Yandex.Metrica

Gonzalo Aroho – Ideološka i kulturna delatnost crkve u Latinskoj Americi

Kada se posmatra situacija u Latinskoj Americi začuđuje nas talas represivnih mera nezapamćenog intenziteta koje se danas primenjuju na ovom kontinentu. Naročito na jugu, ovaj talas represalija prati ili dovodi do ekonomske i političke degradacije koja je uočljiva pogotovo u nekada relativno razvijenim i politički stabilnim zemljama kao što su Argentina, Čile i Urugvaj. U nekima od ovih latinsko američkih zemalja pritisak se ne vrši samo na političke aktiviste, radnički pokret, studente i intelektualce već, naročito, na crkvu. Te mere protiv crkve imaju za cilj da neutralizuju i eliminišu njene progresivne delove — čija se naprednost ogleda u tome što oni ustaju u odbranu podređenih klasa čija se prava sistematski krše i time postavljaju političke prepreke vladama koje su na vlasti u ovom delu Amerike, bile one vojnog tipa ili ne.

Ova ponovna pojava nasilja — državnih udara, institucionalizovanih tortura, ekonomske politike koja dovodi do stvarnog genocida, itd. — može se objasniti n a više načina. Najočigledniji je sledeći: u vreme svetske ekonomske krize i više ili manje oštre krize svetskog kapitalizma (naročito kada je politika »detanta« sa socijalističkim blokom dovedena u pitanje), došlo je, neminovno, do perioda veće eksploatacije rada u zemljama takozvanog »trećeg sveta« i, sledstveno tome, do perioda učvršćenja jakih režima, uključujući i vojne, u Latinskoj Americi, koja je do sada smatrana (kao što je Monroova doktrina tvrdila) »zaleđem« severnoameričkog imperijalizma.

Nije ovde naš zadatak da analiziramo kako je kubanska revolucija 1959. godine bila verovatno, u skoro svim latinsko američkim zemljama, detonator političke mobilizacije radničke klase i oživljavanja njenih političkih pokreta. Niti je naša namera da razmatramo kako su sukcesivni državni udari, naročito oni koji su se dogodili sedamdesetih godina, bili najvećim delom posledica nove politike »čvrste ruke« koju su započeli gospoda Kisindžer i Nikson krajem šezdesetih godina, da bi zadržali prodor levice u Latinskoj Americi. Važno je, međutim, istaći da ova situacija otkriva krizu prevlasti nacionalnih klasa povezanih sa međunarodnim kapitalizmom. One su izgubile sposobnost da vladaju »demokratski«, jer više ne poseduju društvenu podršku koja je ranije pomogla konstituisanju nekih zemalja Latinske Amerike za koje je liberalizam značio više od obične reči. Ne želeći da rizikuju raspadanje i gubitak svoje političke hegemonije, one su bile primorane da se povežu s vojskom i vladama koje vrše politički (tj. sudski i policijski) pritisak na radnike.

Ovaj talas pritisaka, koji je naročito zahvatio južni deo kontinenta, istakao je još jednu činjenicu — neuspeh kapitalističkog političkog sistema na kontinentu koji se smatrao integralnim delom zapadne civilizacije. Bitni su još i sledeći faktori: danas je »normalni« oblik vlade u Latinskoj Americi neka vrsta diktature; »abnormalno« je istinsko funkcionisanje liberalne demokratije zapadnog tipa kakvu propovedaju mnogi ustavi, iako su oni u praksi mrtva slova na papiru . Letimičan pogled na deset južno američkih država pokazuje da samo dve ili tri zemlje imaju vlade koje su izabrane glasanjem naroda. Među ovima, međutim, jedino Venecuela ne primenjuje »vanredne zakone«, koji, u stvari, ukidaju ustavne garancije. Drugim rečima, sve ovo dokazuje da se, iako je kapitalizam počeo da prodire u Latinsku Ameriku u XIX veku, on razvio tek šezdesetih godina, pod okriljem multinacionalnih korporacija.

