Finale američkog cirkusa u Siriji

Pre ulaska Turske u sirijski sukob mogli smo zaključiti da su SAD delimično uspele u svojoj zamisli modifikovanja geopolitičke mape Bliskog Istoka. Kažemo „delimično“, jer inicijalni cilj „Međunarodne koalicije“ da svrgne vladu Bašara al-Asada i uspostavi neokolonijalni režim koji bi osigurao profitne aktivnosti zapadnih centara moći, nije ostvaren. Ovo je prvenstveno zasluga ruske i iranske vojne intervencije, kojima se uspelo stati na put raznim opozicionim grupama (raznolikih ideoloških obeležja), sponzorisanim od strane Zapada da obave prljavi posao.

Usled nemogućstva da uspostave sekularno i kontrolisano rukovodstvo nekadašnje Slobodne Sirijske Armije (FSA),  u svojoj nameri da obezbede i fizičko prisustvo u Siriji, SAD su tada prionule na plan B. U oktobru 2015. formirale su tzv. Sirijske demokratske snage (SDF), sačinjene od kurdskog YPG-a i nekoliko sekularnih grupica iz bivše FSA.1. Iako kurdski YPG čini ogromnu većinu u ovoj koaliciji, arapski deo SDF-a bio je ključ u davanju privida legitimiteta da se na teritorijama gde Kurdi ne čine većinu stanovništva uspostavi vlast ove koalicije.  Tako je u arapskim gradovima (odnosno u onome što je od njih ostalo) koje su SAD i SDF osvojili (poput Manbija ili Rake), uspostavljena vlast ove koalicije, ili da se preciznije izrazimo – stavljeni su pod kontrolu proameričkih snaga.2,3

Ali ako SAD nisu ostvarile svoj inicijalni cilj, da vidimo šta jesu. Pentagon se može pohvaliti sa čak 8 vojnih baza u Siriji, na teritoriji pod kontrolom SDF-a,4 kao i pristankom (pa čak i otvorenim pozivom) kurdskog YPG-a da američke trupe označe svoje vojno prisustvo kao dugoročno.5 Tu su takođe i sirijska naftna polja koja je zauzeo SDF, uključujući i najveće naftno polje „Omar“.6 Rekli bismo, sasvim dovoljno za odskočnu dasku ka finalnom cilju.

Američki savez sa kurdskim snagama (YPG), koje ne spore povezanost sa PKK-om i pored američkih pokušaja da se u javnosti stvari predstave drugačije, izaziva višegodišnje proteste Turske, koja s objektivnim razlogom strahuje od potencijalne kurdske federalne ili državne organizacije na njenoj južnoj granici. SAD su privremeno imale uspeha u uveravanju Turske da nema od čega da strahuje, sve dok američki vojni budžet za 2018. godinu nije pokazao da SAD spremaju vojnu pomoć od pola milijardi dolara namenjenu sirijskim Kurdima, kao i da nameravaju da obuče 30.000 kurdskih vojnika da obavljaju pogranične poslove.7 Turska je opet izrazila negodovanje, a američki sekretar odbrane Džejms Matis, odgovorio je Turskoj da taj američki potez „ne prima k srcu“.8 Nakon toga, usledio je turski vojni napad Afrin – grad pod kurdskom kontrolom.

Kao što je i očekivano, Rusija je povukla svoje trupe iz Afrina neposredno pre turske intervencije,9 da bi kasnije usledile potvrde o zelenom svetlu od strane Rusije za tursku intervenciju.10 Rusija je videla svoju šansu da spreči finalizaciju američkog projekta u Siriji (ili mu bar dobrano naudi) kroz direktno sučeljavanje ove dve NATO članice. Dugogodišnje tenzije između Ankare i Vašingtona, naročito nakon neuspelog pokušaja puča koji su organizovale SAD, dovele su do postepenog zbližavanja Ankare, Moskve i Teherana, barem kada je Sirija u pitanju.

Afrin je odabran kao meta prvenstveno zato što u njemu nije bilo američkih trupa, pa nije bilo ni bojazni od opasnijeg odgovora. Osvajanjem ovog grada Turska je poslala svojim NATO saveznicima dve vrlo snažne poruke: 1. One trupe što su zapadni mediji voleli da predstave kao „najefikasnije snage u borbi protiv ID-a“ i nisu tako efikasne bez podrške američke avijacije, 2. Ne možete sedeti na dve stolice, pa je vreme da odaberete stranu. Ovakav nastup Turske doveo je SAD u pat poziciju. Suprotstaviti se Turskoj značilo bi navući na sebe vrlo jaku regionalnu silu, ugroziti NATO baze u Turskoj i, u daljoj eskalaciji sukoba, potencijalno ugroziti dosadašnja ostvarenja na terenu. Okrenuti leđa SDF-u značilo bi odreći se bilo kakvog (prividnog) legitimiteta za vojno prisustvo u Siriji, odbaciti sva dosadašnja vojna i infrastrukturna ulaganja u kurdsku samoupravu, gurnuti dobro organizovane i mnogobrojne kurdske snage u savez sa sirijskom vladom.

