Imperijalistički danak u nafti i krvi

Obraćanje učesnicima Skupa podrške narodu Venecuele i predsedniku Nikolasu Maduru dana 2. februara 2019. g. ispred Ambasade BR Venecuele u Beogradu, Sime Lukina Lazića br. 10

POŠTOVANI PRIJATELJI, DRUGARICE I DRUGOVI,
PRIJATELJI PRIJATELJSKOG NARODA I ZEMLJE BOLIVARA, ČAVEZA, MADURA…

Moje današnje obraćanje je praćeno brigom i uzbuđenjem. Ne zato što ću vam otkriti nešto što već niste znali, već zbog preteće opasnosti nad zemljom pred čijom Ambasadom smo se okupili, da toplinom svoje ljubavi prema Venecueli, da poštovanjem prema predsedniku Maduru, podelimo zabrinutost, izrazimo solidarnost sa narodom Venecuele i pružimo svoju podršku legitimno izabranom predsedniku.

Naša briga je uvećana žestinom i snagom zapadog vetra usmerenog na same korene idala slobode i nezavisnosti. Danas Venecuele, juče Sirije, Libije, Iraka, Jugoslavije… A sutra?

Strah od neizvesnosti sutražnjeg dana čini svet zgrčenim, uplašenim i inertnim u odnosu na patnje žrtava neokolonijalnih imperija. Zato je prirodno da smo danas ovde. Da otvoreno i glasno kažemo ono o čemu ceo svet šapuće, noseći zgrčeni jauk pod sopstvenim jezikom zbog nepravde i nasilja nad BR Venecuelom. Pred silom koja “boga ne moli”. Mi odavno živimo sa moralnom i ljdskom maksimom: “Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom…”

Amerikancima je poodavno tesna njihova Severna Amerika. Stalno ištu da se šire. Stalno ištu tuđe. Stalno ištu nesreće i stradanja. Ne mare za brutalno kršenje međunarodnih principa kao temelja mira i stabilnosti u svetu. Ne mare za stradanja i žrtve. A stradanja stalno prate i one sramne izdaje, potkupljivost, vazalna narav i poltronstvo.

Kada Amerikanci biraju žrtvu, najpre smišljaju njenu “krivicu”. Smišljaju laž koju snagom svoje političke moći nameću kao zbilju. Tako su miris nafte i pljačkaška narav američkog imperijalizma izabrali Venecuelu, čija je jedina krivica što želi da ostane slobodna i samostalno raspolaže sopstvenim energetskim i drugim resursima, da odlučuje o razvojnom putu i bira svoje nepotkupljive predstavnike vlasti.

Svaki luč slobode je prst u oko velike imperije!

Svaki ideal pravde, jednakosti i solidarnosti je otrov za kapital-odnos na kome počiva imperijalizam, a koji je rodno mesto i samog fašizma.

Imperija je naviknuta na danak u nafti i krvi. Lažima i ratnim bubnjevima zaglušuju istinu. A Venecuela se brani i istinom. Brani se snagom i voljom venecuelanskog naroda. Brani se legatima Bolivara Oslobodioca kao i delom Komandanta Čaveza. A tih legata ne bi ni bilo, bar ne u takvom obimu i obliku, da nije bilo stradanja, teskoba i patnji usled imperijalnog nasilja.

Odnos SAD prema predsedniku Maduru je motivisan pre svega ekonomskim, ali i ideološkim i imperijalnim razlozima. Želi se sprečiti ponuđena slika čitavom kolonijalnom svetu o mogućnosti rešavanja sadašnje traumatične stvarnosti. Venecuela Uga Čaveza je bila opasni generator rastakanja sveta imperijalizma, što je inače istorijski nezadrživ, civilizacijski neizbežan i opravdan process.

Po sredi je obračun sa zemljom koju godinama iscrpljuju sankcijama i pritiscima, instrumentalizujući korumpirane režime pojedinih zemalja, dresirane kriminalce i ohrabrene vazale kao činioce nemira u zemlji. Kao što niko nije mogao zaustaviti ratnu mašinu 1999. u agresiji na SR Jugoslaviju, tako ni danas, niko dobronameran ne poseduje mehanizme za prekidanje agonije venecuelanskog naroda.

Ono što oni nazivaju bogatstvom, je danas u rukama nekoliko promila odabranih, koji žive u strahu od onoga što bi njihovi podanici mogli videti na primeru Venecuele, čini ih nervoznim i nesnošljivo agresivnim. Zato, ne biraju sredstva, da uz pomoć sankcija i nasilja – unište privredu ove bogate zemlje, ne bi li proizvodnjom bede dokazali nemogućnost opstanka socijane države kakvu je ustrojio Čavez. Narod Bolivarske Republike Venecuela skupo plaća svoj izbor, ali je Čavezov iskorak iz “istorije” namenjen kolonijalnim narodima, okrepljujući svetionik i divovski podvig, što nesmanjenom snagom ukazuje na mogući, drugačiji i pravedniji put u budućnost čovečanstva.

Sloboda je potreba i svojina slobodoljubivih ljudi i naroda.

Sreća je svojina slobodnih ljudi.

O kakvoj sreći mogu govoriti oni koji gaze slobodu drugih?

O kakvom blagostanju mogu govoriti oni koji žive od pljačke drugih?

Želimo predsedniku Maduru da istraje na teškom zadatku očuvanja slobode i suverenosti, i izražavamo veliko poštovanje prema njemu i venecuelanskom narodu.

U Beogradu 02.02.19.
Ratko Krsmanović,
Predsednik UO Mreže za odbranu čovečanstva

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.