Kapitalizam danas, očigledno, dominira kontinentom u ekonomskom pogledu, ali nije mogao da uspostavi svoju »hegemoniju« na Gramšijev način.1

Hegemonistička vlast u Latinskoj Americi je neostvariva jer bi se podređene klase, koje su ranije bile potčinjene oligarhijama, a sada buržoaziji koja je zavisna od kapitalizma, digle protiv nje. Države nisu u stanju da dobiju opštu podršku društva — naročito ne radničkog pokreta, a ni seljaka, domorodaca i intelektualaca. Njihovi u stavi i pravne institucije koriste se, danas više nego ikad, za vršenje nasilja.

Zapadni mit

Pošto smo konstatovali da su dominirajuće klase, pa prema tome i međunarodni kapitalizam, doživeli politički neuspeh u Latinskoj Americi — iako su zemlje kao što su Brazil i Argentina postigle vrlo značajan stepen ekonomskog razvoja — moramo se zapitati zašto su druge zemlje koje su iskusile evropsku kapitalističku penetraciju bile u stanju da imaju relativno stabilne režime. Pod stabilnim režimima podrazumevamo one čija je ideološka dominacija uspela da o stvari takvu podršku društva koja je ozakonila buržoaske političke institucije.

Takav je slučaj ne samo sa Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadom i drugim bivšim britanskim kolonijama (Australija i Novi Zeland), već i sa azijskim zemljama, kao što je Japan. Za ovo postoje izvesna objašnjenja : kapitalizam, proistekao iz evropskog feudalizma, učvrstio se jednostavnom teritorijalnom kolonizacijom u zemljama s malim brojem stanovnika (bivše britanske kolonije), a trijumfovao je i u nekim feudalnim društvima kao što je bio Japan. Međutim, drugi ne-zapadni načini proizvodnje pružili su, u najmanju ruku, pasivnu rezistenciju kapitalističkom prodiranju: »Opšte uzev, ne-zapadne zemlje, sa izuzetkom Japana, pokazale su se kao neplodan teren za razvoj kapitalističkih odnosa proizvodnje. Kapitalizam se razvio brzo samo tamo gde ga je u njegovom začetku štitio feudalizam«.2

U stvari, pravi feudalizam nije nikad postojao u Latinskoj Americi3 a ipak se uvek smatralo da ovaj kontinent pripada zapadnom svetu. Njegovo kolonijalno poreklo, evropske pravne i verske tradicije koje su ovamo presađene, kasnije uspostavljanje nezavisnih političkih režima inspirisanih severno američkom demokratijom, španski jezik i književnost — sve ovo je, nesumnjivo, doprinelo da se potisnu postojeće izvorne kulture, koje su postigle izvestan stepen razvitka u andskim zemljama i u Centralnoj Americi.

Drugi negativni faktori koji su uticali da se dobije loša slika bili su stalni neuspesi parlamentarnih demokratskih režima, i vojne intervencije koje su doprinele činjenici da je liberalna demokratija bila izuzetak a ne pravilo. Razmatranje jednog političkog događaja koji je žestoko potresao savest Latinske Amerike omogućiće nam da procenimo slabost i nedoslednost »kreolskog« liberalizma i istovremeno će nas približiti kulturnoj realnosti koja se skriva od latinsko američkog naroda. Reč je o vojnom državnom udaru koji je 1973. godine oborio predsednika Aljendea u Čileu i grubo srušio pravne i društvene institucije koje su predstavljale najrazvijeniji izraz liberalne demokratije u industrijalizovanim zemljama. Opstanak demokratskog režima u Čileu, zemlji koja je prolazila kroz korenite društvene promene, bio je poslednja nada za očuvanje »zapadnog mita« kojeg su širile vladajuće klase kontinenta i nametale ga latinskoameričkim masama, uključujući tu i njegovu levičarsku političku avangardu, kao što je nedavno izneo A. Uribe.4

Ideološki karakter liberalno-demokratskog mita otkriven je u Čileu. Taj ideološki karakter još je uočljiviji u ostalim zemljama Latinske Amerike, kontinentu gde su totalitarne vlade »normalna stvar« i čija intelektualna elita, čak i ona revolucionarna, tek počinje da shvata do koje su se mere otuđili od kulturnih korena svojih naroda.

