Dani Wadada Nabudere – Neokolonijalizam u uslovima multilateralnog imperijalizma

U glavi IX-XI razmotrili smo kako je monopolski kapital podelio svet radi iznalaženja mogućnosti za izvoz finansijskog kapitala, zadobijanje izvora sirovina i otkrivanja damping tržišta za svoju jeftinu robu. Jedini podstrekač svih ovih delatnosti  je bio finansijski kapital. Prilikom iznalaženja mogućnosti za izvoz kapitala, finansijska oligarhija posmatra taj kapital kao „višak“ isključivo u tom smislu da se on može korisno upotrebiti samo u kolonijama, a ne zato što ga „ima isuviše u metropoli. Ideja o prezasićenosti kapitala ne pripada Marxu, već klasičnim buržoaskim i drugim ekonomistima dvadesetog veka.

Kao što smo videli, pitanje jeftine hrane i jeftinih sirovina i drugih materijala, postalo je od vrhunskog značaja za monopolski kapitalizam, do čega je došlo do pritiska na kolonije. Pošto se do ovih proizvoda nije moglo doći na jeftin način „u centru“, oni su se morali dobiti iz kolonija. U metropoli je monopolsko vlasništvo nad zemljom osiguravalo  zemljoposednicima apsolutnu i diferencijalnu rentu, što se nije poklapalo sa profitnom stopom industrijskih kapitalista, i sprečavalo na taj način kapitalna ulaganja u zemlji. Takvo stanje je doprinosilo povećanju nadnica i još više poskupljivalo proizvodnju sirovina, tamo gde je ona bila moguća.

Finansijska oligarhija je nastojala da to prevaziđe time što je neposredno „posedovala“ zemlju u kolonijama, gde nije bilo kapitalističkih, monopolskih zemljoposednika. U većem delu Afrike, zbog dugogodišnje trgovine robljem, zemlja je uglavnom bila slobodna, a cena joj je gotovo bila ravna nuli. U drugim oblastima, gde su postojali feudalni i polufeudalni zemljoposednici, ovi su se lako pokoravali zakonima kapitalističkog načina proizvodnje, iako u nešto sputanom obliku; zbog svog oslabljenog položaja, zemljoposednici su se lako potčinjavali kontroli finansijke oligarhije, koja je kroz razne mehanizme koristila prednosti zaostalog društvenog uređenja.

Najvažnije je, međutim, da je jeftine radne snage bilo u izobilju – lako je bilo skrenuti je s proizvodnje za opstanak, na rad za nadnicu. To se moglo postići jedino osnivanjem kolonijalne države, u kojoj je raznim prinudnim merama nepokoreno seljaštvo, primorano na rad. Za ovu radnu snagu u izobilju, koja je delimično mogla da opstane na proizvodima svojih imanja, nadnice su morale biti niske, jer su vrednost rada određivali troškovi života i reprodukcije. Ovde je seoska privreda pomogla finansijskoj oligarhiji da održi vrednost radne snage na niskom nivou.

U tome je bila tajna kolonijalne eksploatacije. Ona se produžavala, u izmenjenim uslovima , i u neokolonijalizmu. U doba multilateralnog imperijalizma, finansijska oligarhija sprovodi eksploataciju putem moći finansijskog kapitala koji se izvozi u te zemlje. Iako neokolonija može koristiti socijalističku pomoć, koja ima izvestan značaj, ta se pomoć obično koristi za osnivanje državnih preduzeća u njoj i na taj način, na kraju, pomaže monopolima u njihovim eksploatatorskim akcijama. U takvim uslovima je i neokolonijalistička eksploatacija postala činjenica „nacionalne nezavisnosti“. Neokolonija ostaje monopol koji štiti finansijska oligarhija celokupnog imperijalističkog sveta.

Pažnju privlači činjenica da je u posleratnom periodu došlo do osetnog pada poljoprivrednih proizvoda u odnosu na proizvodnju minerala i petroleja. Neki su to pripisali strukturnim promenama, nastalim zbog „naučne i tehnološke revolucije“ koju je izazvalo „takmičenje između dva svetska sistema“. Kao što smo ranije napomenuli ovaj tehnološki razvoj je bio korišćen kao oružje za kontrolu sirovinskih resursa i tržišta, od strane transnacionalnih monopola. Samo su ovi monopoli, koji imaju vođstvo u određenim tehnološkim oblastima, u mogućnosti da se takmiče za kontrolu određenih industrijskih sirovina i strateških materijala potrebnih za unosno investiranje u domaćim industrijama.

Uprkos činjenici da je opala proizvodnja čitavog niza poljoprivrednih proizvoda, na primer, drveta kože i vune, usled napretka nauke koji je doveo do štednje ovih materijala i do iznalaženja sintetičkih zamena za njih, poljoprivredna proizvodnja ipak nije zanemarljiva.[1] S jedne strane, izvestan broj monopola, kao što su Unilever i Nestles, angažovani su u proizvodnji prehrambenih proizvoda, na primer, jestivog ulja, kakao praha, kafe, banana, itd.: svi su oni zaslužni za održavanje niskih cena. S druge strane, artikli, kao što je guma, još uvek predstavljaju značajan poljoprivredni proizvod za industrijalizovani Zapad.

U posleratnom periodu proizvodnja mineralnih i petrolejskih produkata dobija sve veći značaj. To je dovelo do unutrašnje borbe u metropoli za kontrolu izvora ovih materijala. O tome svedoči činjenica da je proizvodnja nafte u imperijalističkom svetu znatno porasla, od 829 miliona tona 1969, na 1880 miliona tona 1970. godine. U kapitalističkim zemljama proizvodnja je porasla za 45 odsto, dok je to povećanje u zemljama „trećeg sveta“ iznosilo 300 odsto. To ukazuje na veliki značaj ovih proizvoda za imperijalističku industriju.

Nafta, pored njene upotrebe kao proizvoda petroleja, predstavlja važnu sirovinu i u proizvodnji hemijskih produkata kao što su plastične mase i veštačka vlakna.  U ovoj oblasti je došlo do krupnih ulaganja, koja su dovela do brzog razvitka hemijske proizvodnje u toku 1960-tih godina.  Firmi Du Pont je, na primer, trebalo 20 godina da razvije sintetički materijal kiana, uz ulaganja od 75 miliona dolara. Na osnovu dosadašnjeg razvoja, ocenjuje se da će do 1975. Godine, u Sjedinjenim Državama doći do povećanja od 40 odsto u proizvodnji plastičnih masa, u poređenju sa proizvodnjom 1965, petrohemijskih proizvoda za 35 odsto, a sintetičkih vlakana za 30 odsto.

Japan je takođe razvio petrohemijsku industriju, koja je potpuno zavisna od uvozne nafte iz Afrike, Azije i Latinske Amerike. Ocenjeno je da se očekuje dupliranje proizvodnje etilena od 1968. do 1975. godine, dok će to povećanje za plastične mase iznositi 150-175 odsto. Očekuje se da će, u istom periodu, proizvodnja sintetičke gume porasti za 120 odsto, a sintetičkih vlakana za 200 odsto. Takođe se predviđa povećanje proizvodnje sintetične hartije i sintetičkih proteina iz nafte u Japanu[2]. Zemlje „trećeg sveta“,  s poznatim rezervama u iznosu 75 odsto celokupnog svetskog petroleja su, prema tome, od najvećeg značaja za imperijalističku globalnu strategiju.

Metali aluminijum i bakar su materijali od visokog  značaja za elektromašinsku, elektronsku, avionsku i raketnu industriju. U 1972. godini proizvodnja aluminijuma je iznosila 9 miliona tona. Proizvodnja bakra se znatno uvećala. Američka proizvodnja prečiščenog bakra se povećala za 20,5 odsto, britanska za 16,8 odsto i japanska za 14,6 odsto. Zbog razvoja pomenutih industrijskih grana došlo je do odgovarajućeg povećanja potražnje vatrostalnih metala kao što su vanadijum, nobijum, tantal, molibden, tungsten, selen, cirkon i dr.

