Fransis Stjuart – Tehnološka zavisnost (I)

Teoretičari zavisnosti su zainteresovani za celokupan odnos između razvijenih zemalja i zemalja “trećeg sveta“ [1]; zavisan odnos se odražava kako u kulturnim tako i u ekonomskim karakteristikama zemalja „trećeg sveta“. S ovog gledišta je crnački pokret u francuskoj Africi bio isto toliko borba protiv zavisnosti, koliko i (znatno prozaičnija), strategija nagađanja zemalja Andskog pakta. Zavisan odnos isto tako prožima političke institucije i političko odlučivanje. Kao rezultat ovoga, mnoge zemlje nisu u stanju da izaberu neki drugi put, ne samo zato što ekonomski uslovi u svetu to ne dopuštaju, već zato što kulturni, psihološki i ekonomski pritisak u sklopu zavisnog odnosa uslovljavaju institucije koje se bave odlučivanjem u zemljama „trećeg sveta“ na takav način, da one i ne žele da izaberu neku alternativnu strategiju. Mnogi sukobi koji izgleda kao da su sukobi interesa između razvijenih i nerazvijenih zemalja postaju ograničeni unutar zemalja „trećeg sveta“, gde moćni delovi društvene zajednice predstavljaju interese razvijenih.

Škola zavisnosti obuhvata mnoge varijacije.[2] Ima onih čije misli potiču iz marksističkih analiza. Za njih je zavisnost neizbežan proizvod kapitalističkog razvoja u naprednim zemljama, a internalizacija sukoba unutar „trećeg sveta“ predstavlja odraz marksističke klasne borbe, prenete u „treći svet“. Za druge, analiza zavisnog tipa ima svoje korene u teorijama nerazvijenosti.[3] Teoretičari nerazvijenosti su postavili izazov koncencijalnom carstvu mudrosti zapadnih ekonomista 1950-ih, koja je bila sažeta (na najjednostavniji način), u stadijumima rasta Waltera Rostowa. Po ovoj nekonvencionalnoj mudrosti, rast i razvoj su se kretali istim pravcem; postojali su različiti stupnjevi razvoja kroz koje su društva prolazila na putu ka industrijalizaciji. Siromašne zemlje sveta su bile samo replika industrijalizovanih zemalja na jednom ranijem stupnju razvitka. Ako bi im se pružili pravi uslovi, one bi neizbežno išle istim putem i zaista bi mogle da dobiju podršku i po moć putem dodatnih resursa i „know-how-a“ razvijenih zemalja. Po Gerschenkronu, ove zemlje su imale prednosti kasnih doseljenika.

U ovaj pristup je ugrađeno gotovo darvinističko shvatanje da je napredak neizbežan, ne samo u tom smislu da je neizbežno doći do razvoja ako postoje svi povoljni uslovi, već da će takav razvoj dovesti društvo do većeg blagostanja. Teorije nerazvijenostu su bile izazov jednosmernom i progresivnom shvatanju razvoja. One su tvrdile da se „treći svet“ razlikuje od razvijenih zemalja na još ranijem stupnju razvitka, zbog postojanja razvijenijih zemalja i uticaja njihovog društva na njega. Privreda nerazvijenih ne može biti analizirana odvojeno od svetskog razvoja, jer je ona u velikoj meri uslovljena događajima u razvijenim zemljama; kroz trgovinu, migraciju, kapital i tehnološke tokove, razvijene zemlje su odredile karakter privrede zemalja „trećeg sveta“. Nerazvijenost zemalja „trećeg sveta“ se nije pripisivala činjenici da su se one nalazile na jednom ranijem stupnju u istoriji svog razvitka, već činjenici da je uticaj razvijenih zemalja na „treći svet“ prouzrokovao njihovu nerazvijenost. suština uticaja naprednih zemalja, naročito kapitalističkih, na „treći svet“, kao i vidovi takvog uticaja upravo su težili da osiromaše „treći svet“ na ekonomskom, kulturnom i psihološkom planu. Prema tome, tvrdili su (na primer Frank i Griffin), da su mnoge siromašne zemlje ne samo bile u boljem položaju, na primer, u osamnaestom veku, već i da je apsolutni dohodak per capita tada bio znatno veći nego što je danas.

Teoretičari zavisnosti prihvataju, sve u svemu, ovo gledište, ali na to dodaju važnost odnosa zavisnosti u određivanju kako onoga što se dešava, tako i onoga što je moguće. Jednostavno rečeno, odnos zavisnosti onemogućuje zemlje „trećeg sveta“ da nastave politiku koja ih ne bi osiromašila. Njihove veze su takve da onemogućuju efektivnu nezavisnu politiku. Prvi preduslov za sprovođenje politike koja ne osiromašuje je raskid zavisnog odnosa. Ali, ovo možda i nije nemoguće, zbog sveobuhvatne prirode zavisnosti, koja sprečava svaki takav raskid. Možda je ovde potebno napomenuti i zaključiti da se marksistička i strukturalistička škola zavisnosti radzvajaju. Samo neki strukturalisti izgleda da veruju da je moguć raskid, dok većina marksista ne misli tako, uzimajući u obzir da je ovakav odnos neizbežna posledica razvoja kapitalizma i da samo promena u centru omogućava i promene na periferiji.

Odnos zavisnosti znači da se događaji u zemljama „trećeg sveta“ određuju događajima koji se odigravaju na drugim mestima, to jest, u centru. Ali, to isto tako znači da su delovi „trećeg sveta“, oni koje smo opisali kao sektore savremenih stranih tehnologija, više prihvaćeni kao delovi centra nego periferije, a njihove delatnosti se zato smatraju kao interes centra, radije nego njihove sopstvene  zemlje.

