Mlada Bosna: Socijalni osnovi – Uticaji – Ljudi – Dve etape

Foto: Andrićgrad

Socijalni osnovi

Bosanski ustav od 1914. godine primljen je raznoliko. Prijem je bio neka vrsta ogledala političkih i socijalnih odnosa u zemlji.  Građanske političke grupacije smatrale su ustav političkim dobitkom i uspehom. D-r Nikola Stojanović, jedan od vodećih političara toga doba, objavio je, u očekivanju novog ustava, jedan opširniji načelan članak u kome se kaže: „Kakav god ustav bio  – valja od njega stvoriti bazu za idući rad. Kao Srbi navikli smo se na borbu, kao demoktrate mi moramo da se naviknemo na aktivnost.. Ako tako shvatimo naš položaj nas neće ni jedna od pomenutih vlada (austriska  i mađarska –V.M.) moći izigrati. Mi ćemo šta više biti traženi i dragoceni saveznici  svakoj od njih, kad joj bude trebala naša pomoć i kad ona osigura ili dade bolje garancije za napredak naše otadžbine.“[1] Dakle još pre donošenja novog ustava, u njegovo predvečerje , d-r Stojanović ga prima kao bazu budućeg rada, „kakav god bio“, i primajući ga, opominje da sada dolazi – ne borba, nego demokratska aktivnost, koja može dovesti i do korisnih savezništva i to ne samo sa srpskom, nego i sa mađarskom i austriskom vladom.  Naravno, ako jedna od njih „osigura ili dade bolje garancije za napredak naše otadžbine“. Čitava ova politička postavka savezništva ima, prema tome, realnog smisla samo  u tome slučaju, ako je pretpostavka o osiguranju „napretka naše otadžbine“ realna. Međutim, sam d-r Stojanović u istom članku u sledećoj rečenici kaže:  „To izgleda nemoguće jer je naš položaj težak „. Znači da dr. Stojanović želi da inauguriše jednu politiku, na bazi kakvog-takvog ustava, koja nema nikakvih perspektiva, jer ostvarenje osnovnog političkog zadatka – „napredak otadžbine“ – nemoguće je.  Jedna „realistička politika“ čija je osnovna pretpostavka nerealna, treba da bude, dakle, sadržaj „demoktratske aktivnosti“.  Uistinu, srpska buržoazija i prva generacija inteligencije nalazi se na potpunom političkom bespuću. To je, uostalom, i razumljivo jer jedina konzekvencija demokratske politike, koju oni nisu mogli da povuku, jeste i mogla je da bude u tom momentu: odbacivanje ustava i borba.

Iako nije u neposrednoj vezi sa ustavom, ipak seljački agrarni pokret 1910. godine praktično znači odgovor seljaštva  na politiku koja je do njega dovela. Dok d-r Stojanović člankom analizira mogućnosti jedne politike na bazi novog ustava, dotle seljačke mase akcijom pokazuju da ih interesuju drugi problemi i da su spremne da drugim putevima, bez obzira na ustav, i protiv njega vode svoju borbu.  Ovaj agratni pokret seljaka bila je jedna velika i spontana akcija, koja je u narodu poznata pod imenom „ štrajk“.  Po Đorđu Krstiću[2] štrajku je bila svrha da uskrati davanje trećine, dakle da se likvidiraju feudalni odnosi  i da se austriska uprava prisili na radikalno rešenje agrarnoga pitanja. Pokret je počeo –  i to je veoma važno – u hrvatskom selu Šimićima, prešao među srpske kmetove u Bosanskoj Gradišci i odatle se proširio na istočne srezove sve do reke Bosne.  Usput, seljaci su palili begovske čardake i dizali sela na bunu. Austriske vlasti izvele su vojsku i kod Doboja suzbile seljake, koji su hteli da pređu reku Bosnu i da pođu ka Drini i srpskoj granici. Istovremeno je poslata vojska u pobunjene srezove. Pokret je silom ugušen. Građanstvo i inteligencija nisu učestvovali u ovoj akciji. Međutim, baza buduće politike u Bosni, i to baš u doba oktroisanog ustava, mogla je da bude jedino ovaj pokret, koji je nosila stvarna i najveća demoktratska snaga u Bosni – seljaštvo.

Između ova dva stava, na sam dan otvaranja Sabora, Bogdan Žerajić, sin hercegovačkog seljaka, zauzeo je treći stav, atentatom na vrhovnog predstavnika austriske vlasti, poglavara Bosne i Hercegovine, generala Varešanina.  To je stav intelektualaca druge generacije, to je bila stvarno konstituirajuća skupština Mlade Bosne, izrada i primena njenog programa.

Delo Bogdana Žerajića značilo je za bosansku omladinu otkrovenje. Kao da su se stotinama mladića otvorile oči. Njegova smrt, bila je njihov život. Nije ubio Varešanina, ali je oživeo Principa. „Hteo je da digne novi život, da ga napoji novim idejama, verama i ljubavima..“[3]

Interesantno je da Gaćinović u Žerajićevom delu gleda njegovu volju da podigne nov život i u to doba kada već postoji bosanski Sabor, kada postoje političke srpske organizacije, kada postoji srpska crkveno-školska autonomija, kada postoje srpski listovi i kada se kroz njih već godinama izražavaju izvesne političke ideje. Sve to, po Gaćinoviću, spada, dakle u stari život i sve to valja odbaciti. U Žerajićevom deli Gaćinović vidi prekretnicu i zbog toga u Žerajiću gleda „tip novog doba“, koji ima „za dušu deo socijalne psihologije“ i koji je „duboko vezan za zemlju vrlinama i manama svojim .„[4] To znači da „tip novog doba“ prelazi preko svega što je u bosanskoj srpskoj politici dotada postojalo, odbacuje njene ideje, njene metode i njene ljude.

Mlada Bosna se rodila iz suprotnosti prema čaršiji. Ni u jednom momentu svoga razvoja ona nije imala dodirnih tačaka sa politikom građanstva. Što se tiče drugih političkih grupa, ona je bila jedno kratko vreme pod uticajem grupe oko Naroda, zbog njenog intransingentnog nacionalističkog stava, i pod uticajem grupe oko Otadžbine, zbog njenih odlučnih agrarističkih koncepcija. Ali ona se ubrzo oslobađa ovih uticaja i postaje samostalan politički faktor, koji ima svoje ideje i svoje metode borbe.

Građanstvo se u svojoj političkoj praksi rukovodilo isključivo svojim interesima, a u svojim nacionalističkim manifestacijama izražavalo samo sadržaj svog nacionalizma, koji se, kao što smo videli, bitno razlikovao od seljačkog. Okvir i jedne i druge delatnosti bio je legalitet. Druga generacija inteligencije nije stigla do svog građanskog zanimanja. Počevši politički da misli  u doba velikog nacionalnog poraza  – aneksije, ona se nije mogla pomiriti sa tadašnjom reakcijom na taj akt.[5] Ona je osećala svu bedu te reakcije, slabokrvnost čaršiskog nacionalizma, klasnu orientaciju građanstva, napuštanje sela iz kog je većina aktivista  Mlade Bosne poteklo. Ona je u svim tim pojavama , videla napuštanje nacionalnih stremljenja u Bosni.  Prvo se, dakle, rađala svest o nedovoljnosti, slabosti i klasnoj uslovljenosti vodeće srpske politike.  Počinju se razlikovati oni gore i oni dole. Uticaj Kočića u tome pravcu je nesumnjiv, a naročito njegove satire Jazavac pred sudom. Borivoje Jevtić, jedan od aktivnih članova Mlade Bosne, kaže o tom uticaju sledeće: „Tu se već prvi put jasno obeležavaju i klasne razlike između onih dole i onih gore, i srpstvo i pusto srbovanje nije svešto mladi naraštaj želi.“[6] Tokom svog političkog sazrevanja omladina saznaje i mnoge druge stvari, među kojima i to da je Beč  „uspeo da savest nekim ambicijama olakša  – koncesijama“, i da je „drugi austriski režim bio znatno korumpovao čaršiju.“[7] Saborska politika Srpskoga kluba samo je još potencirala svest omladine o potrebi samostalne političke akcije, koja se mora u svemu razlikovati od jalovog saborskog taktiziranja.

Sada više nije dovoljan ni agraristički program kočićevaca, ni odvažan stav Riste Radulovića u Narodu, iako ovaj najavljuje da „Austriju sada treba uništiti“. To su reči, velike reči, i njihov uticaj sigurno nije mali, ali Mlada Bosna neće više samo reči, ona hoće akciju i to – revolucionarnu. Slom čaršije, pometnja, oportunizam, klasni egoizam, mali individualizam i lično uživanje[8] prete da potpuno upropaste srpsku nacionalnu borbu i da time dovede do pobede „katastrofalni uticaj izvesnih protiv nacionalnih ideja“, koje bi pitanje nacionalnih oslobođenja odložile do sudnjeg dana. Čekanje je nemoguće. Srpski seljak, srpski narod je rob. On pati i tavori život kmeta, nedostojan čoveka i Srbina.