Za monopole su takođe od velikog značaja i rude gvožđa, mangana, hroma, kobalta i kalaja, koje se koriste u čeličnoj industriji. Visokokvalitetne rude se mogu naći samo u zemljama „trećeg sveta“ i u njima je moguća proizvodnja po niskim cenama. Smatra se da će do 1980. godine gotovo 50 odsto potreba za rudom gvožđa u Sjedinjenim Državama doći iz inostranstva, a do 2000. godine i 75 odsto, većinom, naravno, iz neokolonijalnog zaleđa.[3]

Od daleko većeg značaja su izvori strateškog materijala koji se mogu naći u neokolonijalnom svetu. Značaj ovih materijala je u njihovom korišćenju u stanju rata. Magdoff ističe da se na spisku koje je sačinilo američko Ministarstvo odbrane nalaze 62 od ovih materijala od kritičnog strateškog značaja; 52 od nih se mogu naći samo van zemlje – tri četvrtine u zemljama „trećeg sveta“.[4] Najveći broj ovih materijala potreban je za mlazne motore, gasne turbine, nuklearne reaktore itd. Samo  za mlazne motore potrebno je šest od ovih materijala – tungsten, nikl, hrom, molibden i kobalt. Razvoj nuklearne industrije takođe zavisi od strateških materijala koji se uglavnom mogu naći u Africi. To su uranijum, torijum i litijum. Na tabeli I je prikazan relativan raspored ovih sirovina i procena afričkih rezervi kao dela ukupnih rezervi kapitalističkog sveta.

Borbu za kontrolu tih resursa čini izuzetno značajnom činjenicom da, pored neposrednih vojnih i industrijskih potreba, Sjedinjene Države nastoje da nagomilaju posebno one sirovine kojih nema dovoljno. Potreba za uranijumom se, na primer, povećala jer će budući izvori električne energije verovatno biti atomske centrale. Ocenjuje se da će ukupan kapacitet ovih postrojenja u kapitalističkom svetu porasti od 27 miliona kilovata u 1969, na 354 miliona kilovata u 1980. godini.

Značaj ovih i drugih sirovina za američku privredu, može se oceniti prema činjenici da se godišnji američki izvoz od 30.000 miliona dolara ne poklapa s  uvozom sirovina u istom izvozu. Uloga jednog jedinog materijala kao što je aluminijum, takođe se može proceniti na osnovu činjenice da predstavlja 3,900 tona od ukupnih 22,900 miliona tona koje proizvodi američka metalurška industrija.

Kao što je već ranije istaknuto, lociranje ovih industrija u kolonijalnom i neokolonijalnom svetu je od najvećeg značaja za Sjedinjene Države, u prvom redu zbog toga što se proizvodi mogu dobiti na jeftin način – rente su niske (u smislu plaćanja dažbina), a radna snaga jeftina. Ovi su faktori od prvorazrednog značaja za omogućavanje održavanja visoke profitne stope monopolista u domaćoj industriji.

Ovde moramo istaći da, suprotno Jaleeovom shvatanju, promena u potrebama metropole za određenom vrstom sirovina, uopšte ne znači da se menja i imperijalizam, kao rezultat toga. Kada je Lenjin u svojim raspravama o imperijalizmu ukazao na to da je imperijalizam osvajao kolonije delimično zbog težnje za određenim sirovinama, on nije pri tome mislio da je imperijalizam bio zainteresovan jedino za te proizvode. On je čak podvukao da su kolonije imale značaj kao potencijalni izvori drugih materijala zbog „naglog razvitka tehnike“. Jalee prekomerno podvlači promene u shvatanjima kada ukazuje na to da su Lenjin i Buharin davali „prvenstvo poljoprivrednim sirovinama“, a samo „drugostepeni značaj“  mineralima. Lenjin navodi u svojoj analizi da se interes imperijalizma za poljoprivredne sirovine „takođe odnosi na istraživanje novih minerala“. Ovo je, po našem shvatanju, u protivrečnosti sa Jaleeovim zaključkom da je “došlo do značajnih promena od vremena kada su se Lenjin i Buharov bavili ovom problematikom“[5]. Promena u naglasku sa poljoprivrednih sirovina, na naftu i minerale, predstavlja samo prelaz s jednog tipa materijala na drugi, koji je nastao kao posledica tehničkog razvoja proizvodnih snaga. To ne  znači da monopoli nemaju i dalje potrebe za poljoprivrednim artiklima. Videli smo, naprotiv, da oni još uvek u znatnoj meri ulažu u njihovu proizvodnju. Borba neokolonijalnih država s monopolima za kontrolu sirovinskih dobara, postala je legendarna. Preduzete su razne mere „nacionalizacije“ protiv izvesnih monopola, koje predstavljaju važan korak, ali one ne mogu za kratko vreme delovati na interese imperijalizma. Nacionalizacija per se ne može izmeniti proizvodne odnose. U najboljem slučaju, zajednička ulaganja se pretvaraju u državne monopole, što nije poznato u imperijalističkom „centru“. Postoje i dokazi, kao što je prikazano u glavi XVII da takve „nacionalizacije“ pomažu i sami monopoli, da bi se poduprle nacionalističke tendencije. Jalee se da obmanuti ovakvim manevrima, kada pogrešni zaključuje da ovakva opozicija „trećeg sveta“ obavezno nanosi štetu interesima monopola.[6] Opozicija ovakve vrste može uroditi plodom jedino kada imperijalizam bude u potpunosti pobeđen u zemljama „trećeg sveta“.

Iako ne smemo potcenjivati dugoročne implikacije ovih protivrečnosti između naroda, neokolonijalnih zemalja i imperijalizma, ove borbe ipak ostaju u sferi nagodbi za više cene; kada su one jednom osigurane, obezbeđeni su ogromni novčani dobici, kao što je pokazalo iskustvo s petrodolarima na Bliskom Istoku; ta sredstva ipak na kraju završavaju u imperijalističkim bankama i investicijama. Činjenica da te ogromne novčane mase mogu doprineti samo marginalnom poboljšanju života naroda, predstavlja nesumnjiv dokaz o neodrživosti kapitalističkog puta razvoja za zemlje „trećeg sveta“, pod današnjim  uslovima. To je stoga što su imperijalistički monopoli preuzeli u svoje ruke sve mogućnosti za investiranje i monopolisali sva tržišta. Ta sredstva se ne bi mogla uložiti u poljoprivredu ili u druge oblasti za dobrobit masa a da ne dođe u sukob sa interesima monopola.

Borba neokolonijalnih zemalja za „kontrolu“ svojih sirovina mora se, prema tome, shvatiti kao smetnja imperijalizmu, koji on, na kraju, okreće u svoju korist. Raymond Vernon ukazuje na ovu pojavu: „Pojačane inicijative vlada manje razvijenih zemalja za kontrolu ključnih faktora u eksploataciji njihovih sirovina, verovatno će se produžiti. Na taj način se mogućnost vlada-domaćina da ućestvuju u upravljanju povećava. Drugo je pitanje, međutim, da li će se zemlje domaćini osećati manje „zavisnim“ od spoljašnjeg sveta, ukoliko se samo povećala njihova uloga u upravljanju. Sve dok njihovim proizvodima bude potrebno tržište u stranim zemljama, „zavisnost“ će se, na izvestan način, produžiti.“[7]

Treba dodati da sve dok monopoli budu kontrolisali tehnologiju i kadrove potrebne za eksploataciju ovih materijala, imperijalistička kontrola će postojati kao prirodna posledica toka stvari. U vezi sa ovim problemom je i pitanje neposrednih monopolskih ulaganja u različite sektore i zemlje. Pravci imperijalističkih ulaganja u zemljama „trećeg sveta“, određeni obimom neposrednog ulaganja u svakom sektoru, naveli su neke za zaključak da izvesni sektori više nisu potrebni ili nisu od vitalnog značaja za imperijalizam. Ako se uzmu američka ulaganja samo u 1970. godini, dobija se sledeća slika: Kanada 29,9 odsto; Evropa (uključujući V.Britaniju) 31,3 odsto; Latinska Amerika 18,8 odsto; Azija 7,2 odsto i Australija 4,2 odsto. Neposredna američka  ulaganja 1964. godine u „trećem svetu“ gotovo su potpuno bila u rudarstvu i petroleju, a nešto malo više u preradi i trgovini (primer: Latinska Amerika). U Africi su ulaganja iznosila 51 odsto za petrolej i 21 odsto u rudarstvu: u Aziji 65 odsto samo za petrolej i 17,5 odsto u prerađivačkoj industriji; u Latinskoj Americi je taj odnos bio nešto uravnoteženiji – petrolej 35,9 odsto, prerada 24,3 odsto, rudarstvo 12,6 odsto i 10 odsto u trgovini. Po regionima u Africi je više od pola ovih ulaganja bilo u Južnoj Africi (rudarstvo), Zairu (rudarstvo) i Libiji (petrolej). U Latinskoj Americi je veći deo ulaganja bio u tri zemlje – Brazilu, Meksiku i Argentini.

Obim ulaganja u prerađivačku industriju je, mada nešto manji u odnosu na rudarstvo i petrolej, ipak u stvari povećan. To se povećanje, međutim, mora detaljno razmotriti, da bi se došlo do tipa aktivnosti za koji su zainteresovane SAD. Štaviše, relativno opadanje neposrednih imperijalističkih ulaganja u zemljama „trećeg sveta“ između perioda pre rata i početnog posleratnog perioda, ne treba da nam skrene pažnju sa činjenice da je veliki deo kapitala utrošen na pomaganje robnog izvoza putem kredita i kratkoročnih zajmova.