Ovo poglavlje obuhvata tehnološku zavisnost, njenu suštinu i posledice. Kao što ćemo videti, tehnološka zavisnost je blisko povezana s opštim odnosom zavisnosti, koji smo ranije uratko opisali. Ona je povezana kao uzrok, simptom i posledica opšteg odnosa. Može se zaista tvrditi da je tehnološka zavisnost najkritičniji vid celokupnog odnosa; sve dok ona traje, opšti se odnos ne može raskinuti, a kada bi se ona izbegla, onda bi tek moglo doći do jednog istinski nezavisnog uzajamnog odnosa. Uprkos tome, mi počinjemo s pragmatičnim pogledom na koncept tehnološke zavisnosti, tretirajući je odvojeno od opšteg odnosa, do čega dolazi zbog neuravnoteženog tehnološkog razvoja u svetu.

KARAKTERISTIKE TEHNOLOŠKE ZAVISNOSTI

Tehnološka zavisnost podrazumeva odnose među zemljama i, isto kao i odnos između ličnosti, ona se ne može tačno definisati. Suština ovog koncepta je da je neprecizan, jer opisuje sindrom simptoma; ovo, doduše, ne znači da je koncept neupotrebljiv, već da je traganje za strogo određenom definicijom besciljno.

Tehnološka zavisnost započinje tamo gde glavni izvor tehnologije jedne zemlje potiče iz inostranstva. U slučaju zemalja „trećeg sveta“, glavni izvor predstavljaju razvijene zemlje. Zavisnost je utoliko veća ukoliko je veći stepen zavisnosti od inostrane tehnologije i ukoliko je izvor više koncentrisan. Ovo ustvari znači da se za jednu zemlju može reći da je utoliko tehnološki zavisnija, ukoliko sva strana tehnologija potiče iz jedne jedine zemlje, nego ako su njeni izvori rasprostranjeni  u većem broju zemalja. U izvesnim slučajevima izvori zavisnosti su široko i ravnomerno rasprostranjeni na celokupnu privredu, dok je u svakoj posebnoj industrijskoj grani  izvor koncentrisan. Ovo je takođe jedan vid tehnološke zavisnosti.

Sva društva, od najprimitivnijih do najrazvijenijih, koriste neku tehnologiju, u implicitnom ili eksplicitnom smislu. U nekim društvima postoje formalizovaniji načini prenošenja ovog znanja nego u drugima. U nekima je to uglavnom usmeno prenošenje i podražavanje; u drugima su se razvili kompleksni obrazovni sistemi, a tehnologija se komercijalizovala.[4] Komercijalizacija tehnologije nastaje kada ona postane deo imovinskog sistema i kada njeno prenošenje prestaje da bude slobodno; znanje pada pod monopol i biva kupovano i preprodavano. Komercijalizacija tehnologije se razvila uporedo sa naglim porastom tehnoloških izmena u zemljama koje su se u devetnaestom i dvadesetom veku industrijalizovale.

U većini društava koegzistiraju različiti načini za dobijanje i prenošenje znanja. Nezvanični i tradicionalni putevi transfera tehnologije se i dalje produžuju u nekim oblastima života i u nekim privrednim sektorima, dok se u „modernim“ delovima privrede ukorenila komercijalizacija tehnologije.[5] Ovakva koegzistencija različitih tipova prenošenja postoji čak i u najrazvijenijim privredama , gde je komercijalizacija prodrla veoma široko i duboko. „Moderni“ sektor pokriva samo mali deo ukupne aktivnosti u zemljama u razvoju, a nezvanični putevi prenošenja predstavljaju veliki deo u celokupnom prenošenju tehnologije.

Zvanični sektor obuhvata aktivnosti koje su uglavnom organizovane na onim linijama aktivnosti u razvijenim zemljama koje koriste metode identične (ili veoma slične) onima u razvijenim zemljama. Tehnologija koja se koristi u ovom sektoru je u većini slučajeva preneta, na ovaj ili onaj način, iz razvijenih zemalja, mada neka od njih može biti lokalno proizvedena, na sličan način, kao rezultat lokalnog istraživanja i razvoja. Tehnološka zavisnost označava stanje gotovo potpunog oslanjanja na tehnologiju razvijene zemlje, uz delimičnu adaptaciju u zvaničnom sektoru. Nezvanični sektor obuhvata delatnosti u ostalom delu privrede koje nisu u potpunosti bile apsorbovane zvaničnim sektorom, ili, drugim rečima, industrijskim sistemima razvijenih zemalja. U ovom sektoru su izvori tehnologija raznovrsni, kao i metode transfera. Kao što je napred rečeno (glava 2), može se, u korisnom smislu, prepoznati razlika između tradicionalno nezvaničnog sektora i savremeno nezvaničnog sektora. Prethodni obuhvata sve one profesionalne aktivnosti, poljoprivredne i nepoljoprivredne, koje su se razvije u tradicionalnom društvu pre prodiranja postindustrijskih, revolucionarnih metoda razvijenih zemalja. Po definiciji, izvor tehnologije za ovaj deo sektora je lokalna tradicija, a i metoda prenošenja takve tehnologije je takođe tradicionalnog tipa. Suprotno tome, savremeno nezvanični sektori predstavljaju nove aktivnosti, koje su se razvile kao posledica razvoja zvaničnog sektora. Tehnologija koja se koristi u ovom delu privrede je smeša tradicionalnih metoda, metoda nastalih u domaćim uslovima i tehnologije koja potiče iz zvaničnog sektora, ali koja je često prilagođena. Metode transfera tehnologije u ovom sektoru su uvek nezvanične; ne postoje određeni tehnološki ugovori, niti isplate za tehnologiju. Isto tako, postoji veliki broj raznih načina za transfer tehnologije u zvaničnom sektoru, kako unutar samih zemalja, tako i između njih.[6]