Sva ljubav ljudi iz Mlade Bosne upućena je seljaku i malom čoveku. „Mladi bosanski pokret za obnovu svoje zemlje mora se temeljiti na dubokoj, ogromnoj ljubavi prema narodu i velikoj tvoračkoj veri u samog sebe“ .[9] Ili: „U doba malih slepih cepkanja i partija, za njega beše jedini suveren srpski narod, jedina stranka mali bičevani niži sloj i srednja poluprobuđena njegova masa“.[10] Kočićeve ličnosti sa Zmijanja bile su simboli za ove mladiće. Ali, pored ljubavi nije bilo vere u seljaka, niti je bilo dubljeg razumevanja društvenih odnosa i snaga, koje su se nalazile u borbi. Mlada Bosna, otrgnuta od sela, izgubila je sa njim živ, neposredan kontakt, izgubila je osećaj snage porobljenog seljaštva, prestala je da bude sastavni deo njegov, iako je delovala i radila pod pritiskom socijalnog položaja bosanskog kmeta, živela u psihologiji njegova buntarstva, gledala u njemu „čistotu narodne duše i silu narodnog karaktera“. U pripremanju svojih akcija, u traženju njihovog socijalnog opravdanja, ona se oslanjala na kmetovsko selo[11] na „narod naš“, ali čiju materijalnu snagu i revolucionarni potencijal stvarno nije videla i osetila, i zbog toga je morala da pribegne takvim metodima borbe, koja se sa „duševnošću bogatom entuzijazmom „ nije mogla sprovoditi. Pod pritiskom sela, za selo, ali bez njega.

Bilo je pokušaja rada i na selu, sa selom. Ali izolovanih i u početku napuštenih. Jedan od njih je bio postao nešto konkretniji (verovatno pod uticajem Masarikovog realizma), ali je ubrzo slomljen, a njegovi učesnici u procesu Pjanić – Ljubobratić, suđeni i osuđeni. Ovaj neuspeh, koji je uostalom i posledica neorganizovanosti, kao i vremenske i prostorne ograničenosti, bio je dovoljan da uveri Mladu Bosnu da je jedino moguća akcija individualna akcija, kojom će se podići moral naroda i istovremeno zadati teški udarci režimu. Skoro bi se moglo reći da su ovakvi neuspesi dobro došli Mladoj Bosni, da ih je ona jedva čekala da bi svoj stav mogla da pravda i brani i samom stvarnošću u zemlji. Predisponirana za svoju individualističku koncepciju, pod uticajem literature i zavereničkih krugova u Srbiji, ona je zatvarala oči pred činjenicama koje bi je od toga mogle odvratiti, a otvarala ih što je više mogla pred činjenicama, koje su, po njenom mišljenju, potvrđivale njegovo shvatanje.

„Gradovi su izneverili, ali je ostao seljak. A njegove patnje su tako velike da se iz njih da „izbiti kapital“  – kapital očajnika“,  – kaže  Borivoje Jevtić. Šta se pod „kapitalom očajnika“ ima podrazumevati  nije sasvim jasno, kao što to nije bilo jasno ni Mladoj Bosni, ali ova nejasna formulacija jasno dokazuje, da ona nije bila spremna da taj „revolucionarni kapital“, koji su seljaci već jednom bili „investirali! 1910. u svoj štrajk, aktivno koriste kao jedinu produkcionu snagu stvarne revolucionarne borbe. Kakvo je bilo mišljenje Mlade Bosne o mogućnostima političke borbe seljaka, pokazuju ove reči Borivoja Jevtića:

„Ne treba smetnuti s uma da se od seljaka nije moglo mnogo šta učiniti. On je tada bio u potpunom duhovnom i materijalnom ropstvu; analfabet u punom smislu reči, predan na milost i nemilost žandarmeriji i uopšte drugim organima vlasti, opkoljen konfidentima, on je bio kao u opsednutoj tvrđavi. Njegovu atavističku bu ntovnost trebalo je postepeno razgoreti. No zato je bio potreban dug i sistematski rad, ne samo preko njegove najbliže inteligencije, popova i učitelja u koje je on imao jedino poverenje, nego i preko drugih ustanova, i škola, i raznih prosvetnih, sokolskih, antialkoholnih i zadružnih institucija. Takav rad je bio riskantan; proces Pjanić – Ljubobratić, u kome je više omladinaca svoje poduzeće platilo višemesečnom tamnicom, bio je dovoljno poučan primer“.[12]

Sličnu ocenu mogućnosti političke akcije sela daje i Vl. Gaćinović:

„Osećajući jedinstvo sebe i onih koji pate, mračnih, bolesnih i alkoholičarskih narodnih masa, on je smelom otvorenošću iznosio probleme koji stoje pred omladinom i narodom, pripovedajući: Ne mali rad, nego borbu, ne mir no rat i pobedu, rad u žučnoj borbi i mir u velikoj pobedi“.[13]

Analfabetske, mračne, alkoholičarske, duhovno i materijalno ropske seljačke mase nisu, po mišljenju Mlade Bosne, iako su se osećale sa njima jedno, bile sposobne ni za kakvu organizovanu akciju velikog stila. I zato je razumljivo što su ti ljudi došli do uverenja da „problem naroda nigde nije tako duboko vezan sa problemom ličnosti čoveka, heroja, kao kod nas“, i da „nikad opet, srpski život nije čeznuo više za tim čovekom nego danas“.[14]

Od ovog saznanja do revolucionarnog metka kratak je put: nabaviti revolver i okinuti.

Pored ovog shvatanja o selu koje je teralo omladinu na akciju, i politika građanstva i sa njim vezane inteligencije bile su s razlogom baš ovakve akcije Mlade Bosne. Videli smo kako se razvijala srpska politika u Bosni i Hercegovini i koji su bili njeni objektivni uslovi i okviri. Druga generacija omladine videla je isto tako mnogo mračnih i negativnih strana te politike, uverila se u njenu jalovost, zgadila se na njeno politikanstvo i sebičnost. Iz nekoliko rečenica napisanih ili izgovorenih može se videti kako je ta omladina gledala na vladajuću političku struju i šta je mislila o njoj.  Možda ta mišljenja nisu potpuno tačna. Možda su ona preoštra i nepravedna. Možda su suviše afektivna i mladenačka. Sve to može da bude, i sigurno je da se na osnovu tih rečenica i reči ne može pisati prikaz srpske politike u Bosni i Hercegovini, ali je nesumnjivo jedno, da je to bilo ubeđenje ovih mladića, i to je za ocenu njihovih motiva političkog delovanja, za ocenu njihovog stava, za ocenu njihovih ideja merodavno. I zbog toga konstatacija Danila ilića u „Zvonu“ ima dokumentarni značaj za Mladu Bosnu . On tu kaže:

„Među našim građanskim partijama nema nijedne koja radi  potpuno demokratski. I po svome radu u saboru i po svome unutrašnjem partijskom životu one su konzervativne, aristokratske, oligarhijske. Korumpirani naši narodni poslanici odlaze među birače svoje samo kad treba da ih kao nesvesnu stoku izvedu na biralište.  Na leđa narodna tovare sve veće i veće namete i dacije ne brineći se o tome kako će to podnijeti ogoljeni narod.“[15]

Isto tako dokumentarna je i rečenica  Gavrila Principa: „Kad bih Sarajevo mogao sabiti u kutiju šibica ja bih ga zapalio „[16], kao i priznanje Nedeljka Čabrinovića pred islednim sudijom, da mu je padalo na pamet da uđe „ u sabornicu, pa da bacim sa galerije bombu među poslanike, jer sam se uverio da su oni hulje i kukavice, te da ništa ne rade, ili da štogod rade – ne vredi“[17]

Neverovanje u selo i seljaka, mržnja i prezir prema gradu, nepostojanje jedne revolucionarne radničke stranke bili su sadržina Čabrinovićeve bombe i barut Principovih metaka.

Uticaji

Mlada Bosna nije bila nikakva jedinstvena organizacija, ukoliko se uopšte može nazvati organizacijom. Ona je pre bila neorganiuovani, nepovezani i hierarhiski neizgrađeni skup čitavog niza grupa i kružoka, kojima su bile zajedničke neke osnovne crte. Jedna od njih je odvajanje, manje ili više oštro, od tadašnje vodeće srpske politike, osećanja potrebe za jednom odlučnijom, smelijom i energičnijom akcijom, koja je nazivana i revolucionarnom, iako mnogima od tih grupa i kružoka nije bilo jasno šta to zapravo treba da bude, i šta je to revolucionarna akcija uopšte. Druga je bila negiranje Austrije, negiranje svake politike koja se iz ma kakvih razloga stavlja u „okvire monarhije“. Na bazi te prilično opšte platforme nicali su kružoci i delovali učitelji –  koji su velikim delom bili zahvaćeni atmosferom Mlade Bosne – ne uspevajući pri tome da se bolje povežu i ideološki više približe. U mnogim načelnim stavovima kao i u konkretnim pitanjima postojale su velike nejednakosti i razmimoilaženja, koja su bila često i plod raznih uticaja koji su se javljali sa svih strana sveta. Prema tome, organizaciona razbijenost i atomizacija bile su jednim delom i uzrokom da je i ideološka struktura Mlade Bosne, izuzev osnovnih, uglavnom negatorskih stavova,  bila nejedinstvena i raznorodna, i da je skoro svaki strani uticaj, koji se po shvatanju omladine mogao nakalemiti na njene osnovne poglede, mogao da nađe mesta za svoje oplođivanje. Ova pojava je od neobične važnosti za analizu Mlade Bosne, jer je često puta zavisilo samo od toga da li je uticaj došao iz Beograda, Zagreba, Beča ili Praga neposredno, preko ljudi, ili iz Italije, Francuske ili Rusije neposredno, preko knjiga, kako će se pojedini kružoci opredeljivati i kakav će smer uzeti njihov aktivitet.

