Constantine V. Vaitsos – Odnosi između transnacionalnih kompanija i zemalja u razvoju (II)

Aktivnosti na supstituciji uvoza i strane investicije: slučaj tržišta

Postoje barem dva nivoa za analiziranje ekonomskih posledica stranih investicija na interese zemalja u razvoju. Prvi nivo obuhvata ocenu različitih ekonomskih pokazatelja (na primer, posledice na dohodak, platni bilans, zapošljavanje, itd.) u odnosu samo na zemlje u razvoju koje su primaoci investicija. Drugi nivo uključuje ukupnu dobit koju od takvih investicija imaju oba učesnika, strani investitor i domaća ekonomija, kao i način na koji se ona među njima deli.

Što se tiče merenja dohotka, jedna od najpotpunijih analiza na relaciji odnosa među zemljama i među industrijama za utvrđivanje punih efekata stranih filijala u 1960-im godinama, [1] bilo je istraživanje koje je za potrebe UNKTAD-a obavio tim oksfordskih ekonomista, kojim je obuhvaćeno 156 preduzeća u prerađivačkom sektoru šest zemalja „trećeg sveta“ (UNKTAD, 1973). Koristeći Little-Mirrleesovu metodologiju ocenjivanja (1969), zaključeno je da „na osnovu dovoljnog broja pretpostavki, blizu 40 odsto ovih preduzeća u šest zemalja zajedno uzetih, ima negativne posledice na ukupni društveni dohodak domaćih ekonomija“ (str. 59). U slučaju drugih 30 odsto preduzeća koja su obuhvaćena ovim istraživanjem, ukupan društveni, a ne privatni, pozitivni dohodak koji je stvoren za domaću ekonomiju (uključujući i vladine proizvode) iznosio je manje od 10 odsto vrednosti njihovih prodaja (str. 62), to jest manje od marži koje obično dobijaju veletrgovci ili distributeri.

Činjenica da u substituciji uvoza postoji veliki broj stranih investicija koje i maju negativne efekte na društveni dohodak domaće ekonomije ili, pak, vrlo male pozitivne efekte, objašnjava se dejstvom dveju, posledica na planu razmene, a takođe i korišćenjem oskudnih lokalnih izvora sredstava (kao što su lokalni štedni ulozi) od strane stranih preduzeća.

Prvo, pogrešna i neprikladna politika vlade, koju delimično postiču strana preduzeća ili je ona pod njihovim uticajem, omogućava supstituciju uvoza pod vrlo visokom carinskom i necarinskom zaštitom. Na taj način, proizvođači stiču značajan ekstra dohodak, a onda nastoje da ga transferišu u inostranstvo (što predstavlja gubitak dohotka za lokalnu ekonomiju) u vidu otplate inostranih faktora proizvodnje.

Drugo, zarada dohotka (kroz višu efikasnost poslovanja stranih preduzeća) ili efekti preraspodele dohotka (kroz monopolističku praksu i  zaštitu tržišta) podstiču transfer dobiti u inostranstvo putem visokih cena uvoznog reproduktivnog materijala potrebnog za „finalni“ proizvod u substituciji uvoza. Ovo, za uzvrat, ima za rezultat predviđene fiskalne zarade vlada domaćih zemalja. Takvi fiskalni efekti predstavljaju, možda, najvažniji potencijalni neposredni dohodak domaće ekonomije, s obzirom na relativno visok intenzitet kapitala koji karakteriše takve aktivnosti, čak i u zemljama siromašnim kapitalom, i na različita plaćanja koja se vrše u inostranstvu za uvoznu tehnologiju. Što se tiče efekata na trgovinu, s obzirom na činjenicu da su tržišta poluprerađevina i drugih reprodukcionih materijala koja su vezana za strane investicije sklona tome da budu manje savršena od tržišta finalnih proizvoda (za robu koju proizvode zemlje u razvoju), tvrdi se da se uslovi trgovine za takve zemlje pogoršavaju supstitucijom uvoza, plus stranim investicijam, plus protekcionističkom politikom (Vaitsos, 1969).

U drugim slučajevima, čak i ako bi politika vlade i bila bolja i prikladnija, puni efekti mogu i dalje biti negativni zbog nepovoljnog dejstva isparcelisanosti tržišta među preduzećima radi aktivnosti njihovih filijala, zatim ugovora među preduzećima o tehnologiji na bazi vezanih licenci i podele tržišta, patentnih monopola, korišćenja lokalnih oskudnih sredstava, potiskivanja lokalnih aktivnosti, tržišne prakse i proizvodne diferencijacije, itd. U takvim situacijama, zemlje u razvoju moraju imati sposobnost procenjivanja, regulativnu moć i političku volju da odbace ulazak takvih investicija.

Mora se ukazati na još jedan važan element poznavanja aktivnosti stranih investitora u prerađivačkom sektoru zemalja u razvoju. Takvi investitori specijalizovali su se prvenstveno za zadovoljavanje potreba potrošača sa visokim prihodima. Njihova prvobitna tržišta u bogatim industrijalizovanim zemljama i standardizacija proizvodnje koja se uvodi da bi se postigla proizvodna efikasnost, podrazumevaju proizvode i tehnologiju koji ne zadovoljavaju potrebe ili finansijske mogućnosti većine stanovništva u „trećem svetu“. Njihove proizvodne aktivnosti zahtevaju dvojne strukture i neravnomernu raspodelu dohotka u zemljama u razvoju (Stewart, 1974). Na taj način, u mnogim slučajevima poslovanje transnacionalnih preduzeća ne služi zadovoljavanju osnovnih ljudskih potreba. Elementarne potrebe zdravstva, ishrane i stanovanja onih koji imaju niske zarade nisu područja kojima takva preduzeća žele da posvete svoja sredstva ili da koriste svoje mogućnosti. Ni preduzeća u nacionalnom vlasništvu u zemljama u razvoju ne ponašaju se ni malo drugačije, jer se bave sličnim proizvodnim aktivnostima i proizvode iste artikle i usluge. U nekim slučajevima, kao što je korišćenje radne snage, ona su poznata po tome što vrše još nepovoljniju selekciju tehnologije nego strana preduzeća (Vaitsos, 1974).

Transnacionalne kompanije su do sada pokazale da nisu zainteresovane da stupe na ova područja aktivnosti, ili da za to nisu ni opremljene. Odsustvo interesa potiče, u suštini, iz činjenice da na ovim područjima preovlađuju društvene koristi i da se one ne odražavaju u smislu privatnog izvlačenja dobiti. Njihovo odsustvo spremnosti da izađu u susret zadovoljavanju takvih osnovnih ljudskih potreba je u vezi i sa složenošću različitih organizacija društava, kulturnih orijentacija i drugih problema heterogene prirode koja je svojstvena ekonomskoj zaostalosti. Ovi činioci dovode do toga da se stvara takva tražnja koja se ne podvodi pod standardizaciju ili jednoobrazne potrošačke modele, koji predstavljaju normu ponašanja u mnogim aktivnostima transnacionalnih preduzeća. Napori koje je potrebno preuzeti da se zadovolje potrebe većine stanovništva u zemljama u razvoju u velikoj meri su izvan sfere aktivnosti stranih investitora, barem u prerađivačkom sektoru. Oni su, zapravo, samo predmet politike i napora vlada i drugih ekonomskih činilaca na nacionalnom nivou.

Ipak transnacionalna preduzeća imaju neposredan uticaj na politiku koja je potrebna na nacionalnom nivou, ali je taj uticaj često negativan. Prvo, neposredno ili posredno, strani investitori privlače siromašne lokalne tehnološke kapacitete i druge izvore u ona područja aktivnosti u kojima se ne zadovoljavaju osnovne potrebe zemalja u razvoju. To predstavlja jedan važan unutrašnji „odliv mozgova“, koji je od podjednakog ili čak većeg značaja nego odliv u inostranstvo. Drugo, njihove aktivnosti često potenciraju postojeću neravnopravnu raspodelu dohotka. Treće, s obzirom da se napori vlada da vode onakvu politiku i da uvode onakve strukturne promene koje podrazumevaju ravnopravniju raspodelu dohotka mogu protumačiti u smislu da imaju negativne posledice po interese stranih investitora, barem po njihove kratkoročne interese, kao i s obzirom na to što takve promene pogađaju lokalne interese koji udružuju jedan deo svoje aktivnosti s transnacionalnim preduzećima ili služe kao njihovi zagovornici, transnacionalna preduzeća mogu predstavljati određenu prepreku za uvođenje takvih potrebnih promena kojima se uvodi veća pravičnost  u „trećem svetu“.