Na taj način, mada su opala neposredna ulaganja između 1960. i 1969. godine – sa 33 na 28 odsto, ovo je bilo uravnoteženo kreditnim kapitalom kako privatnih tako i multilateralnih i državnih institucija, u obliku zajmova i garancija eksportnih kredita, čiji se udeo povećao sa 11 na 27 odsto i sa 5 na 14 odsto od ukupnog priliva kapitala. Udeo u kreditima, zajmovima i subvencijama u finansiranju uvoza zemalja „trećeg sveta“, povećao se sa 15 odsto u 1960, na 19 odsto u 1969. godini.

Pinto i Knakal ističu da je ovaj odnos bio još izraženiji u slučaju Latinske Amerike, gde su zajmovi igrali isto tako značajnu ulogu1960-tih, koliko i strana ulaganja 1950-tih godina. Na taj način, dok je udeo stranih ulaganja u ovoj oblasti opao sa 64 odsto na 27 odsto, udeo zajmova je povećan sa 30 odsto na 66 odsto. Uvoz je u ovoj oblasti, prema tome, sve više bio finansiran putem zajmova i subvencija, na trostruko višem nivou od prethodne decenije.[8]

U Africi je slika gotovo ista. Pre rata je inostrani kapital u Africi južno od Sahare iznosio 6 milijardi funti. U posleratnom periodu je tome dodato još 6 milijardi privatnog kapitala (do 1969). Zvanični zajmovi i krediti su od 1960. do 1969. godine dostigli sumu od 10 milijardi dolara, gotovo se udvostručivši u ovom periodu.[9] Tabela jasno ilustruje ovu podelu u odnosu na „treći svet“ kao celinu.

Evropski kapital se kretao u drugom pravcu od kapitala američkog monopola. Veći deo tog kapitala, za razliku od američkog, bio je usmeren na poljoprivrednu proizvodnju, trgovinu i razne službe, a manje u neposredna ulaganja. Japanski kapital u „trećem svetu“, poput američkog, više je bio usmeren u energiju, rudarstvo i proizvodnju sirovina,zbog relativnog nedostatka tih izvora u samom Japanu.

Imperijalistička ulaganja u sektor trgovine i službi, sasvim su se izmenila, naročito u Africi. Stari oblik: velike kompanije, deo metropolskog niza kompanija, koje operišu u prekomorskim zemljama, kao što su Smith i Mackenzie, United Africa Company, African Mercantile, itd., koje su uvozile prerađevine a izvozile poljoprivredne proizvode i sirovine – zamenjen je investiranjem u prerađivačkoj industriji, gde god je to bilo unosno. To je bilo neizvežno sa pojavom državnih trgovinskih kompanija, odbora za marketing i zadruga u neokolonijalističkom periodu posle sticanja nezavisnosti.

Tako su Unileverova preduzeća, United Africa Company i East African Industries, prešla na indistrijsku preradu, kao zamenu za uvoz. To ne znači da su ove i njima slične kompanije odustale od uvozne i izvozne trgovine. U mnogim slučajevima one još uvek predstavljaju transportne agente državnih trgovačkih organizacija, ali ponekad deluju i neposredno, za svoj račun. One još uvek zadržavaju ekskluzivne agencijske ugovore s proizvođačima u Evropi i u drugim imperijalističkim zemljama i dejstvuju kao jedini distributeri njihove robe. Mnoge od ovih firmi koje se bave preradom, bivaju zaštićene visokim carinskim barijerama, koje postavljaju neokolonijalne zemlje da bi im obezbedile visoke profite. Ali, bez obzira na bilo kakve legalne prepreke koje se stvaraju da bi se onemogućila repatrijacija njihovih profita, ili izvesna kretanja njihovog kapitala, ovi će monopoli ubrzo naći način da ih zaobiđu, baš kao što to čine u svojim imperijalističkim zemljama – putem transfera cena, transfera računa, itd., samo što se u neokolonijama takvi manevri lako obavljaju usled relativne neefikasnosti i korupcije birokratije. U svojoj strategiji za zamenu uvoza, takve firme se u početku opredeljuju za proizvodnju namenjenu domaćem tržištu.

Primer ove nove strategije predstavlja slučaj United Africa Company, koja je bila pretežno trgovačka kompanija u Africi pre nezavisnosti. Međutim, između 1956. i 1961. godine uložila je 15 miliona funti u industrijske projekte. To je iznosilo svega 15 odsto godišnjih troškova kompanije. Do 1961. godine ulaganja su se povećala na 47 odsto. U isto vreme se kompanija povlačila iz svoje tradicionalne trgovine na malo i koncentrisala na trgovinu na veliko i supermarkete. Osnovala je posebno odeljenje koje je u tom periodu nadziralo više od 300 projekata za ulaganja u industriju, od kojih je jedna trećina bila već realizovana. Radi zadobijanja „know-how-a“, kompanija se udruživala sa firmama koje su već proizvodile te produkte, uglavnom s britanskim firmama. Slično tome, u istočnoj Africi, Unilever’s East African Industries Ltd., predstavlja najvećeg proizvođača robe kao što su margarin, sapun, deterdženti, pasta za zube i jestivo ulje.

Mnoge od ovih kompanija su osnovale montažne fabrike za proizvodnju radio-aparata, gume, cipela perika, kamera, satova i automobila. U svojim investicionim strategijama, monopoli su unapređivali razvoj „lake industrije“ u zemljama „trećeg sveta“, kako bi iskoristili jeftinu radnu snagu i poreske olakšice ovih zemalja. Ističe se da je jeftina radna snaga postala glavni faktor u onim industrijskim granama u kojima je tehnološki razvoj pojeftinio ostale komponente do te mere da cena radne snage u mnogim od njih predstavlja 60 odsto ukupne cene.[10] Ovu „laku industriju“ i njene potrebe za jeftinom radnom snagom pomažu zatim i „razbojni planovi“ neokolonijalnih država, koje koriste poreze i poreske olakšice radi očuvanja interesa ovih monopola i stvaranje „povoljne klime za investicije“, privatne i multilateralne.

Transnacionalne kompanije obezbeđuju kontrolu proizvodnje sirovina i zajedničkih ulaganja u industriji prerade, kao i tržišta u neokolonijalnom svetu, na taj način što kontrolišu „know-how“, zatim veštinom upravljanja i vezama marketinga širom sveta. Uloga neokolonije kao rezervata finansijske oligarhije, više se ne dovodi u pitanje. Ono što izgleda kao transakcije između nacija i „nacionalnih preduzeća“, u stvari su transakcije između odeljaka tih mopola. „Nacionalna buržoazija“ i sitna buržoazija se hvale da učestvuju u cenjkanju  s monopolima u cilju unapređenja „nacionalnog razvoja“. Nacija, međutim, i ne postoji, niti dolazi do bilo kakvog „razvoja“. Poznato je da zakonodavstvo u oblasti patenata i zaštitnih znakova u mnogim od ovih neokolonijalnih zemalja „trećeg sveta“ održava ovaj opšti hegemonistički položaj monopolističkog kapitalizma u svetskim razmerama. Zakoni u ovim  zemljama omogućuju da se patenti koji su izdati i registrovani u metropoli, mogu odmah registrovati i u neokoloniji. Štaviše, neokolonije, posle zadobijanja zvanične „političke nezavisnosti“, kao dela njihovog „novog međunarodnog statusa“, potpisuju Međunarodnu konvenciju za zaštitu industrijske svojine, po čijim su odredbama primorane da štite patentna prava stranih monopola. Ova prava i zaštitni znakovi su, naravno, „prava“ monopola.

Takav monopol je mogućan samo pod okriljem imperijalizma. Pošto je tehnologija neiscrpan društveni proizvod, čije se vlasništvo može samo pripisati nagomilavanju inventivnih dostignuća čoveka u toku njegove egzistencije, ona i ne može biti drugačije posedovana. Cena korišćenja i prodavanja jedne, već razvijene tehnologije je, prema tome, ravna nuli za savremenog „vlasnika“. Tamo gde dolazi do prilagođavanja, cene su dostupne i, u mnogim slučajevima, minimalne. Vaitsos ističe: „Pod uslovom da su dostupna tržišta, cena od nule do deset hiljada dolara i miliona dolara, ili beskonačnog, određena je isključivo na osnovu same relativne moći pogađanja. Nema cene za koju se može a priori tvrditi da manje-više spada u navedene granice.“[11]

Ova zaliha znanja, koja je takoreći beskonačna i manje-više neprocenjiva, zarobljena je monopolskim kapitalom i zaštićena, kako bi ostala tajna i „retka i deficitarna roba“ za prodaju po monopolskim cenama. Penrose tvrdi: „Jasno je da patentni sistem predstavlja naš pokušaj da uključimo i proizvodnju drugih stvari i da to postignemo stvarajući oskudicu, ograničavajući korišćenje inencije… Sve do sada, kad je reč o invenciji, njoj se drži cena ne zato što je retkost, već zato da se napravi retkom za one koji žele da je koriste.“[12]

Kada se shvati da je izvoz kapitala, pa prema tome i tehnologije, s kojom se izvozi u paket-aranžmanu, postao isključivo pravo transnacionalne kompanije, kao što je utvrđeno određenom politikom, onda takva situacija monopola pojačava eksploatatorski karakter monopolskog kapitalizma u međunarodnim razmerama.