Najjači i najopsežniji bio je uticaj iz Beograda. Ali, ni on nije jedan i jedinstven, nego vrlo složen i mnogostruk. Osnova njegova bila je nesumnjivo identična sa jednim sadržajnim elementom obaju srpskih nacionalizama u Bosni i Hercegovini, sa težnjom za ujedinjenje srpskog naroda.  Ovako široko shvaćen, ovaj uticaj nije se odnosio samo na omladinu nego na većinu Srba u ovoj austriskoj pokrajini. Konkretniji uticaji iz Srbije, međutim,diferenciraju se i vežu za pojedine društvene i političke grupe, koje se po sadržaju svoga nacionalizma razlikuju. Dok se građanski nacionalizam veže za službenu srpsku politiku, čekajući samo njenu intervenciju i dotle odlažući i svoju „odlučniju“ akciju  – kojoj „sad“ nije vreme,  – dotle se seljački nacionalizam koji je sadržajno i nacionalizam omladine, veže sa neslužbenom politikom i sa njenim direktnim protivnicima, sa Narodnom odbranom, u kojoj su tada preovlađivali samostalci, sa konspirativnom organizacijom Ujedinjenje  ili smrt, sa Jovanom Skerlićem i Jovanom Cvijićem, sa Slovenačkim jugom i Ljubom Čupom.  I uticaj ovih organizacija i ličnosti nije podjednak i jedinstven. Ispočetka je veoma jak uticaj Narodne odbrane, koja ima čitavu mrežu svojih poverenika, ali kasnije taj je uticaj slabiji, naročito na onaj deo omladine koji se kristališe kao jezgro Mlade Bosne. Na njega veći uticaj vrši Ljuba Jovanović – Čupa i organizacija Ujedinjenje ili smrt. Narodna odbrana zadržava se više kod grupe Narod, koja radi skoro u potpunoj saglasnosti sa njom.  U prvo vreme i Vladimir Gaćinović je poverenik Narodne odbrane. Isto tako i Danilo Ilić, Jovan Živanović i drugi. Iako su kasnije mnogi od njih samim tim što su otišli u inostranstvo, prestali da budu poverenici, ipak se može reći da nije samo ta promena mesta odigrala ulogu u labavljenju veza između njih i Narodne odbrane. Oni su se dalje razvijali i javili su se novi uticaji. Pred atentat Narodna odbrana i ljudi koji su bili bliski njenim idejama, kao Jovan Skerlić, odlučno su protiv atentata, ali omladina ide svojim putem. Novi uticaji, i sama bosanska stvarnost preovlađuju.[18]

Iako se skoro cela omladina oduševljavala balkanskim ratovima i oslobodilačkom misijom Srbije ona nije bila spremna da se pokorava svim direktivama srpske spoljne politike, kao što se to vidi iz reči Pere Slijepčevića, niti da prihvata metode borbe koje je ona tražila. Atentati su došli kao posledica uticaja Ljube-Čupe i konspirativne oficirske organizacije, ali i kao posledica uticaja sa drugih strana. Pera Slijepčević tvrdi da je većina[19] Mlade Bosne bila za to „da se organizuje narod i čeka čas kad će biti moguće ugaziti u rat; a manjina je zapodevala kavgu atentatima, bojeći se da se narod u čekanju ne uspava“. Mi mislimo da je Pera Slijepčević, deleći ovde Mladu Bosnu na većinu i manjinu, i suviše raširio njene okvire i pod njih sveo i onu inteligenciju i omladince koji su bili pod uticajem ideja i politike inteligencije iz prve generacije, a čiji je glavni princip bio „organizovanje i čekanje“, pri čemu se mnogo čekalo, a malo organizovalo. Ovo proširenje okvira Mlade Bosne utoliko je lakše, što su, verbalistički, razlike između prve i druge generacije bile slabe. Kada bismo sveli Mladu Bosnu  na njene prave okvire, onda bismo sigurno videli da bi se pitanje manjine i većine drugačije postavljalo. Pošto Mlada Bosna nije bila nikakva čvrsta organizacija, mora se naći jedan kriterijum po kome bi se utvrdilo ko je sve mogao biti obuhvaćen ovim pojmom. Vladimir Gaćinović, završavajući svoj uzbudljivi i uzbuđeni nekrolog Bogdanu Žerajiću, postavlja jedno pitanje, koje istovremeno i ograničava pojam Mlade Bosne: „Mlado Srpstvo koje se dižeš iz sadašnjih razvalina i pometenosti, da li ćeš doneti i vaspitati take ljude taku omladinu? Izgleda da je u tome ceo srpski problem politički, moralni i kulturni.“[20] Nama se čini da jedini kriterijum za određivanje granica  Mlade Bosne može da bude stav prema revolucionarnoj akciji, koja je u tom momentu bila najjače ispoljena u atentatima. Svakako da atentati nisu bili jedini u kojima je omladina videla revolucionarna sredstva borbe, ali je sigurno, da ona omladina koja je, po Vladi Gaćinoviću, trebalo da pođe tragom i žrtvom  Bogdana Žerajića, nije mogla stojati pred takvom alternativom, kao što je postavlja Pera Slijepčević. Da tačno izrazimo stav te omladine prema paroli „organizovati i čekati“, dosta je da parafraziramo Gaćinovićevu rečenicu o „radu u žučnoj borbi i miru u velikoj pobedi“ i da kažemo da bi to bilo organizovanje u žučnoj borbi i žučna borba u organizovanju. Mlada Bosna se baš svojom revolucionarnom voljom i svojom svešću o nužnosti i neophodnosti revolucionarne borbe bitno razlikovala od svih postojećih političkih grupacija, u zbog toga kriterijum za određivanje njenih granica ne može biti takav, da dozvoljava mešanje sa drugim elementima, pogotovo, kad je praktično parola organizovanja značila nerad, i stvarno bila jedan od uzroka nastajanju Mlade Bosne. Uostalom, rat se dočekao, ali „organizovanost“ naroda nije dala nikakve velike rezultate. Zabluda Pere Slijepčevića u ovom pogledu posledica je nerazumevanja odnosa između dveju generacija inteligencije i shvatanja da je uticaj Srbije, odnosno Beograda, bio jedinstven.

Drugi problem gde je uticaj iz Srbije nailazio na teškoće i gde je omladina morala da traži rešenje van njega, jeste nacionalno pitanje u Bosni i Hercegovini. Uticaj iz Srbije polazio je od teze da je Bosna srpska zemlja i to bez diskusije. Kako je Mlada Bosna htela da reši ovaj problem, govorimo u sledećem odeljku. Ovde želimo samo da konstatujemo, da je ona tu izišla iz okvira srpskog nacionalizma, i građanskog i seljačkog, i da je tako stvorila jedan drugi, širi okvir svoje delatnosti, i samim tim morala da prelazi preko uticaja iz Beograda, i da se orientiše i prema drugim centrima, koji su joj uglavnom i omogućili da dođe do svojih stavova u nacionalnom pitanju Bosne i Hercegovine.

Uticaj iz Zagreba, Praga i Beča, gde su se formirala razna studentska udruženja, i gde je bio živ politički aktivitet i drugih ugnjetenih naroda austro-ugarske monarije, bio je dosta jak,  i naročito važan s obzirom na nacionalne odnose u zemlji. Omladinski napredni pokret koji se razvijao u Hrvatskoj početkom dvadesetog veka pod uticajem Masarika, nije uhvatio dubljeg korena u Bosni. Bilo je pristalica „sitnog“ rada, ali su se oni ubrzo odvratili od toga posla i počeli tražiti druge metode rada. Nesumnjivo, to je dokaz socijalnih i naročitih odnosa u zemlji. Feudalizam, i sve što je sa tim u vezi, tražili su druge metode borbe. Ostalo je i pristalica „sitnog“ rada, ali se oni baš zbog svog stava ne mogu ubrojiti u Mladu Bosnu. Vladimir Gaćinović, najautentičniji tumač ideja Mlade Bosne i istovremeno njihov sejač, govoreći o sitnom radu kaže: „Ne mali rad nego borba, ne mir no rat i pobeda, rad u žučnoj borbi i mir u velikoj pobedi“.[21] To propoveda i Mlada Bosna. Drugačije rečeno: ne samo rad – ma koliko pozitivan bio, nego revolucionarni rad. Politički, Gaćinović kvalifikuje sitni rad ovako: „Poznato oportunističko shvatanje ljudi i stvari razvija poglede „sitnog rada“.[22]

Veći i značajniji uticaj na Mladu Bosnu imala je nacionalistička omladina, koja se odvojila u prvoj deceniji dvadesetog veka od napredne, i koja je mesto kulturnog rada postavila kao svoj glavni zadatak političku borbu za oslobođenje Južnih Slovena i stvaranje jugoslovenske zajednice. Ova grupa, koja se prvo kupila oko bečke „Zore“, a kasnije stvorila i svoje posebne organe u Zagrebu , Splitu i Pragu, pomogla je Mladoj Bosni da nađe jedan prividan izlaz iz suprotnosti na koje je nailazila u svom  užem okviru delovanja, ali je i to bilo malo da joj pomogne da nađe rešenje za socijalne suprotnosti koje su postojale u tom istom okviru, i zbog toga je razumljivo što je ova morala da ih traži u inostranstvu i u istoriji naroda sa sličnom socijalnom strukturom.

I strani uticai bili su raznovrsni. Rekli smo da Mlada Bosna nije imala svoju čvrstu organizaciju, niti je imala određen socijalni i politički program. To je bila jedna grupa u taženju. Njena ideološka struktura bila je najobičniji skup raznih fragmenata i elemenata najraznolikijih socijalni,političkih i ekonomskih teorija i filozofija.