Robni proizvodi i strane investicije: slučaj izvora

Posle jedne duge i burne istorije u ekstraktivnim granama industrije, krajem 1960-ih godina došlo je do važne preraspodele u korist zemalja u razvoju u poređenju s ranijim aranžmanima sa stranim investitorima. Na primer, za svoje aktivnosti u proizvodnji bakra u Čileu, u periodu od 1913. do 1924. godine Braden kompanija plaćala je čileanskoj vladi poreze koji nisu dostizali visinu niti od jedan odsto ukupne bruto prodajne vrednosti. Odgovarajuća brojka za period od 1930. do 1939. godine bila je manja od šest odsto a u 1953. godini dostigla je iznos od 64 odsto (Mamaliks, 1971).

Ipak, takvi dobici za ove zemlje, koji su ostvareni prvenstveno zahvaljujući promenama u fiskalnim stopama, a (neke) i promenama u vlasništvu nad prirodnim izvorima i njihovoj kontroli, bili su ograničeni zbog niskih raspona cena na tržištima koja kontrolišu transnacionalne kompanije, a takođe i pod uticajem politike vlada razvijenih zemalja. Kao rezultat toga, uprkos ostvarenim dobicima, raspodela ukupno ostvarenih zarada između zemalja proizvođača i zemalja potrošača ili njihovih preduzeća i dalje je često bila neravnopravna. Na primer, zemlje koje spadaju u red glavnih proizvođača nafte su pre Teheranskih pregovora iz 1971. godine zarađivale, od udela u prohodu i poreza, nešto oko jedan američki dolar po barelu prerađene nafte. Ipak, skupljači poreza u Zapadnoj Evropi (zemlje uvoznice nafte) prosečno su ostvarivali oko 4,5 dolara po svakom barelu. Taj isti barel nafte prodavao se u Evropi za oko 8 dolara. Mada se navedene brojke ne razlikuju mnogo u bilansima plaćanja među zemljama i efektima raspodele dohotka unutar zemalja, one pokazuju široki raspon u kome se mogu vršiti transferi dohotka među zemljama (Fortune, mart 1971, str. 30).

Sredinom 1960-ih godina, a naročito 1970-ih godina, počele su se javljati izvesne značajne promene u stavovima i politici zemalja proizvođača. Takve promene proširile su se i na druga područja aktivnosti domaćih vlada, van dotadašnjeg prostog prikupljanja poreza na osnovu cena i lociranja aktivnosti onako kako ih definišu strana preduzeća. Umesto toga, počela je da se pridaje mnogo ozbiljnija pažnja drugim pitanjima, a politika je bila usmerena na: 1) uslove prodaje u okviru organizovanja i upravljanja sveukupnim uslovima tražnje i ponude; i 2) na lokaciju i kontrolu višestrukih aktivnosti koje su obuhvaćene u vertikalno integrisanoj proizvodnji i tržišnom poslovanju. Glavni podsticaj ovom preobražaju, čiji se koreni mogu zapaziti u različitim industrijskim granama u preokupacijama domaćih vlada u 1960-im godinama, dali su proizvođači nafte početkom 1970-ih godina. Akcije u industriji nafte razbile su političku i institucionalnu inerciju, koja može sputati inicijative i ograničiti poverenje u izvesne ovlike vladine politike.

Višestruki oblici akcije zemalja proizvođača u 1970-im godinama mogu se razvrstati u četiri kategorije, čije su posledice uzajamno uslovljene i povezane: a)trend ka nacionalizaciji i kontroli nad prirodnim izvorima, b) organizovanje ponude, kolektivno ili individualno, da bi se uticalo na uslove prodaje (kontrola proizvodnje i izvoza, opšta prodajna cena ili minimalne izvozne cene, izvozne takse, itd.), c) vezivanje izvoznih taksi za cene „finalnih“ proizvoda u vertikalno integrisanim industrijskim granama, umesto taksi na izvoz sirovina, i d) buduće vezano poslovanje i lokacija aktivnosti.

Pristupićemo, prvo, analiziranju slučaju nacionalne kontrole u različitim sektorima i onda ukazati na preostale tri kategorije, tako što ćemo utvrditi različite karakteristike svakog prirodnog izvora o kome je ovde reč.

Nacionalizacija – Do 1960. godine, s izuzetkom centralističkih planskih ekonomija i politike koju su neke zemlje vodile u godinama drugog svetskog rata u pogledu „neprijateljske imovine“, može se naći relativno mali broj slučajeva nacionalizacije.[2] Međutim, u okviru prikupljanja podataka koje su organizovale Ujedinjene nacije o slučajevima nacionalizacije ili preuzimanja imovine, za period od 1960. godine do sredine 1974. godine, ustanovljeno je 875 slučajeva u svim sektorima u 62 različite zemlje (Ujedinjene nacije, 1974). U sektoru prirodnih resursa zabeleženo je 38 odsto svih slučajeva nacionalizacije i znatno veći procenat vrednosti imovine koja je nacionalizovana. [3]

Ovaj relativno skoriji trend ka nacionalizaciji na svetskom planu zaslužuje posebnu analizu u okviru konteksta sveukupne evolucije politike zemalja proizvođača u ekstraktivnom sektoru. Očigledno, nacionalizacija i kontrola prirodnih izvora obuhvata višestruke ekonomske i političke ciljeve, razne kratkotrajne sukobe o uslovima preuzimanja imovine, kao i mnoštvo srednjoročnih i dugoročnih efekata. Od mnogih različitih relevantnih pitanja, mi ćemo ovde razmatrati tri problema koji su od neposrednog interesa za našu analizu. Prvo, nacionalizacija sama po sebi nije dovoljan uslov, a u nekim slučajevima, kratkoročno gledano, nije čak ni potreban uslov za menjanje uslova prodaje (osim u pogledu eliminisanja transfera cena), ili za značajnije modifikovanje lokacije drugih proizvodnih aktivnosti između zemalja. Drugo, srednjoročno gledano, nacionalizacija u ekstraktivnom sektoru ipak se pokazuje kao nužan element u pokušajima neke zemlje (u razvoju) da upravlja svojim izvorima u skladu sa svojim najprečim interesima. To je tako, kako  zbog efekata koje nacionalizacija ima na proces obrazovanja i uvođenja nacionalnih kadrova na ključne kontrolne, upravne i tehničke položaje, tako i zbog političkog i institucionalnog pritiska koji ona proizvodi na domaću vladu kako bi sprovodila i druge komplementarne aktivnosti i vodila potrebnu politiku. Treće, nacionalizacija podstiče suprostavljanje transnacionalnih preduzeća i vlada njihovih zemalja, koje pokušavaju da spreče ostvarivanje ciljeva procesa preuzimanja imovine u sektoru prirodnih izvora.

O vrednosti ove tri izložene postavke može se raspravljati u svetlosti sledećih iskustava u ekstraktivnoj industriji. Tokom 1974. godine članice organizacije zemalja izvoznica bakra (CIPEC) okončale su nacionalizaciju većine svojih eksploatacionih nalazišta bakra i ostvarile kontrolu nad gotovo celokupnim izvozom bakra.[4] Ipak, nastavljena je velika fluktuacija cena bakra, a CIPEC, na svom sastanku juna 1974. godine u Lusaki, nije mogao postići saglasnost o donjoj granici cene bakra, niti je postigao saglasnost o uspostavljanju i finansiranju zaštitnih stokova bakra.[5]

Nasuprot tome, Jamajka, čija je celokupna proizvodnja boksita pod stranom kontrolom (kao što je i proizvodnja njenih suseda na Karibima, s izuzetkom Gvajane), ostvarila je u proleće 1974. godine značajno poboljšanje svoje prodaje aluminijuma, na taj način što je izvozne takse proporcionalno vezala za cene aluminijumskih poluga umesto za cenu samog boksita. Na sličan način, zemlje OPEK-a ostvarile su 1970-ih godina dobro poznato povećanje cene nafte pre nego što su preuzele akciju da nacionalizuju proizvodnju nafte, ili barem uporedo sa tim.[6] (Dinamika procesa nacionalizacije i demonstriranja moći u proizvodnji nafte u 1970-im godinama bila je sledeća. Neke kompanije odbacile su uslove koji su im postavile vlade zemalja proizvođača – kao što je to učinio Nelson Bunker Hunt u Libiji – dok su ostale prihvatile sporazum. One koje nisu prihvatile predložene uslove i koje su insistirale na održavanju svojih postojećih poslovanja bile su nacionalizovane. Konačno, neke petrolejske kompanije i same su ponudile da budu nacionalizovane – kao što su to učinile velike petrolejske kompanije u Abu Dabiju, koje su ponudile vladi učešće od 60 odsto nastojeći da ostvare što bolje uslove u neizbežnom ishodu koji je predstojao).