Dobar deo tehnologija u zvaničnom sektoru potiče od nezvaničnih veza. Sklonosti i običaji, na primer, mogu biti prenošeni kroz kontakte između naroda, gde ni isplate ni ugovori nisu uključeni. „Know-how“ (suprotno od „know-that“) stiče se uglavnom putem učenja na radu, iako se jedan deo prenosi prethodnim zvaničnim obrazovnim programima. Tehničke informacije se prenose putem razmene knjiga, naučnih časopisa i prodajne literature.[7] Prodaja strojeva predstavlja značajan izvor transfera. Inostrana ulaganja predstavljaju glavni izvor za različite vrste transfera tehnologije, uključujući  znanje o imovinskom postupku, specifikacije proizvoda, imena firmi i komercijalne nazive, sisteme upravjanja, obučavanja, učenja na radu itd. Neki od ovih transfera su obuhvaćeni zvaničnim patentima, licencam i isplatama za R i I (razvoj i istraživanje) i za upravne usluge; ostalo dolazi kao deo paketa.

Ranije smo tvrdili da tehnološka zavisnost nastaje tamo gde glavni izvor tehnologije potiče iz inostranstva. Većina razvijenih zemalja specijalizira tehnologiju i trguje njome, tako da se za većinu razvijenih zemalja u ovom smislu može reći da su tehnološki zavisne, jer uvoze veći deo svoje tehnologije, a izvoze vrlo malo, na primer Kanada i Novi Zeland. Mnoge druge zemlje izvoze i uvoze tehnologiju. Tehnološka zavisnost (nasuprot međuzavisnosti) je delimično pitanje balansa u ovoj trgovini; ako se ogromna većina tehnologije uvozi, a malo izvozi, onda je ta zemlja zavisna. S druge strane, ako je trgovina prilično uravnotežena, do ovog neće doći. Izvesne  zemlje koje se potpuno oslanjaju na uvoz tehnologije, kao na primer Japan, mogu ipak biti dobrim delom manje zavisne od strane tehnologije nego druge zemlje koje su u ovom pogledu prema statističkim pokazateljima slične. Ovo je zato što je dinamika stanja isto tako važna kao i statistički pokazatelji tj. način promene balansa vremenom se menja. Na taj način, iako je Japan u deficitu, njegov izvoz tehnologije mnogo brže raste nego njegov uvoz.[8]

Zemlje koje su veliki uvoznici i izvoznici tehnologije, kao što je većina razvijenih zemalja, očigledno su izvesnom smislu zavisne od strane tehnologije isto kao i od inostranih proizvoda; postoji, međutim, velika razlika između ovog slučaja i onog kad su  zemlje u velikom tehnološkom deficitu. U pređašnjem slučaju, dvosmerni odnos između tehnoloških tokova i zemalja može da ima prednosti u pogledu tehnološke specijalizacije koju omogućava trgovina, bez loših posledica od preterane tehnološke zavisnosti. Pošto zemlje i izvoze i uvoze trgovinu, one su u mnogo boljem položaju kad pregovaraju o uslovima pod kojima je uvoze.  U svakom slučaju, zemlje izvoze i uvoze tehnologiju mogu dobiti na izvozu ono što izgube na uvozu, prilikom naplata za tehnologiju. Suprotno ovome, zemlje „trećeg sveta“, koje su veliki uvoznici tehnologije, zemlje sa jednosmernim odnosom, dobiće verovatno tehnologiju pod mnogo gorim uslovima.[9]

Jedna druga dimenzija zavisnosti je stepen fleksibilnosti i mogućnosti zamene stranih resursa domaćim. Specijalizacija i trgovanje u tehnologiji, kao i kod dobara, može dovesti do efikasnije raspodele tehnoloških resursa i do većih povratnih ulaganja u njima. Tamo gde specijalizacija vodi ka krutosti i nemoći da se strani resursi zamene domaćim, ona je odgovorna za jedan tip zavisnosti. U opštem smislu, široko je prihvaćen stav (iako retko empirijski dokazan) da u proizvodnji dobara, razvijene privrede imaju veću fleksibilnost od nerazvijenih. U proizvodnji i upotrebi tehnologije je ovo izgleda još češći slučaj, jer su tehnološki resursi u većini nerazvijenih zemalja tako mali. Ovo takođe odvaja  zemlje sa dvosmernom trgovinom od onih sa jednosmernom.  Zemlje kojie i izvoze i uvoze tehnologiju lakše će zameniti svoje tehnološke resurse uvouznim ako to bude potrebno. Ovo takođe jača njihov položaj u pogledu određivanja uslova za uvoz tehnologije.

