Liberali i “Druga Srbija” u srebreničkom orkestru, ili – ko ćuti o Podrinju, neka ćuti o Srebrenici

Autor: Mario Kalik

Foto: Fond za humanitarno pravo/Facebook

Ove godine su se liberalne, čitaj prozapadne i prohaške nevladine organizacije (NVO), i građanske stranke, inicijative i mediji, raznim akcijama, saopštenjima, izjavama i tekstovima svojski potrudili da obeleže sećanje na “genocid” u Srebrenici. Na osnovu viđenog i izrečenog, čini se da je glavnu metu predstavljala država Srbija i aktuelna vlast, optužena da negira ili relativizuje srebrenički “genocid”.

U zajedničkom saopštenju više NVO, pod nazivom “Pamtimo genocid u Srebrenici“, možemo pročitati sledeće: „Genocid u Srebrenici je najveći zločin počinjen nakon Drugog svetskog rata u Evropi. Režim Slobodana Miloševića saučesnik je izvršenog genocida budući da je Srbija pružala političku, vojnu, logističku, kao i finansijsku pomoć Vojsci Republike Srpske. Ovom prilikom podsećamo da je: Država Srbija prva i do sada jedina država na svetu koja je presudom Međunarodnog suda pravde (2007.) proglašena odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida”. Ističe se da je nizom presuda Haškog tribunala dokazano da su srpske političke i vojne strukture delovale “u duhu ostvarenja teritorijalnog projekta Velike Srbije, a genocid u Srebrenici je deo tog projekta”. “Sramna i porazna činjenica da nijedan od zvaničnika Republike Srbije od 1995. godine do danas nije Srebrenicu okarakterisao kao genocid…potvrđuje kontinuitet negiranja genocida i na nivou države i društva. Za državne institucije Srbije genocid u Srebrenci je zabranjena reč…Ukratko, Srbija je država ne samo organizovanog zaborava zločina, brisanja tragova počinjenih zločina, već opstaje i ideologija koja je omogućila državno organizovani zločin – genocid. U celom svetu, posebno u državama i institucijama Evropske Unije kao i Saveta Evrope, 11. jul obeležava se kao Dan sećanja na genocid u Srebrenici. Najvažnije međuvladine evropske institucije zahtevaju da se negiranje genocida kvalifikuje kao krivično delo, jer je to vređanje i ponižavanje žrtava”. Međutim, na “sve te zahteve i apele država Srbija ostaje slepa i gluva, čime potvrđuje jaku sponu između ideologije zločina i sadašnjih vlasti Srbije, kontinuitet moralnih i kulturnih obrazaca sa režimom pod kojim je izvršen genocid”. Zbog toga, potpisane nevladine organizacije traže, između ostalog, “da se prizna genocid u Srebrenici…prvenstveno kao poštovanje dostojanstva žrtava”, “da se negiranje genocida u Srebrenici kvalifikuje kao krivično delo, bez ograničavajućih kriterijuma” i “da se 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici u Republici Srbiji”. Nevladine organizacije obaveštavaju da će svoju “solidarnost i odgovornost” iskazati odlaskom na komemoraciju/dženazu u Potočare/Srebrenica, gde će, zajedno sa porodicama žrtava srebreničkog genocida, “odati počast žrtvama”. Kao potpisnici saopštenja navode se: Žene u crnom, Inicijativa mladih za ljudska prava, Mreže Žene u Crnom, Dah Teatar, Škart kolektiv, Autonomni ženski centar, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Komitet pravnika za ljudska prava YUCOM, Fond za humanitarno pravo, Centar za kulturnu dekontaminaciju, i Centar za primenjenu istoriju.

U skladu s ovim saopštenjem, organizovano je više akcija u organizaciji Žena u Crnom, Inicijative mladih za ljudska prava i Helsinškog odbora za ljudska prava. Građanske stranke i političari pridružili su se, naravno, ovoj orkestriranoj kampanji. Svoj doprinos optuživanju Srbije, odnosno srpske strane za “genocid”, kao i “negiranje genocida”, dali su i pojedinci iz građanističko-nevladinih glasila. Učešće su uzeli i ambasadori Nemačke, SAD, nekih drugih zapadnih zemalja, predstavnici EU, a oglasili su se i najviši zvaničnici ovih zapadnih sila i organizacija. Stiče se jak utisak da domaći srebrenički orkestar nastupa uz njihovu dirigentsku palicu.

Falsifikati i neutemeljene optužbe srebreničkog orkestra

U saopštenju NVO, i svemu što se moglo videti i čuti povodom obeležavanja sećanja na „genocid“ u Srebrenici, otkriva se niz falsifikata, i neutemeljenih ili sasvim neprihvatljivih insinuacija, invektiva i difamacija. Pođimo od onoga što svi spomenuti pretpostavljaju, i nameću drugima kao „istinu“, iz čega zatim izvode („tranzicionu“) „pravdu“. Nije sporno da su se u Srebrenici jula 1995. desili zločini. Narodna Skupština Republike Srbije je donela Deklaraciju o osudi zločina nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici. Štaviše, Srbija je osudila neke formacije poput “Škorpiona” za zločine u Srebrenici. Ali, može li biti reči o genocidu? Mnogi poznati i ugledni intelektualci, ali i neki direktni učesnici srebreničkih dešavanja, odgovaraju negativno, ili iznose drugačije verzije od one koju nam svira i servira srebrenički i evroatlantski orkestar. Među njima su Efraim Zurof, Noam Čomski, Edvard Herman, šeih Imran Hosein, holandski pukovnik Tomas Karemans, kanadski general Luis Mekenzi, čak i ratni komandant bošnjačke policije u Srebrenici Hakija Meholjić. Ne smemo se razbacivati pojmovima koji imaju ozbiljnu težinu i konsekvence, kao da je reč o igračkama. Oni koji burno reaguju zbog “negiranja” ili “relativizacije genocida” u Srebrenici ne shvataju da sami upadaju u jednu opasnu relativizaciju, pa čak i negaciju stvarnih genocida koji su se desili u istoriji. Genocid podrazumeva genocidnu nameru koja bi morala doći do izražaja na još nekim mestima, a ne samo u jednom gradiću. Neki zato govore o “lokalnom genocidu”, što je svojevrsni oksimoron. Takođe, kako se “genocidom” može nazvati nešto gde se ne uništava čitav jedan gens (od dece, preko odraslih muškaraca i žena, do starih lica, kako je bilo u Holokaustu ili NDH), nego samo muško stanovništvo? Ako se u Srebrenici desio genocid, onda se u Trećem Rajhu ili NDH nije desio genocid, nego nešto nepojamno, za šta još nemamo ime. To je i (kontra)argument Čomskog: “Ako ljudi žele tako da koriste tu reč, onda dobro, ali u tom slučaju, nama treba nova reč da zameni staru reč ‘genocid’”. Ako su Milošević ili Karadžić Hitler, a Mladić Himler, onda Hitler nije Hitler, a Himler nije Himler. I tako redom. Tonemo u opasan istorijski revizionizam.

Foto: Via Bošnjaci.net

Srebrenički propagandisti traže od nas da bespogovorno prihvatimo odluke haških sudova i rezolucije EU institucija, i po tom pitanju zanavek suspendujemo kritičko mišljenje i demantujuće činjenice. Oni legitimišu svoj zahtev pozivanjem na presude Haškog tribunala, na osnovu kojih je Međunarodni sud pravde (MSP) potvrdio „genocid“ u Srebrenici, ali šta legitimiše sam Haški tribunal? Onaj tribunal koji je od samog osnivanja pokazao da sa celovitom istinom i pravdom vezanim za ratove u bivšoj Jugoslaviji nema nikakve veze. Takođe, šta legitimiše pozivanje na EU kad mi nismo članica EU, a pogotovo, šta to znači kao argument onima koji i ne misle da Srbija treba da uđe u EU? Štaviše, zahtev NVO „da se  negiranje genocida u Srebrenici kvalifikuje kao krivično delo, bez ograničavajućih kriterijuma” zvuči kao poziv na kažnjavanje, bez prava na žalbu. Malo neobično od boraca i borkinja za ljudska prava i slobodu mišljenja i govora. Šta tek reći za oglašavanje povodom Srebrenice američkog državnog sekretara, zemlje koja je izvršila (atomski) genocid nad japanskim narodom. A posebno je degutantno kada na priznanje „genocida“ u Srebrenici Srbiju poziva nemački ambasador. Da je pravde, ili makar elementarne pristojnosti, bilo koji predstavnik Nemačke, nakon Holokausta, ne bi imao prava ni obraza da ikome drugom drži vakelu o genocidu. Naročito ne državi čiji je narod pretrpeo genocid od strane Nemačke i njenih fašistoidnih satelita. Zaista, ko to nama deli lekcije o genocidu?!

Dalje, zašto bi to bio „najveći zločin počinjen nakon Drugog svetskog rata u Evropi“ (istu formulaciju koriste i Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Čedomir Jovanović i Aleksandra Jerkov)? Zašto bi Srebrenica iz jula 1995., kada su stradali Bošnjaci, bila veći zločin od Srebrenice, Bratunca i ostalog dela Podrinja iz perioda 1992-1995, kada su stradali Srbi? Zašto bi bila veći zločin od „Oluje“ ili NATO bombardovanja Srbije? Nije li mnogo veća razlika između Srebrenice i Holokausta, nego između bošnjačke i srpske Srebrenice, „Oluje“ i NATO bombardovanja? Zašto se onda govori o „genocidu“ u slučaju bošnjačke Srebrenice, a ne samo da ne govori o genocidu, nego ni o kakvim ozbiljnim zločinima u slučaju srpske Srebrenice, „Oluje“ i NATO bombardovanja? Možda se na bošnjačku Srebrenicu baca tolika medijska pažnja zato što su “genocid” počinili protivnici zapadnog imperijalizma? Možda je taj “genocid” medijski proizveden upravo od strane zapadnih imperijalista, jer su njegove žrtve – ljubimci (saveznici) SAD, NATO i EU? Možda je to učinjeno zarad daljeg legitimisanja NATO-a i njegovih “humanitarnih intervencija”?