To posvedočava literatura kojom su se bavili njeni članovi. Vlada Gaćinović, prvo sav u nacionalističkom zanosu, brzo se toga oslobađa i razvija dalje. Politički, on je pod uticajem ruskih esera, filozofski on je potpuno pod uticajem Gijoa, koga naziva: „naš mislilac i naš pjesnik. Plemeniti učitelj i divni vođ mladih duhova.“[23] Danilo Ilić prevodi Bakunjina, Andrejeva i Gorkog (vrlo karakterističnu simboličnu priču o Dankovom krvavom srcu) , Bogdan Žerajić je, po Vladimiru Gaćinoviću, „pesnike slobode učio naizust, znao Kardučia i Nadzona.“ Čitao je i svojim drugovima preporučivao Kropotkina. Čabrinović je čitao prvo mnogo socijalističku, a zatim anarhističku literaturu. Jovan Živanović je studirao Gijoa, Tarda, Dirkhema, Bakunjina i Kropotkina. Danilo Ilić izveštava Gaćinovića da se u kružoku čitaju Skerlić, Černiševski, Stepnjak, Kropotkin.[24] Policiskim pretresima kod članova Mlade Bosne posle atentata pronađene su knjige i brošure Marksa, Bakunjina, Kropotkina , Kauckog, Stepnjaka itd.

Bilo je to sve traženje puta. Snalaženje u jednoj situaciji koja je vapila za akcijom. Svi su bili spremni za akciju, svi su osećali njenu potrebu – samo je pitanje bilo, kakva treba da bude.  Na to pitanje tražili su odgovor i u Beogradu, i u Zagrebu, i u Pragu i po celom svetu. Gaćinović, Živanović. Žerajić, Ilić, Slijepčević i drugi putuju, traže, studiraju. Mlađi drugovi čekaju njihovu reč, reč Srbije i Evrope. Po kružocima se grozničavo i sa užagrenim očima diskutuje. Svaka reč je teška i važna, svaka misao  je dobro došla, svaki predlog je predmet ozbiljnog i živog  raspravljanja. Borba, ali kakva? S kim, kada, kako? Bezbroj pitanja i niz odgovora ispreturanih i ispremeštanih: prisluškivanih na selu, istrgnutih iz sebe, savetovanih u Beogradu, utvrđenih u Zagrebu i Pragu, naučenih iz knjiga i članaka velikih i svetlih primera večite borbe.

Odgovorili su 28. juna 1914., iako nisu bili našli svi jedan odgovor. Stvarnost je bila jača od njih, događaji su se brže razvijali nego njihovo saznanje, zadaci su bili veći nego njihove moći. Za sitni realizam bili su suviše jaki, za revolucionarni realizam bili su suviše slabi.

Jedino su znali s kim ne mogu. I to su glasno i jasno govorili. Nisu mogli i nisu hteli sa onima koji su se odvojili od naroda, kojemu se nažalost ni oni sami nisu umeli približiti iako nisu bežali od njega. Mislili su da rade za njega, makar i bez njega. I to je bilo najglacnije pitanje na koje nisu umeli naći odgovor.

Jugoslovenstvo

Posle Riječke rezolucije jugoslovenska ideja doživela je neku vrstu renesanse u Hrvatskoj i Slavoniji , i postala vladajuća politička misao, koja je naročito preko omladinskih organizacija i krugova, prešla granice Trojednice.  U glavnu masu hrvatskog naroda, u seljaštvo, ta ideja nije uspela da prodre, i tu nije uhvatila nikakav koren. Pošto je seljaštvo u to doba bilo politički neinteresantno za izbornu politiku saborskih grupacija, one se nisu na njega obazirale, i smatrale su tako da je važno samo kako je grad reagovao na jugoslovensku koncepciju hrvatsko-srpske koalicije. Tako je jugoslovenska ideja imala značaj čiste konstrukcije, pomoću koje su tvorci i vodeći poitičari koaicije mislili da mogu prevazići teškoće u hrvatsko-srpskim odnosima, i naći jednu osnovu za zajednički stav prema Beču i Budim-Pešti, koji su za vreme Kuen Hedervarija smatrali za oportuno da politički favorizuju Srbe.

Preko omladine preneseno i u Bosni i Hercegovini, i ovde je jugoslovenstvo omladine ostalo čista politička konstrukcija, pomoću koje se mislilo prevazići nacionalne teškoće, i suzbiti s jedne strane štetne posledice austriske politike na bosanske Hrvate, koji su bili i suviše vezani za katoličku i klerikalnu politiku, a s druge strane šovinističke tendencije kod Srba, koje su bile posledica propagande iz Beograda i već stvorenog istorizma da je Bosna srpska zemlja.  Sve političke grupe srpske u Bosni zastupale su ovu tezu, pa čak i grupa Petra Kočića, koja se posle teških unutrašnjih borbi,  tek 1913. godine preko d-r Đorđa Lazarevića izjasnila politički za jugoslovenstvo. Međutim to izjašnjenje imalo je samo deklarativan značaj. Praktično, grupa je ostala na istim pretpostavkama u nacionalnom pitanju, kako ih je odredila Otadžbina 1907. i 1908. godine. [25] Seljaštvo isto tako stoji na pozicijama srpstva, iako kod njega nije bilo ni traga šovinističkom raspoloženju prema Hrvatima. Jugoslovenstvo omladine dakle  nije poniklo iz samih srpskih masa, nego je uneseno iz vana, u cilju prebrođavanja teškoća, na koje je omladina nailazila i za koje nije, kao i za mnoge druge, znala da nađe sama rešenja. Kao potpuno egzoteran primer, jugoslovenstvo Mlade Bosne je više jedna logicirajuća svest o tome, da bi bilo dobro kada bi bilo, nego jedna logična posledica osvedočenja, koje bi proizilazilo iz nacionalne i političke svesti srpske mase u Bosni i Hercegovini. Mlada Bosna je bila u počecima svoga rađanja srpska. Vladimir Gaćinović počinje svoj članak „Mlada Bosna“ rečima: „Bosna je stara srpska zemlja. Po svojoj psihologiji , kulturi, celom životu.“[26] Tek kasnije je ona prešla na jugoslovenske pozicije, ali nikada nije mogla da pređe potpuno preko teze o Bosni kao srpskoj zemlji, iako je jedan deo (vrlo mali) hrvatske omladine pristupio Mladoj Bosni i bio jugoslovenski orijentisan.[27] Iako je izvestan broj članova njenih govorio za sebe da nisu ni Srbi ni Hrvati, nego Jugosloveni, kao što je to izjavio i sam Gavrilo Princip na suđenju, ove izjave su bile samo dokaz da su oni verovali u korisnost i snagu svoje konstrukcije, i ništa više.

Jugoslovenske tendencije Mlade Bosne, međutim, pružaju nam dragocene podatke o nacionalnoj politici srpske bosanske čaršije kao i prve generacije intelektualaca, koji su prepustili omladini da ona pokušava naći jedno  rešenje zaista oštrih i neprijatnih nacionalnih suprotnosti  u Bosni i Hercegovini, koji su slabili i onemogućavali zajednički front svih ugnjetenih nacija protiv austro-ugarske monarhije. Posle sloma Kalajeve „bosanske koncepcije“ Beč je mislio da najbolje može rešiti pitanje svoje vladavinske većine ostvarenjem jednog sporazuma između Hrvata i muslimana. D-r Josip Štadler (Hrvatska politička udruga)i Dr. Nikola Mandić (Hrvatska narodna zajednica) bili su eksponenti te politike, koja je posle aneksije, ustupcima muslimanskim begovima, svojim intransigentnim stavom u nacionalnom pitanju, donekle pomagala te austriske namere, iako je na drugoj strani sve činila  da ih omete održanjem saveza sa begovima. Omladina je mislila da se ovim namerama Austrije može suprotstaviti jugoslovenstvom. Ova misao je pomalo groteskna, jer ustvari metodski je vrlo slična pokušaju same Austrije da stvori „bosansku naciju“. Ova je samo htela da u rezultatu, negirajući Srbe i Hrvate, obezbedi svoju vladavinu, a Mlada Bosna da je sruši. Iako su ova dva pokušaja na terenu same Bosne i Hercegovine metodski slični, oni se razlikuju u čitavom nizu drugih stvari, tako da bi opšte poređenje bilo nepravilno, a pogotovo bi bila besmislena tvrdnja (koja se pojavljivala) da je jugoslovenstvo delo austriske politike. Ali bez obzira na sve razlike, i na same motive, i jedna i druga ideja naišla je na iste teškoće, naime na već stvorene i žive nacionalizme, koji se nisu mogli prevazići običnim običnim političkim parolama.

Jugosloventsvo Mlade Bosne imalo je jednu karakteristiku, koja ga je delila od jugoslovenstva, recimo Hrvatsko-srpske koalicije. Ono je bilo borbeno, bilo je zapravo uporište, sa kojeg su omladinci mislili da mogu proširiti svou borbu i u nju uvući i druge narode u Bosni, i zbog toga je ono bilo neprihvatljivo za građanstvo, a ne samo zbog njegovog špvinističkog i velikosrpskog stava. Građanstvo nije htelo borbu, nije htelo njeno proširenje na druge krajeve austro-ugarske monarhije. Ono je bilo za čekanje i za isključivo vezanje za Srbiju. I zbog toga se suprostavljalo jugoslovenstvu, koje je i kod Mlade Bosne bilo u prvom redu borbeno sredstvo. Ono je bilo sastavni deo borbenog jugoslovenstva omladine i u drugim krajevima monarhije, na koje se, uostalom, mislio osloniti i Franjo Supilo kada se posle Fridjungavog procesa razišao sa Hrvatsko-srpskom koalicijom, i to ne zbog toga što ona ne bi bila jugoslovenska, nego zato što nije bila borbena. Supila je privlačila omladini više borbenost nego jugoslovenstvo, tačno suprotno od onoga što je srpsku politiku u Bosni odbijalo od o mladine. Supilo je raskrsio sa koalicijom zbog njenog oportunizma, a jedna grupa građanskih političara iz Bosne i Hercegovine (d-r Danilo Dimović) vezala se sa njom baš zbog toga. Prema tome, u jugoslovenstvu Mlade Bosne treba gledati u prvom redu jednu konstrukciju, prihvaćenu izvana, prihvaćenu izvana, pomoću koje su mislili pojačati i proširiti borbu protiv Austrije,  i prebroditi teškoće na koje su nailazili , delom i usled svog sektaškog stava.

