Franc Fanon – Od zločinačke impulsivnosti do narodnooslobodilačkog rata

Jugoslovenski diplomata Zdravko Pečar, alžirski vođa pokreta za nezavisnost Omar Ousedik i Franc Fanon, u Tunisu 1959. godine. Foto: Porodična arhiva

Nije dovoljno boriti se samo za slobodu svog naroda. Potrebno je takođe neprestano, dok traje borba, tom narodu, a pre svega samome sebi, ponovno otkrivati dimenziju čoveka. Potrebno je vratiti se natrag u istoriju, obnoviti istoriju čoveka prokletog od ljudi i tako omogućiti susret vlastitog naroda s drugim ljudima. Zapravo, borac koji je angažovan u oružanoj borbi, u nacionalnoj borbi, sklon je da iz dana u dan meri poniženja i uvrede što ih kolonijalni ugnjetač nanosi čoveku. Ponekad mu se učini da bi trebao povesti sav svoj narod, da bi ga trebao izvući iz ponora, iz jame. Često mu biva jasno da se njegov zadatak ne sastoji isključivo u tome da rasteruje neprijateljske snage, nego i klice očaja koje su se zakukuljile u telima kolonizovanog čoveka. Razdoblje podjarmljenosti bolno je, ali borba, rehabilitujući podjarmljenog čoveka, dovodi do procesa reintegracije koji je izvanredno plodonosan i značajan. Pobedonosna borba nekoga naroda ne znači samo potvrdu i pobedu njegovih prava. Istovremeno pripisuje tom narodu čvrstoću, punoću i homogenost. Jer kolonijalizam nije samo depersonalizovao kolonizovanog. Ta se depersonalizacija očitavala i na kolektivnom planu socijalnih struktura. I tako je kolonizovani narod sveden na mnoštvo pojedinaca koje postoji samo po tome što postoji kolonizator.

Borba koju narod vodi za svoje oslobođenje podstiče ga da prema prilikama odbaci ili rasprši tobožnje istine koje su u njegovu svestu usadili civilna kolonijalna služba, vojna okupacija i ekonomsko izrabljivanje. Samo i jedino borba može rasprštiti te laži o čoveku koje obeshrabruju i bukvalno sakate i one najsvesnije među nama. Koliko smo puta u Parizu, Eksu, Alžiru ili u Bas-Teru videli kolonizovane kako žestoko protestuju protiv mišljenja da su crnci, Alžirci, Vijetnamci lenji? Pa ipak, moramo priznati da bi u kolonijalnom režimu izrazito marljiv felah ili crnac koji odbija svaku pomisao na odmor zaista bio patološki slučaj. Lenjost kolonizovanog čoveka svesna je sabotaža kolonijalne mašine; na biološkom planu to je značajan sastav samoodbrane i, naposletku, to u svakom slučaju sigurno sprečava ugnjetača da do kraja zagospodari celom zemljom. Neprohodnost šuma i močvara, kojom se one suprotstavljaju nadiranju neprijatelja, prirodni je saveznik kolonizovanog. Trebalo je to shvatiti i ne više dokazivati kako je crnac dobar radnik, a felah uzoran seljak. Istina jednog crnca, istina jednog Arapina u kolonijalnom režimu u tome je da ni prstom ne makne kako ne bi pomogao zavojevaču da još čvršće prigrabi svoj plen. Dužnost kolonizovanog, u tome je da se bukvalno ne makne dok ga na to ne nateraju silom. To je vrlo konkretna manifestacije nesaradnje ili barem najmanje moguće.