Iskazi da je „režim Slobodana Miloševića saučesnik izvršenog genocida“, i da sadašnja srpska vlast ima kontinuitet sa „režimom pod kojim je izvršen genocid“, u direktnoj su suprotnosti sa presudom MSP-a na koju se inače pozivaju oni koji govore o „genocidu“. Ovaj sud upravo je presudio da Srbija nije počinila genocid, niti bila saučesnik u genocidu. Pomoć koju je Srbija pružala Vojsci Republike Srpske ne implicira njeno saučesništvo u srebreničkom zločinu. A činjenica da je država Srbija prva i do sada jedina država na svetu koja je presudom MSP-a proglašena odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, više je razlog za prezir i ironiju, nego za merodavno dokazivanje bilo čega. Poznato je da su u dešavanja u Srebrenici bile upućene holandske snage koje su nadgledale taj prostor, zbog čega je svojevremeno pala i holandska vlada. Ovih dana je Vrhovni sud Kralјevine Holandije presudio da postoji „delimična odgovornost“ te zemlje za smrt ljudi u Srebrenici. Hakija Meholjić tvrdi da je sa srebreničkim dešavanjima bio upoznat i Alija Izetbegović, i da je, u dogovoru sa SAD, svesno žrtvovao svoje sunarodnike da bi izazvao NATO intervenciju protiv Republike Srpske, i time ojačao vojnu i političku poziciju Bošnjaka u daljem toku rata. Ima svedočenja i da je Milošević bio vrlo besan kada je čuo za zločin u Srebrenici, dakle, nije bio sa njim prethodno upoznat. Ali, eto, jedino Srbija ispade kriva što je navodno znala i navodno nije sprečila „genocid“. Nećete čuti domaće liberale kako za saučesništvo u „genocidu“, ili njegovo nesprečavanje, prozivaju Holandiju, SAD ili bošnjačko rukovodstvo.

Foto: Reuters

Teza o nekakvom vladajućem projektu stvaranja „Velike Srbije“, čiji je deo bio „genocid“ u Srebrenici, neodrživa je. Jer, kako onda objasniti činjenicu da Srbija i Crna Gora proglašavaju SRJ bez Republike Srpske i Republike Srpske Krajine? Da se ta država zove Jugoslavija, a ne Srbija u ovoj ili onoj varijanti, i da takođe insistira na kontinuitetu sa SFRJ (malo neobično za navodne pobornike i realizatore „Velike Srbije“)? Da nikada nije došlo do ujedinjenja, pa ni akta o ujedinjenju, Srbije/SRJ i Republike Srpske, odnosno Republike Srpske Krajine? „Velika Srbija“ jeste bio politički program Srpske radikalne stranke, ali ta stranka nije bila vladajuća u Srbiji, a kad je 1998. godine ušla u vladajuću koaliciju, bilo je to nakon završetka rata u BiH, i u toj koaliciji je bila najslabiji član. Budući da je i danas ta stranka izvan vlasti, i da aktuelna vlast zastupa mnogo više evrounijatsku i autošovinističku ideologiju nego nacionalističku i šovinističku, kako je moguće dovoditi u vezu takvu vlast sa „ideologijom koja je omogućila državno organizovani zločin – genocid“? Kakve veze ima Vučićevo „Na Kosovu nemamo ništa, i jedan metar bio bi dobitak“ sa „Velikom Srbijom“? Kakve veze ima njegovo „Solimo pamet sprskom narodu na Kosovu, mislimo da se Pećka patrijaršija zove zato što monahinje pale peći da bi se ogrejale, i ništa više o tome ne znamo“ – sa srpskim nacionalizmom i šovinizmom? Ovo su, valjda, mnogo pre antinacionalne izjave i izraz šovinizma prema Srbima, što odavno predstavlja konstantu u Vučićevom delovanju i retorici (da ne govorimo o krajnje mizernom ulizištvu i servilnosti prema zapadnim i NATO liderima). Tu se pokazuje promašenost parole Inicijative mladih za ljudska prava„Evropa umesto Velike Srbije“. Pa Vučić od početka vodi „proevropsku“ politiku koja korespondira umanjenju, a ne uvećanju Srbije (povodom propagandnih laži o „Velikoj Srbiji“ često se setim izjave Brane Crnčevića – „Koliko Srbija treba da bude mala, da ne bi bila Velika?“). Toliko i o apsurdnosti Čankovih i Kostreševih izjava da je „suština politike u Srbiji nacionalistička“, „kontinuitet nacionalističkog i velikosrpskog koncepta iz devedesetih godina 20. veka“. Ovo zvuči utoliko apsurdnije jer je poznato da je Čanak u neformalnoj koaliciji s Vučićem, i da o njemu i njegovoj politici daje pozitivne komentare. Toliko i o paranoičnoj konstrukciji Marinike Tepić iz Stranke slobode i pravde da smo „svi taoci neoradikalskog ludila koje traje već tri decenije i koje je započeo Vučićev politički otac Vojislav Šešelj”. Pa nije li bar u periodu 2000-2012 na vlasti bila opcija kojoj je i Tepićeva pripadala? Nije li u tom periodu država Srbija donela Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici? U redu je da se vodi opoziciona borba protiv Vučića, ali ne moraju pri tome da se daju izjave koje vređaju elementarne činjenice i inteligenciju.

Naročito su skandalozne i odvratne insinuacije i optužbe koje dovode u vezu srpsku politiku, pa čak i društvo, sa nacizmom i fašizmom. Tako Izabela Kisić iz Helsinškog odbora nonšalantno tvrdi da je „ono što se desilo sa nacizmom u Nemačkoj, najbliže našem iskustvu”, jer bi negiranje srebreničkog “genocida” bilo isto “kao kada biste 24 godine posle pada nacizma negirali Holokaust”. Na to aludira i Inicijativa mladih za ljudska prava, kada suprotstavljajući “Velikoj Srbiji” “Evropu”, kaže da su “savremena Nemačka i demokratska Evropa zasnovani su na osudi nacističkog režima i svih užasa koje je ovaj zločinački režim počinio”. A na sajtu Građanskog demokratskog foruma nalazi se izjava profesora Igora Ginzberga, predsednika Saveza jevrejskih opština Srbije: “Pojedine političke stranke su ovaj užasni zločin uneli u svoju agendu negiranjem genocida u Srebrenici, legitimišući, na ‘mala vrata’, fašističke ideje u našoj zemlji”. Da se u Republici Srpskoj desilo nešto što je na bilo koji način slično Holokaustu, takav državni entitet ne bi bio priznat Dejtonskim sporazumom, niti bi mogao da postoji, kao što nije postojao Treći Rajh posle njegovog poraza. Takođe, jedna od najvećih žrtava Holokausta, a to je Rusija, ne bi podnela veto u UN na predlog rezolucije o “genocidu” u Srebrenici. Uostalom, da li Kisićeva i Ginzberg hoće da kažu da i intelektualci jevrejskog porekla Noam Čomski i Edvard Herman rade nešto slično negiranju Holokausta, i zastupaju fašističke ideje? Da to čini čak i Efraim Zurof, direktor centra “Simon Vizental” iz Jerusalima, i jedan od najpoznatijih lovaca na naciste?! Da li su ovi ljudi svesni nebuloznosti, grotesknosti, i zašto ne reći, notorne gluposti vlastitih izjava? Na stranu njihova tendencioznost i zloćudnost kada tvrde ovakve besmislice koje imaju za cilj ne da “denacifikuju” Srbiju i Republiku Srpsku, već upravo da ih nacifikuju.

„Liberalno“ negiranje zločina nad Srbima i ignorisanje srpskih žrtava

Koliko su domaći liberali, i njihovi zapadni pokrovitelji i finansijeri, nepodnošljivo pristrasni i dvolični, pokazuje njihov odnos prema srpskim žrtvama. Samo pet dana pre Potočara, u Bratuncu je obeležena 27. godišnjica stradanja Srba u srednjem Podrinju. Ovde se moglo čuti da je na području Srebrenice, Zvornika, Skelana, Milića, Bratunca, Vlasenice i Osmaka tokom rata u BiH izvršen najveći ratni zločin nad civilnim stanovništvom Republike Srpske. Poginulo je najmanje 2.500 Srba, a na širem području srednjeg Podrinja i Birča 3.500, dok je 5.400 srpskih porodica ostalo bez imovine. Bošnjačke snage izvele su „desetine mučkih napada na srpska sela i ostavile iza sebe pustoš i smrt“, a među žrtvama su bile i deca, žene i starci. Tako su na Petrovdan 1992. godine snage predvođene Naserom Orićem činile neviđena zla ubijajući srpsko stanovništvo. „Nema srpskog sela u okolini Srebrenice i Bratunca koje nije popaljeno, a u kojem vojnička čizma tzv. Armije RBiH nije pokušala da zatre trag svemu što je srpsko“, kažu porodice čiji su članovi stradali. Ubijeno je 43 dece, među njima dečaci Dimitrijević, Slobodan Stojanović, petogodišnji sin Ljubinke Gajić koga je granata ispaljena iz Srebrenice ubila na balkonu u stanu, kao i dve ćerke Slavke Matić ubijene u Bjelovcu. Devetogodišnji Brano Vučetić ostao je tada bez brata, majke i oca. Posledice ove tragedije trpi i danas. Postoji i Knjiga mrtvih Srba Srebrenice i Birča koja sadrži spisak 3.287 lica srpske nacionalnosti ubijenih na području Srebrenice i okoline.