Rutherford M. Poats koji je jedno vreme bio direktor američke Agencije za međunarodni razvoj (US AID), opisao je realnost situacije, ukazavši na to da privatna ili autonomna preduzeća u društvenom vlasništvu imaju, i nastaviće da imaju dominantnu ulogu u stvaranju i transferu industrijske tehnologije. Ove institucije, po njihovom shvatanju, mogu imati samo skromnu ulogu u „trećem svetu“. Zbog toga su multinacionalne kompanije od najvećeg značaja u ovom procesu; njihov uspeh u velikoj meri zavisi od globalnih mogućnosti za primenu nauke i tehnologije u proizvodnji i marketingu. One predstavljaju glavne institucije za transfer industrijske tehnologije preko nacionalnih granica; one to postižu na sledeći način: prodajom svoje robe; obukom radnika i tehničara; dajući tehničku pomoć lokalnim potrošačima i snabdevačima sirovina, komponenti i montaža; uvođenjem u njihova operativna područja s lokalnim osobljem, metodologije inovacija integrisanog istraživanja, razvoja i inženjeringa; uticajem na lokalne konkurente i snabdevače, ili pružanjem primera. On dodaje: „Sve ovo ne donosi sreću svima u zemljama gde su se multinacionalne kompanije pojavile na lokalnoj industrijskoj sceni, ali to predstavlja novu stvarnost u međunarodnom životu…“[13]

Prema tome, po našem shvatanju je pogrešno pokušavati da se dokaže, kao što to čini Alavi, da u „novom“ kapitalizmu posleratnog perioda, izvoz kapitala više ne predstavlja „neophodan uslov“ za proizvodnju, kao u slučaju „Lenjinovog modela“. Po Alaviju je ova savremena ekspanzija sada motivisana transferom tehnologije. Koristeći se podacima o sranim ulaganjima u Indiji, koji govore o prenošenju značaja s proizvodnje sirovina na prerađivačku industriju i trgovinu, on zaključuje: „Najznačajniju novu odliku predstavlja mnogo šire partnerstvo s velikim indijskim preduzećim. Ključ za razumevanje ove nove pojave nalazi se u činjenici da se najunosniji deo operacije nalazi u stvaranju tržišta za robu proizvedenu u metropoli i u pokretanju plaćanja za licence i „tehničke usluge“, za upotrebu patenata i komercijalnih naziva itd. Ove su druge beneficije zaista tako velike da bi čak i četvrtina ukupnog profita dobijenog u akcionarskom sektoru indijske privrede mogla biti relativno beznačajna u poređenju s ovim.[14]

Alavijea tvrdnja se zasniva na još dubljim shvatanjima, koja se graniče s principima smanjene potrošnje. Po njemu, više nije „tipično za imperijalizam“ da izvozi kapital u potrazi za jeftinom radnim snagom radi proizvodnje sirovina: „Umesto toga, monopolski kapitalizam u razvijenim zemljama radije širi proizvodne kapacitete kod kuće, gde je to bezbednije i ekonomski povoljnije. On, s druge strane, teži da se proširi u inostranstvu radi uspostavljanja zatvorenih tržišta.“[15]

Ovakva su shvatanja, kao što smo pokazali u slučaju drugih neomarksista, očigledno jednostrana i zasnovana na principima smanjene potrošnje. Pokušali smo da objasnimo da je kapitalistički izvoz kapitala povezan, u jednom paketu usluga, s takozvanim „transferom tehnologije“, umećem, itd. Pokušali smo, zatim, da objasnimo da je ova tehnologija u većini slučajeva ugrađena u mašineriju, kao i u intermedijarnu robu koja se zajedno s njom prodaje. To ide dotle da mašinerija i ugrađena tehnologija služe monopolistima kao oruđe za pokretanje proizvodnje iz koje će se izvlačiti viškovi vrednosti (u bilo kojoj formi); ova „roba i usluge“ će takođe predstavljati izvoz kapitala. Druga monopolska oruđa, kao što su zapošljavanje stranih radnika, ograničenje tržišta, ograničenje izvora snabdevanja i tržišni ugovori – deluju na učvršćivanje monopolske eksploatacije radne snage kako u samoj metropoli, tako i u neokoloniji.

U jednom novijem izveštaju grupe eminentnih stručnjaka Ujedninjenih nacija transnacionalnim kompanijama napomenuto je da je tehnologija „jedan od neophodnih činilaca uloženih u proizvodnju“, koji se kupuje i prodaje u sledećem vidu: a) ugrađena u materijalne činioce kao što su postrojenja, mašinerija i oprema, a nekad i međufazni proizvodi; b) kao usluge kvalifikovanog i često usko specijalizovanog osoblja; c) kao informacija, tehnička, ili komercijalna.[16]

Podrška neposrednim ulaganjima u posleratnom periodu nastalim usred multilateralne strategije u kojoj su mogli da učestvuju samo monopoli, išla je u korist vertikalne integracije u međunarodnim razmerama. Ova je integracija pojačana kontrolisanjem tehnologije koja i sama doprinosi svakom monopolu u suprostavljanju drugima, u oblasti njihovog izvoza kapitala. „Tehnološki transfer“ u zemlje „trećeg sveta“ je, prema tome, jedan vid monopolske eksploatacije i prestao je da ima bilo kakav povoljan efekat na bivše kolonijalne zemlje, jer je stvarno dejstvo monopola u negiranju, usporavanju i skretanju lokalnog razvoja. Zajednička ulaganja u industrijske grane koje su zamena za uvoz, samo još više učcršćuju eksploataciju, štiteći monopole od nacionalističkih elemenata. Zamene za uvoz su prvo nastale u vidu osnivanja kolonijalnih preduzeća iza kolonijalne poreske barijere, radi zaštite proizvoda iz „matične“zemlje od drugih monopolskih konkurenata. Koriste se, takođe, i tržišne manipulacije da bi se monopolsko tržište zaštitilo od uticaja neokolonijalističke države, koje bi moglo biti štetno po njih.

U posleratnom periodu bilo je veoma zapaženo kao tendencija da monopoli preferiraju kapitalno intenzivne tehnologije, gde je to mogućno. Međutim, tehnološke metode koje su u određenim slučajevima dostupne, mogu odrediti strategiju. U onim industrijskim granama u kojima je proces kontinuiran (na primer, u hemijskoj, farmaceutskoj i maloprerađivačkoj industriji, zatim u rafineriji nafte) kao i u proizvodnji većeg dela robe široke potrošnje i međufaznih produkata serijske proizvodnje, mogućnosti zamene su ograničene, osim u pomoćnim operacijama, naročito u oblasti rukovanja metalom i u pakovanju. Glavne delatnosti u kojima se koriste radno intenzivne tehnologije su izgradnja puteva, navodnjavanje, stambena izgradnja i građevinski radovi uopšte; takođe i tekstilna industrija, konfekcija, obrada drveta, kože, prehrambena industrija, proizvodnja cigala, crepova i običnih metalnih proizvoda.[17] I u ovim oblastima, međutim, mogu se primeniti kapitalno intenzivne tehnologije, zavisno od unosnosti i brzine koja se u datom poslu zahteva. Ovo može dovesti do značajnog povećanja produktivnosti rada i obezbeđuje veći višak vrednosti od projekta.