Delujući pod pritiskom socijalnog položaja seljaka, osećajući se i sami delom te seljačke mase, verujući apstraktivno u nacionalnu njenu snagu, ali bez vere u njene neposredne i konkretne borbene sposobnosti, ostajući u borbi sami, bez seljaštva, Mlada Bosna je, tražeći svoja sredstva borbe, našla dva, od kojih su oba značila stvarno udaljavanje od seljaštva i stvarno njegovo napuštanje. Jedno su bili atentati, a drugo jugoslovenstvo.

Međutim, mogućnosti zajedničke revolucionarne akcije srpskih i hrvatskih seljaka su postojale. Valjalo ih je samo uočiti i oploditi. Mesto organizovanja atentata, političko organizovanje sela, mesto konspiratorskih i sektaških uvlačenja u sebe, revolucionarna i masovna propaganda na selu, mesto apstraktnog i seljacima tuđeg jugoslovenstva, organizovana borba srpskih i hrvatskih seljaka na pitanjima koja ih se neposredno tiču, dali bi nesumnjivo velike rezultate, čiji bi se tragovi i danas osećali. Primera zajedničke spontane akcije već je bilo: 1875. učestvovali su i hrvatski seljaci u ustaškim borbama, a veliki agrarni pokret 1910. potekao je iz hrvatskih sela i bio prihvaćen od srpskih.

Dve etape

Bez organizacije, bez jedinstvenog programa, bez čvrsto izgrađene političke ideje, Mlada Bosna bila je i bez  jednog određenijeg teorijskog stava. Njene ideološke osnove, mešavina raznih ideoloških strujanja, nisu prošle kroz jedno teorijsko čistilište, nisu bile podvrgnute jednoj kritičkoj teorijskoj analizi. Nekoliko članaka Vladimira Gaćinovića, skoro jedini ozbiljniji pismeni dokumenti Mlade Bosne o njoj samoj, više su pozivi na aktivnost i borbu, apeli na nacionalnu svest i tradicionalni revolucionarni moral, nego teorijski pokušaji sagledanja društvene problematike Bosne i Hercegovine i političkih zadataka jednog avangardnog pokreta, kakav je trebalo da bude Mlada Bosna.

Po kružocima i grupama vodile su se, doduše, diskusije i razgovori i o pitanjima koja spadaju u teorisku problematiku, ali od sasvim opštih razgovora i ponekih naslućivanja nije se dalje išlo. Iz svih tih diskusija, koje je danas teško rekonstruisati, a o kojima nam svedoče razni učesnici[28], izgleda da se diskusija, uglavnom, svodila na dva pitanja: 1) sitan rad ili revolucionarni rad  (čiji im smisao i sadržina nije bila jasna)  i 2) problem etapnog rešavanja – prvo nacionalna pa onda socijalna revolucija.

Pero Slijepčević napisao je 1929. godine da se sa osmehom seća diskusija na tu temu: evolucija ili revolucija.[29] A mi sa osmehom čitamo Slijepčevićevo ozbiljno razmatranje o prioritetu nacionalne revolucije: “„Opreke između skrajnjeg socijalističkog i skrajnjeg nacionalističkog shvatanja nije bila oštra kao danas, nije bar kod nas predratnih omladinaca. Nikad, nijednom prilikom, ne sećam se da bismo se prepirali o tome da li da se opredelimo i radimo socijalistički ili nacionalistički. Teoriski neko je naginjao više tamo, neko ovamo, ali to je bila takoreći privatna stvar, a javne potrebe naše zemlje i naroda tako su bile očigledne da nisu dopuštale nikakvo biranje. Bez nacionalnog oslobođenja nije moglo biti nikakvog drugog velikog uspeha, u tome smo se svi slagali, i taj rad, taj narodni ustanak svi smo smatrali prvom potrebom.[30] Naš osmeh je mnogo opravdaniji nego osmeh Pere Slijepčevića. Ako jedna grupa još nedovoljno zrelih i nepotpuno vaspitanih mladića ali borbenih, svesnih i odlučnih, koji hoće da deluju sami pošto niko drugi ne deluje, u želji sa izvesnim teoriskim saznanjem potrebnim i u praktičnoj političkoj borbi, postave u diskusiji i takva pitanja, koja su možda i naivna i vulgarizatorska, ipak ni ti mladići ni ta diskusija ne zaslužuju kao ocenu samo jedan superioran osmeh. Ali kada se neko osmehuje ovako postavljenom problemu u svojim zrelim godinama, a istovremeno postavlja teoriski problem ovako kako ga postavlja Pero Slijepčević, naime kao privatnu stvar i kao neko naginjanje tamo ili ovamo i kada smatra da je ono što on misli o potrebama zemlje i naroda „očigledno“, onda je on nesumnjivo zaslužio opravdano isti taj osmeh koji je neopravdano i nezasluženo našao za diskusiju o „evoluciji i revoluciji“.

Kod prvog pitanja koje je trebalo teoriski obuhvatiti, naime, da li sitan ili revolucionaran rad, Mlada Bosna se rešila za revolucionaran. Mi smo videli kako je Gaćinović gledao na „sitni rad“. Kod drugog pitanja, koje je bilo duskutovano, pitanja odnosa nacionalnog i socijalnog oslobođenja Mlada Bosna se opredelila za takozvano etapno rešenje, koje je dobilo svoju formulaciju u rečenici: prvo nacionalno, pa onda socijalno oslobođenje. Ovaj stav je, nesumnjivo, posledica one „očiglednosti“ o kojoj govori Pero Slijepčević, „očiglednosti“ koja je izgledala očigledna većini Mlade Bosne tada, a Peri Slijepčeviću i sada. Međutim, kada detaljnije analiziramo ovaj stav o etapama, u vezi sa celokupnom unutrašnjom i međunarodnom političkom i privrednom stvarnošću, videćemo, da etapno rešenje, onako kako je bilo zamišljeno od Mlade Bosne, nije, ustvari, bilo nikakvo etapno rešenje, jer je stvarno trebalo da bude rešena samo prva etapa. I ona je za Srbe u Bosni i Hercegovini i rešena 1918. godine, ali nije bila rešena za Hrvate, na primer. Mlada Bosna je u oceni situacije u zemlji, u utvrđivanju perspektiva razvoja, u utvrđivanju metoda  borbe u prvoj  etapi imala još neke svoje poglede (pravilne ili ne, ovde je za momenat sporedno). Međutim, o perspektivama borbe u drugoj etapi, o metodama borbe i snagama koje treba da tu borbu vode, vladao je potpuni mrak. Već sama ova činjenica dokazuje da kod postavljanja etapne postavke nije bilo nikakvih teoriskih  ispitivanj, pošto se teoriski ne može zamisiti jedno etapno rešenje, ako se jasno ne vide i ne predvide osnovne linije razvitka svih etapa, odnosno celine. Slabost ovog stava  Mlade Bosne sastoji se u tome, što je ona na osnovu „očiglednosti“ našla jedno  rešenje, koje se moglo naći samo teoriskim postupkom,  i koje je moglo biti verifikovano samo praksom, što znači da je moglo samo kroz  praksu i u praksi postati očigledno.

Da bi se videlo kako se problem etapnog rešavanja postavljao tada u Bosni i Hercegovini, potrebno je prethodno utvrditi šta se tada moglo podrazumevati i šta se podrazumevalo pod nacionalnim, a šta pod socijalnim oslobođenjem, i kakav je bio odnos tih dveju oslobodilačkih tendencija u tadašnjem bosanskom društvu. Tek pošto se to utvrdi i pošto se današnji teoriski i istoriski sud uporedi sa tadašnjim shvatanjem, može se govoriti o očiglednostima potreba zemlje i naroda i o zabludama Mlade Bosne. Može se čak, ko hoće, i osmehivati na sve što se tada govorilo, ali pre toga svakako ne.

Videli smo da su seljaci, u svojoj većini, smatrali da je nacionalno oslobođenje istovetno sa socijalnim. Prema tome, seljaci su tražili jedno rešenje, bez etapa. Kod njih – feudalnih kmetova i siromašnih seljaka bez zemlje –  preovladalo je uverenje, istoriski nastalo, da su srpsko i kmetsko rešenje jedno te isto, i da srpsko rešenje, što znači nacionalno oslobođenje i prisajedinjenje Srbiji, jeste istovremeno i socijalno oslobođenje, što znači oslobođenje kmetova i podela zemlje. Neposredna i svakodnevna ekonomska i politička iskustva seljaka dovela su do ovog shvatanja. Feudalno seljaštvo je pod socijalnim oslobođenjem moglo podrazumevati samo jedno, a to je oslobođenje od feudalne eksploatacije. To rešenje je bilo revolucionarno. Ono je traženo 1875.  ono je ostalo nerešeno sve do 1918. godine. Ali za grad, usled promena u privrednom životu zemlje, to rešenje nije više bilo jedino, i nije više uopšte bilo rešenje. Pojam socijalnog oslobođenja – da ostanemo kod ove terminologije Mlade Bosne  – morao je biti širi. Samo oslobođenje seljaka od feudalizma nije iscrpljivalo sva socijalna i klasna pitanja Bosne i Hercegovine. Mlada Bosna je videla tu razliku, ali je nije shvatila. Uviđajući da se pojam socijalnog oslobođenja na selu ne može preneti u grad, ona nije umela ništa drugo da uradi, nego da širi pojam socijalnog oslobođenja, koji joj ustvari nije bio jasan, ali koji je ona želela da vremenski razdvoji, i tako da identitet i istovremenost nacionalnog i socijalnog oslobođenja razbije na dve uzastopne etape. Kmetovsko shvatanje identičnosti i istovremenosti socijalnog i nacionalnog oslobođenja, bilo je posledica praktičnog iskustva, shvatanja Mlade Bosne o potrebi etapnog rešenja, koje samim tim negira seljačko rešenje, bilo je posledica nepostojanja jednog takvog praktičnog iskustva. Seljačko shvatanje, iako nepotpuno i usko s obzirom na celu društvenu stvarnost, odgovara stvarnoj problematici sela; shvatanje Mlade Bosne, iako je trenalo da prevaziđe seljačko, ne odgovara stvarnoj problematici celog bosanskog društva. Mlada Bosna je videla prostim okom i shvatila zdravim razumom svu nedovoljnost seljačkog shvatanja, ali nije videla i nije shvatila i svu snagu tog shvatanja. Bez teorije i teorijskog savlađivanja problema to nije mogla ni shvatiti jedna društvena grupica koja se nalazila izvan produkcionog procesa, izolovana od sela, bez vere u njega.