Moguće je preceniti nefleksibilnost i nedovoljan kapacitet domaćih tehnoloških resursa u nerazvijenim zemljama. Uvoz strane tehnologije inhibitorno deluje na razvoj domaće tehnologije. Ukidanje tehnološke pomoći može imati neočekivano stimulativno dejstvo na domaće kapacitete, kao što je bio slučaj prilikom smanjenja sovjetske tehničke pomoći Kini, 1950-ih godina.[10]

Postoje i druge dimenzije tehnološke zavisnosti osim u oblasti uvoza i izvoza. Tako su Cooper i Sercovich pokazali da je „treći svet“ dvostruko zavisan, jer „elementi tehničkog znanja moraju biti prenošeni, ali isto tako i mogućnost primene tog znanja u ulaganju i proizvodnji.“[11] Ovaj drugo element zavisnosti, koji je očigledno odsutan u Japanu i većini razvijenih zemalja u odnosu na deficit u tehnološkom platnom bilansu, ali koji je prisutan u mnogim zemljama u razvoju, odgovoran je za glavnu razliku u stepenu njihove tehnološke zavisnosti, bez obzira na to što pokazuju brojke njihovih isplata za tehnologiju.

Značaj načina uvoza tehnologije zavisi i od toga koliko zemlja koja je uvezla tehnologiju raspolaže njome. Ovde je poučan kontrast između Indije i Japana. Dok u Indiji uvoz strane tehnologije često služi kao zamena za domaće tehnološke resurse, a retko kao podstrek za njih, [12] dotle je uvoz tehnologije u Japanu strogo kontrolisan radi izbegavanja konkurencije sa domaćom tehnologijom; one tehnologije čiji je uvoz dozvoljen, korišćene su kao osnova za dalji razvoj domaćih pronalazaka. Na taj način troškovi za razvoj i istraživanja uvozne tehnologije čine jednu trećinu ukupnog R i I u Japanu.[13]

NEKI POKAZATELJI TEHNOLOŠKE ZAVISNOSTI

Tehnološka zavisnost nastaje usled neravnoteže u tehnološkom kapacitetu, tj. u sposobnosti za proizvodnju tehnologije. Na tabeli 5.1 prikazani su razni pokazatelji ove  neravnoteže.

Neravnoteža je takođe prikazana brojkama za isporučene patente: samo 6 odsto od procenjenih tri i po miliona patenata koji su postojali u 1972. godini bili su odobreni od strane zemalja u razvoju, a manje od jedne šestine od tog ukupnog broja bile su vlasništvo nacionalnih kompanija zemalja u razvoju.[14]

Stepen oslanjanja na uvoznu opremu je indikator tehnološke zavisnosti. Sve u svemu, zemlje u razvoju uvoze mnogo veći deo nego razvijene zemlje, kao što je prikazano na tabeli 5.2, mada se zemlje između sebe dosta razlikuju. Indija i Brazil, zemlje koje su izgradile sopstvene kapacitete, imaju nisku stopu uvoza, dok među industrijalizovanim zemljama mnoge male zemlje imaju relativno visoku stopu. [15]  Ovaj odnos u uvozu ne predstavlja pouzdan pokazatelj stepena tehnološke zavisnosti. Na primer, kao što će biti dokazano u sledećem poglavlju, kapaciteti sredstava za proizvodnju su potreban, ali ne i dovoljan uslov za tehnološku nezavisnost. Mnoge zemlje proizvode proizvodna sredstva u domaćim uslovima, na osnovu uvezene tehnologije. Štaviše, zemlje s velikim domaćim tehnološkim mogućnostima mogu ipak imati visoku stopu izvoza izvozeći neka proizvodna sredstva a uvozeći druga. Ovo verovatno objašnjava visoku stopu uvoza među malim industrijskim zemljama.

Način trgovanja proizvodnim sredstvima ukazuje na veliku zavisnost siromašnih zemalja od uvoza iz razvijenih zemalja: 80 odsto uvoza postrojenja i transportne opreme za Jug potiče od zemalja sa Severa, šest procenata od privreda sa centralnim planiranjem, a samo pet procenata od drugih zemalja Juga.

POSLEDICE TEHNOLOŠKE ZAVISNOSTI

Transfer tehnologije iz razvijenih zemalja omogućio je zemljama „trećeg sveta“ da izvuku mnoge koristi iz mnogosutrikog razvoja nauke i tehnologije u industrijalizovanim zemljama u toku poslednjih dve stotine godina. Transfer tehnologije je omogućio ovim zemljama da koriste ovu tehnologiju, a da ne moruaju same da prolaze kroz težak i skup proces njenog razvoja. Ovo je jedna od glavnih prednosti onih koji su se kasno upoznali s uslovima razvoja. Dosta je bilo pisano o prednostima koje su na taj način dobile zemlje „trećeg sveta“, u diskusiji o stranim ulaganjima i transferu tehnologije.[16] Ne samo da je transfer tehnologije omogućio korišćenje visokoproduktivnih metoda – on je, takođe, u mnogim slučajevima pobudio želju za tehničkim izmenama, što predstavlja osnovu industrijskog razvoja, bez obzira da li se zasniva na uvoznoj tehnologiji ili na tehnologiji razvijenoj u domaćim uslovima.[17]

U ovom ćemo se poglavlju uglavnom baviti neželjenim posledicama tehnološke zavisnosti. Međutim, prednosti koje imaju „kasni doseljenici“ od transfera tehnologije, stvaraju osnovu za diskusiju. Iako prednosti često nisu sveobuhvatne, one mogu objasniti zašto jedna zemlja, koja prati politiku transfera tehnologije, mora imati razlog za to, uprkos tome što na taj način dopušta stvaranje tehnološke zavisnosti i znatnih troškova koji joj se time nameću.