Zapažanja o odnosu kolonizovanog prema radu mogu se primeniti i na odnos kolonizovanog prema zakonu okupatora, prema plaćanju doprinosa i poreza, ukratko: na odnos kolonizovanog prema kolonijalnom sistemu. U kolonijalnom režimu zahvalnost, iskrenost, čast prazne su reči. U toku poslednjih godina imao sam prilike proveriti staru istinu: čast, dostojanstvo, poštovanje zadane reči, sve to ima pun smisao samo u homogenoj nacionalnoj ili internacionalnoj zajednici. Ali kako ste vi i vaši bližnji likvidirani kao psi, ne preostaje vam drugo nego da upotrebite sva sredstva kako biste ponovno uspostavili svoju ljudsku vrednost. Potrebno je, dakle, da svom svojom snagom pritiskate telo mučitelja kako bi njegova iskrivljena svest ponovno dobila univerzalnu dimenziju. U toku poslednjih godina imao sam prilike videti kako su u borbenom Alžiru čast, požrtvovanost, ljubav prema životu, prezir prema smrti poprimili neuobičajene oblike. Ne, ne nameravam veličati borce. Želim samo izneti poznatu istinu koju su priznali čak i najokoreliji kolonijalisti: alžirski borac bori se i gine na nesvakidašnji način i nikakvo povezivanje s islamom i obećanim rajem ne može objasniti toliku požrtvovanost kad je u pitanju zaštita naroda, braće. I upravo ta ubitačna tišina – jer telo sigurno vrišti – ubija mučitelja. Ovde se ponovo srećemo s drevnim zakonom po kojem se svaki pojedini element egzistencije mora pokrenuti kad je cela nacija u pokretu, kad se čovek, boreći se za svoju neizmernu ljudskost, istovremeno i potvrđuje.

Od karakterističnih osobina alžirskog naroda što mu ih je pripisao kolonijalizam zadržaćemo se na zastrašujućoj pojavi kriminaliteta. Pre godine 1954. sudije, policajci, lekari kriminolozi složno su tvrdili da su prestupi Alžiraca veliki problem. Alžirac je, tvrdili su, rođeni prestupnik. Stvorena je i teorija, pruženi su joj i naučni dokazi. Čitavih dvadeset godina ta je teorija bila jedan od predmeta u programu školske nastave. Alžirci, studenti medicine postupno su i neprimetno prihvatali teoriju i tako su elite, prihvativši kolonijalizam, bez oklevanja prihvatile i mišljenje o urođenim manama alžirskog naroda, to jest naroda koji rađa skitnice, varalice, lopove, prestupnike. Odlučili smo da prikažemo tu službenu teoriju, da ukažemo na konkretne temelje iz kojih je izrasla i na naučne tvrdnje. Zatim ćemo pokušati obraditi te iste podatke.

Alžirac često ubija: činjenica je, reći će vam sudije, da se četiri petine pokrenutih sudskih postupaka odnosi na telesne povrede. Stopa kriminaliteta u Alžiru – tvrde oni – visoka je, jedna od najviših u svetu. Nema sitnih prestupnika. Kad se Alžirac stavlja izvan zakona, on to čini u najvećoj meri.

Alžirac ubija okrutno: pre svega, on se najradije lati noža. Sudije koji „poznaju zemlju“ stvorili su o tome čitavu malu filozofiju. Kabili se, na primer, najradije služe revolverom ili puškom, a Arapi ravničari više vole nož. Neke sudije čak postavljaju pitanje: ne osećaju li možda Alžirci potrebu da vide krv? Alžirac, reći će vam oni, ima potrebu da oseti toplinu krvi, da se okupa u krvi žrtve.1 Stanovit broj sudija ide tako daleko da čak tvrdi kako za Alžirca ubiti čoveka pre svega znači zaklati ga. Okrutnost Alžiraca lično se očitava u mnoštvu povreda, od kojih su mnoge bezrazložne i zadane pošto je žrtva podlegla. Autopsije neosporivo pokazuju: s obzirom na podjednaku težinu svih rana što ih je naneo, ubica ostavlja utisak zločinca koji je zapravo čin ubistva hteo ponoviti bezbroj puta.

Alžirac ubija bez razloga: veoma su često sudije i policajci zabezeknuti pred motivima ubistva; jedna kretnja, jedna aluzija, dvosmislenost, svađa zbog masline u zajedničkom posedu, krava koja je zalutala u osminu tuđeg hektara zemlje … U odnosu na pojedinačno, a ponekad i na dvostruko, trostruko ubistvo, razlog od kojega očekujemo da će nam opravdati ili obrazložiti sva ta zlodela, pokazuje se kao beznadežno banalan. Stoga se često stiče utisak da socijalna grupa krije prave razloge.

