Karl Gustav Jung – Struktura duše

Duša, kao ogledanje sveta i čoveka, tako je raznovrsna da se sa beskrajno mnogo strana može posmatrati i procenjivati. Sa psihom nam je kao i sa svetom: sistematika sveta je s one strane čovekovog domašaja, stoga imamo samo praktična pravila i aspekte interesovanja. Svako sebi stvara sopstveni isečak sveta i za svoj privatni svet gradi svoj privatni sistem, često sa hermetičkim zidovima, tako da mu posle nekog vremena izgleda kao da je spoznao smisao i strukturu sveta. Konačno nikada neće shvatiti beskonačno. Iako je psihički pojavni svet samo deo sveta uopšte, ipak bi čoveku moglo da izgleda kao da bi ovaj, upravo kao deo, mogao biti shvatljiviji nego ceo svet. Međutim, pri tome čovek previđa da je duša jedina neposredna pojava sveta i da je stoga neophodni uslov opšteg iskustva sveta.

Jedine neposredno saznajne stvari sveta su sadržaji svesti. Ja ne želim da svet redukujem na predstavu o svetu, ali time želim da istaknem nešto slično, kao kada bih rekao da je život funkcija atoma ugljenika. Ova analogija pokazuje ograničenost profesionalnih naočara, kojoj potpadam čim zaželim da iskažem neko tumačenje o svetu ili čak samo o jednom njegovom delu. Moje gledište je, naravno, psihološko a još uz to ono sasvim posebno gledište praktičnih psihologa, čiji je zadatak da se brzo snađu u haotičnoj zbrci komplikovanih psihičkih stanja. Moje gledište prinudno mora da bude drugačije od gledišta onih psihologa koji mogu da neko izolovano psihičko zbivanje sa nepomućenim mirom eksperimentalno istražuju u tišini laboratorijuma. Razlika je otprilike kao ona između hirurga i histologa. Isto tako nisam metafizičar koji ima nešto da kaže o stvarima kao takvim, da li su one apsolutne ili slično. Moji predmeti se nalaze u okvirima iskustvenih granica.

Moja neophodnost je pre svega da shvatim kompleksne uslove kako bih o njima mogao govoriti. Komplikovano moram shvatljivo da označim i da diferenciram psihičke grupe činjenica. Ova diferenciranja ne smeju utoliko biti samovoljna, koliko je neophodno da postignem sporazumevanja sa mojim objektom, to jest sa mojim pacijentima. Stoga sam upućen na korišćenje jednostavnih šema, koje s jedne strane zadovoljavajuće izražavaju empirijska činjenična stanja, a s druge se priključuju na opšte poznate stvari i na taj način nalaze razumevanje.

Ako se latimo posla da grupišemo sadržaje svesti, tada počinjemo sa rečenicom štarog pravila: nihil est in intelectu, quod non antea fuerit in sensu. Ono što je svesno izgleda kao da pritiče u nas spolja u obliku čulnog opažaja. Mi vidimo, čujemo, dodirujemo i mirišemo svet i tako smo svesni sveta. Čulni opažaji nam kazuju da nešto jeste. Ali oni nam ne kazuju šta je to. Ovo nam ne kazuje proces percepcije, već proces apercepcije. Ovaj drugi proces je vrlo kompleksni proizvod. Ovim nije rečeno da je čulno opažanje nešto jednostavno, međutim, njegova kompleksna priroda je manje psihička nego fiziološka. Nasuprot tome komplikovanost apercepcije je psihička. U njoj možemo otkriti sadejstvo različitih psihičkih zbivanja. Uzmimo, na primer, da čujemo šum, čija nam priroda izgleda nepoznata. Posle izvesnog vremena biće nam jasno da čudnovati šum mora poticati od vazdušnih mehurića koji struje u cevima centralnog grejanja. Na taj način smo prepoznali šum. Ova spoznaja izlazi iz okvira procesa koji se obeležava kao mišljenje. Mišljenje nam govori šta je nešto. Prethodno sam šum nazvao »čudnovatim«. Ako nešto označim sa »čudnovat«, onda time mislim na posebni osećajni ton, koji ima ta stvar. Osećajni ton znači procenu.

Proces spoznaje može se u suštini shvatiti kao upoređivanje i razlikovanje uz pomoć sećanja — ako, na primer, vidim vatru, onda mi svetlosna draž posreduje predstavu vatre. Kako moje pamćenje drži u pripravnosti bezbrojne slike sećanja vatre, ove se jedine sa upravo nastalom slikom vatre, i upoređivanjem sa, i razlikovanjem od tih upamćenih slika nastaje spoznaja, to jest konačno utvrđivanje svojstava upravo stečene slike. U običnom govoru ovaj proces se označava kao mišljenje. Drugačiji je proces procene: vatra koju vidim pobuđuje emocionalne reakcije prijatne ili neprijatne prirode, isto tako podstaknute slike sećanja sa sobom donose emocionalne propratne pojave, koje se označavaju kao osećajni ton. Na taj način nam se predmet pojavljuje kao prijatan, poželjan, lep ili kao ružan, rđav, odbacljiv itd. Ovaj proces obični govor označava kao osećanje.

Proces predosećanja nije ni čulni opažaj, ni mišljenje, ni osećanje, iako ovde govor pruža nesravnjivo manje mogućnosti razlikovanja. Naime, neko može uzviknuti: »Oh, vidim da je već cela kuća zahvaćena vatrom.« Ili: »Sigurno je, kao dva i dva četiri, da će biti nesreće ako ovde izbije požar.« Ili: »Osećam kao da bi taj požar mogao da preraste u katastrofu.« U skladu sa svagdašnjim temperamentom prvi će svoje predosećanje nazvati jasnim viđenjem, dakle iz toga stvoriti čulni opažaj. Drugi će je označiti kao mišljenje: »Mora se samo razmisliti, tada je sasvim jasno kakve će sve naići posledice«, reći će on. Najzad će treći, pod utiskom svog emocionalnog stanja, predosećanje označiti kao osećajni proces. Predosećanje ili intuicija je, međutim, po mome mišljenju jedna od osnovnih funkcija psihe, naime opažanje mogućnosti koje se kriju u određenoj situaciji. Možda je još nedovoljno razvijen jezik, bitan razlog što se u nemačkom još uvek mešaju pojmovi osećanja, osećaja i intuicije, dok su u francuskom i engleskom već apsolutno razdvojeni sentiment i sensation, feeling i sensation, nasuprot tome sentiment i feeling su delom još pomoćni izrazi za intuiciju. Međutim, u novije vreme intuition je u engleskom sve češće upotrebljavana reč u svakodnevnom govoru.