Zakonitost i nasilje

Ova kultura, povezana sa pretkapitalističkim odnosima proizvodnje (domorodačke zajednice u vreme Inka i Asteka i kasnije pod dominacijom kapitalizma, prvenstveno kroz veleposedničke režime) još nastavlja da pruža izvestan otpor penetraciji međunarodnog kapitalizma i vladajuće ideologije. Na taj način ona doprinosi krizi kapitalističke dominacije, naročito danas, ali i u vreme nezavisnosti, početkom XIX veka. Politička kriza postala je mnogo oštrija, dovodeći u opasnost obnavljanje sistema dominacije. Ova kriza je razlog ne samo što se politika pritiska proširila na do sada nezapamćen način, već što ona sistematski napada i crkvu, naročito njene napredne elemente.

Naime, vladajuća klasa mora da pribegava organima nasilja (vojsci i policiji) da bi se održala na vlasti; ona isto tako mora da se oslanja na svaku ideološku organizaciju koja je kadra da pruži legitimitet za ugnjetavanje naroda. Crkva, koja ima veliki društveni značaj u većini zemalja Latinske Amerike, jeste upravo ono legitimno telo, vrlo često jedino ili poslednje u tom smislu. Zbog toga je kontrola crkve vrlo važna u zemljama gde religija živi u narodu, tj. u zemljama koje nisu prošle kroz proces oduzimanja crkvenih dobara koji je bio široko primenjen u Zapadnoj Evropi i u jednom broju istočnoevropskih zemalja. Zato je potrebno nadomestiti liberalnu ideologiju, koja igra homogenu i kohezionu ulogu, kroz direktnu ili u najmanju ruku dosta striktnu kontrolu sredstava informisanja, novom legitimnom ideologijom nasilja. Kontrola se, stoga, proširuje na crkveni ideološki aparat, pošto se crkva može smatrati »predajnikom« religioznih propovedi i kao takva može da pruži legitimitet totalitarnom režimu.

Iz ovoga proizilazi da vladajuća klasa i totalitarne vlade nastoje ne samo da šire ideološke rasprave čija je glavna tema antikomunizam i nacionalizam, koji proizilaze iz vizije njihove klase, već se takođe bore da reinterpretiraju hrišćanstvo u političkim terminima, propovedajući pseudohrišćansko učenje koje pokušava da definiše veru kroz političke implikacije. Vojne vlade počele su sada da stvaraju teologiju, proces koji samo u nekim slučajevima prosto ispunjava prazninu koju je ostavila crkva, naročito katolička hijerarhija , koja sebe proglašava »apolitičnom«5

Važno je pitanje do koje mere su crkva i hrišćani voljni da igraju igru koju im nameću vladajuće klase i da prihvate ulogu ideološkog aparata zakonitosti. U stvari, odgovor na ovo pitanje je složen jer su latinsko američke crkve danas pune raznih protivrečnosti. Unutar njih koegzistiraju konzervativni, socijaldemokratski (tj. demohrišćanski) i levi sektori. Ne smeju se mešati crkvena hijerarhija i njeni intelektualci, teolozi (među kojima su predstavnici više ili manje razrađene teologije), s drugim sektorima koji su direktnije povezani s narodom. Ovi poslednji podržavaju »narodnu veru « koja je             manje intelektualna ali je efikasnija i vitalnija. Narodi Latinske Amerike, čija su velika većina vernici, smatraju biskupe i sveštenike predstavnicima boga, ali veruju u veru čija se praksa znatno razlikuje od zvanične teologije i pravila.

Ova »narodna vera« uprkos svoje ambivalentnosti, ima duboke kulturne i religiozne korene u tradicijama naroda i predstavlja sintezu prekolumbovskih mitova i doktrine koju su doneli španski misionari.6

Analiza je još komplikovanija zbog činjenice što, naročito posle Konferencije biskupa u Medelinu, 1968. godine, na kojoj se govorilo o »oslobođenju« od neokolonijalizma, postoje unutar crkve učenja koja kritikuju kapitalizam i imperijalizam i koja odbacuju stavove zasnovane na »socijalnoj doktrini crkve«. Politički izraz ove doktrine jeste hrišćanska demokratija, koju je diskreditovala vladavina Freja u Čileu i saučesništvo većinske frakcije ove partije u čileanskom vojnom puču. Ove kritičke teologije — na primer »teologija oslobođenja« — izražavaju verovanja sveštenika, pastora i teologa koji su se politizirali kroz direktne kontakte s radnicima i seljacima i koji imaju izvestan uticaj unutar crkve.

