf, pristupljeno 10. 04. 2014. Pokret je okupljao više od polovine stanovništva planete, većinu vlada na svetu i gotovo dve trećine zemalja članica Ujedinjenih nacija, među kojima su se isticale Jugoslavija, Egipat, Južna Afrika, Indija, Kuba. Ideja nesvrstanih je bila jedna od najvažnijih posleratnih tekovina. Zemlje pripadnice su se zalagale za očuvanje nezavisnosti, borbu protiv siromaštva, ekonomski razvoj, suprotstavljanje kolonijalzmu, imperijalizmu i neokolonijalizmu. Poslednjih godina pokret se oštro suprotstavio invaziji na Irak i takozvanom ratu protiv terorizma kritikujući američku dominaciju u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama. Petog septembra, 2011. godine, u Beogradu je održan dvodnevni ministarski sastanak povodom pedeset godina od osnivanja Pokreta, učestvovalo je 113 zemalja koje danas čine dve trećine čovečanstva, bila je to dobra prilika za Srbiju da se podseti nekadašnjih vremena i uticaja koje je imala na druge narode za razliku od današnje situacije kada je ona samo posmatrač u okviru pokreta, ne i član. Na sastanku se govorilo o prošlim vremenima, ali i o situaciji u globalizovanom svetu danas, o savremenim ekonomskim i političkim problemima. Još jednom je ukazano na potrebu da se prilike u svetu menjaju, da se uspostavi mir neophodan za ravnopravno postojanje različitih kultura, vera i nacija, kao i da se svima omogući preko potrebni razvoj. Dostupno na: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:343954-Nesvrstani-u-Beogradu-Svetu-treba-vise-pravde, pristupljeno 10. 04. 2014  

  8. Ljiljana Bogoeva-Sedlar je 2012. godine prisustvovala Samitu nesvrstanih u Teheranu i tim povodom, u tekstu „Beleška sa 16. Samita nesvrstanih u Teheranu: „Srbijo, pridružite nam se. Toliko nam nedostajete!“, naglasila je da su u Teheranu govornici često spominjali baš Jugoslaviju: „najpotresnije od svih potpredsenik Zambije, Gaj Skot. Ovaj beli predstavnik zemlje crnog kontinenta rekao je da je Zambija decenijama kažnjavana zato što je podržavala sve pokrete za oslobađanje i dekolonizaciju Afrike (posebno Rodezije, Angole, Mozambika). U tome, kazao je Skot Zambija nikada ne bi uspela da nije bilo velikog prijateljstva između predsednika Keneta Kaunde i Maršala Tita i Jugoslavije. Afrika tu pomoć u borbi za slobodu nikada neće zaboraviti. Iako Jugoslavije više nema, Gaj Skot je svoj govor na 16. Samitu Nesvrstanih završio rečima: ‘Srbijo, pridružite nam se. Toliko nam nedostajete!’“ (Bogoeva Sedlar 2012). Na samitu je, takođe, ističe autorka: „podržana Palestina, osuđeno kršenje međunarodnog prava, iskazano neslaganje sa sankcijama licemerno uvedenim Kubi, Iranu, Belorusiji, Siriji, ukazano na sramno stvaranje ratom i ekološkim katastrofama raseljenih lica i izbeglica, 80% od kojih su sa domaćeg terena, sa teritorija Bliskog Istoka. Insistiralo se na demokratizaciji Ujedinjenih nacija, preko reforme ili potpunog ukidanja Saveta bezbednosti; ukazivalo se na nemoć i besmislenost deklaracija koje se iz godine u godinu izglasavaju o ukidanju embarga Kubi ili o nezakonitosti zida (dva puta višeg i mnogo kolometara dužeg od Berlinskog) koji Izrael podiže u Palestini. Skrenuta je pažnja na nade koje se polažu u konferenciju o međunarodnom pravu i zakonima (the Rule of Law at the National and International Levels), koja 24. septembra treba da se održi za vreme 67. zasedanja Generalne skupštine. Predsednik Ugande, Museveni, govorio je prvog dana samita o apsurdu demokratije koju velike sile (SAD i NATO) uteruju bombama (Bombing for Democracy); podržavajući predlog o razoružanju predsednik Palestine, Mahmud Abas, govorio je o Hirošimi koju je lično posetio i o opomeni koju taj grad predstavlja svima koji imaju nuklearno oružje i njime prete susedima. Premijer Butana insistirao je na sreći koja treba da bude merilo uspešnog života, nasuprot novcu i ‘uspehu’ onako kako ih, kao izvor sreće, definiše Zapad. Hvaljena je Kuba zbog solidarnosti koju dosledno nastavlja da pokazuje prema sviim narodima koji ne odustaju od borbe za nezavisnost, pravdu i slobodu. […] Bilo je dobro podsetiti se u Teheranu da zemlje članice Pokreta nesvrstanih predstavljaju dve trećine članstva Ujedinjenih nacija i da, zajedno sa zemljama posmatračima (Brazil, Kina) i gostima (Rusija) zastupaju ogromnu većinu čovečanstva. Po demokratskim principima u koje se zaklinju (ili bolje rečeno iza kojih se zaklanjaju) velike svetske birokratije, uključujući i Ujedinjene nacije, volja članica Pokreta nesvrstanih, globalne većine, mogla bi radikalno da promeni svet i rehabilituje istinu. Na 16. Samitu sve zemlje članice založile su se za budućnost bez nuklearnog naoružanja ali i za svima dozvoljeno korišćenje nuklearne energije u mirnodopske svrhe. Vreme će pokazati da li će ovoj demokratki izraženoj volji većine, velike sile (takozvane kolevke demokratije), dozvoliti da zaživi. […]. Pokret nesvrstanih bio je i treba da ostane nešto sasvim drugo – alternativa u koju i danas vredi investirati i na kojoj, sa ostalim zemljama sveta, treba raditi“ (Bogoeva Sedlar 2012).  