U Keniji je izveštaj Međunarodne organizacije rada (ILO) o zapošljavanju, dohotku i jednakosti pokazao da je prerađivačkoj industrji svojstvena kapitalna intenzivnost i da su firme u stranom vlasništvu izgleda bile kapitalno intenzivnije nego lokalne. Amortizacija je, po zaposlenom radniku, bila veća u stranim kompanijama nego u lokalnim. Ovo je potvrđeno upoređivanjem bruto proizvoda po radniku – 720 funti u stranim firmama i 590 u domaćim. Isto tako, udeo radne snage u ukupnoj vrednosti je bio relativno manji u stranim kompanijama (47 odsto) nego u domaćim (68 odsto). Izveštaj je takođe pokazao da su u sektorima u kojima su strane kompanije koegzistirale s domaćim, strane firme težile su da imaju manju kapitalnu intenzivnost nego firme u lokalnom vlasništvu. U ovom slučaju je amortizacija bila relativno manja za strane kompanije nego za domaće.[18]

Kapitalna intenzivnost se nekad  bira zbog nedostatka odgovarajućeg obučenog kvalifikovanog rada. Tako će strategija biti pod uticajem kvalitativnih odlika radne snage. Arrighi ove klasifikuje ovako:

  1. nekvalifikovana radna snaga, raznovrsna i manje prilagodljiva disciplini stalne zaposlenosti;
  2. polukvalifikovana radna snaga, specijalizovana, redovna i identifikovana s poslom;
  3. kvalifikovana radna snaga, relativno raznovrsna, u mnogim strukama, su stolari, mehaničari, nadzornici, itd. ;
  4. radna snaga sa visokom spremom, specijalizovana putem školskih kvalifikacija a ne putem sticanja znanja na radu (inženjeri, projektanti, ekonomisti, stručnjaci za prodaju).[19]

Kapitalno intenzivne tehnologije zahtevaju ne samo manje rada za svaki nivo proizvodnje, nego kompoziciju radne snage različitu od radno intenzivnih tehnologija, jer one omogućuju podelu složenih operacija koje bi zahtevale kvalifikovan rad u jednostavne operacije koje mogu izvoditi polukvalifikovani radnici. Na taj način radno intenzivne tehnologije povezane su sa strukturom zaposlenosti u kojoj dominira rad tipa a i c, dok su kapitalne intenzivne tehnologije povezane sa strukturom zaposlenosti u kojoj dominira rad tipa b i d. Ovaj stav potvrđuje izveštaj Međunarodne organizacije rada o Keniji. Ovde su stručnjaci ILO primetili da je naglasak bio na potrebi za nadzornim radom kao sredstvom radne intenzivnosti a nadzor u prerađivačkoj industriji je bio zamena za obučenost.[20]

Može se, dakle, zapaziti da kada se jedna metropola opredeli za neku industrijsku granu kao zamenu za uvoz u neokoloniji, ona je zaokupljena potrebom održavanja kontrole njenih osnovnih sirovina i tržišta. Tehnologije proizvodnje određene su potrebom raspodele sredstava za razvojno-istrživački rad; kako u mnogim slučajevima ta sredstva nisu velika, ova raspodela obezbeđuje monopolu maksimalni profit prilikom takvih „transfera“. Industrijalizacija ovog tipa, prema tome, ne stvara autonomnu industrijsku osnovu u neokoloniji, već samo jednu proizvodnu jedinicu za metropole, koje izdvajaju sredstva, tehnologiju i tehničko umeće radi eksploatacije jeftine radne snage i prirodnih resursa kojima raspolažu neokolonije.

Cilj zajedničkih ulaganja je u pružanju mogućnosti transnacionalnoj kompaniji da ima kontrolu u raznim situacijama. Kompanija može imati najveći deo interesa u ulaganjima, može držati najveći deo akcija ili učestvovati samo kao vlasnik patenata, zaštitnih znakova, licenci ili know-how-a. U svom monopolskom svojstvu ona može „prodavati“ svojim eksploatisanim klijentima tehničke i upravljačke veštine. Ona takođe „prodaje“ tehnologiju koja je već ugrađena u intermedijarne proizvode i opremu. Druge se metode kontrole sprovode kroz mehanizme kao što su projektovanje fabrika, cenjkanje s monopolskim tržištem, pa čak i korišćenje njihove ekspertize prilikom nabavke opreme i materijala iz inostranstva (u mnogim slučajevima od nje same). Sve ovo postaje vitalna „prednost“ za prodaju iz metropole njenim klijentima i postaje pravi kanal za pretapanje viška vrednosti stvorenog radnom snagom neokolonija, u imperijalističke zemlje.

Monopolski „klijenti“ iz neokolonija će sklopiti raznovrsne sporazume s monopolom. Kao što smo videli, sporazumi o upravljanju i savetovanju će podrazumevati pružanje određenog znanja, veštine, opreme i postrojenja, koje možda klijenti ne poseduju u kontinuiranim operacijama preduzeća. Takođe mogu da obezbeđuju razne službe, administrativne poslove, tehnologiju, nabavke, prodaju, obuku lokalnog osoblja itd. I pod uslovom da transnacionalna kompanija učestvuje u zajedničkom projektu i u njemu ima veći deo akcija, njena će kontrola nad upravljanjem i proizvodnim procesima, zasnovanim na svetskom know-how-u i poznavanju tržišta, ipak značiti stvarnu kontrolu preduzeća. Kontrola upravljanja obezbeđuje monopolu stvarno rukovođenje fabrikom, preduzećem, organizovanjem tržišta i koordinacijom proizvodnje, nabavke i postavljanja mašina i materijala.

Pitanje šta zajedničko preduzeće „kupuje“ od transnacionalne kompanije i posledice toga za privredu neokolonije, ne može se shvatiti bez priznavanja jakih pozicija koje monopol zauzima u samoj osnovi takvog odnosa. To omogućuje metropoli da, koristeći svoje pozicije, putem kapitala i tehnologije, kao i manipulisanjem tržišta, njeni predstavnici u zajedničkim ulaganjima dobiju velike prednosti, ograniče izvoz, zadobiju ekskluzivna tržišna prava i nametnu granice kupovnih izvora.

Ograničenje izvoza. Dodeljivanjem licence zajedničkim ulaganjima, monopol određuje geografske granice unutar kojih je onima koji su licencu dobili dozvoljeno da prodaju proizvode ove tehnologije. Ovo ograničenje potiče od prava monopola, po zakonima za patente koji su doneti za vreme kolonijalizma, da zadrži kontrolu nad prodajom svojih patenata, sve dok to ne ograničava trgovinu. Ovaj poslednji izuzetak postaje besmislen pod monopolom, naročito u slučaju neokolonije, gde je glavni „kupac“ sam monopol. „Uzvišena jednakost“ svih pred zakonom, ovde, kao i na drugom mestu, ide u prilog monopola. Vaitos je zahvaljujući proučavanjima koja je vršio u Kolumbiji, zaključio da je u nacionalnim i zajedničkim kompanijama u toj zemlji, u oblasti hemijske, tekstilne i farmaceutske industrije, 85 odsto razmatranih ugovora zabranjivalo izvoz proizvoda dobijenih na osnovu uvezene tehnologije.

Svaki pokušaj neokolonijalne države da izmeni zakon o patentima u smislu defanzivnih mera, imao bi vrlo ograničene rezultate, pošto je tržište u vlasništvu monopola. Ovo postaje potpuno jasno kad se ima na umu da i druga tržišta na koja bi se ti proizvodi mogli izvoziti imaju takve zakone koji štite iste patente, pa bi transnacionalne kompanije mogle da ulože protest. Isključivo vlasništvo patenata bez odgovarajućeg know-how-a, koje monopoli čuvaju u svojim centrima, bilo bi beskorisno. U tome i jeste ceo značaj monopola. Svetsko monopolsko imperijalističko tržište ne bi postojalo kad ne bi bilo takvog sistema tržišne kontrole.

Ekskluzivna tržišna prava. Drugi vid ograničenja kojima strani monopoli putem zajedničkih ulaganja održavaju svoju dominaciju predstavlja ekskluzivno prisvajanje tržišnih prava. Pravne odredbe i uslovi iziskuju od neokolonijalnih „partnera“ da monopoli prodaju celokupnu proizvodnju koja potiče od upotrebe njihove tehnologije. Ova se prava mogu odnositi i na pomenutu stranu, ali i ne moraju. Mogu biti određena željom stranog monopola da prodaje proizvode na drugom tržištu izvan neposredne geografske oblasti. Može, međutim, biti određena i željom monopola za daljom preradom proizvoda u nekom drugom delu sveta. Ovo je razumljivo jer, kao što smo videli, poreska struktura imperijalističkih zemalja i takozvana opšta šema prioriteta, očigledno ne idu u prilog tome da prerađivački proizvodi iz neokolonija budu uvezeni na njihovo tržište.

Ograničenja izvora za nabavke. Treći vid ograničenja odnosi se na stalne potrebe za opremom, mašinama i tehnologijom, posle zaključenja prvih ugovora. Ovo predstavlja način na koji strani monopol obezbeđuje sebi stalno tržište u neokoloniji. To može biti prirodna posledica činjenice da uvezena tehnologija i oprema ne mogu biti iz drugih izvora, mada to i nije uvek slučaj. Tako će jedan od uslova sporazuma o prodaji tehnologije zahtevati od klijenta da nabavlja buduće  zalihe koje su preduzeću neophodne, isključivo iz same metropole. U jednom uzorku od 150 licencnih ugovora za tehnologije koje je Vaitos proučavao u raznim krajevima Bolivije, Ekvadora i Perua, više od dve trećine su izričito iziskivali kupovinu intermedijarnih proizvoda od snabdevača tehnologijom ili od njihovih filijala.