Treba podvući da ideološka snaga ove struje, koja još uvek predstavlja manjinu unutar crkve, utoliko više jača što se vladajuća klasa više upušta u »divlje« nasilje. Pojačani policijski teror sve jasnije dovodi do oštrije a vidljivije polarizacije klasa, naročito u onim zemljama gde su ranije postojali liberalni režimi. Takav je slučaj s Brazilom, Urugvajem i Čileom, gde su biskupi (prisiljeni da se suoče s političkim pritiskom i neofašizmom uperenim protiv naroda, a zatim i same crkve) zauzeli stavove koji se sve više udaljavaju od stavova vojnih režima, koje su oni u početku podržavali ili bar tolerisali.

Treba, međutim, dodati da među raznim teologijama postoje značajne razlike u odnosu na politiku. Vladajuća klasa ima jasnu podršku u konzervativnim stavovima manjinskog pokreta »integrista«, kao što je »tradicija, porodica i vlasništvo«, koji postoji u Brazilu, Argentini i Čileu, naročito u razvijenijim i razrađenijim teološkim pozicijama kao što ih ima Opus Dei, koji ima više autoriteta nego ostali pokreti. Međutim, ovi konzervativni stavovi, koji su istovremeno modernizovani i prokapitalistički nastrojeni i koje zauzimaju hrišćani koji pripadaju, u većini, privilegovanoj klasi, ne igraju veliku ulogu u podržavanju režima jer im ne pripada veliki deo klera. Ovaj poslednji osuđuje »zloupotrebe kapitalizma« u opštim okvirima, a ne samo ateistički i materijalistički komunizam. Na taj način, kod većine latinskoameričkih naroda, konzervativna verska učenja (kao što je Opus Dei, koji je igrao donekle značajnu ulogu poslednjih godina Frankovog neofašizma) imaju ideološku ulogu kod privilegovanih klasa koje u njim a nalaze opravdanje za svoju politiku nasilja, ali nemaju veliki uticaj na narod.

Levi hrišćani tvrde da su oni kritički raspoloženi prema kapitalizmu i imperijalizmu. Oni zastupaju politiku »deideologizacije« masa koje su zatucane dominirajućom ideologijom antikomunizma i bezrezervne poslušnosti koja se lažno krije iza hrišćanske zakonitosti. Ovi hrišćani pokušavaju da vrše unutrašnji pritisak na crkvenu hijerarhiju da zauzme aktivniju politiku u korist siromašnih i njihovog oslobođenja. Hijerarhija je pokušavala sve više, a naročito od kada su diktatorske i vojne vlade došle na vlast u Južnoj Americi sedamdesetih godina, da ove hrišćane kontroliše pozivajući ih na poštovanje doktrine i discipline, ali u tome nije u potpunosti uspela.7

Otpor je potekao iz činjenice da je njihova obaveza da služe najsiromašnijima i onima koji su sve više žrtve nezaposlenosti, gladi i policijskog terora, zasnovana na propovedanju Jevanđelja, koje govori o oslobođenju siromašnih, teologiji zvanično prihvaćenoj na Koferenciji u Medelinu, 1968. godine. Na ovaj način je ideološki uticaj hrišćanske levice i u prvom redu sveštenika, pastora i monaha, koji predstavljaju u neku ruku glas ljudi i žena bez prava odlučivanja u crkvi — veći nego uticaj hrišćana koji podržavaju socijalhrišćanstvo. Ova poslednja frakcija je bliža »socijalnoj doktrini crkve«, koju podržavaju bezmalo svi biskupi, osim nekoliko časnih izuzetaka, kao što je slučaj biskupa u Brazilu.