Koji su izbor napravile SAD? Sedeti na dve stolice, barem još neko vreme, dok se ne osmisli neka nova strategija. Tvrdnje da SAD već duže vreme nemaju koherentnu strategiju u Siriji, kao ni da sam predsednik Tramp ne vidi gde tačno leži interes SAD, pa ga ovih dana razni stručnjaci informišu o razlozima zašto treba zadržati, čak i povećati broj američkih trupa u Siriji, prosto nisu tačne. Iako ono što je počelo kao klasični scenario imperijalističke pljačke, sada više deluje kao cirkus, moramo razumeti da su objektivne teškoće uticale na ovakav polovičan ishod i da će novi faktor multipolarnosti sve više određivati razne geopolitičke sukobe. Imperijalistički pragmatizam stoga modifikuje stare ili formira nove strategije.

Dozvolivši Turskoj da delimično zadovolji svoje apetite i povrati nekakav ponos osvajanjem Afrina, SAD su rešile da zaustave dalje napredovanje turskih snaga ka Manbiju (što je Erdogan više puta najavio11 ). Ovakav bi stav trebalo kratkoročno da zadovolji, ili barem primiri i tursku i kurdsku stranu. Međutim, potencijalni sukob i odgovornost za privremeno svrstavanje na kurdsku stranu SAD su rešile da prebace na druge članice Međunarodne koalicije, konkretno Francusku. Iako su američke i britanske snage poslale pojačanja u Manbij, gde su podigle novo utvrđenje,12,13, Francuska je ta koja je preuzela na sebe verbalni sukob sa Turskom i odgovornost za zaštitu Kurda, otpremivši i sama manji broj trupa u ovaj grad.14

Ali, jesu li SAD ovim potezom i definitivno odgurnule Tursku ka koaliciji sa Rusijom i Iranom? Ne, naravno. Kod Turske ništa nije definitivno. I pored nedavnog sastanka Erdogana sa Putinom i Ruhanijem,15 gde je fokus razgovora bio na Siriji i gde su sigurno donete neke važne odluke o saradnji, Turska istovremeno pregovara i sa SAD o statusu Manbija.16 Turska je pozicija u okviru svetske kapitalističke privrede ona narastajuće poluperiferne sile, čiji se  „antiimperijalistički“ momenti svode na pritisak na zemlje Centra za restrukturisanjem monopola reprodukcije kapitalizma i imperijalističke eksploatacije. Takvi zahtevi, kao posledica objektivnog ekonomskog rasta, mogu naići na pristanak ili otpor zemalja Centra, što zauzvrat oblikuje tursku spoljnu politiku. Oni podrazumevaju veći uticaj na geopolitičku mapu regiona, ali i celovitost i bezbednost zemlje, odnosno otklanjanje svake mogućnosti potencijalne buduće destabilizacije. Koalicija Rusije, Irana i Sirije ne može obezbediti Turskoj ove zahteve, ali joj može pomoći u ostvarenju istih tamo gde su oni u suprotnosti sa interesima zemalja Centra. Pojednostavljeno, Turska se vodi sopstvenim interesima u cilju daljeg izmeštaja u okviru svetske kapitalističke ekonomije, a oni se povremeno mogu poklopiti sa jednom ili drugom stranom. Još jednostavnije, i Turska privremeno sedi na dve stolice.

Može li Međunarodna koalicija na čelu sa SAD ponuditi Turskoj bolji dil od onog koji joj nudi koalicija Rusija-Iran-Sirija? Po pitanju severa Sirije, tzv. Rožave, očigledno ne, što potvrđuje i spremnost Međunarodne koalicije da fizički stane na put daljim turskim napadima na sirijske Kurde. Ona, eventualno može dogovoriti postepeno povlačenje kurdskih snaga iz Manbija, s obzirom da se radi o gradu gde Arapi čine većinu stanovništva i predaju grada onim snagama koje Turci danas zovu FSA (sirijski Turkmeni). Ali, uspe li Međunarodna koalicija u zamisli da obezbedi primirje između turske i kurdske strane i fokusira napade obe strane na primarnog neprijatelja – sirijsku vladu, kolač koji bi svi svi zajedno podelili bio bi mnogo veći. Ovo je sada osnova nove američke strategije. U tom cilju se vode pregovori sa Turskom, dovlače pojačanja u Siriju, prišivaju sirijskoj vladi nove fabrikacije napada hemijskim oružjem i vrši diplomatski pritisak na Rusiju putem sankcija i izbacivanja diplomata. U tom slučaju, dakle, eskalacija sirijskog sukoba tek sledi. Kako su sve opozicione grupe doživele vojni poraz na terenu, ovaj scenario bi morao uključiti kopnene snage SDF-a i Turske na strani Međunarodne koalicije, ali bi, budite sigurni, uključio u sukob i Izrael, sa krajnjim ciljem eliminisanja iranskog uticaja u Siriji i potpunog sloma koalicije Rusija-Iran-Sirija.17