Svaka krađa koju počini Alžirac provalna je, pri čemu je uvek, bilo ili ne bilo ubistvo, napadnut vlasnik. Svi ti elementi alžirskog kriminaliteta bili su, čini se, dovoljno specifični da se pređe na pokušaj sistematizacije. Budući da su u Tunisu i Maroku, iako manje, obavljena slična promatranja, počelo se sve više govoriti o severnoafričkom kriminalitetu. Više od trideset godina, pod rukovodstvom profesora Porota, predavača psihijatrije na Alžirskom univerzitetu, mnoge su istraživačke ekipe definisale načine na koje se taj kriminalitet očitava i predložile njegovo sociološko, funkcionalno i anatomsko objašnjenje. Poslužićemo se najvažnijim radovima Alžirskog univerziteta posvećenog tome. Zaključci istraživanja koja su trajala više od dvadeset godina bili su, kao što smo već napomenuli, teme akademskih kolegija iz psihijatrije. Na taj način alžirski lekari, koji su diplomirali na alžirskim fakultetima, morali slušati i učiti da je Alžirac rođeni zločinac. Sećam se kako je jedan od naših izlažući najozbiljnije te nametnute teorije na kraju dodao: „Teško je to progutati, ali je naučno utvrđeno.“

Severnoafrikanac je kriminalac, poznat je njegov pljačkaški poriv, njegova silovita agresivnost vidljiva je na prvi pogled. Sklon je krajnostima i stoga mu se nikad ne može verovati do kraja. Danas najbolji prijatelj, sutra je najveći neprijatelj. Neosetljiv za nijanse, krajnje mu je tuđ kartezijanski način mišljenja; osećaj za ravnotežu, za odnose, za meru u opreci je s njegovim najdubljim sklonostima. Severnoafrikanac je nasleđem opterećeni nasilnik. Nesposoban je da se savlada, da usmeri vlastite nagone. Da, Alžircu je naprasitost urođena osobina. Ali, precizira se, ta je naglost izrazito nasilna i uglavnom ubilačka. Na taj se način uspeva objasniti neuobičajeno ponašanje alžirskog melanholika. Francuski su se psihijatri našli pred teškim problemom. Bili su naviknuti da kod melanholičnih bolesnika računaju na suicidalne tendencije. Sad, međutim, alžirski melanholik ubija. Ta se bolest moralne svesti, koja je oduvek bila praćena osećajem vlastite krivnje i željom za samouništenjem, javlja kod Alžirca kao nagon za uništenjem drugoga. Alžirski se melanholik ne ubija. On ubija. To je ta ubilačka melanholija koju je temeljno proučio profesor Porot, a njegov učenik Monserat zastupa je u svojoj tezi.

Kako alžirska škola tumači tu anomaliju? Ubiti sebe, kaže ona, znači pre svega okrenuti se sebi, usmeriti pogled na sebe, znači izvršiti introspekciju. Alžirac se, naprotiv, opire unutrašnjem životu. Severnoafrikanac nema unutrašnjeg života. On se oslobađa svojih briga iskaljujući se na onima koji ga okružuju. Ne analizira. Budući da je melanholija po definiciji bolest moralne svesti, razumljivo je da se u Alžirca može javiti samo kao pseudomelanholija, jer su nerazvijenost njegove svesti i krhkost njegova moralnog osećaja opšte poznate činjenice. Ta nesposobnost Alžirca da analizira situaciju, da izgradi mentalni vidokrug, potpuno je shvatljiva ako se pozovemo na ona dva kauzalna sleda što nam ih predlažu francuski učenjaci. Ponajpre što se tiče intelektualnih sposobnosti, Alžirac je intelektualno debilan. Da bismo bolje shvatili taj podatak, potrebno je podsetiti na semiologiju koju je razradila alžirska škola, a po kojoj domorodac pokazuje ove osobine.

  • slabu ili nikakvu emotivnost;
  • potpunu lakovernost i povodljivost;
  • zatucanost;
  • mentalni infantilizam bez znatiželje zapadnjačkog deteta;
  • histerične ispade i reakcije.2

Alžirac nema celovite percepcije. Pitanja koja sebi postavlja uvek se odnose na pojedinosti, isključujući tako svaku mogućnost sinteze. Cepidlaka je, hvata se za predmete, gubi se u pojedinostima, nepristupačan je idejama, nesposoban da stvara pojmove. Govorni izraz sveden je na minimum. Kretnje su mu nagle i agresivne. Nemoćan da shvati pojedinačno, polazeći od celine, Alžirac apsolutizuje deo, uzima ga za celinu. Stoga su njegove reakcije totalne u odnosu na parcijalne izazove i beznačajne razloge kao što su jedna smokva, jedna kretnja, zalutali ovan na njegovom zemljištu. Urođena silovitost traži izlaz i dovoljan joj je i najmanji povod da provali. To je agresivnost u najčistijem obliku.3