  9. Fotografija je dostupna na: http://perpetuum-m.blogspot.rs/2014/02/dan-narodne-biblioteke-srbije.html, pristupljeno 09. 09. 2014.  

  10. Tadašnji rektor Đorđe Stanojević napravio je seriju fotografija koje dokumentuju razaranje Univerziteta. Njegova fotomonografija Le bombardement de l’Université de Belgrade (Bombardovanje Beogradskog univerziteta) objavljena je u Parizu 1915. godine. Fotografije su dostupne na: http://ubsm.bg.ac.rs/cirilica/dokument/2286/le-bombardement-de-luniversit-de-belgrade  

  11. Dokumenti koji potkrepljuju ove tvrdnje dostupni na: http://www.vidovdan.org/arhiva/article740.html, pristupljeno 10. 06. 2013.Dostupno na: http://www.srpska-mreza.com/Kosovo/events-1998/articles.html, pristupljeno 11. 06. 2013  

  12. Da ironija bude veća, Bernar Kušner, nekadašnji francuski ministar, albanski pokrovitelj sa Zapada naručilac je filma Zarobljenik (Yann Gozlan 2010) koji Srbe predstavlja kao zločince, a Albance kao žrtve trgovine organima, potpuno suprotno izveštaju Saveta Evrope koji je sačinio Dik Marti. Dostupno na:<http://www.pressonline.rs/info/politika/170223/bernar-kusner-narucio-film-o-srbima-koljacima.html.>, pristupljeno 10. 06. 2013.  

  13. O trgovini organima na Kosovu vidi dokumentarni film Miloša Milića Anatomija zločina (2012) Dostupan na: <http://www.youtube.com/watch?v=yYgj4JH-_Ag, >pristupljeno 10. 06. 2013.  

  14.  Na Istorijskom institutu SANU, 8. oktobra 1999. godine, održana je nučna konferencija posvećena njegovom nečuvenom prekrajanju istorije. Tekstovi su objavljeni 2000. godine u zborniku pod naslovom Odgovor na knjigu Noela Malkolma Kosovo. Kratka istorija, Dostupno na:< http://www.kosovo.net/nmalk.html>, pristupljeno 10. 06. 2013.  

  15. Fotografije su dostupne na: <http://srbin.info/2015/01/08/pogledajte-naslovne-strane-lista-sarli-ebdo-pred-bombardovanje-srbije-1999-foto/>, pristupljeno 20. 01. 2015.  

  16. Milici Rakić i Lindi Bilčić „koja je često pominjala devojčicu iz Batajnice, smrtno pogođenoj raketom u vreme američkog i NATO bombardovanja Srbije, odnosno ‘humanitarnog’ rata 1999. godine“ (Vongar 2005: 74) Vongar je posvetio pesmu Novo sazvežđe: „Dok dole na zemlji ljudi spavaju / ti kazuješ obližnjim zvezdama o devojčici koja / nije imala kad da nauči šta je to osiromašeni uranijum / ili da izgovori reči ‘kolateralna greška’. / Devojčica jedva da je i znala da sedi na noši / sričući još uvek jednostavne pesmice dečje / kad se obrušiše na sigurni dom njenih roditelja“ (Ibid.).  