Kao dalji sadržaji svesti mogu se razlikovati voljni procesi i nagonski procesi. Prvi su označeni usmereni impulsi koji proističu iz apercepcijskih procesa, čija je priroda prepuštena takozvanoj slobodnoj proceni. Drugi su impulsi koji potiču iz nesvesnog ili direktno iz tela sa karakterom nedobrovoljnosti i prinude. Procesi apercepcije mogu biti usmereni ili neusmereni. U prvom slučaju govorimo o pažnji, u drugom o fantaziranju ili »sanjarenju.« Prvi su racionalni. U ova druga zbivanja, kao sedma kategorija sadržaja svesti, spada san. U izvesnom smislu san je sličan svesnim fantazijama, utoliko što ima neusmeren, iracionalni karakter. Ali san se razlikuje od njih u tome što je po svom uzroku, toku i nameri u prvi mah nejasan našoj svesti. Ali ja mu dodeljujem počasno mesto u kategoriji sadržaja svesti, pošto je san najvažnija i najjasnija rezultanta nesvesnih psihičkih zbivanja, koja još prodiru u svest. Sa ovih sedam kategorija, sadržaji svesti su doduše površno, ali za naše svrhe dovoljno pokriveni.

Kao što je poznato, ima gledišta koja hoće da psihičko ograniče na svest, kao sa nečim što je identično psihičkom. Ne verujem da bismo sa tim izašli na kraj. Ukoliko pretpostavimo da uopšte ima nekih stvari koje se nalaze s one strane našeg opažanja, onda bismo mogli govoriti i o psihičkom čija nam je egzistencija pristupačna samo posredno. Svakome ko je upućen u psihologiju hipnoze i somnambulizma. poznata je notorna činjenica da ovako veštački ili patološki sužena svest ne sadrži izvesne predstave, ali da se ponaša upravo tako kao da ih sadrži. Jedna histerički gluva osoba običavala je da peva. Neprimetno lekar je sedao za klavir i pratio sledeći stih u nekom drugom tonskom redu, na šta bi bolesnica odmah nastavljala da peva u novom tonskom redu. Jedan pacijent je imao takvu osobinu da je pri viđenju vatre dobijao »histero-epileptične« napade. On je imao jako suženo vidno polje, to jest on je bio periferno amaurotičan (ono što se naziva »suženje vidnog polja u obliku cevi«). Ako bi mu se ubacila svetlost u slepu zonu, usledio bi napad isto kao kada bi video vatru. U simptomatologiji ovih stanja ima bezbroj slučajeva ovakve vrste, gde se i pored najbolje volje ne može ništa drugo reći do da čovek nesvesno opaža, misli, oseća, da se seća, odlučuje, dela, to jest da nesvesno čini ono što drugi čine svesno. Ovi procesi se dešavaju ne brinući o tome da li ih svest vidi ili ne.

U ova nesvesna psihička zbivanja spada i znatan kompozicioni rad, koji leži u osnovi snova. Spavanje je stanje znatno sužene svesti, pri čemu, međutim, psihičko uopšte ne prestaje da egzistira i da deluje. Svest se samo povukla i zbog bespredmetnosti postala relativna nesvesnost. Ali duševni život se očigledno nastavlja, slično kao što se nesvesni duševni život odvija za vreme budnog stanja. Nije teško naći dokaze za to. Ovo posebno područje iskustva je ono što Frojd naziva »psihopatologija svakodnevnog života«. Naime, naše svesne namere i postupke često osujećuju nesvesni procesi, čija egzistencija prilično čudi i nas same. Čovek načini govornu ili pismenu omašku, nesvesno čini stvari koje izdaju upravo ono što se htelo sakriti ili ono što ni sam čovek ne zna. »Lingua lapsa verum dicit« kaže stara poslovica. Na temelju velike učestalosti ovih pojava zasniva se dijagnostički asocijacijski eksperimenat, koji se uspešno koristi tamo gde se nešto ne želi ili ne može reći. Klasične primere nesvesne psihičke delatnosti pružaju patološka stanja. Tako reći sva simptomatologija histerije, prisilnih neuroza, fobija a većim delom i demencije prekoks ili šizofrenije, počiva na nesvesnoj psihičkoj delatnosti. Zbog toga smemo da govorimo o postojanju nesvesne psihe. Ona svakako nije neposredno pristupačna nasem posmatranju — inače onda uopšte ne bi bila nesvesna — već se može samo dokučiti. Naš zaključak ne može ništa više iskazati do: »To je tako, kao da …«

U psihu spada i nesvesno. Da Ii bismo onda, analogno različitim sadržajima svesti smeli da govorimo o sadržajima nesvesnog? Na taj način bismo tako reći tražili jednu drugu svest u nesvesnom. Ovde se neću upuštati u razmere ovog delikatnog pitanja koje sam razmotrio jednom drugom prilikom, već ću se ograničiti na pitanje da li bilo šta možemo razlikovati u nesvesnom ili ne. Na ovo pitanje može se odgovoriti samo empirijski, naime sa protivpitanjem, da li postoje prihvatljive osnove za jedno ovakvo diferenciranje ili ne. Uopšte ne sumnjam da sve delatnosti, koje se obično odigravaju u svesti, mogu proticati i u nesvesnom. Tako ima mnogo primera gde je neki intelektualni problem, koji je u budnom stanju ostao nerešen, rešen u snu. Na primer, poznavao sam jednog knjigovodstvenog eksperta, koji je dugo vremena bezuspešno pokušavao da reši neko lažno bankrotstvo. Na tome je radio još do duboko u noć, ne našavši rešenje. Tada je pošao u postelju. Oko tri sata izjutra njegova supruga čula ga je kako ustaje i odlazi u radnu sobu. Ona ga je sledila i videla ga kako sedi za pisaćim stolom i revnosno pravi beleške. Posle oko četvrt sata vratio se u krevet. Izjutra nije se ničega sećao. Ponovo je počeo da radi i otkrio čitav niz beleški, napisanih njegovom rukom, koje su konačno potpuno rasvetljavale taj zamršen slučaj.