Crkva i vladajuća klasa

Sve je češći slučaj da se latinskoamerička društva polarizuju između vladajuće klase, koja je zavisna od međunarodnog kapitalizma i koja postaje svakim danom sve bogatija, i širokih ugnjetenih masa, kojima se često pridružuje srednja klasna (i »hrišćanski socijalisti«, koji su njen deo). U ovakvim slučajevima crkva, naročito katolička, podržavana od izvesnih sektora univerzalne crkve, igra ulogu političkog substituta, pošto njen rad i crkvena organizacija pružaju sigurno utočište — jedino mesto u kojem politička opozicija može da se izrazi. Ova uloga substituta pojačava na neki način uobičajenu ulogu crkve, to jest njenu sposobnost da stvori ideološku podršku za društveni poredak.

Po našem mišljenju neki posmatrači nepravilno smatraju da je crkva bezuslovni saveznik vladajuće klase ili, štaviše, da je ona deo te klase. Istina je da je crkva objektivni saveznik kapitalističkog režima samim tim što je institucija tog režima i što materijalno i pravno od njega zavisi. Takođe je istina da je veliki deo njenog učenja (verskog, etičkog i čak političkog) i veliki deo njene društvene i kulturne prakse (škole, aktivnosti za razvoj) sadržavao i još uvek sadrži osnovne elemente liberalne ideologije koja je proizišla iz kapitalizma. Ali treba isto tako reći da ima hrišćana — laika, sveštenika i biskupa koji se neidentifikuju s vladajućom klasom. Oni, naprotiv, smatraju da Hristovo učenje podrazumeva oslobođenje ugnjetenih i da je njihova misija da ovo učenje proklamuju i da se bore da ga po mogućnosti ostvare.

Drugi njen deo, zbog odsustva globalnog političkog cilja — pošto priznaje samo duhovne ciljeve — priključuje se ciljevima dominirajuće klase dok ona garantuje njen opstanak i ispunjenje misije jevanđeljskog pripovedanja. Međutim, oba ova dela imaju izvesnu nezavisnost unutar kapitalističkog društva. Ako ovaj sektor oseti da je njegov opstanak u opasnosti, on reaguje kao esprit de corps (jedno telo) ili čak kao esprit de caste (jedna kasta), u duhu koji se donekle ogleda u crkvenoj hijerarhiji. Zbog svega ovoga treba da odbacimo argument koji poistovećuje crkvu, i nadasve njenu hijerarhiju, s vladajućom klasom, iako su izvesne crkvene ličnosti s njom usko povezane. Kada bi ovakvo gledište bilo tačno, bilo bi nemoguće shvatiti zašto se u više zemalja Latinske Amerike napadaju vernici, pa čak i biskupi.

Za dublje proučavanje ovog pitanja bilo bi potrebno da razmotrimo više momenata u reakciji latinskoameričke crkve na izazov koji je predstavljalo uvođenje diktatorskih režima, pošto su ovi režimi očekivali da crkva odigra ideološku ulogu u pravdanju politike nasilja. Istina je da je katolička crkva igrala u prošlosti odlučujuću ulogu u zaštiti vlasti, što je bio rezultat istorijskih uslova koji su suviše komplikovani da bismo ih mogli ovde objasniti. Jedno od mogućih tumačenja jeste i to da je hrišćanska vera, doneta u vreme španske invazije, pustila duboke korene u kulturi naroda, ali je istovremeno poslužila za očuvanje prekolumbovskih kulturnih obreda, verovanja i običaja, koji su se sjedinili u specifičnu religiju.

Konkretna analiza sadašnje situacije pokazuje da u najvećem broju slučajeva hijerarhija ne želi svesno da se suprotstavlja represivnim vojnim režimima, naročito u zemljama gde diktatura predstavlja tradiciju. U drugim zemljama ona je pokazala veliku slabost, naročito u početku, prema nastupajućim diktatorskim režimima i pomirila se s novom situacijom da bi osigurala opstanak institucije koja dolazi od boga. Za ovo po sto je ideološki razlozi, kao i institucionalna vezanost za status quo zbog predrasuda politike crkve i organizacija kojima je potrebna podrška vlade da bi mogle da prežive. Činjenica da je crkva striktno hijerarhijska i da je njena vlast centralizovana, ne pogoduje, opšte uzev, shvatanju socijalnih i političkih problema. Štaviše, čest je slučaj da crkvena hijerarhija, koja se obnavlja unutar sopstvenih redova, pokazuje duboki antikomunizam, koji je u hrišćansku doktrinu i praksu unet u XIX veku, a ponovo je potvrđen za vreme staljinističkog perioda strane papa Pija XI i Pija XII.