  17.  Nije reč o fikciji, o turskom hirurgu glavnom u trgovini organima na Kosovu svojevremeno je, nazvavši ga skandalom, izveštavao i Gardijan (v. Lewis 2010).  Dostupno na: http://www.guardian.co.uk/world/2010/dec/17/kosovo-medicus-organ-clinic, pristupljeno 11.06. 2013.  

  18. Fotografija je dostupna na: http://brzava.blogspot.com/2013/03/nato-bombardovanje-1999zvanicno.html, pristupljeno 11. 06. 2013.  

  19. Guskova je 2014. godine objavila studiju posvećenu kosovskom pitanju Kosovo i Metohija – rat i uslovi mira. O knjizi je govorila na obeležavanju petnaestogodišnjice od NATO agresije, 24. marta 2014. godine, na konferenciji pod nazivom „Globalnim mirom protiv globalnog intervencionizma i imperijalizma“ u organizaciji Beogradskog foruma za svet ravnopravih. Dostupno na: http://www.youtube.com/watch?v=AEADxV_1ERI, pristupljeno 10. 04. 2014. U pomenutoj studiji autorka navodi kako su „Amerikanci dugo planirali vojnu intervenciju u Jugoslaviji i to tako da ništa nije moglo da je izmeni ili spreči. Sve ostalo bilo je dobro izrežirani scenario: i Račak, i Rambuje, i Pariz, i ultimatum Ričarda Holbruka. Bombardovanje bi neizostavno usledilo, ma kako da su se odvijali događaji. Kako bi se neupućeno svetsko javno mnjenje ubedilo u opravdanost i neophodnost vojne intervencije predstavljena mu je sledeće slika: surovi Srbi, koji se brutalno obračunavaju s albanskim civilima, krivi su za prekid pregovora i zbog toga zaslužuju da budu kažnjeni“ (Guskova 2014: 177).  

  20. Fotografija je dostupna na: http://expresszeitung.ch/redaktion/geopolitik/europa/nato-bombenkrieg-%6099-der-unsichtbare-tod-darf-nicht-thematisiert-werden, pristupljeno 04. 03. 2015.  

  21. Prevod naslova je Dovesti Srbe u red, međutim, ne može nam promaći očigledna aluzija ‒ izbacivanjem slova „e“ i dodavanjem slova „l“ od engleske reči heel dobija se hell (eng. pakao). Fotografija je dostupna na: http://content.time.com/time/covers/0,16641,19950911,00.html, pristupljeno 14.03. 2016.  

  22. Dostupno na: http://www.nspm.rs/hronika/peter-handke-srbe-je-uhapsio-svet-koji-nema-vrednosti-vi-ste-zatvorenici.html, pristupljeno 10. 10. 2013.  

  23. Mnoge Dilanove pesme bave se ovom tematikom. Između ostalog napisao je baladu o Emetu Tilu, četrnaestogodišnjem crnom dečaku iz Čikaga, koji je 1955. godine linčovan u Misisipiju. Njegove ubice su oslobođene što je izazvalo masovne proteste kojima je započeta borba za prava crnaca u Americi. Eme Sezer, u pesmi …O stanju nacije, takođe se obraća Emetu Tilu i milionima obaspravljenih i poniženih crnaca. Prevod pomenute pesme na srpski upriličila je prof. Ljiljana Bogoeva-Sedlar u tematskom izdanju Lipara (koji je i priredila) / Književnost i aktivizam (Lipar XIII /49 / 2 / 2012, str. 227-229 ).  

  24.  Rodni King je Afroamerikanac kojeg su 1991. godine, u Los Anđelesu, mučki pretukla četiri bela policajca, nakon što su ga izvukli iz kola zbog prekoračenja brzine. Batinanje je snimio jedan od stanara obližnje zgrade. Nasilje nad njim bilo je okidač za višednevne proteste i nemire u gradu. King je tada postao simbol rasnih sukoba u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako su mu naneli teške telesne povrede krivci su nakon godinu dana oslobođeni.  

  25. Zahvaljujući njegovoj sestri, takođe spisateljici, profesorki Nađi Tešić njegovi eseji dostupni su na internet strani http://www.srpska-mreza.com/tesich/steve.htm., pristupljeno 04. 09. 2013.  

  26. Tome u prilog svedoči i informacija da je 31. marta 2015. godine u Skupštini Republike Srbije održana sednica Parlamentarne skupštine NATO, ali i činjenica da se Kancelarija NATO-a nalazi u zgradi Ministarstva odbrane Republike Srbije.  

Ostavite komentar