Foto: Blic TV

Međutim, za razliku od „genocida“ u Srebrenici, za ove monstruozne zločine nad Srbima niko nije odgovarao. I ne samo da nije osuđen, nego se zločinci poput Nasera Orića, kao što znamo, frenetično dočekuju u Sarajevu i slave kao nacionalni heroji. Isto važi za Ante Gotovinu u Zagrebu, Ramuša Haradinaja u Prištini, i ostale počinitelje zločina nad Srbima (zamislite samo šta bi se desilo Srbiji ili Republici Srpskoj kada bi u Beogradu ili Banjaluci na sličan način bio dočekan Ratko Mladić?!). Dobrica Veselinović iz Inicijative Ne da(vi)mo Beograd izjavio je da Beograd, obeležavajući sećanje na „genocid“ u Srebrenici, „kaže ne nacionalizmu i zločincima“, i da pokazuje da je „grad otvorenog srca“. Nažalost, nikad nismo videli niti ćemo videti da Sarajevo, Zagreb i Priština kažu ne svojim nacionalizmima i zločincima, pokazujući time da su gradovi otvorenog srca. Nećemo dočekati akcije “Pamtimo zločine u Podrinju” u Sarajevu, “Pamtimo zločine ‘Oluje’” u Zagrebu, ili “Pamtimo zločine 17. marta 2004.” u Prištini (navedimo samo ove skoncetrisane zločine nad Srbima). Ne postoje “Druga Hrvatska”, “Druga Bosna”, “Drugo Kosovo”, svakako ne ni približno organizovanosti, istrajnosti i militantnosti kojom “Druga Srbija” osuđuje zločine srpske strane. Još manje možemo očekivati da će skupštine (Federacije) BiH, Hrvatske ili Nezavisne Države Kosovo (NDK) doneti deklaracije o osudi zločina u Podrinju, “Oluji” ili 17. marta 2004. Kako je to moguće kada se njihovi zločinci dočekuju i slave na najvišem državnom nivou, a sama “Oluja” obeležava kao državni praznik (zamislite samo šta bi se desilo Srbiji ili Republici Srpskoj kada bi tako obeležavale oslobađanje Srebrenice?!) Da li to dokazuje da su srpski zločini neuporedivo veći od zločina nad Srbima? Ne, to samo dokazuje da u Hrvatskoj, FBiH, i u NDK, za razliku od Srbije, ne postoji nikakva svest o potrebi suočavanja sa vlastitom prošlošću, i kažnjavanju zločinaca koji su ubijali Srbe u hrvatsko, bošnjačko ili albansko ime. Kao i to da zapadnim centrima moći odgovaraju takva “istina” i “pravda”. Logično, kad su isti ti centri moći kreirali, i sve do danas, zastupaju i brane selektivnu, lažnu i nepravednu sliku o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Od Haškog tribunala, preko MSP-a, do zapadnih sila i njihovih ambasadora koji u Beogradu pale sveće, i rone licemerne i krokodilske suze nad srebreničkim žrtvama.

Naravno da domaće NVO, građanske stranke i zapadne ambasadore ne vidimo niti ćemo videti u Bratuncu. NVO nikada neće iskazati odgovornost i solidarnost sa srpskim žrtvama odlaskom na komemoraciju. One ne odaju počast srpskim žrtvama ni u Beogradu, a kamoli u Bratuncu. Žene u crnom neće imati uličnu akciju pod parolom “Nikada nećemo zaboraviti zločine u Podrinju”. Nećemo videti njihovu crnu odeću, crni flor ili transparent “Solidarnost”, namenjene saučešću sa srpskim žrtvama, niti će u Savu (ili Drinu), u znak sećanja na njih, baciti bele ruže. One neće izraziti  nezadovoljstvo što nema državne ceremonije za srpske žrtve. Inicijativa mladih za ljudska prava neće održati skup paljenja sveća “Sećamo se žrtava zločina u Podrinju”. Aktivista Inicijative Marko Milosavljević nam poručuje da oni zastupaju “politiku života” koja podrazumeva “poštovanje prema svim žrtvama” i “priznavanje njihovog ljudskog dostojanstva”. Ali taj život, poštovanje i dostojanstvo za Inicijativu i slične NVO volšebno ne važe kada su Srbi i njihova stradanja u pitanju. Na Kolarcu nećemo videti performans “Uvod u predstavu: Podrinje. Kad mi ubijeni ustanemo”, u produkciji Helsinškog odbora za ljudska prava, i uz podršku ambasada Švajcarske i Fondacije za otvoreno društvo. Izabela Kisić “dugo razmišlja” o jednom srebreničkom dečaku koji je ubijen sa 16 godina, ali ne pada joj na pamet da razmišlja o ubijenom Slobodanu Stojanoviću, petogodišnjem sinu Ljubinke Gajić ili ćerkama Slavke Matić. Ona o tome ništa ne zna, niti je zanima. Dobrica Veselinović ističe da, u cilju “pomirenja na temelju istine i pravde”, i “gledajući istinu u oči”, treba “nazvati stvari pravim imenom – genocidom”. Veselinović poziva na “istinsko saosećanje i solidarnost sa žrtvama i njihovim porodicama”. Ali, ponovo, sve ovo ne važi za srpske žrtve. Liga socijaldemokrata Vojvodine neće poručiti da je sramotno ćutanje države na svakodnevno ignorisanje zločina u Podrinju, i da se na taj način podrinjske žrtve ubijaju po drugi put. Bojan Kostreš nas neće obavestiti da će delegacija LSV biti prisutna u Bratuncu. Niti će tamo otići delegacija Građanskog demokratskog foruma. Sergej Trifunović, predsednik Pokreta slobodnih građana, neće izjaviti da su se u Podrinju desili zločini, niti će njihovim žrtvama ukazati poštovanje. Čedomir Jovanović, lider Liberalno-demokratske partije, neće dati sledeću izjavu: “Moj današnji odlazak u Bratunac je izraz poštovanja prema žrtvama zločina, i porodicama koje svake godine ponovo preživljavaju teške trenutke sećajući se onih koji se izgubili pre više od dve decenije. Biti u Bratuncu 6. jula predstavlja civilizacijsku obavezu, i nikada neću odustati od podsećanja na pakao koje su podrinjske žrtve prošle…takva nedela ne mogu zaboraviti i proći nekažnjeno”. Isti je slučaj sa zapadnim moćnicima. Američki državni sekretar Majk Pompeo potvrđuje “stalnu podršku SAD za one koji rade na poštovanju dostojanstva svih žrtava”, i poručuje: „Stojimo uz one koji i dalje traže pravdu“. To se, međutim, ne odnosi na Srbe. Oni, u očima SAD, očigledno nemaju pravo na poštovanje, dostojanstvo i pravdu, te ne mogu u tom pravcu očekivati američku podršku (Albanci, tj. braća Bitići, već su nešto drugo). Federika Mogerini i Johanes Han neće istaći da se u slučaju Podrinja „mora okončiti praksa nekažnjavanja i negiranja zločina“, niti će saopštiti: “Naša srca i misli su sa žrtvama i svima onima čiji su životi pogodjeni ovim tragičnim dogadjajima. Naša je zajednička dužnost da se uvek sećamo Podrinja, jednog od najmračnijih trenutaka čovečanstva u savremenoj evropskoj istoriji”.

Foto: Radio Slobodna Evropa

Međutim, vrhunac nezainteresovanosti, bezosećajnosti, prezira, pa i prikrivene mržnje prema srpskim žrtvama, liberali pokazuju onda kada ne samo da ignorišu ove žrtve, već izražavaju nezadovoljstvo što se one uopšte spominju, i što se traži kažnjavanje njihovih dželata?! Tako Aleksandri Jerkov iz Demokratske stranke smeta “licemeran odnos prema Srebrenici” koji, doduše, priznaje zločin, ali mu uvek dodaje “a šta su oni nama radili” i “zašto samo mi da odgovaramo”. Kao alternativa tome, očigledno se nudi autošovinistička svest da mi uopšte nismo žrtve, ili relativizacija srpskih žrtava po principu “a šta smo mi uradili u Srebrenici”. “Sve dok ne budemo bili sposobni da iza osude onoga što se tamo desilo ne dodamo ‘ali’, nećemo moći da mrdnemo iz začaranog kruga u kom smo još od devedesetih”, kaže Jerkov. Dakle, Jerkov ne smeta njen licemeran odnos prema Podrinju, ali joj smeta naš “licemeran” odnos prema Srebrenici. Kod nje nakon Srebrenice nema “ali”, znači, ima da ćutimo o srpskim žrtvama, uključujući one pobijene na istom području u periodu 1992-1995, i da ne pozivamo na sankcionisanje zločinaca, inače ćemo uznemiriti i naljutiti Aleksandru, preosetljivu na bošnjačke, ali bezosećajnu na srpske žrtve. U tom slučaju bespovratno ćemo ostati u “začaranom krugu devedesetih”, iz koga, po Jerkov i ostalim liberalima, izgleda možemo izaći jedino trajnim samooptuživanjem i samokažnjavanjem, i za ono što jesmo, i za ono što nismo činili. Sličnu poruku šalju oni koji poručuju da nije na nama da se bavimo tuđim zločinima, već samo onim što je u “našem dvorištu”. Ova otrcana floskula imala bi smisla kada bi se neko drugi bavio našim žrtvama, i čistio svoje zločinačko dvorište, ili bi spolja bio pritiskan da to učini, kao što se pritiska srpska strana. Međutim, kada Haški tribunal i antisrpske strane ratnog sukoba neprestano zatrpavaju smećem naše dvorište, a ne čiste njihovo, i još više, zbog toga ne bivaju kritikovani od strane “naših” liberala i inostranih centara moći, nego često čak podržavani – naš zadatak postaje nemoguć i suvišan. Primer koji to potvrđuje je slučaj Albanca pekara u Borči. Neki od onih koji govore o “čišćenju  našeg dvorišta” solidarisali su se sa njegovim manjinskim pravima, a potpuno ignorisali ono što je bio povod za proteste ispred pekare, a to je (veliko)albanska nacionalistička provokacija usred Beograda, i narušena prava većine srpskih građana koji ne žele da gledaju takve stvari u svojoj zemlji i svom gradu. Ovim “čistuncima” ni na pamet nije palo da osude to prethodno nacionalističko divljanje s pokazivanjem albanskog dvoglavog orla, koje se inače sve češće dešava u javnosti, i da pozovu Albance da krenu u čišćenje svog dvorišta. Opet su, kao i uvek, za domaće NVO aktiviste i građaniste prava ne-Srba veća i značajnija od prava Srba. Osim ako niste mazohisti, svako ko iole drži do sebe i svog dostojanstva rekao bi: izvinite, ali to nije pravedno. Toliko smeće kojima neprestano zasipate naše dvorište stvarno ne možemo i nećemo više da čistimo. Pravda je ili za sve ista, ili je selektivna i lažna, i predstavlja puki instrument nepravde i nasilja prema slabijem. No, možda je ovo “zastareli”, “prevaziđeni”, “retro(gradni)” koncept pravde. Savremena, “tranziciona pravda” na našem prostoru možda znači pravdu za sve sem za Srbe, i iz svega viđenog i doživljenog proteklih decenija, biće da je tako.