Pošto je želela da socijalno oslobođenje shvati šire od seljaka, i pošto je shvatila (sopstvenim saznanjem i pomoću stranih uticaja) da tako šire shvaćeno socijalno oslobođenje ne znači i ne može da znači samo oslobođenje Srba od muslimanskih begova i austriske vladavine, nego i oslobođenje Srba od samih Srba. Mlada Bosna je morala doći do zaključka, s obzirom na potrebu oslobođenja svih Srba, i na postojanje Austro-Ugarske kao najjače i najneposrednije ugnjetačke snage, da ne može postojati ni identitet ni istovremenost ovih dvaju oslobođenja. Tako se došlo do shvatanja o prioritetu nacionalnog oslobođenja, o potrebi prethodnog rušenja austro-ugarske vlasti. Kako, kada i kojim snagama sprovesti drugu etapu – o tome se nije diskutovalo. Nekoliko opštih mesta iz knjige Krapotkina, Bakunjina ili Černiševskog[31] ne mogu uopšte biti uzeti u obzir kao ozbiljni prilozi izučavanja tadašnjih konkretnih prilika.

Mlada Bosna nije sagledala teoriski ceo proces oslobođenja, kako smo to već videli, ona je samim tim praktično odustala, i protiv svoje volje, protiv svog subjektivnog uverenja, od druge etape. Stav o etapnom rešavanju stvarno prestaje praktično da postoji, kada se vidi samo jedna etapa a druga ne. Čitavo to etapno shvatanje imalo je tako samo jedan smisao: umirenje savesti, zavaravanje i pružanje mogućnosti jednog moralnog alibija.

Utvrdili smo da Mlada Bosna nije bila socijalni i politički izraz porobljenog srpskog seljaka u Bosni i Hercegovini. Ona isto tako nije bila ni politički izraz radništva ni građanstva. Od inteligencije, kao međuklase koja je kao takva želela da preuzme vođstvo srpske bosanske politike i da stvori njeno jedinstvo, ona se isto tako odvojila. Međutim, ona se nije jednako odosila prema svim društvenim srpskim klasama u zemlji. Prema seljaštvu i radništvu njen odnos je bio pozitivan. Ona je mislila da radi u njihovom interesu, i naročito u interesu seljaka, i želela je da to radi. Prema buržoaziji, njen odnos je bio negativan. Njena politička delatnost bila je u prvom redu uperena protiv Austrije, ali ona nije zaboravljala ni sopstvenu čaršiju. Ona nije u njoj gledala samo potencijalnog neprijatelja, nego i savremenu ozbiljnu smetnju nacionalno-oslobodilačkoj borbi. I to je, uglavnom, pravilno videla. Ali na drugoj strani, Mlada Bosna nije se oslanjala ni na seljaštvo ni na radništvo. I zbog toga se mora postaviti pitanje: otkud joj snaga u borbi, koja nije bila mala, otkud joj žestina i polet, otkud joj neobuzdana strast za akcijom? Odgovor na ovo pitanje daće i elemente odgovora na pitanje kako se Mladoj Bosni nametnulo rešenje o etapama.

Srpska bosanska čaršija je u toku austriske vladavine u Bosni i Hercegovini napustila nacionalno-oslobodilačku borbu i izdala nacionalne interese. Radnički pokret je u drugoj polovini prve decenije dvadesetog veka, kada je počeo da raste i da se razvija, potpuno zanemario nacionalno-oslobodilačke revolucionarne snage zemlje. Seljaštvo je, do Kočića, bilo potpuno politički neorganizovano i bespomoćno. I posle pojave Kočićeve grupe prilike se nisu znatno popravile. Suprotnosti u zemlji, međutim, bile su sve oštrije. I klasne i nacionalne i političke. Atmosfera je bila vrlo teška. Bila je to barutana, samo nije bilo nikoga da je potpali. Omladina, koja je ustvari bila još izvan tih suprotnosti, svojim neodređenim klasnim položajem postala je tako neka vrsta izraza toga poprilično haotičnog stanja. Veći deo školske omladine nalazio se u stalnom procesu prelaženja iz sela u grad, cela školska omladina, koja uglavnom sačinjava Mladu Bosnu, bila je na pola negde između svoga dotadašnjeg skromnog, seljačkog ili sirotinjskog života i budućeg ugodnijeg birokratskog ili građanskog života, cela omladina bila je na putu sazrevanja iz mladića u ljude. Sve ovo nju je odvajalo od prve generacije intelektualaca, ali je otuđivalo i od seljaka i od radnika. Iako je po svome socijalnom poreklu bila klasno ugnjetena, ona nije nikada ušla neposredno u klasnu borbu, i nikada nije shvatila šta je to zapravo klasna borba. Ukoliko je nešto konkretnije i saznala o klasnim odnisma, to  znanje nije poticalo iz zemlje, iz stvarnog njihova života, nego iz knjiga koje su čitali, iz propagande koju su slušali po svetu. Ta klasna, psihološka i ideološka dvojnost omladine, međutim, nije joj dozvoljavala da miruje. Ona se razlikovala od svih tadašnjih društvenih klasa i međuklasa, i baš  zbog toga što se razlikovala, ona je bila jedina u mogućnosti da deluje, jer svi ostali nisu delovali. Ona je bila u mogućnosti da se organizuje, što seljaci nisu mogli. Ona je shvatila nacionalni problem što radnički pokret nije. Oni su po svome socijalnom poreklu bili kmetovska i sirotinjska deca i nisu bili zainteresovani u bogaćenju kao čaršija. Oni još nisu došli do građanskih zanimanja, nisu imali dakle šta da čuvaju, nisu imali ništa da izgube, kao prva generacija inteligencije. I oni su zbog toga dejstvovali. Ako bismo želeli da govorimo u formulama, što nije potrebno, mogli bismo reći da je Mlada Bosna bila surogat za politički izraz svih nacionalno i socijalno ugnjetanih društvenih klasa, koje nisu uspele, iz raznih razloga, da ostvare svoje političke izraze i svoju političku liniju u jednoj zemlji koja je bila nacionalno ugnjetavana, u kojoj je vladala jedna kolonijalna privreda, i u kojoj su postojale još i feudalne suprotnosti. Jasno je, da takav ideološki konglomerat, koji je mogao u izvesnom momentu da bude nošen od raznorodnih snaga, nije mogao da vodi računa o svim tim snagama, i da u svojoj političkoj akciji postavlja i takve teze, koje jedna čista i određena politička i klasna grupa nije mogla nikada da postavi. Mlada Bosna je adekvatan izraz opšteg raspoloženja i opšteg bunta svih socijalno i nacionalno nezadovoljnih u Bosni i Hercegovini. Ona je u političkoj borbi primenila one metode koje su odgovarali njenoj snazi i njenim mogućnostima, a koji su proizilazili iz njene specijalne socijalne i ideološke strukture. Kao što su metodi borbe specifične za Mladu Bosnu, isto tako su specifična predviđena rešenja, koja nose na sebi pečat improvizacije, neodređenosti i nejasnosti. Etapno rešenje kao i jugoslovenstvo, tipični su rezultati svega toga. Bez mogućnosti da sva ta pitanja teoriski reši, Mlada Bosna je morala doći do teze o etapama, verujući u neku organsku povezanost njihovu, verujući da će tzv. socijalno oslobođenje nužno proizaći iz nacionalnog, da će biti neka vrsta njegovog ličnog razvoja.

Događaji i stvarnost posle osamnaeste, koja je bila godina nacionalnog oslobođenja, srušila u svoj san Mlade Bosne. Slom Austro-Ugarske u jednom imperijalističkom ratu doveo je do sloma njene vlasti u Bosni i Hercegovini. Iako je to po rezultatu ono za čim je težila Mlada Bosna u svojoj prvoj etapi, to ustvari nije prva etapa kako je nju zamišljala Mlada Bosna. Ona nije htela imperijalistički rat, još manje imperijalistički mir. Osamnaeste Mlada Bosna nije više bila u stanju da reaguje. Neodređeni socijalni položaj njenih članova postao je određeniji, njena izolovanost od masa, čak da nije ni došlo do njene dekompozicije, onemogućavala joj je da se stavi na čelo masa kada su ovi palili begovske čardake i delili zemlju. To je mogao da bude početak druge etape.