Kako smo već videli, »apolitičnost« katoličke crkve dozvoljava vladajućoj klasi da religijom manipuliše ideološki i da neutrališe hrišćane politički. Ima slučajeva, međutim, kad je crkva bila sposobna da reaguje, naročito u zemljama koje su imale izvestan stepen iskustva u demokratskom razvoju. Slabost otpora prema desničarskim diktaturama u momentu kad se one bore za vlast uništavajući i liberalne demokratije, i još veća slabost kad ovi režimi uspeju, pretvara se, u izvesnim slučajevima, u rastući otpor prema diktatorskim i ugnjetačkim režimima koji žele da crkvi daju ulogu običnog zaštitnika nasilja. Da bi u ovome uspeli, ovi režimi pokušavaju da zaoštre unutrašnja neslaganja u crkvi, nastojeći da eliminišu revolucionarne i progresivne elemente među sveštenstvom. Ovo dovodi do izvesne radikalizacije važnih sektora hijerarhije.

Sveštenstvo se u ovim periodima patnje i opšteg ugnjetavanja bori između svoje hrišćanske savesti i vernosti Jevanđelju. Ovaj proces je u skladu ne samo s liberalnim tradicijama i polarizacijom klasa, već je i reakcija crkve kao institucije koja ne prihvata svoje sopstveno uništenje. Ovaj proces, koji se proteže od početnog momenta pokoravanja do momenta suprotstavljanja , može da traje više godina, kao što je bio slučaj u Brazilu (od 1964. do 1970), ili može da se odvija brže u trenucima ekonomskog i političkog rasula, kao u slučaju Čilea (od 1973. do 1975). Nacionalna konferencija brazilskih biskupa (CNBB) i Kooperativni komitet za mir u Čileu odigrali su čisto političke uloge, koje su, verovatno, daleko premašile namere biskupa koji su se usprotivili militaristima.8 Do ubrzanja ovog procesa došlo je očigledno usled reakcije naroda, naročito radnika i partija koje su ih predstavljale, kao i sticaja ekonomskih, političkih i društvenih okolnosti. Međunarodno javno mnenje, osetljivo na kršenje ljudskih prava, imalo je odjeka u crkvama Latinske Amerike, pored pritiska liberalnih hijerarhija i biskupa iz drugih zemalja.

Prema tome, odgovor na naše pitanje ne može biti kategoričan. Sposobnost crkve u davanju otpora diktatorskim režimima koji manipulišu verom — a time i njena aktivnost kao ideološkog organa u sukobu — zavisi od ideološke borbe koja se vodi u njenim redovima. Ukoliko su avangardni elementi u stanju da se identifikuju s narodom — čija je religioznost često ambivalentna i ponekad otuđena i ima kulturne korene koji se razlikuju od onih zapadnih — njihova pozicija je jača: Drugim rečima, treba pratiti — ali mnogo dalje — strujanja o kojima je nedavno govorio Mgr. Lopez Truhiljo (Trujillo), sekretar Latinskoameričke biskupske konferencije (CELAM), kada je u napadu na hrišćanske socijaliste »Hrišćani za socijalizam« potvrdio postojanje dve »teologije oslobođenja«: jednu , evropskog porekla, koja upotrebljava marksističku analizu ; i drugu , » latinskoameričku«, koja je razvijena — prema Truhilju — posle događaja u Medelinu. U stvari, obe su, u neku ruku , evropskog porekla. Prva se više identifikuje sa revolucionarnom ortodoksijom; druga, s ortodoksijom katoličke crkve, koja se u stvari poistovećuje sa zapadnim kapitalizmom, kao što se ranije saglašavala sa španskim konkvistadorima. Prvi tip teologije razvili su konačno Latinoamerikanci koji su učestvovali u masovnim političkim borbama sa svojim revolucionarnim vođama — i on sad a utiče na teologiju u Evropi i stimuliše je.