Bizarni performans Zlatka Pakovića u Kolarčevoj zadužbini

U ovogodišnjem srebreničkom orkestru posebno se istakao voditelj performansa u Kolarčevoj zadužbini, pozorišni reditelj, pisac i novinar Zlatko Paković.  Uobražavajući da je nekakav avangardista emancipacije i misionar progresa, on je u obraćanju pod nazivom „Osam teza o pozorištu i genocidu“ izjavio da “u predstavi o Srebrenici želi da učini ono za šta društvo, na vlastitu štetu, još nije sposobno”. Reč je o “zločinu genocida, čija nerasvetljena senka, duga dvadeset četiri godine, pomračuje ovo društvo tako snažno da ono ne može da se konstituiše sve dok je sa sebe ne ukloni”. Sve dotle “neće biti ni javnog vremena ni javnog prostora za slobodnu imaginaciju, dakle, za slobodu čoveka u Srbiji”. Sa tim je u vezi i postojanje Srbije kao republike: „Ne priznajući masovni zločin u Srebrenici kao genocid, Republika Srbija poništava sebe kao republiku. Bit jedne republike jeste u tome da se stavi na stranu žrtava koje ne moraju biti njeni građani, a protiv zločinaca koji su njeni građani. Bit Srbije kao republike može se ispuniti ako za dan svoje žalosti proglasi Dan genocida u Srebrenici. Time se sećanje na genocid pretvara u sećanje na solidarnost, sažaljenje, bratstvo i slobodu. Priznavanjem genocida jedna republika nalazi svoju svrhu i postaje ambijent slobode za svoje građane”. Tokom performansa, Paković je istakao da “moramo da govorimo istinu, žrtve to zaslužuju”, što je izazvalo aplauz publike. Treba pokazati “saosećanje prema žrtvi ma koje vere, nacije ona bila”, pa se može reći da “ne postoje srpske, ne postoje bošnjačke žrtve, žrtve nemaju naciju”.

Foto: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji

Ove uzvišene poruke na apstraktnom nivou deluju naizgled sasvim prihvatljivo. Problem je, međutim, što Paković, da upotrebimo filozofski izraz, ovde istovremeno vrši jedan performativni čin. On ove izjave plasira selektivno, imajući za performativni učinak, odnosno metu svog performansa, samo Republiku Srbiju i srpsko društvo, a ne i Republiku/Federaciju BiH ili republike Zapada-članice NATO pakta, i njihova društva. Biće da i Paković protura perfirdnu tezu o čišćenju stvari samo u svom dvorištu. Da je drugačije, nešto bi progovorio i o ovim drugima, o vrištećoj činjenici da se (F)BiH i NATO republike i društva uopšte ne stavljaju na stranu srpskih žrtava, niti osuđuju zlikovce koji su njihovi građani. Po njegovim vlastitim kriterijuma, one time poništavaju sebe kao republike i društva. Ali “republikancu” i “građaninu” Pakoviću problem je samo Srbija, a ne i ove republike, kao da sve te strane nisu delovi jedne povezane celine, unutar koje utiču jedne na druge. To je jedan antifilozofski gest, jer za filozofiju, kako je Hegel pregnantno izrazio, “istina je celina”. Drugo, Paković apsurdno vezuje smisao i svrhu postojanja Srbije kao republike, i čak društva uopšte, za priznanje “genocida” u Srebrenici. Nije li, međutim, konstituisanje republikanskog poretka kroz istoriju pratila, pre svega, borba protiv strane okupacije? Tako su nastale američka, francuska, sovjetska, jugoslovenska republika, tokom revolucija u kojima se istovremeno odvijao i otpor imperijalnim intervencionistima i okupatorima, tj. borba za slobodu i nezavisnost zemlje od inostrane hegemonije i kontrole. Zašto Paković zabašuruje ovu važnu činjenicu, postaće uskoro jasno. Takođe, ne podrazumeva li konstituisanje društva u Srbiji, pre svega, stvaranje solidarnih veza među pripadnicima većinskog, srpskog naroda? Ako nema solidarnosti među samim Srbima, ponajpre neće biti ni društva u Srbiji. A tu solidarnost podrivaju upravo oni Srbi, ako su Srbi, koji se nimalo ne saosećaju sa srpskim žrtvama. A ako nisu Srbi, ne mogu očekivati da dobiju srpsko saosećanje sa bošnjačkim žrtvama, a da sami ne pružaju saosećanje sa srpskim žrtvama. Zašto bi većina Srba prihvatila takav njihov neprincipijelan zahtev? U tim stvarima postoji ili uzajamnost ili nepravda.

Da li to znači da Srbi ne treba da pokazuju solidarnost sa bošnjačkim žrtvama, i pripadnicima drugih nacionalnosti uopšte, i da Srbija kao (višenacionalna) republika i društvo mogu sasvim mirno i slobodno da žive i bez toga? Nikako ne. To samo znači da postoji neki poredak šta je temeljnije i primarnije. U Srbiji, i među Srbima, zbog delovanja ovakvih liberala, ne postoji konsenzus ni o saosećanju sa srpskim žrtvama, a traži se konsenzus o bošnjačkim žrtvama. Nije li to apsurdno? To takođe znači i da sve što se traži od Srbije, mora da se traži i od FBiH. Međutim, Paković deklarativno govori o svim žrtvama, bez obzira na veru i naciju, i potrebi da se kaže istina jer žrtve to zahtevaju, ali se performans odnosi samo na bošnjačke žrtve Srebrenice, i “istinu” o srebreničkom “genocidu”. Srpske žrtve se prećutkuju, izgleda da one ne zaslužuju istinu o zločinima u Podrinju. Paković neće zahtevati da FBiH kao republika za dan svoje žalosti proglasi Dan zločina u Podrinju. On neće napraviti predstavu “Podrinje. Kad mi ubijeni ustanemo”, i na taj način pokazati solidarnost, sažaljenje i bratstvo sa srpskim žrtvama. Mladić koji se u sali Kolarca suprotstavio grupi koja je privremeno prekinula predstavu, izjavio je: “Ustao sam zato što me je iznervirao njihov fašistoidni, narodnjački i antihrišćanski odnos prema hrišćanstvu. I ne dam da se vređaju žrtve nijedne nacionalnosti, nijedne vere, nijedne rase i dokle god sam u ovoj zemlji i dok sam živ neću dati”. Zaista, hrabar i borben gest dostojan pohvale. Nismo, međutim, čuli ništa o antihrišćanskom odnosu prema hrišćanskim žrtvama Podrinja, i spremnosti da se pruži otpor njihovom ignorisanju, čak i po cenu života.

Ovde vidimo perfidni mehanizam po kome je “Druga Srbija” inače prepoznatljiva. Njene idealističke i humanističke parole su zavodljive, ali sasvim neprincipijelne kada se zagrebe ispod privlačne površine. Jer one služe isključivo optuživanju srpske strane, dok se antisrpska i zapadna strana amnestiraju od zločina i odgovornosti. Istina se više otkriva u onome što se prećutkuje, nego u onome što se govori. U tom pogledu, drugosrbijanskom licemerstvu nikad kraja. Nema te čiste i utopijske ideje koju oni neće moralno kompromitovati i kontaminirati prizemnim i podlim autošovinističkim i autokolonijalnim interesom. To ide čak dotle da se republikanska Srbija, i sloboda njenih građana, vezuje za priznanje nečega što kreira i zahteva Imperija (“genocid” u Srebrenici), a ne za slobodu Republike Srbije od Imperije i njenih kolonizatorskih komandi?! Zato drugosrbijanci jesu avangardisti i misionari, ali ne istinskog progresa i emancipacije, već zapadne Imperije i njenih antisrpskih satelita na ovom prostoru spram kojih pokazuju sramotnu autocenzuru. Tu prestaju svaka moralna hrabrost, građanski protest i intelektualno poštenje. Tu nema “slobodne imaginacije” na koju Paković patetično poziva kada treba osuditi i napasti Srbiju. Ah, jake li petokolonaške “hrabrosti” napadati iste one koje napada Imperija?! Borbenost “Druge Srbije” nepogrešivo se gasi kada treba progovoriti o srpskim žrtvama i nepravdi prema Srbiji i Srbima. To su za drugosrbijanski denkverbot tabui, zabranjene reči u njihovom nepočišćenom dvorištu. Toliko o samozvanim misionarima “civilizacije” međ “divljim” Srbima. Ignorisanje i prećutkivanje srpskih žrtava su samo srce drugosrbijanske tame, mesto “čije se ime ne sme spominjati”, nerasvetljena senka koja se nad njima nadvija i koju ovu “lučonoše” nemaju nameru da otklone. Kao što nemaju nameru da izađu iz senke imperijalnog Velikog Brata koji ih potura, prekriva i štiti. Oni koji su prekinuli predstavu jesu desničari i nacionalisti, ali to ne znači da su Paković i njemu slični levičari i internacionalisti. U internacionalizmu valjda ima mesta i za vlastitu naciju i njene žrtve, a istinska levica mora biti patriotska a ne kvislinška i autokolonijalna. Nažalost, Paković ne pravi elementarnu razliku između nacionalizma i šovinizma. A verovatno ni nacionalizma i patriotizma. Sve te razlike nestaju u Pakovićevoj noći u kojoj je sve što se tiče (srpsko) nacionalnog – crno.