Ipak, akcije koje su zemlje u razvoju preduzele isključivo na pitanjima uslova prodaje bez prisustva nacionalizacije, nisu zabeležile neki potpuniji uspeh, sem ukoliko karakteristike određene industrije ili podrška drugih proizvođača nisu bili dovoljni da im daju u ruke potrebnu (tržišnu) moć koja bi im dozvolila da nametnu nove uslove. Na primer, zemlje u industriji petroleja, koje su u prošlosti jednostrano pokušavale da povećaju poreze stranim preduzećima često su nailazile na smanjenje poslovanja kompanija ili pretnje da će to učiniti, pri čemu je bilo kompanija koje su prebacivale proizvodnju i svoje ukupne aktivnosti u zemlje sa nižim porezima. (Slična pojava  zapažena je nedavno u zemljama prozivođačima banana u Centralnoj Americi.) Ipak, pretnja o sprovođenju nacionalizacije koja dolazi od proizvođača petroleja koji nameću više poreze, navela je u poslednje vreme neka preduzeća da povećaju svoje investicije i proizvodnju nakon što su povećani porezi u zemljama koje su u pitanju (Mikesell, 1974). Na taj način, nacionalizacija, bilo da je samo pretnja ili usledila kao stvarni ishod tih pretnji, postaje integralni deo prestrukturiranja odnosa moći koji utiče na tržište i na proizvodno poslovanje.

Osim toga, nacionalizacija ubrzava institucionalne napore (na primer, stvaranje nacionalnih drzavnih preduzeća), koji omogućavaju preuzimanje nekih ili svih aktivnosti stranih preduzeća. Ona, takođe, postepeno dovodi stručnjake iz nacionalnih redova na ključne i odgovorne položaje, na način koji ne bi mogao uvek da se postigne kroz ugovorne aranžmane. Za vođenje uspešnih pregovora, uključujući i one u kojima učestvuje upravno osoblje, a koji podrazumevaju višestruke aspekte vertikalno integrisanih i međunarodno rasprostranjenih aktivnosti koje se odnose na ekstraktivni sektor, potrebno je detaljno poznavanje sadržine svih elemenata o kojima se pregovara. Takvo poznavanje se u nekim slučajevima postiže samo u slučaju ako je ostvarena kontrola nad aktivnostima o kojima se pregovara ili se u njima vodi glavna reč. (Ako takvo ispoljavanje moći i kontrole nije podjednako na raspolaganju ravnopravnim partnerima koji učestvuju u sporazumu, onda se vlasništvo svodi na prosto finansijsko učešće, na osnovu koga se samo izvlače dividende, ako ih uopšte bude).

Konačno, akt nacionalizacije ne obuhvata samo ekonomska pitanja, već predstavlja i jedno političko opredeljenje, koje čvrsto ujedinjuje vladu, a takođe i zemlju, na pitanju daljih akcija oslanjanja na sopstvene snage. Kako na političkom tako i na ekonomskom nivou, takve akcije utiču na određivanje aktivnosti među zemljama u pogledu vremena trajanja i raspodele dohotka koji iz toga rezultira. Na taj način, važnost nacionalizacije ogleda se ne samo na pitanju vlasništva nego, još i više, na novom znanju koje može da stvori i na političkoj angažovanosti koju podstiče. Uspeh neke nacionalizacije morao bi se odmeravati u odnosu na ova dva kriterijuma.

Posle nacionalizacije stranih preduzeća, zemlje u razvoju često se suočavaju sa činjenicom da imaju ograničeno znanje pa, otuda, i sposobnost da upravljaju višestrukim aspektima odgovarajućeg sektora. One su tada prinuđene da zaključuju ugovore o upravljanju, prodaji i tehnologiji sa matičnim kompanijama onih preduzeća koje su preuzele[7] ili sa drugim specijalizovanim preduzećima.[8] Može se ispostaviti da su neki od ovih sporazuma ne samo nužni, nego da su takođe i od znatne pomoći u stručnom osposobljavanju nacionalnih kadrova zemlje o kojoj je reč, te na taj način vode ka ostvarivanju efikasne nacionalne kontrole kroz određeni period vremena.[9] Drugi sporazumi, međutim, služe kao sredstvo da se kontrola zadrži i očuva u rukama stranih matičnih kompanija čak i posle preuzimanja njihovih filijala.[10]

Postoje i tri druga sredstva pomoću kojih strane kompanije pokušavaju da se u svom sveukupnom poslovanju suprostave efektima nacionaliuacije. Prvo, one će nastojati da ojačaju svoju kontrolu nad drugim aktivnostima, kao na primer na međunarodnim tržištima, kako bi na taj način i dalje održavale zavisnost zemalja koje vrše nacionaliuaciju o sebi.[11] Drugo, one mogu potpisati ugovore o budućim nabavkama po kojima za sebe obezbeđuju garantovane isporuke sirovina, dok ostavljaju po strani izvesne nespecificirane elemente, kako bi bile u stanju da utiču na buduće cene ili troškove isporuke.[12] Treće, kompanije mogu preduzimati takve poteze da zatvore svoje filijale[13] ili da se preorijentišu na druge srodne aktivnosti koje će im omogućiti, opet, da umanje rizik od nacionalizacije putem povećanja zavisnosti zemlje domaćina o spoljnim činiocima (Moran, 1973).

Organizacija ponude, izvozne takse i vezani ugovori – Sposobnost neke grupe zemalja da organizuju ponudu jednog specifičnog robnog proizvida i da tako utiču na uslove njegove prodaje na svetskom tržištu zavisi o mnoštvu elemenata, kako ekonomskih tako i političkih. Među najvažnijim elementima možemo navesti sledeće:

  • udeo izvoza tih zemalja u sveukupnim količinama tog proizvoda (kako u izvozu zako i u ukupnoj proizvodnji);
  • porast potražnje za tim robnim proizvodom u odnosu na ekspanziju ponude, uključujući njegovu supstituciju, kao i mogućnost lakog stupanja na scenu zemalja „nečlanica“;
  • broj obuhvaćenih zemalja i stepen njihove kohezije ili discipline;
  • struktura tržišta, što podrazumeva broj kupaca, raspoloživost robnih fondova, mogućnost smanjivanja proizvodnje ili lagerovanja proizvoda, struktura troškova industrije itd.;
  • finansijska i kreditna sposobnost članica obe strane;
  • politička orijentacija, ekonomske veze i vrsta zavisnosti (ili odnosa) među tim zemljama u sferama izvan robnog proizvoda o kome je reč.

Inicijative i karakteristike zemalja OPEK-a ispoljene u njihovim nastojanjima da povećaju objavljene „reperne“ cene petroleja sa 1,80 dolara po barelu početkom 1971. godine na 11,65 dolara sa 1. januarom 1974. godine, uz dalje povećanje tokom naredne godine, dosad su veoma široko prikazane i dokumentovane. Na narednim stranicama ispitaćemo, dosta detaljno, kako se neki od ovih pobrojanih elemenata mogu primeniti u slučaju tri ostala krupna robna proizvoda – boksita, bakra i banana, a takođe i kako razlike među njima utiču na potrebu različitih varijanti politike zemalja proizvođača. Naprotiv, opravdana politička oruđa zavisiće o karakteristikama svakog sektora.

Boksit – Posebne karakteristike industrije boksita sastoje se u tome što bi ovo verovatno mogla postati jedna od onih grana koje beleže slične uspehe kao i industrija petroleja. Razlozi su sledeći. Prvo, sadašnja proizvodnja boksita skoncentrisana je u relativno malom broju zemalja (Jamajka, Surinam, Gvineja, Australija, Gvajana, Sijera Leone). Međunarodno udruženje proizvođača boksita, koje je osnovano marta 1974. godine, ima u svojim rukama vrlo visok procent (75 odsto) celokupnog izvoza u zemlje tržišne ekonomije. Takođe, glavni potrošači boksita  za najveći deo svoje potrošnje zavise o uvozu. (U 1972. godini, SAD su zabeležile uvoz od oko 96 odsto svojih potreba u boksitu, glinici i srodnim proizvodima; Howe i dr 1974, str. 184). Osim toga, zemlje koje su glavni potrošači boksita, kao što su SAD, trenutno ne raspolažu rezervnim zalihama kao što je to slučaj sa drugim metalima (na primer, s kalajem). Drugo, boksitna komponenta predstavlja relativno mali procent u ukupnim troškovima finalnog prečišćenog aluminijuma. (Potrebe su četiri tone boksita, koje ukupno koštaju od 36 do 60 dolara, da bi se proizvela jedna tona aluminijuma u polugama, koja sada vredi više od 600 dolara. Nasuprot tome, sirova nafta predstavlja više od polovine vrednosti rafiniranih naftnih derivata; Mikesell, 1974, str. 30.) Na taj način, dati procent porasta cena boksita imaće znatno manji odraz na povećanje cena finalnog proizvoda, što znači da se može na relativno lak način apsorbovati. Treće, porast tražnje aluminijuma predviđa se po stopi od oko 7 odsto godišnje, što je jedna od najviših stopa rasta među mineralima (Sjedinjene Države, 1970). Glavne opasnosti za proizvođače boksita nalaze se u postojanju bliskih supstitutivnih elemenata (otuda važnost saradnje između udruženja za bakar i za aluminijum) i u relativnoj ekonomskoj slabosti zemalja proizvođača, tako da lako mogu biti predmet ekonomskih i drugih pritisaka iz inostranstva.