Nakon deskripcije, alžirska škola prelazi na interpretaciju. Na kongresu psihijatara i neurologa francuskog jezičnog područja godine 1935. u Briselu profesor Porot izneće naučne osnove svoje teorije. Uzimajući reč o diskusiji u slučaju Barukovog referata o histeriji, on je istakao da je „severnoafrički urođenik – čije su više (kortikalne) živčane delatnosti slabo razvijene – primitivno biće, a njegovim izrazito vegetativnim i instiktivnim životom upravlja međumozak“. Da bismo u potpunosti mogli oceniti značenje otkrića profesora Porota, potrebno je da se podsetimo kako je značajka čoveka, uporedimo li ga s ostalim kraljevićima, upravo u tome što ima snažno razvijenu koru velikih hemisfera. Međumozak jedan je od najprimitivnijih delova velikog mozga, a čovek pre svega kraljević kojega je, za obavljanje viših funkcija, dominatna moždana kora. Za profesora Porota životnim aktivnostima severnoafričkog domoroca upravlja međumozak. A to zapravo znači da je na neki način lišen moždane kore. Profesor Porot izbegava tu protivrečnost, pa je u Aprilu 1939. zajedno sa svojim učenikom Saterom, sadašnjim profesorom psihijatrije u Alžiru, u časopisu „Sud Mèdical et Chirurgical“, tvrdi: „Primitivizam nije znak nezrelosti niti posledica zastoja u razvitku intelektualnih sposobnosti. Naprotiv, on je društvena stvarnost koja je dosegla završnu fazu svog razvojnog puta i na logičan se način prilagođava životu različitom od našeg.“ Na kraju profesori govore i o samoj osnovi na kojoj počiva njihova naučna teorija: „Taj primitivizam nije samo način života, koji je posledica posebnog odgoja, njegovi su koreni mnogo dublji i možda ih treba potražiti u specifičnoj arhitektonici ili barem u dinamičnoj hijerarhiji živčanih centara.

Kao što se vidi, silovitost Alžirca, učestalost i narav njegovih ubistava, njegova neprestana želja da čini zločine, njegov primitivizam, sve to nije slučajno. Reč je o suvislom ponašanju, o suvislom načinu života koji se može protumačiti naučno. Alžirac nema moždane kore ili, tačnije, kao i drugim nižim vrstama kraljevića, njime upravlja međumozak. Kortikalne funkcije, ako i postoje, krhke su i slabašne i praktično nisu uključene u dinamiku postojanja. Ne radi se, dakle, ni o kakvoj misteriji ni paradoksu. To što se kolonizator ustručava da odgovorne dužnosti poveri domorocu, ne čini zbog rasističkog ili paternalističkog stava, nego jednostavno zbog ograničenih bioloških sposobnosti kolonizovanog koje su naučno dokazane.

Završićemo pregled s mišljenjem doktora Karotersa, stručnjaka Svetske zdravstvene organizacije (WHO), što se odnosi na celu Afriku. Taj je internacionalni stručnjak, u knjizi objavljenoj godine 1954, skupio svoja najdragocenija znanstvena iskustva.4 Doktor Karoters delovao je u centralnoj i istočnoj Africi, ali se njegova naučna otkrića ipak poklapaju s rezultatima severnoafričke škole. Taj međunarodni stručnjak zapravo drži da “Afrikanac veoma malo upotrebljava čeone režnjeve. Sve specifičnosti afričke psihijatrije, dakle, treba dovesti u vezu s tromošću čeonih režnjeva”.5 Da bi bio razumljiviji, doktor Karoters poseže za veoma uverljivim poređenjem. U tom smislu predlaže da se normalni Afrikanac smatra kao lobotomiranim Evropljaninom. Poznato je da je anglosaksonska škola smatrala kako je uklanjanje važnog dela mozga radikalna terapija za neke teške slučajeve duševnih bolesti. Zbog opasnih razaranja ličnosti, za koja se ustanovilo da su posledica takvog zahvata, ta je metoda kasnije napuštena. Prema mišljenju doktora Karotersa, sličnost između afričkog domoroca i lobotomiranog Evropljanina upravo zapanjuje. Pošto je doktor Karoters proučio radove različitih autora što su praksu obavljali u Africi, predlaže zaključak koji nam daje celovitu sliku o Afrikancu. „To su podaci“, piše on, „o slučajevima koji ne pripadaju u evropsku kategoriju. Prikupljeni su u različitim područjima istočne, zapadne i južne Afrike, a pojedini su autori uglavnom bili slabo ili nikako obavešteni o radovima ostalih. Međusobna sličnost svih tih radova veoma je značajna.6