Foto: Srđan Veljović

Naročito bizaran momenat u ovom performansu je Paković obučen u krvavu svešteničku odoru, kako čita ulogu sa “predikaonice” u Kolarčevoj sali. Smisao ove skarednosti postaje jasniji se uzme u obzir spomenuto NVO saopštenje u kome se spominje “jaka spona između ideologije zločina i sadašnjih vlasti Srbije, kontinuitet moralnih i kulturnih obrazaca sa režimom pod kojim je izvršen genocid”, i da je “Srbija država ne samo organizovanog zaborava zločina, brisanja tragova počinjenih zločina, već opstaje i ideologija koja je omogućila državno organizovani zločin – genocid”. Sledeći ove optužbe, Paković poručuje da “trideset godina jedna ista ideologija vlada u Srbiji, i proizvodi ono što ste mogli da vidite večeras, nemogućnost da slobodno govorite”. U najavi događaja na Kolarcu na televiziji N1, i u svojih “Osam teza”, Paković kaže da ovu ideologiju oblikuje kulturna elita koja je formirana u doba Miloševićevog režima da bi mu služila, i to čini sve do danas – služi nacionalizmu. Dok se vlasti menjaju, ta elita ostaje ista. Republika Srbija ne priznaje “evidentan genocid u Srebenici, koji je genocid prvo u projektu, u zamisli kulturne elite, pa u vojno-političkoj realizaciji Miloševićevog režima, samo zato da bi oni koji su inspiratori tog genocida i dan-danas bili najugledniji pripadnici kulturne i političke elitе. Duhovnici srebreničkog genocida i etničkih čišćenja još uvek su ista kulturna elita u Srbiji, koja određuje državnu politiku i kulturnu orijentaciju prema svojim zločinima. Vladajuća kulturna elita širi nacionalističku kulturu mržnje, etničkog čišćenja i genocida, danas podjednako kao što je to radila i pod Miloševićevim režimom za taj režim”. Stoga je Pakovićev cilj da “spreči buduće masovne zločine, jer će se zločini starih razmera izvršiti na ovim našim prostorima ukoliko ne ugasimo njihovo kulturno vrelo”. “Isti su to ljudi koji generišu zločine”, pa se, stoga, „s ovom kulturnom elitom mora raskinuti tako što će ona biti obeležena kao zlikovačka“. Pripadnike ove „zlikovačke elite“ Paković naziva „sveštenicima teologije mržnje, straha i ubijanja“. To su „akademici zločina, pesnici, duhovnici, profesori genocida“, „najokoreliji zločinci u ratu i miru“. „Ruke tih inspiratora čiste su, jer su oni samo besedili i pisali besede, a te su lepo sročene besede, bez psovke, inicirale masovna klanja nevinih, proterivanja, silovanja“. Zato bi, prema Pakovićevom mišljenju, „oni morali biti prozvani, prokazani i kažnjeni. Počnimo s tim u pozorištu, počnimo, naime, od pozorišta!“. Podsećajući da je „rat u Jugoslaviji počeo 1990. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sprečavanjem izvođenja predstave ’Sveti Sava’“, Paković je nakon performansa istakao da „podmladak iste ideologije nacionalizma“ nije uspeo da spreči njegovu predstavu, što je „značajna razlika posle gotovo 30 godina u istoj društvenoj spirali mržnje, neznanja, straha i nasilja“. Ovim optužbama pridružuje se i Kisićeva. Ona smatra da u Srbiji i dalje „dominiraju inspiratori zločina iz Udruženja književnika Srbije i drugih kulturnih institucija. Tu su sedeli intelektualci, pisci, umetnici, koji su osamdesetih obmanjivali ljude da je nacija ugrožena, da svi mrze Srbe, da Srbima preti istrebljenje…posle čega je sledilo ubijanje u ime srpske nacije. Oni to rade i danas“. Zato je, prema Kisićevoj, na mladim umetnicima „da se obračunaju sa ratnim huškačima u kulturnim institucijama i da demontiraju njihove laži i stil“.

Sada je jasno zašto Paković nastupa uvijen u krvavo svešteničko odelo. On time simbolizuje navedene „sveštenike ubijanja“ i „duhovnike genocida“. Nastavljajući misiju nedavno preminule Borke Pavićević, treba izvršiti egzorcizam nad ovom „demonskom“ duhovnom elitom kao svojevrsni akt „kulturne dekontaminacije“. Pošto je reč o kulturnom ratu, obračun se sprovodi posredstvom Pakovićeve profesije, pozorišta. O paranoičnosti i besmislenosti tvrdnje da u današnjoj srpskoj politici vlada nacionalistička ideologija iz 90-ih već smo govorili. Međutim, pošto je ovde naglasak na vladajućoj kulturnoj eliti koja je navodno zadojena „nacionalizmom“, pa još „zločinačkim“ i „genocidnim“, voleli bismo da nam Paković pokaže na koga ili šta tačno misli. Da li je to elita koja vlada Univerzitetom, SANU-om i brojnim drugim kulturnim, umetničkim i obrazovnim institucijama, a sve je sem nacionalistička? Da li je to elita okupljena oko NVO i građanskih stranaka koja danas napada Vučića, između ostalog, upravo zbog „nacionalizma“, a on joj uzvraća da je „lažna“? Okupljena oko svih onih organizacija i medija koji su uzela učešća u obeležavanju „genocida“ u Srebrenici, i koje spominjemo u ovom tekstu? Nismo sigurni da je ova elita slaba, potčinjena i nečujna u današnjoj Srbiji. Eto je na Kolarcu, i na brojnim drugim mestima, gde odaje poštu srebreničkim žrtvama i grmi protiv „zločinačkog i genocidnog nacionalizma“. Osim toga, koji je deo nacionalističke elite na koju Paković referira, navodno formirane u doba Miloševića (a istina je da je ona postojala godinama, pa i decenijama pre njega), danas uopšte živ? Na koje to „najokorelije zločince u ratu i miru“ – akademike, pesnike, duhovnike, profesore – koji moraju biti „prozvani, prokazani i kažnjeni“, Paković kokretno misli? Ako je reč o Ćosiću, Kaporu, Crnčeviću, Bećkoviću itd., na stranu što je većina njih preminula, gde tačno u njihovim delima, izjavama, besedama, Paković vidi „inspirisanje i generisanje genocida i etničkih čišćenja“? Kojim su to rečima oni „inicirali masovna klanja nevinih, proterivanja, silovanja“? Bez namere da dotične previše branimo, jer smo i samo prema njima jednim delom kritički nastrojeni, ovde je, ipak, reč o teškim i ozbiljnim optužbama koje zahtevaju preciziranje i obrazloženje. Isto važi za neimenovane „ratne huškače“ iz UKS-a i drugih kulturnih institucija, o kojima govori Kisićeva, a koji i danas „inspirišu ubijanja u ime srpske nacije“ (uzgred, da li su ugroženost Srba, mržnja prema Srbima, njihovo istrebljenje, zaista bili, a i danas jesu, samo mit i izmišljotina?) Možda zato Paković i Kisićeva ne navode konkretna imena i reči, jer bi bili u obavezi da se brane od konkretnih prigovora, pa čak i tužbi za klevetu. Ovako je lakše, ispaliti kao iz pištolja šaržer apstraktnih i provokativnih optužbi, što je inače manir „Druge Srbije“, i time na sebe privući pažnju. Desničari i nacionalisti su očekivano reagovali, budući da su već u Pakovićevoj najavi događaja na Kolarcu označeni kao „koljači“, „etnički čistači“ i „silovatelji“. Takođe, lakše je ispaljivati falsifikate i besmislice, poput povezivanja prekida predstave “Sveti Sava” sa početkom rata u Jugoslaviji. Ova predstava je prekinuta ne zbog nacionalističkog/šovinističkog odnosa prema (“bošnjačkom”) pozorištu iz Zenice, već iz ideoloških razloga i podele koji ostaju unutar srpskog(-crnogorskog) korpusa. Glavni akteri predstave, i meta napada, bili su Srbi/Crnogorci (reditelj Siniša Kovačević, glumci Žarko Laušević, Milena Dravić itd.). Predstava bi iz istih razloga verovatno bila prekinuta i da tada nije bilo Jugoslavije, kao što bi i danas bila, kada je nema. Šta bi Paković rekao kada bi čuo da 43 od 46 prisutnih studenata na današnjoj Katedri za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Sarajevu misli da bi takođe protestovali kada bi neka pozorišna predstava vređala njihova nacionalna i verska osećanja. Sumnjam da bi se veći procenat studenata ovako izjasnio na katedri u Beogradu. No dobro, znamo da je Pakovićev i drugosrbijanski pištolj uvek uperen samo na srpsku stranu. Sarajevo nije u “našem dvorištu”, pa “nismo dužni” da ga čistimo. Mali problem je što, sudeći prema stavu studenata iz Sarajeva, očigledno nema ko da čisti bošnjačko dvorište od njihovog nacionalizma. Nažalost, ponovo se ispostavlja da “druga Bosna” ne postoji.