Dve prednosti transfera tehnologije koje smo napomenuli nastaju od transfera tehnologije, a ne od zavisnosti,  dok nepoželjne posledice nastaju zbog tehnološke zavisnosti, pre nego zbog transfera kao takvog. Drugim rečima, glavne mane tehnologije u zemljama „trećeg sveta“ nastaju iz činjenice da su one tehnološki zavisne od razvijenih zemalja i da primaju njihovu tehnologiju u jednom manje-više jednosmernom toku, a ne u vidu razmene tehnologije, što bi, s druge strane, moglo imati mnoge prednosti.

Nepoželjne posledice tehnološke zavisnosti se mogu na koristan način podeliti u četiri kategorije.

  • cena
  • gubljenje kontrole nad odlukama
  • neodgovarajuće osobine primljene tehnologije
  • nedostatak efektivnog domaćeg novatorstva, što je samo po sebi simptom nerazvijenosti.

Ove četiri kategorije su čvrsto povezane, utičući jedna na drugu i učvršćujući se. Svaka od njih ima posledice na raspon i oblik razvoja.

  • Cena

Vrlo je teško doći do sveobuhvatnih brojki o cenama uvozne tehnologije među zemljama u razvoju. Razlog je u tome što transfer tehnologije ima toliko različitih vidova i plaća se na toliko različitih načina. Neposredne isplate za tehnologiju, u vidu honorara, poreza na licence, itd., pokriva samo mali deo ukupnih isplata koje takođe treba da obuhvate i element isplata za uvoz postrojenja i opreme, kao i isplate za nadnice i dohotke kvalifikovanog stranog personala i ukinute profite na inostrana ulaganja. Zbog poreza i drugih razloga, isplate za tehnologiju i prenošenje profita mogu dobiti oblik prekomernog fakturisanja uvoza i umanjenog fakturisanja izvoza. Dokazi govore da obim ovog načina prekomernog i umanjenog fakturisanja može dostići znatne razmere.[18] Dokazni materijal koji je sakupljen, odnosio se na isplate u vezi sa neposrednim uvozom tehnologije. Nikakvi pokušaji, međutim, nisu učinjeni u smislu određivanja tehnološkog elementa koji se odnosi na isplate za uvoz postrojenja i opreme, u slučaju gde nema neposrednog uvoza tehnologije ni plaćanja stranog personala.

Postoji konceptualni problem u određivanju ukupne cene tehnoloških isplata. Iako znamo da je jedan element u mnogim isplatama nadoknada za tehnologiju, teško je odrediti obim ovog elementa. Jedan od glavnih problema predstavlja moćan monopolski, ili gotovo monopolski faktor tehnološkog tržišta, kao i priključni tokovi investicija, robe i ljudske snage. Za sve ove tokove, cene koje su određene mogu biti više od konkurentskih normi uspostavljenih prema svetskim cenama, u uslovima veće konkurencije. Za mnoge od ovih tokova, stvarna podela na različite tipove isplata (npr. profit prema taksama), može biti proizvoljna, odražavajući takse i druge prednost određenih novčanih kretanja, a ne kretanje cena, niti izvora monopolske moći. Monopolski element tržišta omogućava da jedan vid kvazi najamnine (tj. prihod od viška cene plus normalan profit) uđe u prihod. Pravilna podela ovih kvazinajamnina, potrebna za određivanje cene tehnologije, zavisi od toga koliko je tehnologija, a koliko su drugi faktori odgovorni za monopolski element.

UNCTAD je napravio proračun direktnih troškova uključenih u otvoreni transfer tehnologije.[19] Proračuni za troškove isplate za za patente, licence, „know-how“, zaštitne znakove i honorare za tehničke i upravne službe iznosili su 1968. godine 1500 miliona dolara, ili gotovo 0,5 od bruto nacionalnog  proizvoda i 5 procenata od izvoza. Ove je brojeve potrebno ispraviti tako da uključe i manjkove isplata putem prenošenja cena i da uključe troškove za tehnologiju koja je implicitno preneta putem prodaje proizvoda i plaćanja stranog osoblja, ne uzimajući u obzir neposredne tehnološke ugovore. Uvoz opreme i hemikalija, iznosio je 1968. godine u zemljama „trećeg sveta“ 18,420 miliona dolara. Pretpostavljajući da jedna desetina ove cene predstavlja prihod od tehnologije primenjene na njihovu proizvodnju, ovo bi više nego udvostručilo cenu transfera tehnologije, podižući je na 10 procenata od izvoza. Na sličan način, izvestan deo od cene uvoza drugih prerađivača, takođe može biti uključen u tehnološku isplatu, povećavajući na taj način ukupnu cenu.

UNCTAD procenjuje stopu povećanja za neposredne isplate kao 20 procenata p.a . do 1980. godine, što dovodi ukupnu cenu do 15 procenata od izvoza. Pretpostavljajući sličan porast u nedirektnim cenama na ovoj osnovi, do 1980. godine bi isplate za tehnologiju iznosile gotovo jednu trećinu izvoza „trećeg sveta“, isključujući OPEC-ov prihod, nastao od povišenja cena nafte posle 1973.