Oblik koji će poprimiti buduće akcije izvoznika boksita zavisiće u velikoj meri o sadašnjoj proizvodnoj strukturi i ekonomičnosti te industrije. Ključna karakteristika sadašnje strukture je činjenica da dok je za najveći deo proizvodnje boksita skoncentrisan u zemljama u razvoju i Australiji – praktično sav aluminijum kao metal proizvodi se u razvijenim zemljama. Na taj način, postoje dva najverovatnija prva koraka (koji su takođe bili deo strategije Jamajke prošle godine). To su:

  1. a) Vezivanje inicijalnih eksportnih taksi ili minimalnih izvoznih cena boksita za nivo cene aluminijuma u polugama, umesto za troškove (ili tržišnu cenu) proizvodnje boksita. Ovo će omogućiti izvoznicima boksita da pregovaraju o svom učešću u dodatnoj vrednosti koja se ostvaruje u različitim fazama prerade na putu do finalnog proizvoda – čistog aluminijuma. (Jamajka je uvođenjem jednog takvog programa povećala svoje prihode u 1974. godini sa 25 miliona dolara na 160 miliona dolara. Gvajana u svojim pregovorima sa Reynoldsom, a Dominikanska Republika sa firmom Alcoa, opredelile su se za formulu Jamajke.)
  2. b) Ugovaranje unapred vezanih aktivnosti, kako bi se izbegli monopolistički pritisci transnacionalnih kompanija koji utiču na izvozne takse. Unapred vezane aktivnosti mogu takođe povećati domaću dodatnu vrednost koja pripada proizvođačima. (Karipske zemlje proizvođači boksita beleže napredak u izgradnji zajedničkih topioničkih kapaciteta na svojim teritorijama.)

Konačno, opšti trend ka nacionalizaciji i suverenitetu nad nacionalnim izvorima takođe će neminovno uticati na proizvođače boksita.[14]

Bakar – Uprkos mogućnosti supstitucije između boksita i bakra, karakteristike tih industrija se razlikuju, što navodi na različite zahteve i potencijale politike koju treba voditi. Među ključnim karakteristikama industrije bakra mogu se navesti sledeće četiri.

Prvo, među proizvođačima bakra nijedna zemlja ne raspolaže tako velikim udelom svetskog tržišta bakra da bi bila u stanju da jednostrano utiče na cene ovog metala. Zbog toga je nužna zajednička akcija udruženja proizvođača. (Kad je reč o boksitu, Jamajka je uspela da jednostrano poveća izvozne takse, što je onda proizvelo određeni efekt i na druge proizvođače.) Četiri člana CIPEC-a (udruženja proizvođača bakra) su 1971. godine kontrolisala 38 odsto svetske proizvodnje bakra, isključujući netržišne ekonomije, a 53 odsto izvoza. Da bi na izvoznom tržištu ostvario udeo od 70 odsto (što i dalje predstavlja manje od onog što je postiglo udruženje proizvođača boksita), CIPEC će morati da u svoje redove uključi Papuu Novu Gvineju, Filipine, Meksiko i Alžir. Sa sadašnjim ili sa proširenim članstvom, zajednička akcija CIPEC-a bi zasigurno mogla da izvrši znatan uticaj na svetsko tržište bakra. Ipak, izvesna ograničenja će i dalje postojati, s obzirom na sopstvenu domaću proizvodnju bakra u nekim zemljama potrošačima. Na primer, američki neto uvoza bakra iznosio je 1972. godine 18 odsto domaće proizvodnje (Hove i dr, 1974, str. 184). Nasuprot tome, u slučaju boksita i aluminijuma stoji  odgovarajuća brojka od 96 odsto. Na taj način, uspeh CIPEC-a zavisiće takođe o uslovima koji utiču na domaću proizvodnju bakra u zemljama uvoznicima ovog metala (na primer, sindikalna akcija od strane radnika u industriji bakra SAD).

Drugo, trgovina bakrom praktično je u celini u rukama vlada zemalja proizvođača. Na taj način, za razliku od slučaja boksita ili ranije istorije OPEK-a, akcija CIPEC-a neće moći da se svede samo na neki fiskalni aranžman, već će morati dovesti do uspostavljanja opšte jedinstvene cene bakra ili minimalnog nivoa izvoznih cena. Takođe, odsustvo uzajamne trgovine među udruženim članicama isključuje onu vrstu zatvorenosti individualnih kompanija u zemljama proizvođačima kakva je prisutna u industriji boksita. Takva zatvorenost može se pokazati važnom za podsticanje izvesnih početnih promena u sveukupnim odnosima na relaciji zemlja – kompanija, kao što je slučaj  s odnosima između Libije i izvesnih petrolejskih kompanija.

Treće, ponuda bakra sve više raste. Poznate rezerve su prilično velike i sve zemlje CIPEC-a imaju planove da prošire proizvodnju. Na primer, Peru, za koga se  tvrdi da ima najveće neaktivne rezerve, sada proizvodi jednu četvrtinu količina Čilea i Zambije. Zair je objavio ekspanziju proizvodnje, a Čile planira da svoju proizvodnju udvostruči do 1980. godine (Miksell, 1974, str. 28-29). U isto vreme, relativno noviji razvoj tehnologije (naročito u hidrometalurgiji bakra radi eksploatacije rude s niskim procentom metala) može značajno uticati na dalje povećanje kapaciteta. Osim toga, stari bakar u mnogim slučajevima predstavlja oko jedne trećine ili i više iskorišćenog materijala. Takvo ponovno korišćenje ne postoji kad je reč o nafti, mada postoji u slučaju aluminijuma. Ponuda starog bakra može u pogledu cena biti vrlo povoljna, čak i u kratkoročnom smislu, za razliku od proizvodnje rude bakra koja zahteva ogromna investiciona sredstva u drugom periodu.

Četvrto, predviđanja u pogledu prosečne stope rasta potražnje bakra govore o godišnjoj stopi od 3,8 do 5,8 odsto (Sjedinjene Države, 1970). Mada ovo predstavlja višu stopu rasta nego u slučaju nekoliko drugih metala,[15] ona još nije dovoljna da neutralizuje verovatno povećanje ponude. Važan oblik saradnje među proizvođačima, prema tome, biće da se preduzmu aktivnosti za podsticanje tehnološkog napretka i za razvijanje alternativnih oblika korišćenja bakra.

Na taj način, uspeh CIPEC-a će vremenom u velikoj meri zavisiti od kontrole proizvodnje, a takođe i od postojanja rezervnih zaštitnih zaliha bakra. Ovo drugo nužno podrazumeva dovoljne finansijske potencijale, čime se članice CIPEC-a baš ne odlikuju, jer svima njima nedostaju devizna sredstva. Otuda, svaka saradnja među različitim udruženjima proizvođača počivaće, s tačke gledišta izvoznika bakra, na mogućoj finansijskoj pomoći proizvođača nafte (kao i na sporazumima o cenama s proizvođačima boksita).[16]

Banane[17] – Karakteristike industrije banana se sasvim razlikuju od karakteristika koje smo prethodno istraživali u slučaju boksita i bakra. Iz toga proističe zaključak da su strateški elementi zajedničke akcije proizvođača voća različiti.

Vrednost izvoza banana iznosi oko 0,2 odsto svetske trgovine, a od tog iznosa manje od jedne polovine do jedne trećine otpada na zemlje proizvođače. Otuda, nasuprot često pominjanom iskustvu s naftom, bilo kakvo nastojanje da se izvrši preraspodela zarada u prilog proizvođača banana imalo bi neznatne reperkusije na odnose između zemalja potrošača i zemalja proizvođača. Umesto toga, postoji sukob interesa između zemalja izvoznica i  jednog malog broja transnacionalnih kompanija. Tri takva preduzeća kontrolišu oko 70 odsto svetske trgocine banana. (Jedno od njih je United Fruit Company, koje je nastalo i razvilo se posle spajanja dvadesetjednog koncerna banana koji su nekad bili nezavisni; May i Plaza, 1958, str. 15). Ipak, industrija banana je ključna industrijska grana za ekonomije zemalja izvoznica. Na primer, u Ekvatoru, koji je najveći svetski proizvođač-izvoznik, aktivnosti u proizvodnji banana dostigle su 20 odsto celokupne tražnje za radnom snagom njegove ekonomije, kao i 50 odsto vrednosti izvoza u 1971. godini.[18] Na taj način, poslovanje ove industrijske grane je za takve zemlje od ključnog značaja u pogledu njihovih razvojnih ciljeva.