Foto: Via Dnevno.rs

Bizarnija od Pakovića sveštenika samo je činjenica da se ovaj performans odvijao u Kolarčevoj zadužbini. Pogledajmo neke biografske podatke o Kolarcu sa sajta same Zadužbine. Ilija Milosavljević Kolarac postao je 1854. član Matice srpske, i zajedno sa vojvodom Tomom Vučićem 1857. osnovao je Fond za pominjanje onih koji su izginuli za Otadžbinu. Novac iz fonda trošen je na pomene poginulima u borbama za oslobođenje od turske vlasti. Kolarac je 1861. osnovao je Književni fond, za podršku književnosti i objavlјivanje dela na srpskom jeziku koja „časnost, rodolјubije i polezna znanja u narodu rasprostiru“. Na kraju je 1878. godine sav svoj imetak testamentom ostavio srpskom narodu u cilјu širenja nauke i kulture iz koga je trebalo osnovati Fond za podizanje srpskog univerziteta. Iz svega navedenog može se zaključiti da je Kolarčeva misija bila da se očuva sećanje na poginule u oslobođenju Srbije, i stvori jedna značajna nacionalna institucija srpskog naroda. Logično bi onda bilo očekivati da se u okviru ovakve institucije pažnja, pre svega, posveti srpskom narodu i njegovim žrtvama. Međutim, u slučaju Pakovićevog performansa, ta logika izostaje – pod zdanjem Kolarca podseća se na bošnjačke, a ignorišu se srpske žrtve?! Nisam siguran da bi se Kolarac složio da se tako „časnost i rodoljubije u narodu rasprostiru“. Stoga nije čudno to da je predstava na Kolarcu bila prekinuta. Paković je svojim nastupom na N1 već prizvao takvu reakciju, a nju provocira i čitav kontekst i karakter obeležavanja sećanja na „genocid“ u Srebrenici, čiji je sastavni deo njegov performans. Uostalom, ako je već, kako on tvrdi, nacionalizam vladajuća ideologija u Srbiji koja „negira genocid“ u Srebrenici, logično je da će se pojaviti neki nacionalisti-„negacionisti“ i pokušati da spreče takav događaj. Međutim, ono što je čudno, i što u čitavoj ovoj priči upadljivo škripi, jeste kako je moguće da u „nacionalističkoj“ Srbiji, i to pod krovom Kolarčeve zadužbine, uopšte bude dozvoljen ovako zamišljen performans, a pošto je već dozvoljen, uz kraći prekid, bude ipak održan? Ovakav razvoj događaja prava je enigma sa stanovišta samih Pakovićevih tvrdnji i ubeđenja. Da se Srbija guši pod stiskom mračnog nacionalizma, i da je Paković jedan od malobrojnih pripadnika avangarde koja se protiv njega bori, a da ta „ugrožena manjina“ uspe da održi svoj performans na Kolarcu, i nadjača „vladajuće“ nacionaliste, uz priznanje samog Pakovića kako je reč o „značajnoj razlici“ spram onoga što se desilo 30 godina ranije, i sa čim današnja Srbija navodno čuva kontiuitet – sve to nekako ne ide zajedno. Ili današnja Srbija nije dominantno nacionalistička, ili Paković ne bi mogao ni da zakaže, a kamoli do kraja održi svoj performans na Kolarcu. No, na stranu ove logičke začkoljice, za Pakovića je najvažnije je da je srpski nacionalizam ovog puta poražen, i da, stoga, neće biti novog rata na prostoru bivše Jugoslavije. Paković je uspeo da dekontaminira Kolarčevu zadužbinu i iz nje istera demone koje je Kolarac pohranio u svom nacionalnom zaveštanju. Tako se to čini iz njegove perspektive. Iz naše to pre liči na nastavak iste spirale mržnje, neznanja, straha i nasilja prema Srbiji i Srbima koju „Druga Srbija“ demonstrira gotovo 30 godina. Paković je svojim bizarnim performansom Kolarčevu zadužbinu kontaminirao, a ne dekontaminirao.

Uloga liberalnih novinara u srebreničkom orkestru

Ovu dijagnozu potvrđuje i tekst Bojan Tončića „Kad zaboraviš julski zločin“ na sajtu Helsinškog odbora. Naši komentari dati su u zagradama. Tončić tvdi da su procesi pred Haškim tribunalom izneli „nezaobilazne dokaze, koji nedvosmisleno potkazuju zvanični Beograd“ (zašto onda MSP nije osudio Srbiju za genocid, ili saučesništvo u genocidu?). Ne obazirući se na „elementarnu ljudskost i obzirnost“ (Tončić i ostali drugosrbijanci su, dakako, poznati po ljudskosti prema Srbima i obzirnosti prema Srbiji), Srbija je „odlučila da bude nevina, pa makar i jedino sebi samoj i prekodrinskom proračunatom i opasnom satelitu“ (sateliti Zapada pričaju o proračunatosti i opasnosti, zanimljivo). Tončić kaže da „Srbija poniženo samoubilački ćuti, ili laže“ (istina o „genocidu“ u Srebrenici je Hagom dana); odlučili su to njeni stanovnici i pristalice Slobodana Miloševića, optuženog za genocid, koji „nije dočekao presudu“ (Tončiću se „javlja“ da bi Milošević bio osuđen za genocid, a presudu, trebalo bi da zna, nije „dočekao“ jer je ubijen). Tončić spominje i „podmuklu i licemernu politiku Rusije“ (Zapad je dobronameran i iskren) koja je u Savetu bezbednosti UN uložila veto na „nespornu deklaraciju Velike Britanije“ (Britanija je oličenje dobronamernosti i iskrenosti). On citira i deo iz knjige Hariza Halilovića „Kako razumeti Srebrenicu“ u koje se kaže da su srpske snage “naočigled pripadnika holandskog bataljona UN…naočigled cijele međunarodne zajednice…kao što su EU, UN, NATO, izvršile masovna strijeljanja zarobljenih srebreničkih odraslih muškaraca i dječaka” (nije li ovo upravo dokaz da su Holandija, EU, UN, NATO, znale za „genocid“ i da ga nisu sprečile?!).

Foto: www.iitb.ba

Tu je i Nikola Parun sa ultraliberalnog portala Talas koji smatra da je „osuda genocida u Srebrenici čin vrhunskog srpskog patriotizma“, jer se time skida ljaga sa sprskog naroda i Srbije koje njihovi neprijatelji decenijama optužuju da su genocidni, hegemoni, bestijalni. Dakle, umesto jedne laži (da smo genocidni narod i država), treba da prihvatimo drugu laž (da je u Srebrenici izvršen „genocid“). Vrlo zanimljivo liberalno razumevanje „patriotizma“ – identifikovati se sa laži koju nameću neprijatelji tvog naroda i države, pa makar ona bila manja laž od optužbe za kolektivnu genocidnu krivicu. Parun smatra da „tišina državnog vrha Srbije, ali i većine opozicionih aktera, iz godine u godinu zrači jednakom gorčinom kao aktivno negirajući stav“, i o tome kritički napominje: „Glasna je tišina i ako verujete da je Srebrenica preuveličana; ako smatrate da nije genocid; ako je vidite isključivo kao sredstvo obračuna sa srpskim narodom i srpskim pitanjem, ali znate da je tamo stradao makar jedan nevin čovek; uzdržite se i upotrebite tišinu. Ako niste politički lideri, tišina je ponekada časnija. Tišinom se i završava ovaj tekst“. Naravno, ni od Paruna nećemo čuti o tišini kojom su obavijeni zločini u Podrinju i njegove žrtve, niti će on podići glas revolta zbog toga. Portal Peščanik doneo je ispovesti Haşana Nuhanovića i Nedžada Avdića, koji su preživeli srebrenički „genocid“, i svedočenja Ahma Hasića i Mirsade Malagić pred Haškim tribunalom (naravno, ispovesti i svedočenja Srba na Peščaniku nećete čuti ni videti). Radio Slobodna Evropa prenosi prenosi slike „hiljada umrlih u Srebrenici“, ali nemojte na istom portalu očekivati slike ubijenih Srba u Podrinju.

Ipak, iz novinarske sekcije srebreničkog orkestra najdalje je otišla Snežana Čongradin u listu Danas. Ona najpre spominje „agresiju režima Slobodana Miloševića na republike bivše Jugoslavije“ (Srbi izgleda nisu bili konstitutivni narodi Hrvatske i BiH, nego su ubačeni iz Srbije za vreme Miloševića), da bi zatim u dva teksta govorila o svom viđenju „genocida“ u Srebrenici i poseti Potočarima. Iako je čak i MSP presudio suprotno, Čongradinovoj to ne smeta da kaže da je „novinarka u državi koja je pre 24 godine počinila genocid i koja se, ni dan-danas, nije suočila sa tim“. Reč je o „genocidu, etničkom čišćenju, koje je Srbija, režim Slobodana Miloševića, potpomognut Vojislavom Šešeljem, odradio na prostorima bivše Jugoslavije i tokom ratova devedesetih“. Ona ističe da su i „danas na vlasti oni koji su bili portparoli genocida“, delovi „ratno zločinačkog državnog aparata“. Republika Srpska je za nju „genocidna tvorevina“ (kako je moguće da njen Zapad u Dejtonu i Parizu prizna jednu „genocidnu tvorevinu“ koja podseća na nacističku Nemačku ona se, naravno, ne pita). Zato je Čongradinova, zajedno sa Ženama u crnom i Inicijativom mladih za ljudska prava, koji su “jedina i prava vrednost i elita ovdašnjeg društva”, otišla u Potočare da oda počast srebreničkim žrtvama. “Njihov aktivizam je besprekoran, važan, za večnost, za ovu državu, za ovaj narod“, a „njihovo saosećanje i istrajnost u borbi za istinu cenjeni su iz duboke zemlje i sa njene površine“. Čongradinova nam stoga toplo preporučuje da i mi sledeće godine sa ovim organizacijama odemo u Potočare. Ali, sve ono što možemo pročitati o njenom ličnom i bolnom iskustvu u Potočarima, nećemo moći da pročitamo kad je reč o Bratuncu. Ona se, kad je u pitanju Srebrenica, „ceo novinarski i radni vek iscrpljuje u bavljenju tom najtragičnijom temom“, ali zato ni delić tog veka neće posvetiti Podrinju. Čongradinova neće govoriti o odlasku u Bratunac, zajedno sa Ženama u crnom i Inicijativom za ljudska prava, i odavanju počasti srpskim žrtvama, niti će nas pozvati da i mi tamo odemo. Kada su u pitanju srpske žrtve i njihova komemoracija, ona nikada neće reći da „oseća iz stomaka, srca i duše tu tragediju za sopstveni narod i istorijsko iskustvo“, da se „raspala i sahranila zajedno sa kostima podrinjskih Srba“, da doživljava da joj se „telo raspadne, zajedno sa žrtvama“, da joj se „stvorio kamen u stomaku, koji mi je razorio kosti, koji me je zauvek sahranio u Bratuncu”. I da se, zbog svega toga, “zaliva suzama u potocima, satima“, da „plače jer je ikada prestala da plače i zato što ne plače stalno. Zauvek”.