Ovo su neposredni troškovi valuta; postoje takođe i neposredni troškovi u vidu restrikcija izvora uloženih sredstava i pristupa tržišnim putevima.[20] Ove restrikcije mogu biti deo zvaničnog sporazuma o transferu tehnologije, ili mogu, kao što je slučaj s većinom neposrednih inostranih ulaganja, biti nezvaničan i automatski rezultat operacija koje se vode kao kod filijala jedne multinacionalne kompanije. Među najrasprostranjenijim restrikcijama je način vezivanja kupovine uvoznih sredstava, opreme i rezervnih delova, za jedan određen izvor. Isto kao i povezana pomoć, ovo često deluje kao obavezivanje kupovine uvoza iz skupljih izvora nego što bi to bio slučaj kad ne bi postojao ovakav sporazum, a što vodi ka daljem porastu troškova transfera. Drugi vidovi indiskretnih troškova koji nastaju usled restrikcija, kao, na primer, restrikcija izvoza, ograničenje konkurentnih zaliha, nepodsticanje korišćenja domaćeg osoblja, takođe utiču na povećanje implicitnih troškova transfera, ali je možda njihovo najznačajnije dejstvo u smanjenju domaće kontrole. Do sada, iako je utvrđeno da su restrikcije ovog tipa široko rasprostranjene u sklopu tehnoloških ugovora, cena još nije utvrđena.

Visoke cene tehnoloških transfera u zemljama „trećeg sveta“ nastaju uglavnom usled njihove tehnološke zavisnosti. Pre svega, tehnološka zavisnost dovodi do potrebe za uvozom tehnologije i do naknadnih troškova. Drugo, stanje tehnološke zavisnosti vodi ka vrlo slabim pozicijama mnogih zemalja u razvoju u odnosu na snabdevače tehnologije, pa prema tome, i do loše postavljenih uslova pogađanja.

Na tehnološkom tržištu, pogađanje ima ključnu ulogu u određivanju uslova transfera. To je zbog nesavršene prirode tehnološkog tržišta. Na jednom savršenom tržištu, konkurencija bi smanjila cenu osvajanja tehnologije, do njene, marginalne vrednosti. Ali, jednom kad se razvije tehnologija, marginalna cena je veoma niska, neki put se približava nuli. Sistem komercijalizacije tehnologije koji se sastoji od legalizovanih monopolskih postupaka, kao u slučaju patentnih sistema, diferencijacije proizvoda i zaštitnih znakova, omogućio je monopolizaciju i oligopolizaciju tehnološkog tržišta, a prema tome, i prodaju tehnologije po ceni koja daleko prevazilazi marginalnu.

Komercijalizacija je tako uspostavila jedan sistem, po kome prodavci tehnologije mogu da nametnu cenu kupcima. Tačna cena će zavisiti od maksimuma koji su kupci spremni da plate za tehnologiju, od minimuma po kome će je prodavci prodati, kao i od sposobnosti za pogađanje i jednih i drugih.

Maksimalna cena koju su kupci spremni da plate zavisi id njihove procene vrednosti određene tehnologije, kao i od cene alternativnih puteva za njeno osvajanje, što uključuje kupovinu iz drugih izvora, ili njeno razvijanje u domaćim uslovima. Njihovi proračuni su često nesigurni , naročito zato što je suština same kupovine tehnologije u tome da se kupuje nešto što je nepoznato. Ukoliko je zemlja tehnološki slabija, utoliko će procene biti slabije i podložnije uticaju prodavca. To je jedan odrazloga zbog koga tehnološka zavisnost vodi ka lošoj nagodbi. Minimalna cena koju je prodavac spreman da prihvati zavisi od stvarne cene prenošenja informacija i novčanog gubitka do koga bi tada došlo. Ovo poslednje je, normalno, od mnogo većeg  značaja nego troškovi komunikacije, i sastoji se od gubitka prihoda zbog slabljenja njegove monopolske vlasti kao rezultata otuđivanja tehnologije, a takođe i potencijalnog gubitka prihoda od prodaje te iste tehnologije na drugim mestima u svetu, do čega može doći usled sniženja cena u izvesnim slučajevima. Postoji izvesno spiralno dejstvo o kome prodavac vodi računa, jer uslovi za pogađanje u vezi s jednom tehnologijom u jednom delu sveta, utiču na uslove na koje prodavac nailazi u drugom delu sveta i na taj način spiralno dejstvo utiče na određivanje minimalne cene koju je on spreman da prihvati u određenom slučaju.

Na taj način, iako stvarna cena koju prodavac dobija za prenos informacija može biti vrlo niska, ovo ne mora imati veliki uticaj na minimalnu cenu koju je on spreman da prihvati, jer on takođe uzima u obzir potencijalne novčane gubitke prilikom zaključivanja lošeg posla. Na sličan način, iako cena razvoja tehnologije može biti vrlo visoka, kupac tehnologije je retko zaokupljen cenom, već mnogo češće dilemom da li je uopšte vredno osvajati tu tehnologiju i koji su alternativni izvori. U svakom slučaju, postoji velika razlika između prodavčeve minimalne i kupčeve maksimalne cene, i zbog toga je pogađanje veoma značajno.

Tehnološka zavisnost ide u prilog visokoj ceni. Na prvom mestu, ona može da isključi mogućnost sopstvene reprodukcije tehnologije. Čak i kada mogućnost postoji, pa čak i kada je domaća tehnologija bila već razvijena (vidi deo IV), struktura tržišta i predrasude koje favorizuju upotrebu strane tehnologije, koji nastaju kao posledica tehnološke zavisnosti, vode ka preuveličavanju prednosti strane tehnologije i potcenjivanju domaćih tehničkih kapaciteta. Ovo povećava cenu koju je kupac spreman da plati za stranu tehnologiju. Drugo, tehnološka zavisnost umanjuje tehničko znanje sa strane kupca, opasno ugrožavajući njegovu sposobnost za istraživanje alternativnih izvora i sposobnost  da realno oceni dobitke od usvajanja tehnologije. Treće, umanjuje njegovu sposobnost da se pogađa, zbog toga što kupac nema ništa ili veoma malo toga što bi prodavac mogao želeti. U trgovini tehnologijom između razvijenih zemalja, široko su rasprostranjeni sporazumi o razmeni licenci; takvi sporazumi ublažuju korišćenje monopolske vlasti od strane prodavca.

