Jon-Hon Džan – O Samir Aminovoj strategiji „raskida“ i „socijalističke tranzicije“

Foto: Samir Amin/PA

Apstrakt

Ovaj tekst ima za cilj da analizira Samir Aminov doprinos strategiji „raskida“ i „socijalističke tranzicije“. On analizira svetski kapitalistički sistem i tvrdi da je njegov proces akumulacije kapitala eksploatišući i uništiteljski za zemlje Trećeg sveta, koje zovemo periferijom. Svetski kapitalistički model je stvorio nerazvijenost i marginalizovanost na periferiji. Stoga, zemlje Trećeg sveta moraju da „raskinu“ sa globalizacijom predvođenom kapitalizmom i sa svetskim kapitalističkim sistemom, i naprave socijalističku tranziciju, koja je, u suštini, novi razvojni model kog karakteriše oslobođenje i potpuno i delotvorno učešće zemalja Trećeg sveta u svetskom sistemu. Aminova strategija obezbeđuje model promene i razvoja za mnoge nerazvijene zemlje.

1. Uvod

Samir Amin, predsednik Foruma Trećeg sveta, dobro je poznat po njegovoj Teoriji zavisnosti i studijama kapitalizma i problema u razvoju Trećeg sveta. On raspravlja o problemima nerazvijenosti Trećeg sveta na makro nivou i kritikuje buržoasku ekonomiju i Teoriju razvoja, naglašavajući da je nerazvijenost Trećeg sveta najvećim delom rezultat kontrole i eksploatacije od strane Sjedinjenih Država i drugih zapadnih sila. Teorija zavisnosti zagovara da se resursi prelivaju sa periferije siromašnih i nerazvijenih zemalja u centar koji čine bogate zemlje, koje se tako obogaćuju na račun siromašnih. Centralno polazište Teorije zavisnosti jeste to da su siromašne zemlje osiromašene, a bogate obogaćene usled načina na koji su siromašne zemlje integrisane u „svetski sistem“. Stoga, prema Samir Aminovom mišljenju, ukoliko zemlje Trećeg sveta ne mogu da se odvoje od svetskog kapitalističkog sistema i naprave korak ka socijalizmu, tj. u pravcu „raskida“, za njih ne postoji mogućnost da se otarase statusa zavisnosti i sticanja istinske nezavisnosti.

2. Nekoliko osnovnih tačaka o sudbini kapitalizma

Što se tiče istorijske sudbine kapitalizma, Amin o njoj polemiše iz sledeće istorijske perspektive.

2.1. Nejednaki razvoj regija je znatna crta u ljudskoj istoriji

Tek s dolaskom modernih vremena polarizacija je postala nusproizvod razvoja kapitalizma. Tokom evolucije kapitalističkog načina proizvodnje, polarizacija modernog kapitalizma pokazala je nekoliko različitih oblika u kontinuitetu:

Merkantilistička forma“ (1500-1800) se pojavila pre industrijske revolucije. Ovaj trgovinski kapital je najvećim delom zauzeo monopolski status u glavnim atlantskim zemljama, sa priobalnim predelima američkih kontinenata.

Takozvani „klasični režim“ (1800-1945) vodi poreklo iz industrijske revolucije i odredio je osnovnu formu kapitalizma. Zemlje periferije su se u ovom periodu dodatno razvile i uključivale su Aziju (isključujući Japan), Afriku i Latinsku Ameriku. Od industrijske revolucije do kraja Drugog svetskog rata, svetski sistem zasnivao se na polarizaciji ovog „klasičnog režima“.

Posleratni period (1945-1990). Ovo je bio period industrijalizacije perifernih zemalja. Ova je industrijalizacija, nesumnjivo, bila nejednaka i neuravnotežena. U Aziji i Latinskoj Americi, industrijalizacija je bila vodeći društveni faktor. U ovim perifernim zemljama koje samo što su stekle političku nezavisnost, pokreti za nacionalno oslobođenje dodatno su ubrzali ovaj nejednak i neravnomeran proces industrijalizacije. Međutim, istovremeno, ovaj interno orijentisani nacionalni sistem proizvodnje postepeno se raspao. Ovakva dvostruka recesija simptom je rastuće globalizacije.