Liberali i “Druga Srbija” kao anti-Srbija

Vratimo se sada na “negiranje genocida” u Srebrenici kao mantri kojom se moralno žigoše svako ko ne pristaje na ovakvu kvalifikaciju tog zločina, i zbog toga implicitno ili eksplicitno biva proglašen “fašistom” ili “nacistom”. Za državu Srbiju i sve razumne ljude uopšte nije sporno da su se u Srebrenici desili zločini, jedino što ne prihvataju da je reč o genocidu. Međutim, kako vidimo, za liberalne NVO, stranke i pojedince, kao i evropske, haške i bošnjačke institucije i organizacije, u Podrinju se nisu desili nikakvi zločini nad Srbima. Oni to ignorišu, ne optužuju, ne procesuiraju ili, još gore, kao u slučaju Orića, oslobađaju zločince. Liberali traže od Srbije da prizna “genocid” u Srebrenici, ali ne traže od Hrvatske i BiH da priznaju njihove zločine; na ovo prvo su strahovito osetljivi i zapaljivi, a prema drugom sasvim ravnodušni i nezainteresovani. Oni su 6. jula prespavali Bratunac, al’ eto ih 11. jula kako budni i orni grme protiv srebreničkog “genocida”. Odakle onda njima moralno pravo da se oglašavaju o “genocidu” u Srebrenici 1995. i osuđuju Srbiju za “negiranje genocida”, a potpuno amoralno prećutkuju svaki zločin nad Srbima u Podrinju u periodu 1992-1995?! Ukratko rečeno, ko ćuti o Podrinju, neka ćuti i o Srebrenici. Utoliko pre što su mnoge srebreničke “žrtve” zapravo zločinci odgovorni za prethodno višegodišnje ubijanje Srba u Podrinju. U velikoj meri je Srebrenica bila osveta, a ne smišljeni zločin nad nedužnim civilima, što ne znači, naravno, da nije bilo i ovih drugih kao istinskih žrtava.

Foto: Espreso.rs

Zato se, koristeći formulacije iz NVO saopštenja, njima može uzvratiti: “Sramna i porazna činjenica je da niko od domaćih NVO i građanskih stranaka, kao i zapadnih sila i institucija, koje govore o ‘genocidu’ u Srebrenici, i njegovom ‘negiranju’, od 1992. do danas nije Podrinje okarakterisao kao zločin, što potvrđuje kontinuitet negiranja zločina. Za ove organizacije i njihove predstavnike zločin u Podrinju je zabranjena reč. Srbija stoga od njih zahteva da priznaju zločine u Podrinju prvenstveno kao poštovanje dostojanstva žrtava i da se u celom svetu, posebno u državama i institucijama Evropske Unije kao i Saveta Evrope, 6. jul obeležava kao Dan sećanja na zločine u Podrinju. Najvažnije međuvladine evropske institucije treba da zahtevaju da se negiranje ovih zločina kvalifikuje kao krivično delo, jer je to vređanje i ponižavanje žrtava”. Ovo se, naravno, neće desiti. Srpske žrtve će za ove “civilne”, autokolonijalne, kao i zapadne kolonijalne krugove (o bošnjačkim da ne govorimo), zauvek ostati manje vredne od bošnjačkih. Jer, Srbi su za njih praktično manje ljudi i manje civili od svih ostalih, pa o njihovim ljudskim i građanskim pravima, i stradanjima, nije nužno govoriti. Oni proklamuju “otvoreno” društvo, ali samo za ne-Srbe i njihove žrtve; prema Srbima i srpskim žrtvama prilično su zatvoreni i nepoverljivi.

Međutim, da bi Srbija zahtevala od njih navedeno, mora prvo sama da institucionalizuje Dan sećanja na zločine u Podrinju. Ona to do sada još nije učinila. Sramota je da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio u Potočarima, ali ne i u Bratuncu. Ove godine je ispred Srbije bio samo pomoćnik ministra rada. Zato smo i mi kivni na Vučića i aktuelnu vlast, ali iz sasvim drugog razloga nego srebreničko-haški lobi. Nije problem što Srbija ne priznaje “genocid” u Srebrenici (ni ne treba priznati nešto što se nije desilo), nego što ne posvećuje dostojnu pažnju i sećanje na zločine u Podrinju. Kao da su i za državu Srbiju srpske žrtve manje vredne od bošnjačkih. U NVO-građanističko-zapadnjačko-bošnjačkoj galami oko Srebrenice, kojoj smo izloženi svake godine, ne primećujemo koliko nevidljivo prolazi obeležavanje sećanja na srpske žrtve u Podrinju, i koliko je naspram srebreničke monumentalnosti i reflektora svetskih medija, događaj u Bratuncu skroman, neupadljiv i sramno potcenjen i zanemaren. Liberali kao da nam poručuju: ne znamo i ne pamtimo, niti želimo da znamo i pamtimo zločine nad Srbima u Podrinju. Jer tako je “svetski in” biti u fazonu Srebrenice, a tako “nacionalistički out” biti u fazonu Bratunca. A kada srpska vlast odbija da prizna “genocid” u Srebrenici, kao da nesvesno priznaje da bi to, ipak, prevršilo svaku meru. Srbija priznaje zločin i donosi Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici (nema priznanja zločina nad Srbima, ni deklaracije, od strane FBiH), njeni predsednici idu u Potočare (nema odlaska Bakira Izetbegovića u Bratunac), Srbija ne odaje dužno poštovanje srpskim žrtvama u Bratuncu i, uz sve to – treba još da prizna i “genocid” nad Bošnjacima?! Za to vreme, niko od onih koji traže ovo priznanje ne pokazuje ni najmanju svest i empatiju prema srpskim žrtvama. Stoga bi srebrenički orkestar koji svake godine, u javnom i medijskom linču, histerično napada Srbiju trebalo da se zapita – ne tražimo li ipak previše?

No, poznato je da su članovima ovog orkestra samokritičnost i odmerenost nepoznati pojmovi. Tako to biva kada dirigentsku palicu drži Imperija i njome batina sve one koji pružaju i neznatan otpor, ili pokazuju makar minimalno neslaganje s njenom “istinom” i “pravdom”. Domaći liberali i “Druga Srbija”, od samog početka svog konstituisanja identifikovani sa zapadnim agresorom, samo su isturena ispostava ove imperijalne palice i batine, i produžena ruka tuđinske okupacije. Njihov ratio essendi nije u otkrivanju i unapređenju stvarne istine i pravde na ovom prostoru, već u bičevanju, gaženju i ponižavanju Srbije, Republike Srpske, i direktno ili indirektno srpskog naroda, kao tobože glavnih krivaca za ratove, i pokrovitelja i zaštitnika najvećih ratnih zločinaca. Oni su liberalni za sve, sem za Srbiju, Republiku Srpsku i Srbe prema kojima gaje resantiman, ili otvoreno emituju fašistoidnu šovinističku mržnju. Kao što su oni antinacionalisti samo kad su u pitanju Srbi; antisrpski nacionalizmi im daleko manje, ili uopšte ne smetaju, i od strane ovih nacionalizama bivaju pozdravljeni i hvaljeni. Zato je „Druga Srbija“ lažno antinacionalistička jer je neprincipijelna i selektivna u kritici nacionalizma. Iako ponekad deklarativno kritikuje nacionalizam kao takav, ona u konretnoj izvedbi naglašava i targetira samo srpski nacionalizam i njegove zločine (stvarne, preuveličane ili potpuno izmišljene), ali ne i antisrpski nacionalizam, i vrlo stvarne i velike, ali zatajene zločine nad Srbima. Nisam video nijedan tekst, izjavu, akciju u kojoj oni optužuju nacionalizam i zločine hrvatskih, bošnjačkih, albanskih itd., snaga nad Srbima, sa onoliko oštrim naglaskom i žarom kojim napadaju srpski nacionalizam i zločine srpskih snaga. Za njih ti antisrpski nacionalizmi i zločini kao da ne postoje?! Zaključak: nešto s ovakvim “antinacionalizmom” ozbiljno škripi. Srbi tu uvek ispadaju veći nacionalisti, a manje žrtve od ne-Srba. Dvostruka operacija preuveličavanja srpske krivice i umanjivanja srpskih žrtava, rodno je mesto i javna tajna “Druge Srbije”. Otac “Druge Srbije” Radomir Konstantinović rekao je: “Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinom”. Ono što nije rekao, a mi to nakon svega dobro znamo, jeste da se ovde misli samo na srpske zločine. Za “Drugu Srbiju” zločini su sporni ne zato što su zločini, nego zato što su srpski. Prema antisrpskim zločinima ona je vrlo miroljubiva i pomirljiva.