U mome praktičnom radu već više od dvadeset godina imam posla sa snovima. Bezbroj puta sam video kako se misli, koje preko dana nisu smišljane, osećanja, koja se nisu osetila, kasnije pojavljuju u snovima i na taj način indirektno dopiru do svesti. San kao takav svakako je sadržaj svesti, inače uopšte ne bi mogao biti predmet neposrednog iskustva. Međutim, ukoliko iznosi materijale koji su prethodno bili nesvesni, prinuđeni smo da pretpostavimo da ovi sadržaji i ranije već na neki način psihički egzistiraju u nesvesnom stanju i da se pojavljuju tek u snenoj suženoj svesti, takozvanom »ostatku svesti«. San spada u normalne sadržaje i može se shvatiti kao rezultanta nesvesnih procesa koja je prodrla u svest. Ako nam naše iskustvo daje povoda pretpostavci da sve kategorije svesnih sadržaja u datom slučaju mogu biti i nesvesne i da kao nesvesna zbivanja mogu delovati na svest, onda dopiremo do možda neočekivanog pitanja, da li i nesvesno ima snove? Drugim rečima da li i u tamno područje duše prodiru rezultante iz još dubljih i — ako je moguće — još nesvesnijih zbivanja? Ovo paradoksno pitanje morao bih da odbacim kao avanturističko kada stvarno ne bi postojale osnove zbog kojih jedna ovakva hipoteza ipak spada u područje mogućeg.

Najpre moramo predočiti kako bi se morao naći dokaz koji bi mogao potvrditi da i nesvesno ima snove. Ako hoćemo da dokažemo da se u svesti snovi javljaju kao sadržaji, onda bismo jednostavno morali da dokažemo da postoje sadržaji koji su po svojstvu i smislu strani i neuporedivi sa ostalim, racionalno objašnjivim i razumljivim sadržajima. Ako bismo želeli da dokažemo da i nesvesno ima snove, onda sa njihovim sadržajima treba da uradimo to isto. Svakako je najjednostavnije dati jedan praktičan primer:

Radi se o dvadesetsedmogodišnjem muškarcu, oficiru. On pati od žestokih napada bolova u predelu srca, stezanju u grlu kao da ne može da proguta neku kuglicu i od oštrih bolova u levoj peti. Organski nije nađeno ništa. Napadi su počeli pre oko dva meseca a pacijent je, pošto povremeno nije mogao da hoda, dobio bolovanje tako da je bio oslobođen vojne službe. Tačno i detaljno ispitivanje predistorije njegove bolesti nije dalo nikakve oslonce, a on sam nije imao pojma šta bi mogao biti razlog. Davao je utisak svežeg, nešto lakomislenog mladog čoveka, malo teatralno »kršan«, nešto u stilu »niko nam ne može ništa«. Pošto anamneza nije dala ništa zapitao sam ga za snove. Ovde se odmah ispostavilo ono što je bilo uzrok. Neposredno pre početka neuroze dala mu je korpu devojka u koju je bio zaljubljen i verila se sa drugim. Celu ovu priču prećutao mi je kao irelevantnu — »glupa ženska — ako neće ona, ima drugih — momka kao što sam ja, baš briga za tako nešto«. To je bio način kojim je on izražavao svoje razočaranje i svoj stvami bol. Međutim, sada su izbili na površinu njegovi afekti. Na taj način iščezao je bol koji je zahvatao srce, posle prolivenih suza nestao je globus iz vrata. »Bol srca« je poetska figura koja je ovde postala činjenica, pošto mu njegov ponos nije dozvoljavao da svoje bolove trpi kao duševni bol. Knedla u grlu, takozvani globus hystericus nastaje, kao što je već opšte poznato, od progutanih, potisnutih suza. Njegova svest se jednostavno povukla od njemu neprijatnih sadržaja, tako da su ovi, prepušteni samima sebi, mogli kao simptomi samo indirektno da dopru do svesti. To su racionalno sasvim razumljiva i stoga neposredno očigledna zbivanja, koja bi isto tako — da nije bilo njegovog muškog ponosa — mogla da protiču i u svesti.

Ali treći simptom — bolovi u peti, nisu se gubili. Čoveku izgleda strana upravo skicirana slika. Srce nije povezano sa petom, a isto tako malo čovek svoj bol izražava petom. Racionalno se uopšte ne može shvatiti zbog čega nisu dovoljna dva prethodna kompleksa simptoma. Čovek bi sigurno i teorijski bio potpuno zadovoljan kada bi sa privođenjem u svest potisnutog duševnog bola dolazilo do normalne žalosti a sa tim i izlečenja. Kako mi pacijentova svest nije mogla dati nikakvog oslonca u odnosu na simptom bola u peti, ponova sam se latio ranije metode, snova. Pacijent je sanjao kako ga je zmija ujela u petu zbog čega se odmah oduzeo. Ovaj san očigledno je doneo tumačenje simptoma bola u peti. Peta ga boli pošto ga je tu ujela zmija. To je stran sadržaj, sa kojim racionalno svest ne zna šta da otpočne. Mi smo mogli neposredno da razumemo zašto ga boli srce, ali to što ga boli peta prevazilazi naša racionalna očekivanja. Pacijent je bespomoćan pred ovom činjenicom.