Skorašnje godine (nakon 1990). Kumulacija porekla robe je rezultirala kolapsom ravnoteže u svetskom sistemu nakon Drugog svetskog rata. Od 1990-ih, uz znatno ubrzanje procesa globalizacije, društvena forma kapitalizma je pretrpela važne promene, a haotična država i ekstremna ranjivost svetskog kapitalističkog sistema su kao nikada ranije. Ovo je veoma važna osnova po kojoj Amin donosi racionalan sud o istorijskoj sudbini kapitalizma.

Povodom ispitivanja problema kraja kapitalizma i sudbine čovečanstva, Amin veruje da je ključ u tome da se predstavi da li je razvoj kapitalizma u ovom trenutku rešio sve sukobe i krize, ili je kapitalizam dostigao savršeni skladni status u razvoju. Aminov odgovor je očigledno ne. Njegovim rečima: „Ova evolucija ne donosi samo novi oblik polarizacije karakterističan za novi svetski poredak, već za posledicu ima haotičan svet.“ „Ova kriza“, tvrdi Amin, „vidljiva je u svim predelima sveta i sa svih tačaka gledišta političke, društvene i ideološke krize.“ Umesto da podstakne mir i sigurnost i međunarodnu međuzavisnost, globalizacija ojačava nejednakosti, polarizaciju, šovinizam, i sukobe unutar i između nacija. Postoje tri glavna razloga: neuspeh globalizacije da „razvije nove oblike političke i društvene organizacije koja prevazilazi okvire nacionalne države; da pomiri rast industrijalizacije u delovima azijske i latinoameričke periferije sa težnjom za globalnim rastom; i da razvije vezu, i to ne isključujuću, sa afričkom periferijom.“ Stoga, sa Aminove tačke gledišta, trenutna haotična situacija ne samo da ne može da održi proces globalizacije, već otkriva njegovu ekstremnu ranjivost.

2.2 „Tri protivrečnosti“ kapitalizma ne mogu biti prevaziđene

Amin veruje da proces kapitalističke akumulacije nije saglasan sa interesima velike većine naroda, što se uglavnom ogleda u tri velike protivrečnosti: prva, protivrečnost između kapitalističkih interesa i pozicije radnika kao prirepaka; druga, kapitalizmu svojstvena protivrečnost između njegovih takozvanih „zdravorazumskih“ kratkoročnih ekonomskih olakšica i sveopšteg budućeg globalnog razvoja; treća, rastući jaz između bogatih i siromašnih. Sve ove protivrečnosti nikada nisu prevaziđene; nasuprot, postepeno su se produbile sa razvojem kapitalizma. Fleksibilnost kapitalizma, to jest, njegova sposobnost da koristi različita sredstva društvenog prilagođavanja, omogućava sebi da prevaziđe krizu prouzrokovanu izbijanjem konflikata. Međutim, ovi polovični pristupi preduzeti da se obračunaju sa krizom povećali su protivrečnosti svojstvene samom kapitalizmu.

2.3 Pet kapitalističkih monopola upijaju „višak vrednosti“ proizveden na periferiji

Amin ohrabruje one koji su posvećeni „perspektivi svetskog socijalizma“ da se bore protiv „pet monopola koji reprodukuju kapitalizam“. Tih pet monopola su: monopol tehnologije proizvedene o vojnom trošku imperijalističkih centara, monopol kontrole svetskih finansija i jaka pozicija u hijerarhiji bilansa tekućih računa, monopol pristupa prirodnim resursima, monopol nad međunarodnim sredstvima komunikacije i medijima, i monopol nad sredstvima za masovno uništenje.

2.4 Izdvaja se pitanje polarizacije svetskog kapitalističkog sistema

Zakon „polarizacije“ je inherentan svetskoj kapitalističkoj ekspanziji. Kapitalistički način proizvodnje bazira se na kombinovanju dobara, kapitala i tržišta rada, dok je način rukovanja svetskim kapitalističkim sistemom samo kombinacija kruženja dobara i kapitala, odakle je tržište rada veštački izdvojeno. U Francuskoj, Sjedinjenim Državama i drugim razvijenim kapitalističkim zemljama, postoji gladak tok dobara i rada. Međutim, u pogledu svetskog kapitalističkog sistema, nema integracije tržišta rada. Političke granice i dalje postoje, i dugo će trajati. Uprkos promeni u stanovništvu, delovalo bi beznačajno kada se postavi pored toliko bitnog rada. Ova logika je dovoljna da ljudi jasno uvide da je svetska populacija neizbežan rezultat kapitalističke ekspanzije. Kapitalizam proizvodi jedinstven problem koji se ne može sam od sebe rešiti, naime: rastuća polarizacija sveta. Svetska polarizacija je savremeni fenomen vezan za kapitalizam. Stoga, ono što moramo da razmotrimo jeste kako će trenutni sistem reagovati na ovu izvesnost. Narod ne može da vidi praskozorje ljudskog oslobođenja već opasnosti masovne nezaposlenosti u njemu, kombinovane sa produbljujućim siromaštvom.