Pored ovog vida mera, u ugovoru se obično nalazi jedna „obavezujuća“ klauzula, koja zahteva da se druga roba, ovde određena, mora kupiti od monopola koji prodaje tehnologiju, opremu ili intermedijarne proizvode od metropole koja pokreće projekt ili od zemlje koju ona određuje. Klauzule mnogih ugovora zahtevaju da visikostručni kadar bude iz same metropole. Druge se odnose na nivo i strukture proizvodnje, a neke pak na određivanje cene za prodaju ili preprodaju proizvoda. Štaviše, mnogi monopoli postavljaju kao uslov da tehnologija bude dostupna „partneru“ samo pod uslovom da monopol i dalje učestvuje u upravljanju i pravima preduzeća. Ovako je izgleda gotovo nemoguća i pomisao o raskidanju sporazuma, a potpuna zavisnost je obezbeđena kako u smislu tehnologije, tako i u dostupnosti izvora opreme i postrojenja.

U krajnjoj liniji, cilj ovih manipulacija je izvlačenje viškova vrednosti i njihovo pretakanje u metropolu. U transferu, upravljanju, savetovanju ili u sporazumima  o tehničkoj pomoći, nagrađivanje je na osnovu procenta od profita posle izdvajanja za poreze, plus tehnički honorar ili određen godišnji honorar za menadžment, plus jedan procenat od kupovne cene za usluge zastupnika, plus, opet, plaćanja za tehničke usluge u vidu procenata od prodaje. Pored procenata navedenih u ugovoru, biće i procenat od kapitalnih izdataka i jedna suma određena godišnje, zatim procenat od neto profita pre poreza u vidu isplata za upravne i druge službe. Može postojati i mešavina opisanih ugovora i procent može biti u vidu minimalnih (a ponekad i maksimalnih) honorata. Navedene naplate u mnogim slučajevima su dodatne na dividende dobijene od akcija u preduzeću ako je strana monopola još i akcionar. Ovi vidovi izvlačenja viška vrednosti kroz „transfer“ tehnologije i umeća u proizvodnji predstavljaju dalju eksploataciju radne snage prilikom iskorišćavanja sirovina.

Iako neokolonijalna zemlja može doneti zakon po kome se ograničavaju transferi strane valute, stranoj kompaniji ne bi bilo teško, kao što smo već videli, da izvrši transfer viška vrednosti. Sistem obračuna prilikom transfera bi omogućio monopolu da izbegne ograničavanja strane valute. U ranije navedenom izveštaju Međunarodne organizacije rada iz Kenije pominje se sledeće:

Široko je, međutim, prihvaćeno da je repatrijacija profita često neadekvatna u poređenju s ukupnim resursima čiji je prenos izvršilo strano preduzeće, poglavito u privrednom sektoru. Uopšte rečeno, strana preduzeća su u mogućnosti da koriste izvestan broj obračunskih postupaka koji potpadaju pod obračune prilikom transfera, a koji im omogućuju da maksimiziraju profit (svodeći poreske obaveze na minimim) u čitavom području njihovih međunarodnih operacija, prenošenjem resursa iz jedne zemlje u drugu.[21]

Tako bi strana kompanija putem transfera cena, preuveličavanja faktura ili njihovim smanjivanjem bila u mogućnosti da pretače fondove. U Keniji je, prema izveštaju ILO, izvestan broj ovih kompanija stvarao stalno gubitke u periodu od četiri do pet godina i bio osumnjičen da vrši transfer cena intermedijarnih proizvoda i da ih nagomilava izvan Kenije. Povišavanje cena je ponekad iznosilo i do 20 i 30 odsto od cena na otvorenom tržištu. Izveštaj zaključuje: „Ako postane dominantan, ovakav tip transfera cena može imati značajno dejstvo na privredu, kao što je slučaj u Keniji, gde uvezeni intermedijarni proizvodi predstavljaju veliki deo ukupne produkcije, naročito u prerađivačkim granama. Potrebno je samo vrlo malo povišavanje cena da bi se dobio transfer resursa, koji može, pošto nije oporezovan, predstavljati veliki doprinos resursima prenetim putem repatrijacije profita.[22]

U Kolumbiji je Vaitsos procenio, povišavanje uvoznih cena do 400 odsto.

Pored transfera cena, jedna strana kompanija može izneti svoje fondove doznakom izvan zemlje, podležući samo zakonu o kontroli valute, udvostručavajući namenske doznake. Izveštaj ILO iz Kenije navodi rezultate uzorka od deset stranih preduzeća za koja je pronađeno da su izvršila sledeće prenose dobara u inostranstvo: 310,000 funti za dividende; 136,000 za menadžerske honorare; 34,000 funti za tehničke usluge i savetovanja; 36,000 za plaćanje licenci. Isplate koje se nisu odnosile na dividende iznosile su do 67 odsto od dividendskih oznaka, a 40 odsto od ukupnih doznaka. Takođe je primećeno da je druga široko rasprostranjena praksa bila u ostvarivanju zarade od dividendi na osnovu kapitalizacije know-how-a, dok su, s druge strane, naplaćivane licence prilikom prodaje tehnologije.

Svi su ovi mehanizmi omogućili da se neokolonijalizam pod multilateralnim imperijalizmom produži u izmenjenim uslovima posleratnog perioda u cilju obezbeđivanja tržišta za monopole, mogućnosti za primenu kapitala u proizvodnji sirovina, kao i za primenu tehnologije i upravnih službi, radi održavanja kontrole političke ekonomije tih zemalja.

Ova povezanost imperijalističkih  zemalja s neokolonijalnim ekonomijama, koja ima oblik oktopoda koji se obavio oko njih radi omogućavanja dejstva globalnih strategija imperijalizma, uglavnom je zasnovana na institucijama multilateralnog imperijalizma, obrazovanim u posleratnom periodu, koje služe imperijalističkim interesima. Ove institucije su razmatrane u opštim crtama, u smislu njihovog širokog međunarodnog  značaja, u jednom ranijem poglavlju. Da bi se videlo kako ih je imperijalizam koristio kao svoje oruđe, potrebno je videti kako su one delovale u ovom periodu. Podrobno proučavanje delovanja ovih institucija pokazuje da one predstavljaju značajne instrumente imperijalističke politike u neokoloniji.

Opšti sporazum o tarifama i trgovini (GATT), osnovan 1947. godine, predstavljao je baš takvu instituciju za održavanje kolonijalnih veza pod multilateralnim imperijalizmom. Kao što smo primetili, kolonijalno tržište s određenim prednostima, postepeno se raspadalo, ustupajući mesto prodiranju tzv. „otvorenih vrata“ za neokolonijalna tržišta. Po propisima GATT-a, neokolonija mora da „trguje“ tačno na isti način kao i metropole. Trgovinske bi koncesije mogle biti razmenjivane na osnovu reciprociteta. Pošto su poreske redukcije od strane neokolonije, kao odgovor na slične „prednosti“ u metropoli, isključene zbog oslanjanja kolonije na metropolska ulaganja, postalo je pravilo da samo glavni snabdevači mogu uvesti oslobađanja od poreza. Klauzula o povlašćenoj zemlji iz člana 1. GATT-a potvrđuje da neokolonija ne daje posebne prednosti „sopstvenoj“ bivšoj metropolskoj sili, izvan onih prednosti koje je sam GATT odobrio. [23]

Korišćenje kvantitativnih ograničenja za „razvojne“ ciljeve koji su neokoloniji odobreni, zahtevalo je redovne izveštaje, a neokolonija je u svakom slučaju morala da odgovori na „savet“ Međunarodnog monetarnog fonda kad god je to imalo uticaja na transfer isplata za tekuće transakcije. Zbog isključenja sa monopolskog tržišta svih proizvoda njene „nacionalne buržoazije“, ili čak onih industrijskih grana koje su zamene za uvoz i koje monopoli potpomažu ili njima zajednički upravljaju, neokolonija je bila primorana da igra svoju istinsku ulogu uvoznika proizvoda iz imperijalističkih zemalja, kojima je morala da izvozi primarne proizvode da bi isplatila uvoz. Na taj način privreda neokolonijalne zemlje je bila organizovana tako da je stalno delovala kao posrednik prema buržoaziji metropolskog monopola. Štaviše, pošto je “trgovanje“ proizvodima aktivirano finansijskim kapitalom, to su monopolisti trgovali tim proizvodima između sebe.