Alen Turen (Alain Touraine) ima pravo kada govori o potrebi » latinoamerikanizovanja Latinoamerikanaca«. Ovo ne bi trebalo prebacivati samo hrišćanima, već najpre i u prvom redu političarima, koji su, preterano upotrebljavajući teorije koje su se razvile u prošlim stolećima na drugim kontinentima, praktično zaboravili svoje izvorne kulturne korene. Samo onda kada se u Latinskoj Americi pojavi veći broj Marijategija, koji su vezani za oporu kulturnu realnost svojih sopstvenih naroda, biće moguće da Latinska Amerika postigne hegemoniju koja joj je potrebna da bi se oduprla ekonomskoj i političkoj zavisnosti.

Gonzalo Arroyo, »The Ideological and Cultural Action of the Church«, The Church and Politics in Latin America. LARU Studies, Ni 2, 1977, Toronto, Canada.
Prevod: Sanja Milijanović
Priprema: Princip.info

 


  1. Za Gramšija, država nije samo aparat prinude već i hegemonije. »U politici, greška se događa kao rezultat nepravilnog shvatanja o tome šta je država (u svom integralnom značenju: diktatura plus hegemonija}.« Drugim rečima, buržoazija sprovodi svoju diktaturu ne samo pomoću policijskog, sudskog, i drugog aparata, već i pomoću hegemonije (ideološke dominacije), kojom neutralizuje čitav niz revolucionarnih snaga. Cf. M. A. Macciocci, Pour Gramsci, Editions du Seuil, Paris, 1974, p. 139.  

  2. Pierre-Phillipe Roy, Les Alliances de Classes, Maspero, Paris, 1973, str. 11.  

  3. U Latinskoj Americi razvio se spor oko ovog pitanja među sledećim autorima: A. Gunder Frank, Kajo (Caio) Pradi, Jr. i K. Glauser.  

  4. A. Uribe, »Ideologie et Mythologie dans le fascisme chilien«, u Elements d’analyse du Fascisme (Seminaire M. A. Macciocci), Editions 10/18, Paris, 1976.  

  5. Treba istaći da ova »apolitičnost« koja se nameće biskupima, sveštenicima i vernicima kao normativni princip pretpostavlja odsustvo borbenosti. Međutim, to nije uvek slučaj sa hijerarhijom u zemljama gde postoji hrišćanska demokratija i stoga smanjena teološka aktivnost crkve, koja ostavlja slobodno polje, što se političke borbe tiče, odgovarajućoj teološkoj aktivnosti vladajućih klasa. Ovo je tipično za Latinsku Ameriku. Jedan primer teološke aktivnosti jeste politička razrada nedavne instrukcije Vatikana o seksualnosti: El Mercurio, glavni čileanski list, objasnio je da je ova rimska deklaracija dokaz pokvarenosti evropske demokratije i da očuvanje moralnih vrednosti isticanih od strane crkve mogu da garantuju samo autoritativni režimi kao što je čileanski vojni režim.  

  6. »Bez crkve, sudbina Indijanaca bila bi potpuno različita. Ja ne mislim samo na borbu za poboljšanje životnih uslova i njihovo organizovanje na pravedniji i hrišćanski način; postojala je takođe mogućnost da krštenjem pripadnu nekom redu i crkvi. Indijanci, koji su postali siročad, raskinuvši veze s ranijim kulturama, rušenjem njihovih bogova i njihovih gradova, ponovo su dobili, kroz katoličku veru, mesto u svetu.« Octavio Paz, Le Labyrinthe de la Solitude, str. 96.  

  7. Dok je 1968. godine Latinskoamerička biskupska konferencija (CELAM) prihvatila ispravne stavove u pogledu neokolonijalizma, ona je skrenula oštro udesno u vreme sastanka u Sukreu (1972j, kada je Mgr. Markosa Mekgrata zamenio, kao generalni sekretar, Mgr. Lopez Truhiljo, pomoćnik biskupa Bogote. On sada vodi borbu protiv avangardnih hrišćana i u ovome mu pomaže belgijski jezuita Vekemans, sa časopisom Tierra Nueva.  

  8. Izveštaj o »La penetration imperialiste dans les Eglises Latino-Americaines-«, podnet na Drugom Raselovom sudu u Rimu, januar 1976.  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.