Amin veruje da kapitalistički sistem mora biti zamenjen novim društvom i novim sistemom usled tri protivrečnosti i zakona polarizacije koje ne može sam od sebe da prevaziđe. Rekao je: „tri protivrečnosti o kojima pričamo rade svoj posao tiho, i jednog dana se „stabilne“ strukture uruše. Istorija onda uđe u fazu koja kasnije može biti opisana kao tranziciona, ali u kojoj se živi kroz tranziciju prema nepoznatom, tokom koje se novi istorijski činioci polako kristališu. Ovi činioci označavaju početak novih praksi, praćenih pokušajima i pogreškama (trial and error), i legitimizuju ih kroz nove ideološke diskurze, često zbunjeni u samom startu. Tek kada procesi kvalitativne promene dovoljno sazru, pojavljuju se novi društveni odnosi, određujući post-tranzicione sisteme sposobne za neprekidnu samo-reprodukciju.“ Aminovo proročanstvo o kapitalizmu dosledno je Valerštajnovim pogledima. Ali Amin je još ubedljiviji: „upravo zbog toga što su kapitalizmu svojstvene protivrečnosti oštrije na kraju veka nego što su bile na početku, i zbog toga što su sredstva za masovno uništenje takođe veća nego što su bila, alternative za dvadeset prvi vek su (više nego ikada ranije) socijalizam ili varvarstvo.

3. Strategija „raskida“: novi razvojni put Trećeg sveta

Jedna od Aminovih ključnih tačaka što se tiče razvoja Trećeg sveta jeste: kapitalističke zemlje na periferiji (zemlje Trećeg sveta) moraju da iskuse proces raskida od svetskog kapitalističkog sistema ukoliko hoće istinski razvoj.

U raspravi o „raskidu“, Amin naglašava potrebu nerazvijenih zemalja da usvoje nove tržišne strategije i vrednosti koje se razlikuju od severnih razvijenih zemalja. Raskid, on objašnjava, ne znači nužno „autarkiju, već odbijanje da se povinuju dominantnoj logici svetskog kapitalističkog sistema“. Raskid podrazumeva transfer političke prevlasti na nove centre. Raskid je oblik odsecanja sebe samog, „vrsta aktivne anti-globalizacije koja je u dijalektičkoj vezi sa samom globalizacijom“. Amin ima četiri teze u opravdavanju raskida. Prva, neophodnost raskida je logični politički ishod nejednakog karaktera u razvoju kapitalizma. Nejednak razvoj, u tom smislu, izvor je suštinskih društvenih, političkih i ideoloških evolucija. Druga, raskid je nužan uslov bilo kakvog socijalističkog napretka, na Severu i na Jugu. Ova teza je, po našem mišljenju, od suštinskog značaja za marksističko čitanje koje istinski uzima u obzir karakter nejednakosti u kapitalističkom razvoju. Treća, potencijalni napredak koji postaje dostupan kroz raskid neće „garantovati“ izvesnost dalje evolucije ka unapred određenom „socijalizmu“. Socijalizam je budućnost koja mora biti izgrađena. Četvrta, o opciji raskida mora se raspravljati u političkom smislu. Ova teza proizilazi iz čitanja prema kome su ekonomska ograničenja apsolutna samo za one koji prihvate otuđenje robe svojstveno kapitalizmu, i pretvore ga u istorijski sistem od večne važnosti.

Amin se slaže da centar raste na račun periferije. U ovom kontekstu Amin tvrdi da bi jedini način da Treći svet prosperira bio kroz proces raskida. Ali, zbog toga što kapitalističke zemlje Trećeg sveta još uvek nisu dostigle ekonomski uzlet, iako verbalno izražavaju da su samodovoljne, veoma su slabe i nemaju sredstava da ostvare raskid. Stoga, raskid može da bude samo relativan. Ono ovisi o sposobnosti pregovaranja, nagodbenih moći i ekonomskih, kulturoloških i političkih prednosti perifernih zemalja. Kao predlog razvoja, raskid je povezan sa raznim društvenim programima, koji su planovi izgradnje nacionalnih, modernih država orijentisanih ka sebi.