Hteli bismo na kraju napomenuti da je ustaničku aktivnost maumauovaca (kenijski ustanak “Mau-Mau”) doktor Karoters tumačio kao manifestaciju podsvesnog kompeksa frustracije, čije bi se ponavljanje moglo sprečiti naučnim putem uz pomoć spektakularnih psiholoških prilagođavanja. I tako jedna neuobičajena pojava: učestali kriminalitet Alžiraca, beznačajnost ustanovljenih motiva, ubilački i uvek krvavi sukobi problem su za posmatrače. Ponuđeno objašnjenje te pojave, koja je postala predmet univerzitetske nastave, u krajnjoj liniji, čini se, želi reći: osobina struktura mozga severnoafričkog čoveka objašnjava istovremeno i njegovu gotovo životinjsku impulsivnost. Zločinačka impulsivnost Severnoafrikanaca samo je spoljna slika posebnog živčanog sastava koji se očitava u njegovom ponašanju. Ta je reakcija neurološki objašnjiva, određena prirodom samih stvari, odnosno prirodom biološki organizovane stvari. Neučestvovanje čeonih režnjeva u cerebralnoj dinamici objašnjava lenjost, kriminal, provale, nasilja, laži. A konačan sud dao mi je jedan šef policije, tada još zamenik, rekavši: „Takvim prirodnim stvorenjima koja se slepo pokoravaju zakonima vlastite naravi moramo se suprotstaviti strogim i neumoljivim kadrovima. Prirodu treba ukrotiti, a ne urazumiti.“ Disciplinovati, ukrotiti, savladati, a u poslednje vreme i smiriti – te reči najčešće upotrebljavaju kolonijalisti u okupiranim područjima.

To što smo tako opširno govorili o teorijama koje nam nude kolonijalistički učenjaci nismo učinili stoga da bismo pokazali sve njihovo siromaštvo i besmislenost nego da bismo pokrenuli neobično važno teoretsko i praktično pitanje. Zapravo, između tolikih pitanja i problema što ih je postavila revolucija i koje je trebalo politički objasniti i demistifikovati, alžirski kriminalitet bio je na marginama diskusije. Ali razgovori vođeni o toj temi bili su toliko plodonosni da smo upravo zahvaljujući njima uspeli produbiti i jasnije odrediti pojam ličnog i društvenog oslobađanja. Kada se u samoj revolucionarnoj borbi pred kadrovima i borcima otvoreno pristupa problemu alžirskog kriminaliteta, kad se iznose podaci o broju krivičnih dela, provala i krađa počinjenih u periodu pre revolucije, kad se objašnjava da je način na koji je počinjeno neko krivično delo, kao i učestalost zločina, samo funkcija odnosa između muškarca i žene, između ljudi i države, što je svima razumljivo, kad vlastitim očima gledamo kako se rasplinjuje pojam o urođenom zločinstvu alžirskog i severnoafričkog čoveka, pojam koji je duboko usađen i u svest Alžirca, jer napokon, „mi smo zaista kolerici, svadljivci, zli . . . to je istina“, tada se može reći da je revolucija napredovala.

Potrebno je – a to je veliki teorijski problem – u svakom času i na svakom mestu demistifikovati, odbaciti uvrede koje se nanose čoveku što je u nama. Ne sme se čekati da nacija stvori novog čoveka. Ne sme se čekati da se ljudi postupno i neprimetno preobražavaju zahvaljujući isključivo njihovoj uvek novoj revolucionarnosti. Istina je da su ta dva procesa važna, ali je potrebno pomoći svesti. Da bi revolucionarna praksa mogla biti plodonosna i da bi delovala u smislu potpunog oslobađanja čoveka, potrebno je da bude uklonjen i poslednji ostatak mističnog. Lično često oseća se potreba da se događaj totalizuje, da se sve obuhvati, da se svime upravlja, da se za sve bude odgovoran. Svest tada s lakoćom pristaje da se vraća na početak, pa čak ako je potrebno da tapka u mestu. Stoga u toku napredovanja jedne borbene jedinice kraj akcije ne treba da znači odmaranje, nego, naprotiv, trenutak postupnog napredovanja svesti, jer sve mora teći uporedno.
Da, Alžirac je spontano odobravao sudijama i policajcima.7 Taj alžirski kriminalitet doživljen kao narcisizam uistinu se činio kao izražavanje prave muškosti. Stoga je bilo potrebno ponovno ga uključiti u kolonijalnu istoriju. Trebalo je, na primer, pokazati kako se kriminalitet Alžiraca nastanjenih u Francuskoj bitno razlikuje od kriminaliteta Alžiraca koji su izloženi neposrednoj kolonijalnoj eksploataciji.