Postoje još četiri dodatne ključne karakteristike sektora banana koje imaju značajne posledice na politiku u ovoj oblasti. Prva se odnosi na pitanja ponude. Mada svega 10 zemalja drži 80 odsto celokupne svetske trgovine banana, čak 45 zemalja stvarno proizvodi ovo voće. S obzirom na komparativne klimatske i zemljišne karakteristike, postoje značajni potencijali za buduću ekspanziju pod uslovom da zarade stimulišu pojavu novih učesnika u izvozu[19], ili da transnacionalne kompanije promene (uz izvesne značajne troškove) izvore snabdevanja da bi se suprostavile pritiscima udruženja izvoznika. Osim toga, zbog kvarljivosti ovog voća, ne postoji mogućnost stvaranja zaštitnih zaliha kao u slučaju minerala. Očekuje se da će u periodu od 1973. do 1977. godine raspoložive količine banana za izvoz rasti po stopi od oko 8 odsto godišnje, dok se potražnja povećava godišnje po stopi od dva odsto. Prema tome, ako ne dođe do nekih većih promena na planu potražnje ili ako se ne otvore neka nova velika tržišta (kao, na primer, socijalističke zemlje), nastojanja usmerena samo na to da se organizuje ukupna ponuda banana najverovatnije će imati sasvim ograničen uspeh.[20] Područja za usmerenu akciju novostvorenog Saveza zemalja izvoznica banana (UPEB) nalaze se na drugom mestu, kao što ćemo videti nešto kasnije u ovom tekstu.

Druga ključna karakteristika industrije banana odnosi se na njenu troškovnu strukturu. U 1971. godini, samo oko 12 odsto ukupne maloprodajne cene odlazilo je zemljama proizvođačima, dok je preostalih 88 odsto pripadalo kompanijama iz razvijenih zemalja i njihovim fiskalnim vlastima. Prosečna izozna taksa u zemljama proizvođačima  bila je 0,8 odsto finalne maloprodajne cene, dok su uvozne takse u zemljama potrošačima iznosile 6,9 odsto , to jest bile su preko osam puta veće. Prema tome, izvozne takse koje bi bile kolektivno utvrđene mogle bi se pokazati kao važan izvor prihoda za zemlje proizvođače. Ovo naročito zbog toga što: 1) sadašnje fiskalne stope za takve zemlje su tako male, u odnosu na maloprodajne cene, da se povećanja mogu relativno lako prebaciti na potrošača, i s) elastičnost cena kod potražnje banana sasvim je mala u okviru postojećih raspona maloprodajnih cena, kao što je pokazalo iskustvo sa poznatim markama banana. U okviru izvesnih raspona fiskalnih stopa, transnacionalna preduzeća možda neće biti u stanju da se lako prebace u nova proizvodna područja, s obzirom na vrlo zamašne potrebe investiranja u infrastrukturu da bi se zasnovale i održavale odgovarajuće plantaže. (Jedna moderna proizvodna jedinica banana od 8.000 hektara, odnosno četiri plantaže, koja je bila potrebna za adekvatnu proizvodnju, iziskivala je sredinom 1950-ih godina investicije od 20 do 25 miliona dolara, ne računajući vrednost zemljišta.) Zbog posebnih carinskih preferencijala koje određuju zemlje potrošači, u svetskoj trgovini banana postoji takođe i značajna koncentracija između mesta  porekla i destinacije prodaje ovog voća.

Drugo fundamentalno područje akcione politike proizvođača banana zavisi od razumevanja uzajamnog dejstva i efekta dve dodatne karakteristike ove industrije. Prvi proističe iz strukture troškova i neravnopravnih prihoda, o čemu je ranije bilo reči. Samo bruto marža koja pripada preduzećima iz razvijenih zemalja specijalizovanim za dozrevanje banana dostiže gotovo dvostruko veći iznos od ukupnih sredstava koje dobijaju zemlje proizvođači. Troškovi pakovanja za transport iz zemlje izvoznice dostižu oko 40 puta veći iznos (!) od bruto marže proizvođača. Prema tome, izgleda da je ugovaranje unapred vezanih aktivnosti za zemlje izvoznice obavezan korak ukoliko se traži povećanje prihoda. Pojam „nacionalizacije“ ovde poprima oblik nacionalnog učešća u novim aktivnostima koje su prethodno kontrolisale strane kompanije. Druga karakteristika odnosi se na povećanu koncentraciju takvih interesa na nivou maloprodaje u razvijenim zemljama koji se razlikuju od interesa koje imaju transnacionalne kompanije za promet banana (na primer, lanci supermarketa). Ova pojava bi mogla olakšati uspostavljanje neposrednijeg kontanta zemalja proizvođača sa maloprodajom i da dobije prvenstvo nad učešćem transnacionalnih kompanija u različitim aktivnostima.

U takvim  uslovima kolektivna akcija koju bi preduzeo UPEB mogla bi da uključi i formiranje zajedničkih fondova za reklamiranje (da bi se suprostavilo uvođenju novih marki banana velikih transnacionalnih kompanija)[21], zatim finansijske aranžmane za izgradnju objekata za uskladištenje i dozrevanje, standarde kontrole kvaliteta i druge slične nekonvencionalne oblike saradnje među zemljama.

Zaključne napomene o prirodnim izvorima – Nedavne akcije zemalja OPEK-a i njihov uspeh ubrzale su stvaranje različitih udruženja proizvođača. Naša prethodna rasprava ukazuje na neke vrlo različite karakteristike svakog od ova tri proizvoda koji su analizirani i različite zahteve u pogledu politike koju na tim područjima treba voditi. Čini se da nema nekog jednoobraznog ili isključivog recepta za poboljšanje uslova trgovine zemalja koje poseduju različite prirodne izvore. Iskustvo OPEK-a pokazalo je kakav potencijal za primenu kolektivne ekonomske moći imaju zemlje u razvoju i kakva je potreba za eksplicitnim političkim opredeljenjem i tržišnom intervencijom da bi se ta moć preobratila u ekonomska dostignuća.[22] U slučaju ostalih robnih proizvoda , ostvarivanje istih takvih mogućnosti za preraspodelu iziskuje specifično znanje o odgovarajućim industrijskim granama i različitim instrumentima politike (čak ako se potencijalni dobici, u kvantitativnom smislu, i ne mogu nigde porediti s onima u petrolejskoj industriji).

Aktivnosti na unapređenju izvoza i strane investicije: slučaj radne snage

Kao što je ranije primećeno, tokom poslednjih pet do deset godina došlo je do određenog zaokreta u tokovima investicija i poslovanja koje se odnose na aktivnosti unapređenja izvoza. Interes preduzeća koje kontroliše strani kapital u „trećem svetu“ potiče, u ovom primeru, iz njihove strategije primenjene u traganju za izvorima na svetskom planu, pri čemu je pažnja ponajviše usredsređena na jeftinu radnu snagu. Za prilike i mogućnosti koje stoje na raspolaganju transnacionalnim preduzećima treba zahvaliti razlikama koje postoje među zemljama u pogledu produktivnosti rada (za uporedive investicije) i nadnica. Razlike u nadnicama su mnogo veće nego u produktivnosti rada.

Slučaj izvora radne snage u „trećem svetu“ i njihovog neposrednog ili posrednog korišćenja od strane transnacionalnih preduzeća u poslednje vreme može se ispitati u smislu stupnjeva u kojima su uticali na odnose među zemljama. Prvi stadijum je obuhvatao tekuću emigraciju radne snage iz zemalja u razvoju u industrijalizovani svet, kao što se desilo početkom 1960-ih godina u Evropi. Naglašeno je da je „poučno uporediti aktuelni zapadnoevropski tretman (i američki tretman u slučaju Meksika) doseljeničke radne snage sa tretmanom koji su neke LDC (manje razvijene zemlje) pokušale da nametnu uvoznom doseljeničkom kapitalu“ (Diaz-Alejandro, 1074, str. 10). Akcije manje razvijenih zemalja naišle su na snažno suprostavljanje zvaničnih predstavnika razvijenih zemalja, a ekonomisti su ih kritikovali kao „neracionalne“ i neefikasne. Ipak, u odnosu na tretman radne snage, industrijalizovane zemlje, kao što je primetio Diaz-Alejandro, primenule su: pravila smanjenja i programe rotiranja na radnim mestima; diskriminaciju između domaćih i stranih radnika; diskriminaciju među stranim radnicima prema nacionalnosti; doktrinu Calvoa (to jest, kompentenciju lokalnih zakona i lokalnih sudova i odsustvo ili neprihvatanje međunarodnih sudova o sukobima ili sporovima sa gostujućim radnicima); odustvo konsultacija u pogledu uspostavljanja ili promene pravila koja se odnose na radnike doseljenike.