Amin analizira koren „nerazvijenosti“ Trećeg sveta. On tvrdi da je u „centar-periferija“ strukturi svetskog kapitalističkog sistema, periferija inkorporirana u svetski kapitalistički sistem u skladu sa zahtevima centra. Razvojni proces periferije mora da bude potčinjen kapitalističkom razvoju centra. Iako se industrija razvila u polu-industrijalizovanim zemljama, to ne znači da se jaz između centra i periferije smanjuje. Zapravo, ovaj masivni transfer velikih industrija je ubrzano stvorio novu nejednaku međunarodnu podelu rada. U ovoj nejednakoj međunarodnoj podeli rada, Treći svet je na periferiji nasledio one industrije sa ograničenim potencijalom; dok su kapitalističke zemlje u centru zadržale industrije sa stručnim znanjima i najvećim razvojnim potencijalom.

Amin dalje ističe način izlaska iz statusa nerazvijenosti. On veruje da dokle god postoji „centar-periferija“ struktura u svetskom kapitalističkom sistemu, razvoj zemalja Trećeg sveta može biti samo zavisan i kontrolisan. Stoga, on se zalaže za to da zemlje Trećeg sveta, da bi postale nezavisne, moraju da raskinu sa svetskim kapitalističkim sistemom.

Što se tiče sredstava za raskidanje, Amin predlaže socijalizam kao osnovni uslov napretka i nezavisnosti, i samo socijalizam može da uputi „marginalni kapitalizam“ putem pravog samoodrživog razvoja, samo socijalistički razvojni put može biti alternativa „razvoju nerazvijenosti“, zato što samo u socijalizmu Treći svet može da se otarasi kontrole i eksploatacije koju čini kapitalizam u centru svetskog kapitalističkog sistema, i tako postigne „raskid.“ To znači da samo ekonomskim raskidom sa razvijenim zemljama i oslobađanjem od nejednake razmene periferne zemlje mogu postepeno da krenu zdravim razvojnim putem i konačno ekonomski prestignu razvijene kapitalističke zemlje.

Amin veruje da je samoodrživost preduslov za to da zemlje Trećeg sveta ostvare socijalističku strukturu i stvore novi međunarodni ekonomski poredak. Razvojni put ka samoodrživosti mora da bude masovnog karaktera, zato što samo „masovni“ razvoj vodi ka „nacionalnoj i samoodrživoj ekonomiji“. Razvojna strategija industrijalizacije Trećeg sveta uglavnom polazi od poljoprivrede i industrije. „Kako bi služila masi seljaka, industrijalizacija mora najpre da se koncentriše na poboljšanje seoske proizvodnje. Slično tome, kako bi služila gradskih masama, neophodno je odustati od proizvodnje luksuznih dobara za lokalno tržište i od izvoza.“ Međutim, društveni sistem potreban za poljoprivrednu revoluciju i gradsku mobilizaciju mora da bude socijalistički, „jer je socijalizam osnovni uslov za napredak i nezavisnost, a ne ideologija ili moralna motivacija koja može biti slobodno birana.“ Samo kroz socijalističku revoluciju može se postići „pravi samoodrživi“ nacionalni ekonomski razvoj, a situacija u kojoj Treći svet zavisi od razvijenih kapitalističkih zemalja može se preokrenuti i promeniti.

4. Socijalistička alternativa globalizaciji

Amin ističe da globalizacija nije nova stvar. Od 15. veka kada je kapitalizam nastao dešava se i globalizacija. Tek nakon industrijske revolucije ovaj proces se uveliko ubrzao. U „Komunističkom manifestu“ Marks ističe da je kapitalizam stvorio globalna tržišta i razvio se u globalni kapitalizam. Savremeni oblik svetskog kapitalističkog sistema proširio se van granica nacionale države i uzrok je ozbiljnih problema koje nacionalna država teško može da reši samostalno.