Dakle, ovde bismo imali jedan sadržaj, koji čud- no prodire u nesvesnu zonu i svakako da potiče iz nekog drugog, dubljeg sloja, koji se više ne može racionalno prozreti. Sledeća analogija sa ovim snom je očigledno njegova neuroza. Odbijanjem devojka ga je ubola, taj ubod ga je paralisao i od njega se razboleo. Iz nešto udaljenije analize dobijen je još jedan nov delić predistorije koji je tek sada bio jasan pacijentu — on je bio ljubimac majke, inače nešto histerične osobe. Ona ga je preterano sažaljevala, divila mu se, kljukala, zbog čega je postao nežan, kao devojčica. On je kasnije neočekivano izabrao muški stil života, stupio u vojsku gde je sa muškošću mogao da prekrije unutrašnju mekoću. Takođe i majka ga je paralisala u izvesnoj meri. Očigledno se radilo o istoj staroj zmiji, koja je od vajkada bila izuzetna Evina prijateljica. »Ono će ti (zmiji) na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati«, kaže se o Evinom porodu u biblijskom Postanju oslanjanjem na mnogo stariju egipatsku himnu koja se čitala ili pevala u cilju lečenja ujedenom od zmije:

Drevnost božja pokrenu joj usta,
Ona joj izbaci pljuvačku na zemlju,
A ono što ispljunu, pade na tle.
To zgnječi Izida rukom svojom Zajeđno sa zemljom, zatečenom u njoj.
Iz toga uobliči cenjenog crva I načini ga šiljatog kao koplje.
Ne preobrazi ga u živo po liku svom,
Već ga smotanog baci na put,
Po kome se Veliki Bog šetao Po želji svojoj kroz obe svoje zemlje.
Poštovani Bog, u sjaju svom, stupao je prvi A pratiše ga bogovi, sluge faraona.
I on se prošeta, kao i svakog dana.
A tada ubode ga prečasni crv.
On zaškripa zubima
Udovi mu zadrhtaše
A otrov se razli po mesu njegovom
Kao Nil po svom području.

Svesno pacijentovo poznavanje Biblije sastojalo se od bednog minimuma. Verovatno je nekad ne razmišljajući čuo o ujedu zmije u petu i to zatim zaboravio. Ali nešto duboko nesvesno u njemu to je čulo i nije zaboravilo, već se u odgovarajućoj prilici setilo; delić nesvesnog koji očigledno voli da se mitološki izražava, pošto ovaj način izražavanja odgovara njegovoj vrsti.

Kojoj vrsti duha, međutim, odgovara simbolički ili metaforički način izražavanja? On odgovara primitivnom duhu, čiji govor u svom posedu nema apstrakcije, već samo prirodne i »neprirodne« analogije. Ovaj duh ogromne starine stran je psihi koja izražava bol srca i globus, kao brontosaurus jahaćem konju. San o zmiji otkriva nam fragment psihičke delatnosti, koja više nema ničega zajedničkog sa modemom individualnošću čoveka koji je usnio takav san. Ona se nalazi u jednom dubljem sloju, ako se tako sme reći, a samo njena rezultanta prodire u više slojeve gde se nalaze potisnuti afekti, isto tako strana, kao što je i san naspram svesti. Kako moramo primeniti ođređenu analitičku tehniku da bismo razumeli neki san, tako nam je i ovde potrebno određeno poznavanje mitologije da bismo mogli da shvatimo smisao delića koji potiče iz dubljih slojeva.

Motiv zmije sigumo nije individualna tekovina čoveka koji ga je sanjao, pošto je snevanje zmije vrlo često, čak i kod stanovnika velikih gradova, koji možda nikada uopšte nisu videli stvamu zmiju. Moglo bi se, međutim, prigovoriti: zmija u snu nije ništa drugo do očigledno predstavljena jezička figura. Za izvesne žene se kaže da su lukave kao zmije, govori se o zmiji iskušenja itd. U našem slučaju ovaj prigovor izgleda mi da jedva ima neke osnove, ali neki ozbiljniji dokaz teško da bi se mogao naći, pošto je zmija stvamo svakodnevna jezička figura. Siguran dokaz mogao bi se samo onda izneti kada bi se uspelo da se nađe slučaj u kome mitološka simbolika nije ni obična jezička figura niti kriptomnezija, to jest da čovek koji je sanjao ovaj motiv nije nikada i nigde pročitao, video ili čuo, zatim zaboravio pa ga se nesvesno ponovo setio. Ovaj dokaz izgleda mi od velike važnosti utoliko što bi pokazao da je racionalno razumljivo Nesvesno, koje se sastoji od tako reći veštački nesvesnog materijala, samo površni sloj, a da tek ispod toga leži apsolutno nesvesno, koje sa našim ličnim iskustvom tako reći nema nikakve veze, koje bi bilo psihička delatnost nezavisna od svesne psihe pa čak i od nesvesnih površnih slojeva, netaknuta — možda i nedodirljiva — od strane ličnog iskustva, neka vrsta nadindividualne psihičke delatnosti, kolektivno nesvesno kako sam ga nazvao, nasuprot površnom, relativnom ili ličnom nesvesnom.

Ali, pre nego što potražimo ovaj dokaz želeo bih da, zbog potpunosti, navedem još neke dopunske primedbe u vezi sa sanjanjem zmije. Izgleda kao da su oni hipotetični dublji slojevi nesvesnog, kolektivno nesvesno, iskustvo sa ženama preveli u ujed zmije i na taj način ga zapravo uzdigli do mitološkog motiva. Osnova ili mnogo pre svrha ovog je za sada tamna. Ali ako uzmemo u obzir osnovno načelo da simptomatologija jedne bolesti istovremeno predstavlja i prirodni pokušaj lečenja — na primer bolovi u predelu srca su pokušaj emocionalnog pražnjenja — onda i simptom bola pete moramo posmatrati kao neku vrstu pokušaja izlečenja. Kao što pokazuje san kroz ovaj simptom nisu samo nedavna razočaranja u ljubavi, već i sva druga razočaranja uopšte, u školi itd, istovremeno podignuta na stupanj mitološkog događaja, kao da se time na neki način pomaže pacijentu. Ovo nam svakako izgleda neverovatno. Ali stari egipatski sveštenici, koji su ujed zmije opevali kroz himnu o Izidinoj zmiji, verovali su u ovu teoriju i ne samo oni, već i čitav stari a i primitivni svet još uvek veruje u magiju analogije — ovde se naime radi o psihološkom fenomenu, koji se nalazi u osnovi magije analogije. Ne bi se smelo verovati da je ovo sujeverje daleko iza nas. Ako se pažljivo pročitaju tekstovi mise, onda će se čovek stalno sudarati sa onim poznatim »sicut«, koje uvodi analogiju pomoću koje treba da se podstakne neka promena.