Većina primarnih proizvoda – minerali ili petrolej, bili su i sami vlasništvo monopola, mada je u izvesnim slučajevima seoska privreda (koja je i sama nastala usled finansijskog kapitala) mogla biti smatrana kao izvor strane valute za neokoloniju. Uskoro je, međutim, došlo do „trgovinskog jaza“, jer mršave zarade ostvarene od eksploatisane radne snage u neokoloniji, nisu bile u stanju da isplate visoke cene monopolskih proizvoda. U takvim okolnostima pribeglo se „pomoći“ za „popunavanje jaza“. Takva „pomoć“ je davana samo kao podsticaj za kapitalni izvoz, iz čijih prihoda bi „pomoć“ i potekla. Kao što je pokazala Pearsonova komisija, dok je „pomoć“ od imperijalističkih zemalja zemljama „trećeg sveta“ povećana sa 1,7 milijardiu 1955. na 7,0 milijardi dolara u 1968. godini, privatna ulaganja su u istom periodu povećana sa 1,6 milijardi na 5,8 milijardi dolara.[24] Kad to ne bi bilo tako, vraćanje ranijih zajmova bi bilo dovedeno u pitanje. Kao što pokazuje Barrat Brown, nije „slučajnost“ što se u američkim i britanskim izveštajima državna pomoć i neposredna ulaganja „gotovo u potpunosti podudaraju“[25], kao što je prikazano u tabeli III.

UNCTAD („klub siromašnih“), koji je nastao 1964. godine kao „ravnoteža“ GATT-u („klub bogatih“) radi iznalaženja načina za stimulisanje tržišta prema konkurentnoj robi neokolonija u metropolama, nije imao mnogo uspeha. Mnogo najavljivan „prodor“ u sklopu tzv. opštih shema preferencijala pokazao se kao čisto preklapanje. Sheme koje, navodno, tržišta 18 zemalja metropola prerađenim i poluprerađenim proizvodima iz 77 neokolonijalnih teritorija, samo reprodukuju odnose eksploatacije među ovim zemljama.

Takozvani „duty-free“ ili „low duty“ preferencijali uskoro bivaju ukinuti  ograničenim robnim sporazumima koji iz shema isključuju upravo proizvode od „izvoznog interesa“ za neokoloniju. Obično je tu reč o tipu robe koju proizvodi „nacionalna buržoazija“ ili neokolonijalna država po „planu za nacionalni razvoj“. Roba kao što su naftni derivati, prerađevine od kože i tekstila, isključena je iz većine planova. Štaviše, dozvoljeni proizvodi podležu a priori ograničenjima i propisima koji ih isključuju s tržišta. I dalje propisi koji određuju „nastanak proizvoda“ obezbeđuju sprečavanje prodiranja tih proizvoda na tržišta monopola, ako nisu u potpunosti proizvedeni u neokoloniji, ili u njima većim  delom prerađeni, uz materijale i komponente koje je monopol odobrio. Kriterijum o „dodatnim vrednostima“ primenjuje se radi isključenja onih proizvoda koji sadrže više od 50 odsto dodatnih vrednosti, ako ih metropola nije odobrila. Propisi kao što je ovaj da „roba mora biti neposredno uručena ili mora imati potvrdu o poreklu“ idu u prilog ovim ograničenjima.

Rezultati ovog sistema su, prema tome, zanemarljivi u razvijanju „trgovinskih odnosa“. Suština propisa u sistemu je u održavanju proizvodnih odnosa zasnovanih na izvozu kapitala. Neokoloniji uskoro postaje jasno da predstavljati tržište za monopole znači nemati svoje sopstveno tržište, niti prirodne resurse za svoj račun, ako se to ne poklapa sa globalnom strategijom poduhvata imperijalističkog monopola.

Sve multilateralne institucije deluju  komplementarno. Kao što smo ranije napomenuli, veza između GATT-a i IMF-a (Međunarodni monetarni fond) je legalno  zasnovana na osnovu člana XIV i XV GATT-a. Oni omogućuju korišćenje kvantitativnih restrikcija platnih bilansa isključivo „na način koji ima isto dejstvo na ograničavanja isplata i transfera u tekućim međunarodnim transakcijama“. Primena ovih metoda moguća je samo na osnovu određenih „odobrenja“, posebnih ograničenja od strane Fonda. To, u stvari, znači da pri svakoj takvoj restrikciji koju zavode propisi  GATT-a, IMF ima nadzornu snagu. IMF nije želeo da napusti ovu dužnost; on je predstavljao finansijsku snagu multilateralnog dogovora, koji je držao glavnu moć u svojin rukama, namećući monetarnu i finansijsku disciplinu u skladu s potrebama monopolskog kapitalizma. Na taj način, iako imprtijalističke zemlje čine samo jednu četvrtinu članstva Fonda, one imaju kontrolu nad tri četvrtine priloženih kvota i dve trećine glasova. Na taj način, svaki „savet“ Međunarodnom monetarnog fonda dat neokoloniji, predstavlja monopolske interese.

Uz finansijsku podršku od priloženih kvota, koje iznose 29 milijardi dolara i uloženih sredstava celokupnog imperijalističkog tabora, pod rukovodstvom američkog imperijalizma, Fond ima ogromnu moć nad neokolonijama. Zato su sumnjivi ciljevi i težnje Fonda, određeni članovima Sporazuma, u stvari, legalno pokriće za nametanje određenih mera u zemljama „trećeg sveta“, koje obezbeđuju slobodne tokove privatnih sredstava i njihovu konvertabilnost; taj je mehanizam postao neophodan s nestankom standarda zlata.

Ukoliko se država-klijent ne pridržava direktiva koje Fond daje u vidu „saveta“, njoj se ukida svaki kredit, i to ne samo iz samog Fonda, već i od drugih multilateralnih organizacija kao što su Svetska banka i njene filijale (IFC i IDA). Takvo ponašanje, štaviše, izazvalo bi „strahovanja“  u privatnim i državnim izvorima finansiranja u imperijalističkom taboru. Fond deluje kao centralna vlast i čuvar interesa celokupnog sistema imperijalističkog finansijskog kapitala, uprkos povremenim i ponekad izrazitim protivurečnostima između samih imperijalističkih monopola i država.

Kad se uzme u obzir da sve zemlje „trećeg sveta“, zbog eksploatacije kojoj su izložene pod neokolonijalizmom, imaju stalne teškoće u pogledu platnog bilansa, koje su posledica eksploatatorskih proizvodnih odnosa, onda se može zamisliti kolika je vlast Fonda nad tim zemljama. Otkad je osnovan, Fond u svojim poslovanjima s klijentskim zemljama „trećeg sveta“, ističe svoja tri glavna stava koji se moraju primetiti kad se pojave problemi u platnom bilansu:

  1. smanjenje državnih troškova i kredita domaćih banaka, kao načina za sprečavanje inflacije;
  2. devalvacija domaće valute u odnosu na američki dolar uz eliminisanje kontrole u transakcijama sa stranom valutom;
  3. podrška stranim ulaganjima povećanjem poreskih olakšica, garantovanjem povratnih profita i suzbijanjem štrajkova.[26]

Pretpostavlja se da je cilj Fonda prilikom formiranja ove politike, u stabilizaciji dugoročnih kreditnih pozicija zemlje. Međutim, ova politika je, u stvari, usmerena na podršku izvoza, povećanje uvoza i još više doprinosi odlivanju strane valute, koje je, pre svega, i dovelo do problema u platnom bilansu. Smanjivanje državnih troškova sprečava neokolonijalnu državu da utiče na one sektore privrede koji su za nju od najvećeg značaja. To se, u stvari, čini namerno, jer ima za posledicu podršku privatnog kapitala i sve veću eksploataciju radne snage. I dalje, devalvacija novca ne dovodi do povećanja izvoza, pošto su zahtevi za primarnim produktima u metropoli uglavnom neelastični. Neokolonija nije u stanju da njima upravlja u svoju korist. Ako i dođe do nekog povećanja u uvozu, ono će biti po smanjenoj ceni, a dobit će se u svakom slučaju slivati u džepove raznih parazita i biti izneta iz zemlje. Devalvacija samo povećava cenu uvozne robe kojoj, po „savetu“, mora biti dozvoljen ulazak u zemlju bez ograničenja.