Moglo bi se, međutim, dokazati da društva u industrijalizovanom svetu plaćaju visoku cenu za migraciju radne snage iz zemalja u razvoju. U takve okvire mogu se uključiti nacionalni problemi one vrste s kojima se suočila Švajcarska kada su strani radnici počeli da predstavljaju vrlo značajan deo najamnih radnika plavih kragni. Mogla su takođe da se pokrenu pitanja rasne diskriminacije, s ozbiljnim posledicama na unutrašnju politiku, kao u Velikoj Britanij, ili važna socijalna pitanja kao u Zapadnoj Nemačkoj. U vezi sa tim, pokazuje se da je u mnogim slučajevima nekvalifikovana radna snaga najmanje mobilan činilac proizvodnje. Zbog toga je sprovedena jedna alternativna strategija , u okviru koje su vertikalno integrisana preduzeća na međunarodnom nivou uspostavljala svoje filijale i određeni deo svojih aktivnosti u područjima ili zemljama gde postoji u izobilju na raspolaganju jeftina i nekvalifikovana radna snaga.

Ova pojava, zasnovana na  uzajamnim poslovnim vezama među članicama u transnacionalnim kompanijama, dovela je do značajnog povećanja tokova robe i usluga među zemljama u izvesnim delovima međunarodne proizvodne strukture, naročito tokove iz „trećeg sveta“. [23] takvo poslovanje transnacionalnih kompanija poredilo se, međutim, s ranijim slučajevima investiranja u enklavama, koje je vodilo do „plitkog razvoja“. Tehnologija, kvalifikovana radna snaga, marketing i upravne službe i slično, obezbeđuju se iz inostranstva, uz minimalne efekte gubitaka za domaće ekonomije. Putem korišćenja transfera cena od strane stranih preduzeća, višak proizvoda rada iznad plaćenih nadnica transferiše se u inostranstvo. Rezultat toga je da se čisti efekt sastoji u izvozu rada umesto proizvoda rada (Streeten, 1973, str. 6) dok se, u isto vreme, industrijalizovane zemlje oslobađaju troškova koje im nameće imigracija radne snage. S obzirom na neodgovarajuću politiku vlada u manje razvijenim zemljama, efekti neto platnog bilansa ili društvenog dohotka mogu čak biti negativni. Takva neodgovarajuća politika uključuje ponudu oslobađanja od poreza i davanja dotacija da bi se takve investicije privukle.[24]

Od kraja 1960-ih godina, transnacionalna preduzeća proširivala su svoje aktivnosti koriščenja izvora na svetskom planu, naročito u nekim zemljama u razvoju, putem povećanja dodatne vrednosti koja ide u prilog domaćih ekonomija. Ona su proširila svoja poslovanja, od prostog koriščenja jeftine nekvalifikovane radne snage (naročito ženske), do nekih suptilnijih aktivnosti koje imaju negativne efekte po zemlje o kojima je reč. Ipak, osnovno stvaranje i razvijanje produktivnog znanja, upravne kontrole, odlučivanja o marketingu i drugih ključnih elemenata ukupnih potreba korporacija i dalje su skoncentrisani u ekonimijama zemalja matičnih preduzeća. Na sličan način, efekti neposrednog dohotka uslovljeni su politikom transfera cena tih preduzeća.

Takav razvoj vodi ka jednom novom obliku međunarodne socijalizacije, gde se: a) kapital prikuplja međunarodnim kanalima, ali se nalazi pod kontrolom transnacionalnih preduzeća osnovanih u razvijenim zemljama, u skladu sa njihovim udelom; b) radnu snagu obezbeđuje „treći svet“, koji će krenuti jednim zavisnim putem industrijalizacije; i c) razvijene zemlje se specijalizuju u visokokvalifikovanim profesijama, koje stvaraju različite oblike proizvodnog znanja, a takođe i u donošenju odluka (i moći) na osnovu kojih se oblikuju specijalizacija, aktivnosti i nagrađivanje u ostalom delu sveta.

Dobiti koje zemlje u razvoju imaju od jedne takve zavisne industrijalizacije verovatno se ogledaju u njihovom delovanju u ekstraktivnom sektoru u periodu 1940-1960. godine. one su težile da usmere pregovore u pravcu ostvarivanja većeg lokalnog udela i sadržine u prerađivačkom sektoru, uključujući neke fiskalne dobitke, veće učešće u zajedničkim poslovima na nivou filijala, povećan izvoz (ali ipak još ne poboljšanje pozicije neto platnog bilansa) itd. Iz svih takvih poteza mogu nastati određene koristi, mada se sve one ne podudaraju s razvojnim ciljevima (na primer, veća lokalna sadržina u izvesnim industrijskim granama mogla bi da podrazumeva povećanje intenziteta kapitala i neodgovarajuću politiku zapošljavanja). U smislu odnosa Sever-Jug, takvo delovanje, mada potencijalno može biti od koristi ako se njime adekvatno upravlja, ipak se mora smestiti u prethodno opisane okvire međunarodne specijalizacije. To jest, ono ne protivreči prirodi nejednakog razvoja i nejednakog nagrađivanja. U ovom kontekstu, jedna alternativna strategija, koja ne bi isključila povećano pregovaranje u odnosu na postojeće mogućnosti, morala bi obuhvatiti dve radikalne promene u međunarodnim odnosima.

Prvo, u određenim proizvodnim sektorima ili geografskim regionima zemlje u razvoju moraće da osnivaju i razvijaju svoje sopstvene kompanije, koje će poslovati na međunarodnom planu i razvijati proizvodno znanje (uključujući i prihvatanje i asimilaciju tuđeg znanja). Reklo bi se da se neke zemlje proizvođači kreću u ovom pravcu na polju petrohemije i proizvodnje veštačkih đubriva. Do sličnih slučajeva moglo bi doći i u budućim vezanim aktivnostima kod ostalih robnih proizvoda. Brazil, Argentina i Meksiko mogli bi brže razvijati industriju kapitalnih dobara kada bi mogli da primene nešto više „nacionalni“ tretman u svojim lokalnim ekonomijama, kao što je u nekim slučajevima učinila Indija. (Slučaj Čehoslovačke je poučan primer jedne male zemlje koja u jednom određenom sektoru ima razgranat izvoz širom sveta. Švajcarska i Holandija su slični primeri). Zemlje Andskog pakta mogle bi, putem kombinovane zajedničke politike tretmana stranih investicija i tehnologije i zajedničkog industrijskog planiranja, da postignu slične rezultate, barem u okviru svojih sopstvenih tržišta. Ipak, verovatnije je da će sve takve akcije poteći iz razvijenijih zemalja ili zemalja koje imaju bogatije prirodne izvore u „trećem svetu“, pri čemu će efekti takvih akcija imati tendenciju koncentrisanja u okviru određenih klasa njihovih društava.

Jedna druga, mnogo složenija promena, odnosi se na ulogu radne snage zemalja u razvoju u međunarodnoj specijalizaciji i raspodeli nagrađivanja. Ako u „posleindustrijskom“ periodu razvijene zemlje izvrše zaokret u korišćenju radne snage i usmere je više ka uslugama i stručno intenzivnim aktivnostima, i ako u narednim decenijama „treći svet“ bude sve više izvor radne snage za industrijsku ekspanziju, mogu li manje razvijene zemlje u tom slučaju zajednički  da pregovaraju o korišćenju jednog takvog izvora kako bi ostvarile veći dohodak u odnosu na postojeće zarade od nadnica?[25] Nivo zaposlenosti u „trećem svetu“ uvek će biti element pritiska da se nivo nagrađivanja pre zasniva na unutrašnjim uslovima takvih zemalja, nego na potrebama transnacionalnih preduzeća za njihove globalne aktivnosti ili na opcijama već industrijalizovanih zemalja u pogledu njihove orijentacije u zapošljavanju. Jasno, saradnja zemalja u razvoju na ovom pitanju biće vrlo teška, s obzirom na njihov veliki broj i raznovrsnost uslova na koje se nailazi kod svake od njih. Takođe, menjanje kapitalno intenzivne tehnologije postaviće izvesna ograničenja u pogledu zavisnosti razvijenih zemalja o radnoj snazi „trećeg sveta“. Ipak, takva saradnja bi se isplatila a ovaj projekat bi naročito zasluživao da se uzme u obzir ako proizvodne strukture postanu transnacionalizovane a stanovništvo razvijenih zemalja bude predstavljalo sve manji deo ukupnog svetskog zapošljavanja. Evolucija i stepen međunarodne raspodele dohotka i institucionalni mehanizmi izgrađeni na robnim tržištima tokom 1970-ih godina imaće određene efekte na saradnju u „trećem svetu“                u 1980-im godinama u pogledu nagrađivanja radne snage.