Kao drastičan primer hteo bih da citiram stvaranje vatre Sabbatus sanctus. Kao što je poznato nekada se nova vatra dobijala udarom o kamen — a još ranije trenjem drveta, što je bila privilegija crkve. Stoga se u molitvi sveštenika kaže: »Deus, qui per Filium tuum, angularem scilicet lapidem, claritatis tuae ignem fidelibus contulisti: productum e silice, nostris profuturum usibus, novum hunc ignem sanctifica.«: »Bože, koji si preko tvog sina, nazvanog ugaoni kamen, vernima doneo vatru tvoje svetlosti: osveti ovu novu iz kremena izbijenu vatru za našu buduću korist.« Pomoću analogije sa Hristom kao ugaonim kamenom kremen se u izvesnom smislu uzdiže do samog Hrista, koji će ponovo zapaliti novu vatru. Racionalista se ovome može smejati. Ali nešto duboko je dirnuto u nama, ne samo u nama, već u milionima hrišćana, a to možemo nazvati samo lepotom. Ali ono što nas je dirnulo, to su one daleke pozadine, oni najstariji oblici ljudskog duha, koje nismo stekli već nasledili iz magle pradavnina. Ako postoji ova nadindividualna duša, onda bi sve ono što bi se prevelo u njen slikovni govor bilo nepristupačno svemu onom što je lično, a kada bi to postalo svesno, onda sub specie aetemitatis to ne bi više bila moja žalost već ta žalost sveta, više ne lično izolovani bol, već bol bez gorčine koji spaja sve nas ljude. Da ovo može da izleči, za to ne moramo tražiti dokaze.

Međutim, za postojanje ove nadindividualne delatnosti do sada još nisam naveo dokaze koji bi udovoljili svim zahtevima. Ovo bih opet učinio u obliku primera: Radi se o tridesetogodišnjem duševnom bolesniku koji boluje od paranoidnog oblika demencije prekoks. Oboleo je rano, početkom dvadesetih godina. Bio je oduvek čudna mešavina inteligencije, nastranosti i zanesenjaštva. Kao činovnik nižeg obrazovanja bio je zaposlen u jednom konzulatu kao pisar. Očigledno kao kompenzacija njegove nadasve skromne egzistencije oboleo je od ludila veličine verujući da je spasitelj. Opsednut mnoštvom halucinacija povremeno je bio vrlo nemiran. U mirnim intervalima slobodno je šetao hodnikom. Tu sam ga jednom sreo kako kroz prozor žmirkajući posmatra sunce i pri tome čudnovato klima glavom tamo-amo. Odmah me je uhvatio pod ruku i rekao da želi nešto da mi pokaže, potrebno je da zažmurim i pogledam u sunce i tako mogu da spazim sunčev penis. Ako budem pomerao glavu tamo amo, onda će se pomerati i sunčev penis a to je poreklo vetra.

Ovo posmatranje obavio sam oko 1906. godine. Tokom 1910, kada sam se bavio proučavanjem mito- logije, došla mi je do ruku Diterihova (Dieterich) knjiga, obrada jednog dela takozvanog »Pariskog čarobnog papirusa.« Deo koji je obrađivao Diterih je smatrao liturgijom kulta Mitrasa. Sastojao se od niza propisa, priziva i vizija. Jedna od ovih vizija doslovce je opisana na sledeći način: »Slično će biti vidljiva i takozvana cev, postanak delotvornog vetra. Jer ti ćeš sa sunčane ploče videti kao da visi jedna cev: i to prema područjima zapada beskrajno kao istočni vetar; kada je odredište prema područjima istoka drugačije, onda ćeš na sličan način videti ona područja prema kojima si okrenuo (micanje) lice.« Za cev je upotrebljena grčka reč avxos koja znači duvački instrument a kod Homera znači: »jaka struja, potok krvi«. Očigledno struja vetra duva kroz cev iz sunca.

Vizija mog pacijenta iz godine 1906. i tek 1910. pročitan grčki tekst dovoljno su razdvojeni tako da su isključeni sumnja na kriptomneziju sa strane pacijenta i prenošenje misli sa moje strane. Ne može se osporiti očigledan paralelizam obe vizije, ali se može tvrditi da je to sasvim slučajna sličnost. U ovom slučaju, dakle, ne bismo smeli da očekujemo niti spoj sa analognim predstavama niti unutrašnji smisao vizije. Ali ovo očekivanje se ne ispunjuje, pošto je srednjovekovna umetnost ovu cev čak naslikala na izvesnim slikama kao neku vrstu creva, koje na slici Blagovesti polazi sa neba i završava se ispod Marijine haljine. U njemu sleće sveti duh u obliku goluba koji oplođava devicu. Sveti duh je u prapredstavi, kao što je poznato iz čuda Svete Trojice, žestoki vetar koji — »duva kuda hoće. U latinskom čitamo Animo descensus per orbem solis tribuitur: za duh važi da silazi kroz sunčev kotur — ovo gledište je zajednički posed celokupne poznoklasične i srednjovekovne filozofije. Zbog svega toga u ovoj viziji ne mogu da otkrijem nikakvu slučajnost, već samo ponovno oživljavanje od davnina postojeće mogućnosti predstavljanja, koja se iznova može otkriti u najrazličitijim glavama i u najrazličitija vremena, dakle nikakve nasleđene predstave!