Ljudi

Svaki od članova Mlade Bosne imao je neku od svojih ličnih karakteristika. To su bile izrazite ličnosti, iako mnoge od njih nisu, usled mladosti, bile još potpuno razvijene. Vlad Gaćinović bio je energičan, setan i nečujan, Gavrilo Princip odlučan, grub i ćutljiv, Trifko Grabež sentimentalan i nežan, Nedeljko Čabrinović entuzijasta i glasan, Bogdan Žerajić sumoran i tih, Danilo Ilić meditativan i zabrinut. Ma koliko ove lične osobine bile interesantne i važne, one nas ovde toliko i ne interesuju koliko nas interesuju njihove zajedničke karakteristike, karakteristike cele grupe.

Pre svega, svi aktivni članovi Mlade Bosne, svi oni koji prema našem shvatanju sačinjavaju ovu grupu, a ne široki pojas omladine koji je potpadao pod njihov uticaj, bili su u jednom naročitom psihičkom stanju. Svoje malobrojne godine života provodili su stalno u jednoj povišenoj temperaturi. Stalno su bili zabavljeni najraznovrsnijim zavereničkim planovima, legali su i ustajali sa željom za delom, neprekidno se borili sa svojom savešću, uvek uzbuđeni, neprestano u pokretu, neprestano u traženju dela i neprestano ometani sa raznih strana. Njihove diskusije vođene su sa užagrenim očima. Gavrilo Princip – po pričanju Dobrosava Jevđevića – danima je spavao sa bombom pod pokrivačem.

Privatnog života nisu imali. Po neka sentimentalna ljubav, često deformisana pod uticajem literature, naročito Černiševskog, bilo je sve što su ovi mladići stizali da uzmu od života. (Izuzetak u tome pogledu bio je jedino Nedeljko Čabrinović, kome su ostali to zamerali.) Svi su živeli vrlo oskudno i u Sarajevu, i u Beogradu, i u Beču i u Ženevi. Ali oni taj život nisu podnosili teško. Verovali su, da oni, revolucionari i apostoli borbe, ne bi ni smeli da žive drukčijim životom. Iako nisu bili askete, bilo je kod njih dosta asketizma, koji je bio pomešan i sa boemstvom. Granica između boemstva i asketizma nije bila čvrsta i određena. Oni nisu bili askete iz ubeđenja, i zato je njihov asketizam mogao da prelazi i u boemstvo, oni nisu bili ni boemi po ubeđenju ni po svojim životnim ciljevima, i zato je njihovo boemstvo moglo da prelazi i u asketizam. Vlada Gaćinović gužvao je nove pantalone da bi uništio trag pegle.

Svi su bili spremni na žrtve. Lična žrtva Bogdana Žerajića stvorila je kult. Pohoditi Žerajićev grob u Sarajevu značilo je biti spreman na istu žrtvu. A posete Žerajićevom grobu bile su česte i mnogobrojne. Vladimir Gaćinović traži primere lične žrtve po svetu i upućuje na njih svoje prijatelje: „Velika podgotovka treba da je stvaranje morala, koji je osnova celog posla, daje inteligenciju i osećanje, žrtvuje život bez naknade, gori i pada za uverenje. Setite se slučajeva iz Italije, Rusije, Francuske: jednog Orsinija, bogodanog ćutljivca, gotovo antičkog heroja, koji progovi onaj dan kada je bio obešen u Parizu radi atentata na Napoleona I jer nije hteo izvesti ujedinjenje njegove Italije; svete smrti Željabova i Sonje Perovske koji su umrli kao lica iz bajki i legendi u mokroj i teškoj atmosferi Rusije.[32] Ubeđenju, da je lična žrtva najbolje i najefikasnije sredstvo političke borbe, sledili su primeri i spremnost. Svi su se oni osećali kao mrtvaci na otsustvu. U jednom pismu svojoj majci, iz zatvora, Danilo Ilić javlja o svojoj sudbini kratko i hladno samo ovo: „Ja ću možda biti osuđen na smrt.“ Trifko Grabež u jednom prokriumčarenom pismu isto tako hladno, posle presude, piše svom ocu: „Čuo si da sam ja osuđen na dvadeset godina robije, ali to nije ništa, jer nas smo se trojica inače zaverili dati živote za dobro Bosne i Srbije.“[33] Gavrilo Princip otuđio se od Dimitrija Mitrinovića, i prezreo ga, jer je ovaj smatrao da se on, kao jedan od vođa omladine, treba da čuva. Princip je, međutim, tražio jednake žrtve od sviju. Većina članova Mlade Bosne su dobrovoljci u balkanskim ratovima i u svetskom ratu (Vlada Gaćinović, Danilo Ilić, Đula Bukovac, Mustafa Golubić, Dragutim Mras, Jovan Živanović itd).

I na kraju, svi su bili željni znanja. Iako su mnogi od njih prezirali školske kvalifikacije, ipak su svi želeli da povećaju svoje obrazovanje. Glavni interes je bio koncentrisan na književnost, istoriju, sociologiju i politiku. Među njima skoro nije bilo nijednog tehničara, nijednog ekonomiste. Naročito su ovo poslednje prezirali i smatrali da je to „ćiftinska“ preokupacija. Gavrilo Princip je prvo bio đak trgovačke akademije, polagao je dopunske ispite da bi mogao preći u gimnaziju. Čitali su mnogo, ali ne sistematski. U knjigama su tražili, pored opšteg obrazovanja, naročito one tekstove, u kojima su očekivali da će naći potvrdu svojih gledišta, i njihovu razradu. Veći deo od njih pisao je pesme. Borivoje Jevtić, Dragutim Mras, Vlada Gaćinović, Gavrilo Princip, Trifko Grabež, svi su pokušavali da pišu, svi su pisali pesme ili prozne tekstove. Čudno je samo da su ti pokušaji kod nekih bili sasvim sentimentalni, bez ikakve veze sa njihovim političkim ubeđenjem i akcijom. Princip je pisao pesme o ružama, koje, naravno, nisu nikad štampane. Nekoliko pesama Vlade Gaćinovića, međutim, govore o drugim temama. On peva o otadžbini, o Bahu i Kvaterniku, o crvenoj sestri od Volge.

To bi bile opšte karakteristike i zajedničke osobine jedne grupe ljudi, kojima je razvoj društvenih prilika, i sticaj raznih političkih okolnosti, dodelio da povedu jednu političku borbu i zemlji, i da je vode kako su najbolje umeli i mogli.

Ma kakva bila danas ocena njihovog političkog rada i njihovih metoda borbe, ma kakvo mesto oni imali u istoriji, jedno je sigurno i neosporno: kao ljudi i kao borci oni su predstavljali vrhunac onoga što jedan čovek može od sebe da da.

Gde bi bili danas

Kosta Krajšumović, jedan od aktivnih članova Mlade Bosne u jednom predavanju na Beogradskom univerzitetu, godine 1939., rekao je da bi danas Vladimir Gaćinović i drugovi bili negde daleko, daleko u emigraciji ili u Sremskoj Mitrovici. On kaže: „Šta bi danas bilo da je ostao živ, slobodno je svakako nagađati; jedno je sigurno da bi njegovo lice bilo još tmurnije i njegova seta još veća; i da bi bio negde daleko levo.“[34]

Uistinu, slobodno je nagađati. Ali nagađanje o tome gde bi ko bio, nije ni važno ni bitno. Možda bi Gaćinović i njegovi pomrli i poginuli drugovi bili „negde daleko levo“. Možda. Međutim, oni koji nisu pomrli (sem nekih izuzetaka) nisu danas levo, nisu u emigraciji, nisu ni u Sremskoj Mitrovici. (Pa nisam Pero Slijepčević ni Kosta Krajšumović.) Prema tome, pitanje se mora postaviti, zašto bi jedni bili, a zašto drugi nisu. Na to se može odgovoriti samo ako se jasno odgovori na pitanje kuda je vodila konzekventna linija grupe. Pojedinci se gube. Svakodnevni život ih lomi, socijalne i lične prilike ih modeliraju i modifikuju.

Devetstotina i osamnaesta godina značila je takav prelom u političkom i socijalnom životu zemlje u kojoj je živela i radila Mlada Bosna, da je, uistinu, teško i skoro nemoguće ocenjivati kako bi sve to delovalo na one koji više nisu živi. Mogli bismo samo proučavati kako je to delovalo na one koji su ostali živi. Njijove puteve znamo. Mogli bismo videti – koliko su ostali verni svojim principima iz mladosti, a koliko nisu. To, međutim, nije naš problem. Mi bismo želeli sam oda ukratko odgovorimo na pitanje u kom pravcu bi se logično morala razvijati predratna socijalna orientacija Mlade Bosne, bez obzira na pojedince, bili oni živi ili mrtvi.