Važno je ukazati na to da će jedan takav program, da bi imao ozbiljne reperkusije na međunarodnu raspodelu dohotka, zahtevati političko angažovanje na najvišem nivou i da se ne može uvesti prosto putem neke međunarodne sindikalne akcije. Osim toga, da bi se ostvarila unutrašnja preraspodela dohotka u „trećem svetu“ (umesto da se stvaraju grupe radničke aristokratije inkorporirane u transnacionalne proizvodne strukture) postojaće još veća potreba za učešćem vlade u takvim pregovorima, kako bi fiskalni prihodi koji pripadaju nacionalnoj ekonomiji bili veći od nadnica i oporezivanja profita koji ostvaruju filijale. Takva politika predstavljala bi potpun obrt u odnosu na sadašnju praksu oslobađanja od poreza i slobodnih industrijskih zona radi privlačenja izvozno orijentisanih stranih investicija. Takođe, ta politika se ne bi smela mešati u sindikalni pokret u zemljama u razvoju, s obzirom da se fiskalni prihodi domaćih vlada mogu  zasnivati na „fizičkim“ količinama (na primer, broj proizvedenih automobila), umesto na broju zaposlenih radnika.

Zaključne napomene

Postoji vrlo mali broj zemalja u razvoju dovoljne veličine i sa vrlo raspoloživih izvora koje su u stanju da preduzmu fundamentalne promene, da strukturiraju svoje društvo i unaprede razvoj na osnovu isključivo unutrašnje orijentisane politike i relativne ili potpune izolacije od ostalog dela sveta.  Kina je bila u stanju da to postigne, a mnogi smatraju da je to moguća politika i za Indiju. Ipak, najveći deo ostalih zemalja „trećeg sveta“ suočava se s činjenicom da moraju nužno uzimati u obzir svoje odnose (zavisnost) s industrijalizovanim svetom.

Transnacionalna preduzeća predstavljaju jedan nerazdvojni element političke ekonomije  zemalja u razvoju. U tom smislu, njihove višestrane delatnosti utiču na odnose „Sever-Jug“ na jedan kritičan način, čak ako takve delatnosti često i ne zadovoljavaju razvojne potrebe sa kojima se suočava većina stanovništva na „Jugu“. Moć, koja proističe iz ekonomije matične zemlje transnacionalnih preduzeća, zatim iz nekih nerazdvojnih svojstava takvih preduzeća i institucionalnih aranžmana koji su stvoreni da bi se ona podržala predstavlja jedan element na koji se mora eksplicitno računati u ocenjivanju i reagovanju na aktivnosti tih kompanija u zemljama u razvoju. Proizvodno znanje, a takođe i znanje o ključnim interesima koje obuhvata delovanje transnacionalnih preduzeća, sve više će uticati da se ta moć ispoljava, dok kapital postepeno postaje sve manje važan element u delovanju takvih preduzeća.

Zajednički ciljevi razvijanja moći i proširivanja znanja da bi se ostvarila ravnopravnija međunarodna ekonomska struktura iziskuju postojanje određenih uslova u „trećem svetu“. Među ove uslove spadaju: politička volja i angažovanje da se takva promena ostvari; izvestan stepen jedinstva akcije (uključujući i razmenu informacija) koji vodi ka novim neprostornim oblicima ekonomske integracije; razvoj stručnosti kako bi  se unapredilo znanje i potpomoglo oslanjanje na sopstvene snage; razrada različitih „stupnjeva“ sposobnosti jedne zemlje da vodi efikasne pregovore, a takođe i utvrđivanje raznih karakteristika i mogućnosti na svakom stupnju.

Ovde se mora podsetiti na još nešto važno. Prestrukturiranje odnosa moći između zemalja u razvoju i transnacionalnih preduzeća (ili njihovih matičnih zemalja) neće nužno niti samo po sebi voditi prestrukturiranju odnosa moći u okviru „trećeg sveta“. Dostignuća koja se ostvare mogu biti od koristi samo za jedan mali deo stanovništva u  zemljama u razvoju, pod uslovom da ne dođe do unutrašnjih promena u politici, pa otuda i u interesima i snagama koje tu politiku podržavaju. Ipak, ova dva pitanja nisu bez međusobne uslovljenosti: spoljna  zavisnost utiče na unutrašnju neravnopravnost, pa je otuda politika kojom bi se popravljali takvi spoljni odnosi nužna, čak i ako nije dovoljna, za društveni i ekonomski razvoj.

 

Constantine V. Vaitsos – Odnosi između transnacionalnih kompanija i zemalja u razvoju
Prevod: Teodor Olić
Priprema: Princip.info

 

 

LITERATURA

Adam. G, 1971, „New trends in international business: world-wide sourcing and dedomiciling“, Acta Oeconomica, 7, 349-67. 1972, „Some implications and concomitans od world-wide sourcing“, Acta Oeconomica, br. 8, str.  309-322.

Barnet , R.S, 1971, Roots of War: The Man and Institutions Behind U.S. Foreign Policy, Harmondsworth, Pengyin.

CEMLA, 1971, „Proyecto del BIRF de creacion de un organismo internacional de seguros sobre las inversiones extranjeras“, Boletin Mensual, Meksiko, mart.

Cooper, Charies, „Science, technology and industry in Ireland, diagnosis and policy proposals“, Science Policy Research Unit, Sussex University, umnoženo na matricama.

Diaz-Alejandro, Carlos F, 1974, „North-South relations: the economic component“, Economic Growth Center, Yale University, Discussion paper 200.

Ferrer, Aldo, 1971, „El capital extranjero en la economia Argentina“, El  Trimestre Economico, 38 (br. 2), str. 301-323.

Franko, L. G, 1975, The Other Multinationals (predstoji izdavanje).

Gabriel, P. P, 1972, „The multinational corporations on the defensive (if not at bay)“, Fortune, januar.

Helleiner, G. K, 1973, „Manufactured exports from less developed countries and multinational firms“, Economic Journal, br. 83, str. 21-47.

Howe, James W. i dr. 1974, The Unitet States and the Developing World: Agenda for Action, New York, Preager.

Keynes, J. M, 1924, „Foreign investment and national advantage“, The Nation and Athenaeum, 9. avgust.

Little, I. M. D. i Mirlees, J.A, 1969, Manual of Industrial Projects Analysis in Developing Countries, tom II, Paris, OECD.

Mamalakis, M, 1971, „Contribution of copper to Chilean economic development, 1920-1967: profile of a foreign-owed export sector“, The Foreign Investment in Petroleum and Mineral Industries, R.F.Mikesell (izd), str. 387-420, Baltimore, Johns Hopkins.

May, Stacy and Plaza, Galo, 1958, The United Fruit Company in Latin America, Washington, National Planning Association.

Mayobre, Jose Antonio, 1972, „Politica sobre inversion extranjera en materia de recursos naturales: el regimen del petroleo y su futuro“, Inversiones Extranjeras y Transferencia de Technologia en America Latina, K. H. Stanick, i H. H. Godoy (izd), Santiago, ILDIS.

Mikesell, Raymond, F, 1974, „More Third World cartels ahead?“, Challenge, 17 (br. 5), str. 24-31.

Moran, Theodore, H, 1973, „Transnational strategies of protection and defense by multinational corporations: spreading the risk and raising  the cost for natinalization in natural resources“, International Organization, br. 27, str. 273-287.

OECD, 1972, Stock of Private Direct Investment by DAC Countries in Developing Countries, end-1967, Paris, OECD.

Overseas Development Council, 1973, The Unated States and Developing World: Agenda for Action, Washington, Overseas Development Council.

Perez, Ruben Sader, 1972, „La inversion extranjera y petroleo; reversion de concesiones y nacionalizacion de la industria petrolera de Venezuela“, Inversiones Extranjeras y Transferencia de Technologia en America Latina, K.H. Stanick i H. H. Godoy (izd), Santiago, ILDIS.

(Constantine V. Vaitsos, „Power, knowledge and development policy: relations between transnational enterprises and developing countries“, u knjizi  A World Devided, izd. G. K. Helleinen, Cambridge University Press, London, 1976,  glava 6, str. 113-145)

[1] Puni kvantifikativni efekti morali bi da uključe: a) neto dohodak (po odbitku isplata dividendi, licencnih prava, kamata i slično u inostranstvu) i efekte neposrednog dohotka iz aktivnosti stranih investitora; b) posredne efekte iz uvoza, investicija itd, koji proističu iz poslovanja na osnovu stranih investicija; c) korišćenje lokalnih oskudnih izvora sredstava od strane inostranih preduzeća, čime se sprečava ulaganje dohotka u druga područja domaće ekonomije; i d) pravo prvenstva lokalnih aktivnosti (na primer, prisvajanje nacionalnih preduzeća) ili isključenje alternativnog vlasništva, ili proizvodnih programa koji bi mogli biti na raspolaganju za preduzimanje aktivnosti.

[2] Meksiko (1937), Iran (1950-52), Indija (1956), Egipat (1956).