Namemo sam ulazio u pojedinosti ovog slučaja da bih posredovao konkretno sagledavanje one duboke psihičke delatnosti, kolektivno nesvesnog. Sažeto želeo bih da napomenem da bismo morali u neku ruku razlikovati tri psihička stupnja: 1. svest, 2. lično nesvesno, koje se najpre sastoji od svih onih sadržaja koji su postali nesvesni, zbog toga što su ili izgubili svoj intenzitet i stoga dospeli u zaborav, ili zbog toga što se od njih distancirala svest (tzv. potiskivanje), i zatim od onih sadržaja, delom čulnih opažaja, koji zbog svog neznatnog intenziteta nikada nisu dospeli do svesti a ipak nekako prodrli u psihu, 3. kolektivno nesvesno, koje kao nasleđeni posed mogućnosti predstavljanja nije individualan, već opšte ljudski, čak opšte životinjski i predstavlja zapravo osnovu individualno psihičkog. Čitav ovaj psihički organizam tačno odgovara telu, koje doduše uvek individualno varira, ali je pored toga u svim bitnim osnovnim crtama opšte ljudsko telo, koje imaju svi, a koje u svom razvitku i strukturi ima još žive one elemente, koji ga spajaju sa beskičmenjacima i najzad čak i sa protozoama. Teorijski bi čak iz kolektivno nesvesnog moralo biti moguće izdvojiti ne samo psihologiju crva već i ćelije.

Svi smo uvereni da bi bilo nemoguće živi organizam razumeti bez njegove povezanosti sa uslovima sredine. Postoji bezbroj bioloških činjenica koje se mogu objasniti samo kao reakcione pojave na uslove sredine, tako recimo slepilo pećinskog proteja, specifiteti crevnih parazita, posebno anatomija kičmenjaka prilagođenih za život u vodi. Isto važi i za psihu. I njena svojstvena organizacija mora biti najčvršće povezana sa uslovima sredine. Od svesti bismo mogli očekivati reakcije i pojave prilagođavanja na sadašnjost, pošto je svest u izvesnom smislu onaj deo psihe koji je pretežno uključen u trenutna zbivanja; nasuprot tome od kolektivno nesvesnog, kao bezvremenske i opšte psihe možemo očekivati reakcije na najopštije i uvek prisutne uslove psihološke, fiziološke i fizikalne prirode.

Kolektivno nesvesno — ukoliko sebi uopšte smemo dozvoliti neki sud o tome — izgleda da se sastoji od nečega kao što su mitološki motivi ili slike, zbog čega su mitovi naroda zapravo eksponenti kolektivno nesvesnog. Celokupna mitologija bi bila jedna vrsta projekcije kolektivno nesvesnog. Najjasnije to vidimo na zvezdanom nebu, čiji se haotični oblici sređuju pomoću projekcije slika. Odatle se objašnjavaju uticaji sazvežđa koje nudi astrologija — oni nisu ništa drugo do nesvesno introspektivno opažanje delatnosti kolektivno nesvesnog. Kao što su se na nebo projektovale konstelacione slike, tako su se slične i druge figure projektovale u legende i bajke ili u istorijske ličnosti. Stoga kolektivno nesvesno možemo istra- živati na dva načina — ili u mitologiji ili analizom individue. Kako ovde nisam u stanju da pružim ma- terijal za analizu individue, moram se ograničiti na prvi način. Mitologija je, međutim, tako široko polje, da odatle možemo izdvojiti samo nekoliko tipova. Isto tako je i broj uslova sredine beskrajan, tako da i ovde možemo obraditi samo nekoliko tipova. Kao što je telo sa svojim posebnim svojstvima si- stem prilagođavanja na uslove sredine, tako i psiha mora pokazivati takve organe ili funkcione sisteme, koji odgovaraju normalnom fizikalnom sticaju prilika. Time ne mislim na organski uslovljene čulne funkcije, već mnogo pre na neku vrstu psihičkih pojava paralelnih sa fizičkim pravilnostima.

Tako se, na primer, svakodnevni hod sunca i menjanje dana i noći mora psihički odslikati u obliku od davnina urezane slike. Mi ne možemo dokazati jednu ovakvu sliku; ali šta nalazimo umesto toga, to su više ili manje fantastične analogije fizičkog zbivanja: svakog jutra se Bog-junak rađa iz mora, on se penje u sunčeva kola. Na zapadu ga čeka Velika Majka, koja ga uveče proguta. U trbuhu aždaje on putuje po dnu noćnog mora. Posle užasne borbe sa noćnom zmijom izjutra se ponovo rađa. Ovaj mitski konglomerat neosporno sadrži kopiju fizičkih pojava i to tako jasno da, kao što je poznato, veliki broj naučnika pretpostavlja da primitivni ljudi iznalaze odgovarajuće mitove da bi uopšte bili u stanju da objasne fizičke pojave. Neosporno je da su prirodne nauke i filozofija izrasle iz ove osnove. Ali smatram malo verovatnim da primitivni čovek iz potrebe za objašnjenjem smišlja takve stvari kao neku vrstu fizikalne ili astronomske teorije. Ono što za sada možemo reći o mitskim tvorevinama je da je fizičko zbivanje očigledno prodrlo u psihu u obliku ovog fantastičnog rastočavanja i tamo zadržano, tako da nesvesno još i danas reprodukuje slične slike.