Foto: Via NSPM

Zašto bi otpor srpskom nacionalizmu i sećanje na bošnjačke žrtve bio moralni i politički imperativ, a otpor bošnjačkom nacionalizmu i sećanje na srpske žrtve, pogotovo kada oni izostaju u samoj FBiH, “relativizacija”? Ako je svačija obaveza da se suprotstavi svom nacionalizmu, zašto među Bošnjacima ne vidimo snagu koja, slično ovdašnjim liberalima koji borbeno i nadahnuto napadaju srpski nacionalizam, atakuje na bošnjački nacionalizam? Imaju li oni uopšte nameru da ikada postavi pitanje svojim kolegama u FBiH (ako takvi postoje) zašto ne ispunjavaju svoju antinacionalističku obavezu, i zašto ne pripremaju svoje okruženje za istinsko pomirenje među narodima? I da im stave do znanja da je, zarad tog zajedništva, neophodno da priznaju srpske žrtve stradale od bošnjačkog nacionalizma, i njih se sete 6. jula, kao što se oni svakog 11. jula sećaju bošnjačkih žrtava stradalih od srpskog nacionalizma. Izgleda da je odgovor na sva ova pitanja jasan. Ne postoji “Druga Bosna” – bošnjački nacionalizam nema ko da kritikuje u FBiH, niti ima koga da se seti srpskih žrtava rata.

Sramotno je u kojoj meri liberalni “antinacionalisti” robuju zapadnjačko-imperijalističkoj i nacionalističkoj propagandi iz susedstva. Oni se beskompromisno i dosledno diferenciraju od srpskog nacionalizma, vodeći protiv njega ljute borbe i okršaje, ali su sasvim miroljubivi i nehajni prema bošnjačkom ili albanskom nacionalizmu, odnosno zapadnom imperijalizmu. Jer, decidna tvrdnja o srebreničkom “genocidu”, na koji se svake godine ritualno podseća, i čiji kontekst ne dozvoljava nikakvu sumnju i preispitivanje, čvorišna je tačka tumačenja ratnih dešavanja na ovom prostoru iz ugla (antisrpskog) nacionalizma i (zapadnog) imperijalizma, kojim se čitava novija istorija rekonstruiše unazad, u pravcu uzroka, i unapred, u pravcu posledice. Jednostavno rečeno, u svoj ovoj besomučnoj višedecenijskoj propagandi, suština je sledeća: srebrenički “genocid” je nužna i zločinačka posledica (veliko)srpskog nacionalizma, a mnogi, vidimo, kažu i fašizma/nacizma, dok je ono što se dešava Srbiji i Srbima nužna i pravedna posledica kažnjavanja ovog “genocida”, odnosno (veliko)srpskog nacionalizma/fašizma/nacizma. Ukratko, Srebrenica=Aušvic. Isto važi za Kosovo. Sa “genocidom” u Srebrenici i “masovnim etničkim čišćenjem” na Kosovu (a Nezavisna Država Kosovo pokušava i tu da nametne “genocid”), pravda za Srbiju i Srbe odložena je na “sveto Nikad”, jer se sve nepravedno što se Srbima dešava pravda kao legitimna kazna za ove mitske zločine. “Žalite se nešto na Oluju? Počinili ste genocid u Srebrenici! Žalite se nešto na etničko čišćenje Srba s Kosova, ili NATO bombardovanje, osiromašeni uranijum i slično? Etnički ste čistili kosovske Albance! Zato, ućutite više sa tim žalbama i žalopojkama!”

Ovo je mnogo značajnija i opasnija stvar od “negiranja genocida” u Srebrenici ili “masovnog čišćenja Albanaca”. Jer za ove stvari, a nesumnjivo da je tu reč o zločinima, svi koji su mogli su odgovarali i odgovaraju. Haški tribunal je, prema podacima iz 2017. godine,  Srbe osudio na čak 1.138 godina zatvora, od toga samo za zločine u Srebrenici na više od 700 godina, a ostale aktere ratnih sukoba – Hrvate, Albance i Bošnjake zajedno – na trostruko manju kaznu od 361 godinu. U Hagu je osuđeno ili ubijeno (Milošević, uz sumnju za još neke) čitavo političko, vojno i policijsko rukovodstvo Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Međutim, za zločine nad Srbima nije odgovarao niko od najviših zvaničnika Hrvatske, BiH i Kosova. Iako je svako poređenje sa nacizmom odvratna laž i prljava propaganda, u Haškom tribunalu je faktički sproveden balkanski Nirnberg, u kome su srpski rukovodioci tretirani kao nacističke glavešine. Jedina razlika je što nema smrtne kazne (ako ne računamo ubistva), samo zato što ju je “Evropa” u međuvremenu ukinula, inače bismo se i toga nagledali. Pravda za Bošnjake i Albance je zadovoljena. Nažalost, pravdu za Srbe najverovatnije nikada nećemo dočekati i videti. U onoj poruci koja ućutkuje srpsku žalbu reč je o totalitarnom govoru imperijalističke i antisrpske nacional-šovinističke agresije koja traje decenijama i produžava se u neodređenu budućnost.  Stoga je dominantan diskurs o srebreničkom “genocidu” deo jedne šire, a ipak uske slike u kojoj se krajnje pristrasno i parcijalno optužuje i kažnjava samo srpska strana, i u tome je njegova perfidnost, manipulativnost, korumpiranost i agresivnost na koje autonomni i kritički um, i pravdoljubiv i slobodoljubiv narod, ne može i ne sme pristati.

Foto: Via Kurir

Svi prethodno izloženi elementi – tolerisanje antisrpskog nacionalizma, autošovinizam, proimperijalizam i autokolonijalizam – inače su konstanta u pristupu domaćih liberala pitanjima nacionalizma, razbijanja SFRJ, ratova i ratnih zločina. Tu je na optuženičkoj klupi jedino ili primarno srpski nacionalizam, dok zapadni imperijalizam i antisrpski nacionalizmi imaju sasvim sporednu ulogu o kojoj se najčešće ništa ne govori, ili se, u najboljem, kritikuje isključivo na površan, uopšten i uzgredan način. U pogledu ovih drugih, nećete u njihovim tekstovima i objavama naći ništa slično kontinuiranoj, žestokoj optužbi srpske politike i rukovodstva. I tako, dok je ne-Srbima namenjena (auto)viktimizacija, Srbiji i Srbima se nameće (auto)kriminalizacija. Za liberale i drugosrbijance sasvim je isključeno da su se Srbi nekad i branili i stradali, dok su ih drugi napadali i ubijali. Ne, oni na srpsku stranu i njenu politiku gledaju isključivo kao na zločinačku. A lažno izjednačavanje nacionalnog i nacionalističkog, i  apstraktna negacija nacionalnog/patriotskog (samo) u slučaju Srba i Srbije, logično završava u stavu da je (srpski) patriotizam poslednje, ili još gore, prvo utočište nitkova. Pošto je u pitanju citat na koji se njeni propagatori rado pozivaju, ovo se može uzeti kao jedan od lajtmotiva drugosrbijanske ideologije. Stoga je tačnije reći ne “Druga Srbija”, već Drugo od Srbije, ili bolje, anti-Srbija.

Ovakva ideologija, i grupacija koja je propagira, nužno dovodi do jačanja srpskog nacionalizma i desnice koja ih s pravom sumnjiči da su antisrpske. Kada naši desničari i nacionalisti čitaju ili slušaju domaće liberale kako neprestano napadaju nacionalizam, uvek u podtekstu ili otvoreno ciljajući samo na srpski, i kako govore o “genocidu” nad Bošnjacima u Srebrenici, a ćute o zločinima nad Srbima u Srebrenici, Bratuncu, Skelanama itd., kako da ne pomisle da liberali nemaju toliko problem sa srpskim nacionalizmom zato što je nacionalizam, već zato što je srpski? I tako ove dve grupacije, kao u začaranom krugu, jedna drugu pothranjuju i jačaju, vode beskrajne bitke i nadgornjavaju se, predstavljajući lažne i rđave alternative koje Srbiju zajednički guraju u propast.

Liberali nisu svesni da bi većina Srba, pa i mnogi srpski nacionalisti, bili daleko spremniji da prihvate činjenicu da je i srpska strana činila zločine, i da o tome razgovaraju, da nije neprestanog negiranja ili minimiziranja zločina nad Srbima, i drastično neproprocionalnog optuživanja i kažnjavanja srpske strane. U tim slučajevima u srpskom narodu proradi poznati inat, pa se i oni zločini koji bi se u pravednijoj i normalnijoj atmosferi priznali, negiraju ili ignorišu u aktu legitimne samoodbrane. Njima ne pada na pamet da srpski nacionalizam velikim delom jača kao reakciju na notornu nepravdu i dvostruke aršine koje Zapad već decenijama primenjuje prema Srbiji i Srbima. Kada bi autokolonijalni liberali smanjili nesnosno bičevanje samo srpske strane, i srpski nacionalizam bi takođe splasnuo. Time bi se omogućio prostor ispravnoj, emancipovanoj i prosvećenoj političkoj opciji koja bi jasno i odlučno osuđivala zločine počinjene nad pripadnicima drugih naroda, ali ništa manje oštro i borbeno tražila osudu zločina nad vlastitim narodom. Čini se da je sabotiranje ovakve progresivne i emancipatorske politike jedini učinak liberalne, drugosrbijanske mreže koja se lažno poziva na progres i emancipaciju.

 

Autor: Mario Kalik

 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.