[3] Na kompanije čija su matična preduzeća bila u Velikoj Britaniji otpada 84 odsto ukupnog broja slučajeva nacionalizacije u poljoprivrednom sektoru i 58 odsto u bankarstvu i osiguranju, dok je na preduzeća zasnovana na američkom kapitalu otpadalo 45 odsto ukupnog broja slučajeva nacionalizacije u rudarstvu i 40 odsto u proizvodnji petroleja (Ujedinjene nacije, 1974, Aneks, str. 15). U periodu od 1960. do 1974. godine, vrhunac u broju preuzimanja preduzeća redovno je nastupao svake treće godine (1961, 1964, 1967, 1970, 1973), dok je u preostalim godinama bio mnogo manji broj slučajeva. Ova pojava, možda, odražava izvestan čin demonstracije među zemljama u razvoju, što je imalo za rezultat slabljenje izvesnih političkih prepreka (tokom meseci svake godine na vrhuncu). Takođe, ona možda odražava pritiske koji se pokreću iz razvijenih zemalja da se zaustavi trend nacionalizacije (vodeći ka niskim nivoima i padovima).

[4] Zair je 1966-1967. nacionalizovao kompaniju Union Miniere de Haute Katanga. Zambija je 1969-1970. godine preuzela 51 odsto svoje proizvodnje bakra. Čile je 1967. godine ostvario većinsku kontrolu, a 1971. godine potpuno nacionalizovao proizvodnju rude bakra na velikim poljima. Peru je 1974. godine preuzeo kompaniju Cerro de Pasco, jednog od glavnih proizvođača bakra u zemlji.

[5] Takođe, 19. septembra 1974. Godine, zemlje članice CIPEC-a, na sastanku u Parizu, složiče su se da smanje svoj izvoz za 10 odsto, nastojeći da održe pod kontrolom cene na svetskom tržištu. Ipak, cene su i posle saopštenja CIPEC-a opale, s obzirom na to da smanjenje izvoza nije bilo propraćeno i kontrolom proizvodnje ili smanjenjem proizvodnje. Takav postupak naveo je potrošače na pomisao da se može očekivati da će proizvođači morati nagomilati stokove bakra u takvim količinama da bi to vodilo daljem smanjivanju cene bakra u budućnosti. Rojter je javio da je neposredno posle sastanka CIPEC-a ministar rudarstva Zaira saopštio da njegova zemlja planira da nastavi sa svojim projektima proširenja kapaciteta u proizvodnji bakra u Zairu.

[6] Zajednička akcija zemalja OPEK-a na planu nacionalizacije započela je 2. oktobra 1972. godine, kada je u Njujorku zaključen jedan sporazum između Saudijske Arabije, Kuvajta, Katara, Abu Dabija, Iraka i glavnih petrolejskih kompanija. Delovanje zemalja OPEK-a u 1973. godini nadmašilo je uslove sporazuma iz Njujorka, kako u pogledu procenta nacionalizacije (iznad 50 umesto dogovorenih 25 odsto), tako i u pogledu nivoa kompenzacija („neto nominalna vrednost“ umesto „revalorizovane nominalne vrednosti“).

[7] Na primer, vlada Venecuele potpisala je 31. decembra 1974. godine takve sporazume sa kompanijama US Steel i Betlehem Steel, prilikom nedavne nacionalizacije industrije rude gvožđa (Business Latin America, 15. januar 1973).

[8] Na primer, posle nacionalizacije kompanije IPC, Peru je nastavio da koristi usluge jedne relativno male specijalizovane kompanije u istraživanju petroleja.

[9] Vidi iskustvo Gvajane prilikom potpisivanja ugovora o marketingu i nabavkama, u koje su unete klauzule o stručnom osposobljavanju lokalnih kadrova, u Guybau, Annual Report, 1972.

[10] Nakon što je preuzela 51 odsto svoje proizvodnje bakra, Zambija je 1969-1970. godine potpisala sporazum o prodajama i upravljanju s matičnim preduzećima strane kompanije koju je delimično nacionalizovala. Ipak, ovo je imalo kao rezultat da je efektivna kontrola ostala u rukama manjine akcionara, a to je zahtevalo dalje mere „zambijanizacije“ u 1973. godini (Ujedinjene nacije, 1974, str. 11).

[11] Strategija tri transnacionalne kompanije koje dominiraju u svetskoj trgovini bananama podrazumevala je zamašne troškove uložene u proizvodnu diferencijaciju poznatih maraka banana i kontrolu sistema distribucije, dok su se smanjivali troškovi plantaža banana (UNKTAD, predstojeći izveštaj).

[12] Umesto preduzimanja neposrednih investicija, Japanci su pokazali da radije ulaze u dugoročno finansiranje u zemljama u razvoju koje je vezano za ugovore o isporukama. Takvi aranžmani garantuju sigurne izvore reprodukcionih materijala u kojima japanska ekonomija oskudeva. Ipak, potpisani ugovori ne mogu uvek uključivati specifične odredbe o čistoći kupljenih materijala ili o uslovima i mogućnostima transporta i isporuke koji će se koristiti, kao što može da dovede do dodatnih troškova kojima su izložene zemlje izvoznice u budućim pregovorima.

[13] Petrolejske kompanije stupaju na područje alternativnih izvora energije u 1970-im godinama.

[14] U izjavi predsednika vlade Jamajke u Parlamentu, 15. marta 1974. godine, pomenuti su, pored izvoznih taksi, sledeći  elementi politike u budućnosti: s) vraćanje zemlje koju poseduju strane kompanije u ruke Jamajke; b) ponovno preuzimanje kontrole proizvodnje boksita od strane vlade; c) nacionalno učešće u vlasništvu nad proizvodnjom boksita i aluminijumske glinice u Jamajci.

[15] Predviđa da će se prosečna godišnja stopa rasta raznih metala kretati u sledećim procentima: hrom 2 do 3,3 odsto; kalaj 0 do 2,3 odsto; mangan 2,4 do 3,5 odsto; živa 2,2 do 3,1 odsto; nikal 2,8 do 4,0 odsto; tungsten 2,1 do 2,9 odsto; cink 2,5 do 3,3 odsto (Sjedinjene Države, 1970).

[16] Delom svojih prihoda od nafte Venecuela sada finansira zaštitne stokove kafe u Centralnoj Americi.

[17] Informacije o industriji banana koje su ovde date zasnivaju se na jednom odličnom izveštaju koji je pripremio UNKTAD (predstoji objavljivanje).

[18] Posle otkrivana nalazišta nafte u Ekvadoru, udeo u prihodima od izvoza je opao, ali je udeo od potražnje za radnom snagom ostao približno isti.

[19] Izvoz Filipina bio je još pre svega desetak godina ili i manje gotovo zanemarljiv. Filipini su 1973. godiine dostigli jednu trećinu uvoza banana u Japanu.

[20] Protekla istorija izviznih cena banana (za razliku od maloprodajnih cena) bila je sasvim loša za proizvođače. U periodu od 1954. do 1973. godine zbirni indeks cena voća povećan je za 22 odsto, dok su cene banana opale za 30 odsto. Takođe, prema procenama UNKTAD-a, u periodu između 1954. i 1973. godine trgovine bananama u odnosu na proizvode prerađivačkog sektora pogoršali su se za 61 odsto.

[21] Budžet za reklamiranje promocije Čikita banana iznosio je 1964. godine 6 miliona dolara.

[22] Povećanje cena nafte na početku 1970-ih godina bilo je ubrzano zbog mnoštva bojazni i strahovanja, među koje su spadali: a) povećanje globalne potražnje za energijom kao rezultat ekonomske ekspanzije širom sveta tokom tih godina, b) neprekidno smanjenje proizvodnje nafte u SAD u poslednje vreme, i c) posledice poslednjeg arapsko-izraelskog rata. Moć zemalja OPEK-a još nije bila stavljena pred stvarna iskušenja. Funkcija OPEK-a bila je više u smislu katalizatora i on nije bio odlučujući činilac u zajedničkom povećanju cena nafte.

[23] Na primer, artikli uvezeni pod uslovima iz stavki 806.30 i 807.00 Carinskog programa SAD (po kojima se carine plaćaju na stranu vrednost, dodatu na robu koja potiče iz SAD umesto na ukupnu vrednost uvoza) povećali su se od 593 miliona dolara u 1966. godini na 1.842 miliona dolara u 1969. godini. Udeo zemalja u razvoju u takvom uvozu skočio je u tom istom periodu sa 7 na 22 odsto, pri čemu je zabeleženo šestostruko povećanje u apsolutnim iznosima (Helleiner, 1973, i Adam, 1972, str. 310).

[24] Za slučaj Irske, vidi Cooper, 1973.

[25] Zahvaljujem Celsu Furtadu koji mi je sugerisao ovu ideju.

 

Ostavite komentar