Naravno da se postavlja pitanje: zašto psiha ne registruje stvarno zbivanje, već samo fantaziju o fizičkom zbivanju? Ako se prenesemo u dušu primitivnog čoveka, onda ćemo odmah razumeti zašto je to tako. On naime živi u svom svetu u takvom »participation mystique«, kako Levi-Brul naziva ovu psihološku činje- nicu, da između subjekta i objekta ni izdaleka ne postoji ona apsolutna razlika kao u našem racionalnom razumu. Ono što se dešava izvan njega dešava se i u njemu, a ono što se dešava u njemu dešava se i izvan njega. U ovom smislu posmatrao sam vrlo lep primer kada sam boravio kod Eigonija, primitivnog plemena u istočnoj Africi. Oni običavaju da pri izlasku sunca pljuju u šake a zatim da dlanove drže naspram sunca, koje upravo nailazi na horizontu. Kako reč »atiista« označava istovremeno i boga i sunce, zapitao sam: »Da li je sunce bog?« Odbili su to uz smeh kao da sam rekao nešto izvanredno glupo. Kako je sunce upravo bilo u zenitu, pokazao sam na njega i zapitao: »Kada se sunce nalazi ovde, vi kažete da ono nije bog, međutim, kada je ono na istoku, onda kažete ono je Bog.« Ovome je usledilo neodlučno ćutanje sve dok stari poglavica nije uzeo reč i rekao: »Tako je to. Tačno je da sunce gore nije bog, ali kada izlazi, to je bog (ili tada je ono bog).« Koja je od ovih dveju verzija tačna, primitivnom duhu je svejedno. Izlazak sunca i njegovo osećanje spasenja, za njega su isti božanski događaj, kao što su noć i njegov strah jedno te isto. Njegov afekat mu je, prirodno, bliži od fizike, zbog toga registruje svoje afektivne fantazije; tako mu noć znači zmiju i hladni dah duhova, nasuprot tome jutro znači rađanje lepog boga.

Kao što postoje mitološke teorije koje žele da sve izvedu od sunca, ima i lunarnih teorija koje žele to isto da učine sa mesecom. Ovo dolazi jednostavno stoga što stvamo postoji bezbroj mesečevih mitova, među njima bezbroj u kojima je mesec sunčeva žena. Mesec je promenljivi doživljaj noći. Zbog toga se poklapa sa seksualnim doživljajem primitivnog čoveka sa ženom, koja je za njega isto tako događaj noći. Ali, mesec može biti i zapostavljeni sunčev brat, pošto noću spavanje remete uzbudljive i loše misli o moći i osveti. Mesec ometa spavanje, on je i receptakulum duša umrlih, pošto se u snovima noći mrtvi ponovo vraćaju, a u strašljivoj nesanici javljaju se utvare prošlosti. Mesec znači i sumanutost (lunacy). Doživljaji ovakve vrste su ono što zadržava psiha umesto promenljive mesečeve slike. U psihi se ne zadržavaju kao slike niti grom i munja, niti kiša i oblaci, već fantazije koje je prouzrokovao afekat. Jednom sam doživeo vrlo jak zemljotres i moje prvo, neposredno osećanje je bilo da ne stojim na dobro poznatoj čvrstoj zemlji, već na leđima džinovske životinje koja se stresa. Ova slika se utisla u sećanje, a ne fizička činjenica. Kletve ljudi uperene protiv zahuktale stihije, njihov strah od razbesnele prirode davali su nešto ljudsko ovoj jarosti prirode, tako da je čisto fizički elemenat postajao razgnevljeni bog.

Na sličan način kao fizički uslovi sredine i fiziološki uslovi, nagoni zavisni od žlezda, pobuđuju afektivno jako naglašene fantazije. Seksualnost se pojavljuje kao bog plodnosti, kao grozni ženski demon, kao sam đavo sa dionizijevskim kozjim nogama i nedoličnim licem, ili kao strašna, sklupčana zmija. Glad stvara od namirnica bogove kojima neki meksički Indijanci čak daju godišnji raspust u cilju odmora na taj način što se inače korišćene namirnice jedno vreme ne jedu. Stari faraoni su slavljeni kao jelci bogova. Oziris je pšenica, sin zemlje, stoga još uvek nafora mora da bude od pšeničnog brašna, bog koji biva pojeden, isto tako i Jakhos, tajanstveni bog eleusinskih misterija. Mitrasov bik je jestiva plodnost zemlje. Psihološki uslovi sredine naravno da ostavljaju za sobom iste mitske tragove. Opasne situacije, bilo da su ugrožavanje tela ili duše, pobuđuju afektivno jako obojene fantazije i ukoliko se takve situacije tipično ponavljaju, iz toga se formiraju isti arhetipovi, kako ja uopšte nazivam mitske motive. Aždaje vršljaju po vodenim tokovima, naročito vole gaz ili druge opasne prelaze, džinovi i drugi đavoli u bezvodnim pustinjama ili opasnim liticama, duhovi mrtvih borave u jezivom šipražju bambusove šume, izdajnički vilenjaci i vodene zmije u morskim dubinama i brzacima. Moćni duhovi predaka ili bogovi žive u značajnom čoveku, razorna snaga fetiša se nalazi u stranom i neobičnom. Bolest i smrt nikada nisu prirodni, već uvek uzrokovani duhovima ili vešticama. čak i oružje, koje je ubilo, je mana, to jest obdareno neobičnom snagom.

A kako stoji stvar, možemo se zapitati, sa naj- običnijim i najbližim, najneposrednijim zbivanjima, sa mužem, ženom, ocem, majkom, detetom? Ove naj- običnije i večito ponavljane činjenice stvaraju najmoćnije arhetipove, čiji se stalni uticaj svuda neposredno može prepoznati i u ovo naše, racionalističko doba. Uzmimo za primer hrišćansku dogmatiku: trojstvo se sastoji od Boga-Oca, Sina i Svetoga Duha, koji je predstavljen Astartinom pticom; golubom, koji se u početku hrišćanstva nazivao i Sofija i bio ženskog pola. Očigledna zamena za to je obožavanje Marije u novijoj crkvi. Ovde imamo porodični arhetip »na nebeskom mestu«, kako se izrazio Platon, pri svečanoj formulaciji poslednje tajne. Hristos kao mladoženja, crkva nevesta, krstionica uterus ecclesiae, kako se još uvek naziva u benedictio fontis tekstu. Sveta vodica sa dodatkom soli — vrsta plodove ili morske vode. Hierosgamos ili sveto venčanje, kod gore pomenutih benediktanaca slavi se u Sabbatus sanctus, gde se upaljena sveća, kao falusni simbol »tri puta umače u krstionicu, da bi se oplodila krštena voda i podarilo joj se svojstvo da ponovo rodi krštenika (quasimodogenitus). Mana ličnost, lekar, je pontifex maximus, papa, crkva mater ecclesia, magna mater magijske snage, ljudi su bespomoćna i nemilosrdna deca. Taloženje snažnih, afektivnih i slikama bogatih iskustava svih predaka o ocu, majci, detetu, muškarcu, ženi, o magijskoj ličnosti, o stradanjima tela i duše, podigao je ovu grupu arhetipova, u nesvesnom priznanju njihovih ogromnih psihičkih snaga, do najviših principa koji formulišu i regulišu religijski, pa čak i politički život.