Postoji razlika između pojedinih zemalja u pogledu njihovih tehničkih kapaciteta i njihove sposobnosti za pogađanje u odnosu na prodavce tehnologije. One se mogu razlikovati kao i industrije. Najverovatnije je će zemlje s najslabijim tehničkim kapacitetom biti tehnološki najzavisnije i da će biti u najgorem položaju da naprave zadovoljavajući posao  s prodavcima tehnologije. U tom pogledu bilo bi interesantno uporediti uslove postignute u različitim zemljama, na različitim stupnjevima razvoja.

Ukoliko je veća tehnološka zavisnost kupca, utoliko je veća verovatnoća da će krajnja dogovorena cena za svaki tehnološki ugovor, biti nepovoljnija. To je zato što, s kupčeve strane, ukoliko je veća tehnološka zavisnost, utoliko je manje poznatih alternativnih tehnologija. Isto tako, sa gledišta prodavca tehnologije, ukoliko je veća kvazi renta koju on dobija od svoje tehnologije, utoliko je veći i njegov potencijalni gubitak ukoliko napravi „loš“ posao s nekom zemljom, što može dovesti do lošeg postojanja i na drugim mestima. Prema tome, s obzirom na stepen tehnološke zavisnosti jedne zemlje, dogovorena cena za izvestan tehnološki ugovor će verovatno biti viša (jer su i minimalna prodajna i maksimalna kupovna cena veće), ukoliko više preovlađuje tehnološka zavisnost među zemljama u razvoju uopšte. Na sličan način, cena osvajanja tehnologije u jednoj zemlji će se verovatno umanjiti, smanjenjem tehnološke zavisnosti u celom svetu. Prema tome, zemlje u razvoju dobijaju smanjenjem zavisnosti na drugim mestima.

Proces dostizanja jedne cene za tehnologiju se može šematski prikazati. Na slici 5.1 je prikazano kako je postignuta kupčeva maksimalna cena. Trougaona osenčena površina – b, b1 i b11, označavaju kupčevu procenu vrednosti tehnologije za njega. To je jedna trougaona površina, a ne jedna linija, što ukazuje na nesigurnost s kojom kupac gleda na vrednost koju tehnologija ima za njega. Kao što ćemo videti, površina nesigurnosti se povećava s tehnološkom zavisnošću kupca, a minimalna vrednost se takođe povećava, što ukazuje na preuveličavanje vrednosti strane tehnologije, u zavisnosti od stepena tehnološke zavisnosti. Traka AA* (takođe površina, a ne linija, zbog nesigurnosti) označava procenjenu vrednost sopstvene reprodukcije tehnologije. Ovo pokazuje oštar porast uz stepen tehnološke zavisnosti, dok ne postane vertikalan, što ukazuje na nemogućnost reprodukcije tehnologije. Treća linija na dijagramu, CC1 predstavlja procenu koštanja za dobijanje tehnologije iz drugog izvora. Ovo se takođe povećava sa tehnološkom zavisnošću, jer sposobnost jedne zemlje da na inteligentan način istražuje unaokolo, raste s njenim sopstvenim naučnim kapacitetima. Njena želja da kupuje na drugim mestima takođe predstavlja težnju koja je u funkciji tehnološke nezavisnosti. Operativna linija kod tehnološkog pogađanja je najniža tačka tri krive, tj. kupčeva maksimalna cena, slika 5.1 je ABC1, gde AB predstavlja cenu sopstvene reprodukcije tehnologije, za zemlje koje su tehnološki zavisne, a BC1 – cenu alternativnih izvora.

 

Slika 5.2 prikazuje određivanje minimalne prodavčeve cene; rr1 predstavlja cenu odavanja informacija. Ona raste s tehnološkom zavisnošću, jer ukoliko je zemlja tehnološki zavisnija, njoj su utoliko potrebnije opšte informacije za korišćenje jedne određene tehnologije i utoliko više stručne pomoći. Kriva mm1 predstavlja procenu novčanog gubitka zbog odavanja tehnologije usled a) gubitka na prodajama uz korišnjeće prodavčeve tehnologije na drugim mestima; i b) spiralno dejstvo na druge tehnološke pogodbe. Pretpostavlja se da i ovo raste s tehnološkom zavisnošću, jer je prodavac svestan da, što je zemlja manje tehnološki zavisna, njena će produkcija više napredovati, bez obzira da li će ona osvojiti prodavčevu tehnologiju ili ne. Zbog toga će prodavac verovatno imati gubitke. Prodavčeva stvarna minimalna cena je oređena najvišom krivom – na dijagramu je to mm1.

Slika 5.3 ujedinjuje ova dva dijagrama. Osenčena površina predstavlja oblast pogađanja. Unutar te površine odlučnost i veština određuju cenu. Ne samo da se celokupna osenčena površina povišava sa tehnološkom zavisnošć, već i verovatna cena unutar te površine ima više izgleda da bude pogodna za prodavca, a nepogodna za kupca, ukoliko je veća tehnološka zavisnost, kao što pokazuje isprekidana linija. To je stoga što su veština i određenost pri pogađanju više na strani tehnološki nezavisnih, nego tehnološki zavisnih. Zemlje s visokim stepenom zavisnosti često nemaju nezavisne pregovarače i oslanjaju se na inostrano osoblje da pregovara za njih.