Ali i druga strana ima odgovor, ili bolje reći niz odgovora. Osim fokusa na oslobađanju uporišta opozicionih grupa na terenu, koalicija Rusija-Iran-Sirija konstantno radi na sučeljavanju Turske i Međunarodne koalicije igrajući na kurdsku kartu, pokušava da pridobije Tursku na duže staze ekonomskim i vojnim sporazumima, pa čak podstiče i podržava autohtoni arapski otpor imperijalizmu na teritorijama pod američkom kontrolom.18 Takođe, prilikom poslednje izraelske vojne ekskurzije u Siriji, Rusija je prvi put dala sirijskoj vladi zeleno svetlo da odgovori ruskim protivvazdušnim naoružanjem, što je rezultiralo obaranjem jednog izraelskog aviona.19 U slučaju većih izraelskih napada, tu je i džoker karta. Rusija bi tada mogla dati zeleno svetlo, pa čak i koordinisati vojne akcije palestinskog Hamasa i libanskog Hezbolaha protiv Izraela. To je i osnovni razlog zašto se Hamas već duže vreme suzdržava od vojnih akcija protiv Izraela i pored čestih izraelskih provokacija, čekajući na pogodan trenutak za formiranje širokog fronta. Sve je to plod ruskih diplomatskih akcija i uspešnih prognoza mogućih daljih imperijalističkih poteza.

Suočena sa delimičnim porazom u Siriji, Međunarodna koalicija na čelu sa SAD povećava ulog, čime se naravno povećavaju i rizici od još većeg i krvavijeg sukoba, koji preti da obuhvati ceo Bliski Istok. Kao alternativa tome SAD-u se nudi diplomatsko rešenje sa polovičnim uspehom, ali bi ono moralo podrazumevati prihvatanje multipolarnosti kao realnog stanja stvari u današnjoj svetskoj politici. Diplomatska su rešenja, za neimperijalističku stranu uvek pogodnija, jer nikada ne predstavljaju konačnu finalizaciju stanja stvari, s obzirom da se na teritorijama pod upravom imperijalista uvek stvaraju uslovi za autohtone antiimperijalističke tendencije koje mogu preoblikovati prvobitne sporazume.

 


  1. https://www.newsdeeply.com/syria/articles/2016/01/22/origins-of-the-syrian-democratic-forces-a-primer  

  2. https://www.rt.com/news/382391-manbij-sdf-turkey-kurds-women/  

  3. https://www.reuters.com/article/us-mideast-crisis-syria-raqqa/raqqa-to-be-part-of-federal-syria-u-s-backed-militia-says-idUSKBN1CP16T  

  4. http://orient-news.net/en/news_show/138956/0/AAs-map-of-US-bases-in-Syria-infuriates-Penatgon  

  5.  http://www.princip.info/2017/09/29/intervju-sa-vojnim-liderom-sirijskih-kurda-ypg/  

  6.  https://www.reuters.com/article/us-mideast-crisis-syria-oilfield/u-s-backed-militias-seize-key-oil-field-in-east-syria-sdf-idUSKBN1CR07E  

  7.  http://www.princip.info/2017/12/15/iz-novog-americkog-budzeta-za-odbranu-pola-milijarde-dolara-u-oruzju-ide-sirijskim-kurdima/  

  8.  https://sputniknews.com/analysis/201801171060833371-turkey-us-kurds-syria/  

  9. https://www.alaraby.co.uk/english/news/2018/1/20/russian-forces-withdraw-from-afrin-as-turkish-forces-attack  

  10.  https://news.sol.org.tr/erdogan-says-russia-us-give-green-light-op-will-not-step-back-afrin-offensive-173930  

  11. http://www.dw.com/en/erdogan-well-go-on-to-manbij-and-kobane/av-43041977  

  12.  https://www.almasdarnews.com/article/they-are-here-for-the-turks-sdf-soldiers-talk-about-new-us-base-in-manbij-video/  

  13.  https://sputniknews.com/analysis/201804061063257210-us-france-britain-manbij/  

  14.  http://en.farsnews.com/newstext.aspx?nn=13970119000865  

  15.  https://www.haaretz.com/middle-east-news/syria/putin-erdogan-and-rohani-discuss-syria-s-future-in-ankara-1.5976495  

  16.  https://www.dailysabah.com/diplomacy/2018/04/06/manbij-talks-between-turkey-us-on-hold-until-pompeo-takes-office-diplomatic-sources  

  17. http://www.jpost.com/Middle-East/Israeli-officals-US-must-strike-in-Syria-549144  

  18.  http://www.princip.info/2018/04/06/sirija-formiran-narodni-otpor-protiv-americke-okupacije/  

  19.  http://www.bbc.com/news/world-middle-east-43014081  

Ostavite komentar