Našao sam da razumljivo poimanje ovih stvari ništa ne smanjuje od njihove vrednosti, već naprotiv pomaže da se njihovo ogromno značenje ne samo oseti već i da se uvidi. Ova snažna projekcija dozvoljava katoliku da znatan deo njegovog kolektivno nesvesnog doživi u opipljivoj stvarnosti. On ne mora da traga za autoritetom, za nadmoćnošću, otkrivanjem, sponom sa večnošću i bezvremenošću, već je to prisutno i njemu dostupno — u presvetosti svakog oltara boravi mu Bog. Protestantu i Jevrejinu je rezervisano traženje, pošto je prvi u izvesnom smislu razorio zemaljsko telo božanstva, a drugi ga nikad nije dostigao. Kod obaju arhetipovi, koji su katoličkim hrišćanima postali vidljiva i oživotvorena stvarnost, leže u nesvesnom.

Na ovom mestu, nažalost, ne mogu dublje ulaziti u značajne razlike u stavovima naše kulturne svesti prema nesvesnom. Hteo bih samo da pokažem da je pitanje stava kontroverzno i da očigledno spada u najveće probleme čovečanstva. Ovo je razumljivo bez daljnjega kada se shvati da je nesvesno, kao celokupnost svih arhetipova, talog sveg čovekovog doživljavanja unazad sve do njegovih najtamnijih početaka i to nikakav mrtvi talog — u izvesnom smislu napušteno polje ruševina — već živi reakcijski i pripravnosni sistemi, koji nevidljivim i stoga uticajnijim putem određuju individualni život. Ali u izvesnom smislu to nije samo gigantska istorijska predrasuda, već istovremeno i izvor instinkata, pošto arhetipovi nisu ništa drugo do oblici manifestacije instinkata. Iz životnog izvora instinkata, međutim, teče i sve stvaralačko, tako da nesvesno nije samo istorijska uslovljenost, već istovremeno rađa stvaralački impuls — slično prirodi, koja je strahovito konzervativna a u svojim stvaralačkim činovima ukida svoju sopstvenu istorijsku uslovljenost. Stoga nije čudo što je za sve ljude svih vremena i krajeva bilo goruće pitanje kako čovek treba najbolje da se ponaša prema ovom nevidljivom uslovu. Da se svest nikada nije bila otcepila od nesvesnog — večito ponavljani događaj simboliziran u padu anđela i u neposlušnosti prvih roditelja — to ne bi ni nastao ovaj problem, isto kao što ne bi nastalo ni pitanje prilagođavanja uslovima sredine.

Zbog postojanja individualne svesti postaju svesne ne samo teškoće spoljnjeg već i unutrašnjeg života. Kao što primitivnog čoveka sredina dočekuje prijateljski ili neprijateljski, tako mu i uticaji nesvesnog izgledaju kao sila koja mu se suprotstavlja, sa kojom on ima da se razračunaa isto onako kao i sa njegovim vidljivim svetom. Ovoj svrsi služe njegovi bezbrojni magijski obredi. Na višem stupnju civilizacije istu svrhu ispunjavaju religije i filozofije i svagda, kada počne da otkazuje jedan ovakav sistem prilagođavanja, nastaje opšta uznemirenost i počinju pokušaji da se nađu novi, pogodni oblici odnosa sa nesvesnim.

Našoj modernoj prosvećenosti ove stvari uostalom izgledaju daleke. Kada govorim o snagama psihičke pozadine, o snagama nesvesnog i njihovu realnost poredim sa vidljivim svetom, često se susrećem sa osmehom neverice. Ali ovima kao odgovor moram postaviti pitanje koliko ima ljudi u obrazovanom svetu koji su još uvek pristalice teorije duhova i mane, drugim rečima koliko ima miliona Christian Scientists i spiritista? Ne bih dalje gomilao ovakva pitanja. Ona mogu samo da ilustruju činjenicu da je problem nevidljive psihičke uslovljenosti još isto toliko živ kao što je odvajkada bio.

Kolektivno nesvesno je snažna duhovna nasledna masa ljudskog razvitka, ponovno rođena u svakoj individualnoj moždanoj strukturi. Nasuprot tome svest je efemerna pojava, koja omogućava sva trenutna prilagođavanja i orijentacije, zbog čega se njen učinak najpre može uporediti sa orijentacijom u pro- storu. Nasuprot tome nesvesno sadrži izvor pogonskih psihičkih snaga i oblike i kategorije koje ih regulišu — arhetipove. Sve najjače ideje i predstave čovečanstva svode se na arhetipove. Ovo je naročito slučaj kod religijskih predstava. Ali izuzetak od toga nisu ni naučni, filozofski i moralni centralni pojmovi. U svom sadašnjem obliku oni su varijante prapredstava nastale kroz svesnu primenu i prilagođavanje, pošto je funkcija svesti ne samo da spoljni svet prima i razaznaje preko čula, već i da unutrašnji svet stvaralački prevodi u spoljni svet.

 

Izvod iz: Jung, C. G. (1984). Dinamika nesvesnog. Novi Sad: Matica Srpska.
Prevod: Desanka i Pavle Milekić
Priprema: Princip.info

 

Ostavite komentar