Rezultat cele ove politike je stvaranje začaranog kruga, iz koga neokolonijalne zemlje nikada ne mogu izaći, dokle god su u njemu. Tako je, kao što pokazuje Payer, u Indoneziji Fond „savetovao“ smanjenje kredita i liberalizaciju uvoza iz inostranstva, u cilju „stabilizacije“ kreditne situacije Indonezije. Ovaj „savet“ je doveo do zatvaranja hiljada lokalnih industrijskih grana neokolonijalne države, koje je kasnije preuzeo američki kapital. U Filipinima je Fondov „savet“ 1962. godine doveo do povećanog oticanja zarade (uglavnom profita) od 200 miliona dolara 1961. godine, do 990 miliona dolara 1962. godine. Da bi se ublažio deficit nastao usled toga, Filipinima je dat novi zajam, koji je, međutim, korišćen za ekspatrijaciju profita. U ovim se uslovima začarani krug ostvaren politikom GATT-a (koja je usmerena na stvaranje poremećaja trgovinske ravnoteže), pridružuje začaranom krugu Fonda. Ovi začarani krugovi predstavljaju samu srž neokolonijalne potčinjenosti i eksploatacije u ovoj vrsti odnosa, koje je multilateralni imperijalizam ispleo oko sveta, da bi zaštitio svoje mogućnosti za probijanje na tržište i izvoz kapitala.

Svetska banka predstavlja još jedan deo tog začaranog kruga. Na osnovu članova svojih ugovora, ona stvara kanale za privatan kapital.[27] Štaviše, od nje se traži da ne konkuriše privatnim bankama. Zbog toga je njena interesna stopa veća od  stope komercijalnih banaka. Ovo je potrebno, jer će Banka uzimati sredstva od tih privatnih banaka, kod kojih je stalno zadužena. Zbog toga velike američke banke preko svojih finansija kontrolišu politiku Svetske banke. To je bio razlog zašto su od osnivanja Banke svi njeni guverneri bili visoki američki funkcioneri. Pet glavnih imperijalističkih sila kontrolišu njene operacije. SAD drže 28 odsto državnih uloga u Banci (25 odsto glasova); V. Britanija je druga, sa 11 odsto uloga (10 odsto glasova); Francuska i Zapadna Nemačka drže ekvivalent polovine britanskog fonda i glasova. Čak su i američki multilateralni fondovi kanalisani kroz Banku , u cilju „podsticanja poslovne konkurencije za privatne investitore“.[28] Do 1969. godine Banka je za 23 godine svog postojanja dala na zajam oko 13 milijardi dolara, većinom zemljama „trećeg sveta“. Od ovoga je oko 95 odsto, bilo dugoročnih pozajmica pod uobičajenim uslovima kamatne stope; ostalih 5 odsto su bili „soft“ IDA zajmovi, obično zajmovi između vlada koji idu preko Banke za posebno odobrene društvene projekte, naročito u oblasti poljoprivrede i infrastrukture. Ovi zajmovi su Banci doneli prihod od 170 miliona dolara u 1969, a prethodnih pet godina su Banka i finansijska oligarhija dobijale 145 miliona dolara u proseku godišnje.[29]

U svokoj ulozi pokretača privatnog kapitala, Banka prati „savete“ Međunarodnog monetarnog fonda, a i sama insistira na procenama troškova koji podstiču metode zasnovane na velikim ulaganjima. Takođe preporučuje ukidanje „nepravičnih i restriktivnih“ zakona, kako bi privukla strana ulaganja; protivi se javnim projektima, osim onima sa visokom interesnom stopom.

Tako kada je 1956. godine Indija zatražila zajam od Svetske banke, ova je tražila da društveni sektor u Indiji mora biti smanjen, zbog čega je indijska vlada odbila zajam. Kada je u Indiji došlo do platnobilansne krize, Indija je na kolenima ponovo molila za zajam, ovog puta spremna da prihvati i zajam, i prvobitne uslove. Bila je primorana da prihvati da ubuduće najmanje 48 odsto industrije u koju je uložen strani kapital vlada ne može kontrolisati. Najunosnija državna preduzeća su bila otvorena privatnom kapitalu, na primer, proizvodnja lekova, aluminijuma, elektrotehničke opreme, veštačkih đubriva i sintetičke gume. Stranim firmama su date mnoge poreske olakšice.[30]

Projekti na koje se troše ogromne sume novca podrazumevaju transport, puteve, železnicu, lokomotive i drugu opremu. Početkom 1960-ih godina, od 860 miliona dolara zajma afričkim zemljama, 55 odsto je dato za transport, 28 odsto za električnu energiju a ostatak za razvoj poljoprivrede, prosvete i rudarstva. Velike su sume date Južnoj Africi i Rodeziji. Od ukupino 900 miliona dolara koji su dati Africi 1962. godine, preko 50 odsto je otišlo u Južnu Afriku i Rodeziju i Zair (za rudarstvo). U drugoj polovini 1960-ih godina, sredstva Banke su prešla za odabrane ciljeve u Sudan, Mauritaniju, Maroko, Tunis i Istočnu Afriku (naročito Keniju). Banka je čak osnovala poseban konsultativni biro za Istočnu Afriku u Nairobiju.[31]

Kao i Međunarodni monetarni fond, Banka deluje kao koordinator svetskog finansijskog kapitala. Tesno sarađuje sa Organizacijom za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), sa EEZ (Evropskom ekonomskom zajednicom), kao i  s raznim regionalnim bankama. Zajedno s tim institucijama, štiti interese finansijske oligarhije u neokolonijalnim zemljama „trećeg sveta“. Ove mere međunarodnog monopola kapitala predstavljaju deo stvarnosti imperijalizma i mogu se shvatiti samo kao potpuna realnost. Iz ovoga vidimo da jedna neokolonija, pod ovim uslovima, može raskinuti ovakve eksploatatorske proizvodne odnose koji je stežu kao oktopod, samo otporom. Nikakve političke manipulacije izvan klasne borbe ne mogu doneti željene rezultate. Pobuna protiv imperijalizma predstavlja jedinu osnovu nacionalne demokratske revolucije.

 

Dan Nabudere – „Neo-colonialisme under multilateral imperialisme“, The Political Economy of Imperialism, ZED Press, Dar es Salaam, 1978
Prevod: Jovana Pajević
Priprema: Princip.info

 

[1] E. A. Tarabrin The New Scramble for Africa, Progress (Moscow, 1974) str. 140.

[2] P. Jalee, Imperialism in Seventies, Third Press (Moscow, 1974) str. 140..

[3] E. A. Tarabrin, naved. delo, str. 145-146.

[4] H. Magdoff, The Age of Imperialism, Montley Review (New York, 1969). str. 43-49.

[5] H. Magdoff, naved. delo, str. 50-51.

[6] P. Jalee, naved. delo, str. 17, 42.

[7] P. Jalee, naved. delo, str. 47.

[8] R. Vernon, Sovereignty at Bay, Penguin (London, 1971), str. 64.

[9] A. Pinto i J. Knakal, „The Centre-Periphery System Twenty Years Later“ u N. Girvan (ed.)“Dependence and Underdevelopment in the New World and in the Old“, ISER specijalno izdanje, tom 22, br. 1. mart 1973, str 52-53

[10] A. M. Kamarach, The Economies of African development, Praeger (New York, 1971), str. 253

[11] L. Turner, The Multinational Company and the Third world, Allen (London, 1973), str. 316.

[12] C. Vaitsos, u Bernstein, (ed.) Underdevelopment and Development, Penguin (London, 1973), str. 316.

[13] E. Penrose, The International Patent System 1951, str. 29.

[14] R. M. Poats, Technology for Developming Nations, (1972), str. 63-64.

[15] H. Alavi, „Imperialism; Old and New“, u Socialist Register, Merlin (London, 1964)

[16] UNO, The Impact of Multinational Corporations on Development and International Relations, UNO (New York 1974)

[17] Economic Commision for Africa, Multinational Corporations in Africa (1973), str. 13.

[18] ILO, Employment, Incomes and Equality, A Strategy for increasing productive employment in Kenya (1972), str. 446-450.

[19] G. Arrighi, u Rodhes (ed.) Imperialism and Underdevelopment (1970), Monthly Review (New York, 1970), str. 228 – 229.

[20] ILO, Employment.., naved. delo, str. 451.

[21] C. Vaitsos, u Bernstein, naved. delo, str. 370.

[22] ILO, Employment… naved.delo, str. 453-454.

[23] ILO, naved. delo, str. 455-456.

[24] Pod članom 11, 2 GATT

[25] Pearson, Partners in Development, Praeger (New York, 1969), str. 139-

[26] Barrat Brown, Economic of Imperialism (1974), str. 226-227.

[27] C. Payer, „The IMF and the Third World“, u Monthly Review, 1971. Vidi takođe The Debt Trap, Penguin (London, 1974)

[28] Član I uz Ugovora Svetske banke.

[29] C. Payer, naved. delo, str. 75.

[30] Stewart Smith, The US and Africa, Progress (Moskva, 1974), str. 87.

[31] Halsemere Group. Pamphlet on Aid, 1972, str 20.

 

Ostavite komentar