Ova tri dijagrama ne uzimaju u obzir stepen zavisnosti na drugim mestima. Sa smanjenjem tehnološke zavisnosti na drugim mestima, smanjuje se cena alternativnih tehnologija, a kriva CC1 na slici 5.1 se spušta naniže do C*C*, kao što je prikazano na slici 5.4, dok se prodavčev novčani gubitak takođe smanjuje, tj. kriva mm1 se pomera naniže do m*m*. Prema tome se celokupna oblast pogađanja za svaku zemlju pomera naniže, ukoliko se smanjuje globalna tehnološka zavisnost.

Nastavak sledi…

 

Izvod iz: Frances Stewart, „Technological Dependence“, Technology and Underdevelopment, Macmillan Press, London, 1978, (str. 114-141)
Prevod: Jovana Pajević
Priprema: Princip.info

 

 

 

[1] Vid. Furtado (1964), Frank (1964), Sunkel (1972), Dos Santos (1973), Szentes (1971), Amin (1973), Griffin (1969), čija se teorijska pozicija uopšteno može opisati kao deo škole zavisnosti. Ovaj je izraz dosta neodređen i može označiti mnoge pisce izvan neoklasičnog tradicionalizma.

[2] Razlika između marksističke škole (npr. Baran, 1957; Szentes) i „strukturalističke“ škole (npr. Frank, Furtado, Griffin) najjasnije je izražena u radu Sanjaya Lalla (1975), kome mnogo dugujem.

[3] Vid. Naročito Furtado i Frank.

[4] Vaitsos je uveo izraz „komercijalizacija tehnologije“.

[5] O. Skunel (1973) je dao jasan šematski prikaz ovog stanja, koji ukazuje na blisku vezu između industrijskog sistema razvijenih zemalja i formalnog sektora zenalja“trećeg sveta“, s konsekventnom marginalizacijom neformalnog sektora.

[6] C. Cooperova i F. Sercovicheva studija za UNCTAD pruža koristan opis mnogih od ovih metoda (vidi naročito Drugi deo). Treba, međutim primetiti da je njihova studija namerno ograničena na prilično usku definiciju transfera tehnologije. Odnosi se samo na formalni sektor, a unutar tog sektora na transfere „potrebne za izgradnju ili za pogon određenih postrojenja za novu proizvodnju“. Na taj način teži da isključi infrastrukturnu tehnologiju i prenošenje neformalne tehnologije; tj. Isključuje „više-manje neformalne i nespecifične puteve kojim proizvodna preduzeća i pojedinci u zemljama u razvoju mogu naučiti o novim tehnomlogijama“ (para. 35).

[7] Cooper i Serkovich, para. 35.

[8] Vid. T. Ozawa (1971).

[9] Značajno pitanje za dalja istraživanja predstavljalo bi detaljno poređenje uslova pod kojim razvijene zemlje i zemlje „trećeg sveta“ dobijaju sličnu tehnologiju.

[10] Vid. npr. A. Bhallaovu diskusiju (1974) o dejstvu ukidanja sovjetske tehničke pomoći na tehničke inovacije u građevinskoj industriji u Kini.

[11] Cooper i Serkovich, para. 6.

[12] K. K. Subrahmanian (1972). Pregled Udruženja hemijskih proizvođača Indije, Preliminarni pregled razvoja i istraživanja u hemijskoj industrji (Kalkuta, 1970), pokazao je da su firme, koje su bile pod stranom kontrolom postigle mnogo manje u tom pogledu, od firmi pod domaćom kontrolom.

[13] Ozawa (1971).

[14] Vid. Uloga patentnog sistema u transferu tehnologije u zemljama u razvoju (izdanje U. N. prodajni broj E75 II D6) Tabela 7.12.

[15] Mauzels (1963) str. 266-7 pokazuje da su  1957-1959, velike industrijske zemlje uvezle prosečno 7 procenata od svojih ukupnih ulaganja u mašineriju i transportnu opremu; male industrijalizovane zemlje su uvezle 59 procenata; za poluindustrijalizovane zemlje taj se odnos kretao između 21 i 100 procenata, a za neindustrijalizovane između 59 i 100 procenata.

[16] Vid. Npr. D. I. Spencer (1970).

[17] I. S. Mills je ukazao na ovo kao na jednu od glavnih prednosti zbližavanja među narodima, mada se on više bavio trgovinom nego transferom tehnologije. Da bi se na ovo gledalo kao na prednost, potrebno je, naravno, smatrati da je industrijski razvoj cilj kome se teži.

[18] Vid. npr. C. V. Vaitsos (1974). Kopits (1976) i UNCTAD (1977).

[19] Neki pregledi UNCTAD-a nalaze se u TD/106, Transfer tehnologije , naročito Glava 2. Slične procene, zasnovane na rezultatima upitnika UNCTAD-a, nalaze se u TD/B/AC.11/10, Glavni predmeti debate nastali zbog transfera tehnologije u zemlje u razvoju, naročito Glava III i Add. 1.  koja sadrži odgovore zemalja na upitnik.

[20] Vid. Glavni predmeti debate… Glava IV, a naročito tabela IV-I. Za opis ograničenja nametnutog Indiji vid. Subrahmanian (1972), Glava VI, a za Argentinu, F. Sercovich (1974),

 

Ostavite komentar