Što se tiče aktuelnog trenda globalizacije, Amin smatra da je objektivne prirode i progresivnog značaja. „Globalizacija je činjenica savremene istorije; to je pozitivna činjenica i istorijski napredak, koji ne treba da bude uništen spontanom civilizacijskom reakcijom.“ Ali, jedno je priznati da je globalizacija pozitivna činjenica i istorijski progres, dok je postupanje i rukovanje globalizacijom drugo. Stoga, on ističe da reč „globalizacija“ mora da bude kvalifikovana. Prvo, šta je globalizacija? Koja vrsta globalizacije je u pitanju? Da li je orijentisana ka kapitalizmu ili socijalizmu? U Kapitalizmu u doba globalizacije, Amin stavlja akcenat na inicijativu za učešćem u globalizaciji. On argumentuje da raskid ne znači „anti-globalizacija“, kako što pogrešno shvataju neki ljudi, već se sprovodi kroz učešće u globalizaciji. Prema njegovom mišljenju, „Nema situacija koje su nepremostive, i alternativni izbori uvek postoje… Ni ‘odbacivanje’ globalizacije nije adekvatan odgovor. ‘Odbacivanje’ je izraženo kroz okretanje leđa naciji ili verski fundamentalizam – oni postaju sastavni deo ove surove globalizacije koja ih iskorišćava. Raskid… ne treba da se traži u ovim iluzornim i negativnim odbacivanjima, naprotiv, on je u aktivnom učestvovanju sposobnom da preinači uslove globalizacije.

Amin raspoznaje da postoji hegemonstički diskurs po kojem ne bi trebalo da postoje ograničenja po pitanju globalizacije, u suprotnom, zatvoriće se mnoga vrata. On konstantno naglašava da nije protiv globalizacije, već protiv globalizacije predvođene kapitalizmom. Veruje da je drugi oblik globalizacije moguć i problem leži samo u tome kakva nam je globalizacija potrebna. Ono što on predlaže jeste da iz perspektive socijalizma moramo da se borimo protiv globalizacije tržišta razvijajući drugi program globalizacije.

Amin tvrdi da iako su ljudi daleko od toga da jasno shvate pitanje globalizacije, razumevanja globalizacije sa različitih tačaka gledišta su veoma različita. Kapitalizam želi da kapital slobodno teče u svakom kutku sveta i pokrije čitav društveni život, dok socijalizam treba da dozvoli ljudima da jasno uvide zašto kapitalistička globalizacija postepeno produbljuje polarizaciju sveta. To jest, u kontekstu globalizacije, ljudi treba jasno da uvide reakcionarnu prirodu kapitalizma: polarizovani svet postaje sve manje human i preti čitavoj ljudskoj vrsti. Stoga, obaveza je socijalizma da stvori alternativni program globalizacije, koji mora da bude human i internacionalistički.

Amin vidi alternativu za globalizaciju predvođenu kapitalizmom u nadgradnji svetskog političkog sistema koji nije kontrolisan svetskim tržištem.  Tržište je samo jedno od nedominantnih uređenja, i moć tržišta ne treba da preovlada nad nacionalnom državom, već da se stavi pod društvenu kontrolu. On takođe veruje da je „humanistički odgovor na izazov globalizacije inicirane ekspanzijom kapitalizma možda idealističan, ali nije utopijski: naprotiv, to je jedini mogući realistični projekat, u značenju da početak evolucije mora brzo u svom pravcu da ujedini moćne društvene sile sposobne da nametnu logiku“.

5. Zaključak

Svemu u svemu, Aminova strategija „raskida“ i „socijalističke tradicije“ predlaže sledeće: prvo, ekspanzija kapitala i globalizacija predvođena kapitalizmom stvorili su svetski sistem razvijenosti i nerazvijenosti, i globalizacija tako održava nejednak razvoj i nejednakost u svetu; drugo, raskid sa kapitalističkim centrom i tranzicija na socijalizam je optimalni razvojni put za periferiju – zemlje Trećeg sveta; treće, obaveza je socijalizma da stvori alternativni program globalizacije, koji mora da bude human i internacionalistički, i da stoga obezbedi područje za nezavisni napredak naroda Trećeg sveta. Ova strategija cilja na iskorenjivanje siromaštva i nejednakosti revolucionarnim putem na način da svi ljudi sveta mogu da žive u harmoniji bez dominacije imperijalističkog centra. Aminova analiza možda nekad deluje idealistički, ali je relevantna za mnoge zemlje. Bilo koja studija globalizacije, polarizacije, pitanja Trećeg sveta i slično ne mogu da prođu bez spominjanja Amina i njegove teorije.

 

Prevod: Jelena Šipetić/Princip.info

 

Liked it? Take a second to support Jelena Šipetić on Patreon!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.