Devetstotina i osamnaesta bila je u modernom razvitku Bosne i Hercegovine druga velika prekretnička tačka. Prva je bila okupacija. I kao što je posle okupacije moralo doći do novih društvenih grupisanja, i novih političkih i socijalnih orijentacija, tako je i posle osamnaeste moralo doći do toga. Za Srbe u Bosni i Hercegovini osamnaesta znači nacionalno oslobođenje (ali samo za Srbe) i kraj feudalne eksploatacije, ona znači, dakle, ukidanje dveju suprotnosti koje su bile odlučujuće i za formiranje i za delatnost Mlade Bosne. Onakva kakva je postojala pre osamnaeste, ona više nije mogla da postoji. Događaji su je likvidirali. San o drugoj etapi se rasplinuo. Sama, svojim sopstvenim snagama i svojim socijalnim i političkim shvatanjima i metodama, Mlada Bosna nije mogla preći u borbu za ostvarenje druge etape. To su hteli i to su mogli hteti samo oni elementi koji su i ranije predstavljali u njoj čistiju klasnu liniju, i koji su na toj liniji ostali i posle osamnaeste. Međutim, društveni i politički problemi se sada postavljaju sasvim drugačije, valjalo je savladati put od hteti do moći i umeti. Druga etapa nije proizilazila iz prve. Zapravo, prva etapa, ostvarena jednom, postala je direktna smetnja ostvarenju druge, postala je organizovana snaga koja se svesno i odlučno suprostavljala drugoj etapi (na šta predratna omladina nije nikada pomišljala). Zbog svega toga većina ljudi Mlade Bosne izgubila je orijentaciju. Interesantno je da su neki počeli prilaziti zemljoradničkim strankama, verujući da one izražavaju klasni sadržaj i njihove predratne politike. Ali slom tzv. klasne politike Saveza zemljoradnika samo je pokazao da ovakva jedna „seljačka“ stranka nije mogla postati nastavak politike i stremljenja Mlade Bosne. A  još manje da je mogla postati organizator druge etape.  Usled toga mnogi, ranije aktivni članovi Mlade Bosne, rezigniraju i napuštaju političku borbu. To su ljudske reakcije, i zbog toga niko živ neće ni pomisliti da razvoj aktivističke i subjektivno revolucionarne organizacije, kao što je bila Mlada Bosna, vodi rezignaciji. Samo su retki izuzeci našli svoje mesto u novim društvenim borbama, koje su sada teritorijalno šire nego što su granice Bosne i Hercegovine. Međutim, ni njihove pozivije na društvenoj i političkoj levici ne bi morale dokazivati da oni pretstavljaju konzervativnu razvojnu liniju Mlade Bosne. Ne radi se o pojedincima. Ako uzmemo u obzir da je Mlada Bosna bila neadekvatan izraz ugnjetenih klasa u Bosni i Hercegovini, i kada uzmemo u obzir njenu subjektivnu želju da postane adekvatan politički izraz i njeno subjektivno ubeđenje da deluje u pravcu socijalnog oslobođenja, onda je, nema sumnje, konzekventna ona linija razvoja koja od subjektivnih želja i ubeđenja vodi objektivnom ostvarenju tih subjektivnih pretenzija.

Ali krivo bi bilo, i površno, Mladu Bosnu tretirati kao potpuno jedinstvenu organizaciju, i smatrati da se iz nje može razviti samo jedna razvojna linija. Mi smo već ranije ukazali na raznorodnost elemenata koji su sačinjavali Mladu Bosnu, na prelazni karakter socijalne i psihološke strukture Mlade Bosne, kojem je klasni sadržaj njen i pre rata bio stran, koji nije u njemu video osnovni smisao borbe, koji nije shvatio da je oštrina i odlučnost i aktivnost omladine u prvom redu posledica nesnosnih klasnih odnosa, nije mogao ni posle osamnaeste da shvati da Mlada Bosna treba da se prevaziđe i pređe na više i druge forme borbe. Taj deo je smatrao da je Mlada Bosna izvršila svoj zadatak i da pitanje druge etape treba skinuti sa dnevnog reda kao revolucionarno pitanje.

Prema tome možemo reći da se linija razvitka Mlade Bosne posle osamnaeste grana. Oni elementi koji su u njoj bili više vezani (uopšteno rečeno) za bogato seljaštvo i za izvesne građanske elemente, u prvom redu birokratiju nisu mogli posle rešenja nacionalnog pitanja da se konzervativno razvijaju u onom istom pravcu u kojem su se nužno morali razviti oni elementi koji su  bili više vezani za radništvo i za siromašno seljaštvo. Sada su to dve razne politike, koje više ne nosi samo omladina. Za one elemente u Mladoj Bosni za koje druga etapa nije bila fraza nego imperativ klasne stvarnosti iz koje su proizašli, nema zaista nikakve sumnje da razvoj ide ka levici, ka novim socijalnim borbama. Njihova politika htela je da bude i delom je i bila revolucionarna. Za one elemente pak, za koje je druga etapa bila samo fraza, nema isto tako nikakve sumnje da se linija razvitka prekida posle osamnaeste. Oni se saživljavaju sa novim stanjem, odbacujući svaku revolucionarnu politiku, i smatraju da sada valja živeti punim, slobodnim nacionalizmom i građanskim životom.

 

Veselin Masleša, 1940.
Masleša, V. (1945). Mlada Bosna. Beograd: Kultura.
Priprema: Princip.info

 

[1] D-r Nikola Stojanović: Na pragu novog doba, Pregled, Sarajevo, br 1, 1910.

[2] Bosna i Hercegovina kao privredno područje, Šorđe Krstić: Agrarna politika, s. 70

[3] Vladimir Gaćinović: Bogdan Žerajić, u Spomenici Vladimira Gaćinovića, s. 43, Sarajevo, 1921

[4] Cit. Delo, s. 44.

[5] „U znak ličnog protesta protiv aneksije, Vukan Krulj dade ostavku na državnu službu. Sa ostavkom geografa Dedijera, to beše jedini gest slobodne ličnosti u celoj aneksiranoj krizi.“ Vladimir Gaćinović: D-r Vukan Krulj , u Spomenici, s.57.

[6] Borivoje Jevtić: Sarajevski atentat, s. 4.

[7] Cit. delo s. 6 i sl.

[8] Vladimir Gaćinović: Krik očajnika, Spomenica s. 35.

[9] Vladimir Gaćinović: Mlada Bosna, Spomenica

[10] Vladimir Gaćinović: Bogdan Žerajić, Spomenica, s.61

[11] „Revolucija nikad ne dolazi iz očajanja kao što se pogrešno misli.. nego iz revolucionarne misli koja raste u narodnoj duševnosti bogata entuzijazmom, velika unutrašnjim životom“ Cit. delo, s. 47.

[12] Borivoje Jevtić: Sarajevski atentat, s. 18.

[13] Vladimir Gaćinović: Bogdan Žerajić, Spomenica s. 44.

[14] Vladimir Gaćinović: Krik očajnika, Spomenica, s. 36.

[15] Danilo Ilić: Demokratija kod nas, Spomenica Danila Ilića, s. 69.

[16] Borivoje Jevtić: Sarajevski atentat, s. 35.

[17] L. Pfefer: Istraga u sarajevskom atentatu, s. 51. Izd. Nove Evrope, Zagreb 1938.

[18] „Atentati su po njihovom shvatanju – ruskom shvatanju – imali tu ulogu da održavaju budnu svest u masama. Oni nisu mislili da će to pre vremena izazvati veliki rat.. Ne samo srpska vlada, nego i vođi nacionalne omladine kao Skerlić, Stajić, Radulović bili su otsudni protivnici atentata“ – Pero Slijepčević: O dvadesetogodišnjici Vladimirove smrti, predavanje održano 22. februara 1937 na univerzitetu u Beogradu, citirano prema knjizi: „Današnjica i Mlada Bosna“, s. 32 i sl., Sarajevo, 1937.

[19] Cit. delo, s, 32

[20] Vladimir Gaćinović: Bogdan Žerajić, u Spomenici, s. 51.

[21] Vladimir Gaćinović: Bogdan Žerajić, u Spomenici, s. 44.

[22] Cit. delo, s. 48.

[23] Današnjica i Mlada Bosna, s. 54.

[24] Napor, Pera Slijepčević: Mlada Bosna, s. 200.

[25] „Ispovjedajući svoje duboko uverenje, da su Bosna i Hercegovina po svome nacionalnom obilježju, srpske zemlje, ipak nećemo nikome nametati srpsko ime.“ – Otadžbina, god. 1, br. 1 od 28. juna 1907. „Prije okupacijenije se znalo u Bosni i Hercegovini za narod Hrvati, danas je cijela državna uprava nalegla na tu narodnost. Pomoću nje se održava. I ona joj je desna ruka u izvođenju paklenih namjera. Naš narod ne smije to mirno snositi.“ – Otadžbina, god. 1, br. 8, od 12. marta 1908. (u članu „Barut miriše“).

[26] Vladimir Gaćinović: Mlada Bosna, u Spomenici, s. 32.

[27] Interesantno je da mnogi pisci , koji su posle rata ostali na tzv.jugoslovenskoj liniji, govoreći o Mladoj Bosni naročito podvlače učešće Hrvata u njoj, nabrajajući i imenujući sve ličnosti koje su uzele ma kakvog udela u njenom radu. Već samo ovo preterano naglašavanje je simptomatično, i znači da se time želi utvrditi „jugoslovenska“ struktura Mlade Bosne, koju ova stvarno nije imala.

[28] Pero Slijepčević, Borivoje Jevtić, Dobrosav Jevđević, Kosta Krajšumović, Nikola Trišić, Mirko Kus-Nikolajev, Branko Čubrilović, Cvetko Popović, Branko Zagorac itd.

[29] „Evolucija ili revolucija“ – Sa osmehom se sećam dugih diskusija o tome još u mostarskoj „Slobodi“ 1907.  – Napor, Pero Slijepčević: Mlada Bosna, s. 191.

[30] Današnjica i Mlada Bosna, Pero Slijepčević: O dvadesetogodišnjici Vladimirove smrti , s. 32.

[31] Tako je na primer Gavrilo Princip 1916. godine rekao psihijatru Dr. Papenheim-u, da veruje u mogućnost ostvarenja novog društva po zamisli Kropotkina, na internacionalnoj osnovi u savezu opština.

[32] Spomenica, Vlada Gaćinović, Bogdan Žerajić

[33] Spomenica Danila Ilića, s. 76.

[34] Današnjica i Mlada Bosna, Pero Slijepčević: Vladimirova smrt, s. 33.

Ostavite komentar