Još je jedna pojava privukla našu pažnju: u Alžiru se zločini praktički događaju u zatvorenim krugovima. Alžirci su se uzajamno pljačkali, uzajamno klali, uzajamno ubijali. U Alžiru, Alžirac je retko napadao Francuze i izbegavao je da se sukobi sa njima. U Francuskoj, međutim, alžirski će imigrant preći na intersocijalni, međugrupni kriminalitet. U Francuskoj alžirski kriminalitet opada. Usmeren je pre svega protiv Francuza, a motivi su mu posve novi. Jedan nam je paradoks uveliko pomogao da borcima otvorimo oči: nakon godine 1954. opaža se gotovo potpuno iščezavanje opšteg kriminala. Čovek više ne gine zbog svađe ili bilo kakve sitnice. Nema više besomučnih ispada zbog toga što je komšija video čelo ili levo rame moje žene. Nacionalna borba, čini se, kanalisala je sve besove, nacionalizovala sve afektivne i emocionalne podsticaje. To su već utvrdili francuske sudije i advokati, ali trebalo je da toga postane svestan i borac, trebalo mu je pomoći da shvati uzroke te pojave. Ostaje još samo da se stvari objasne. Možda je trebalo reći da rat, to privilegovano područje održavanja konačnog socijalizovanog nasilja, usmerava urođene ubilačke aktivnosti protiv okupatora? Opšte je poznata istina da veliki socijalni potresi smanjuju frekvenciju kriminaliteta i duševnih poremećaja. To opadanje alžirskog kriminaliteta moglo se, dakle, izvrsno objasniti ratom koji je Alžir podelio na dva dela i čitavu sudsku i upravnu mašinu prebacio na neprijateljsku stranu.

Ona ista pojava koja se očitavala u toku oslobodilačkih borbi u oslobođenim zemljama Magreba traje i dalje i postaje još izrazitija nakon sticanja nezavisnosti. Po svemu se čini da je kolonijalni kontekst dovoljno svojstven da postavi punopravni zahtev za novom interpretacijom kriminaliteta. Mi smo već to učinili u interesu boraca. Oni danas već znaju da kriminalitet nije posledica urođenih sklonosti Alžirca niti njegovog nervnog sistema. Alžirski rat, rat za nacionalno oslobođenje, otkrio je prave protagoniste. U kolonijalnoj situaciji, kao što smo već pokazali, domoroci su upućeni jedni na druge. Skloni su da jedan drugoga upotrebne kao zaštitni zid. Jedan drugome sputavali da vide nacionalnog neprijatelja. I kad se nakon šesnaestogodišnjeg napornog rada kolonizovani rob, mrtav umoran, ispruži na svoju hasuru i u taj čas kroz platneni zaklon začuje plač nekog deteta koje mu ne da da zaspi, tada je to dete posve sigurno mali Alžirac. Kad trgovac, kojem je već od pre ostao dužan nekoliko santima, odbije da mu dade malo brašna ili ulja, obuzme ga silna mržnja i želja da ubije trgovca, a trgovac je sasvim sigurno Alžirac. Kad se jednog dana nađe licem u lice s kaidom koji ga tera da podmiri porez, a upravo je zbog poreza nedeljama bežao od njega, ni tada mu se neće pružiti prilika da svoju mržnju upravi protiv evropskog birokrate: i kaid je, naime, Alžirac. Kako je dnevno izvrgnut pokušajima ubistva kao što su: glad, izbacivanje iz neplaćene sobe, presahle grudi alžirskih majki, deca pretvorena u žive kosture, zatvorena radilišta, nezaposleni radnici koji kao gavrani obleću oko poslovođa, domorodac ne može a da u svom bližnjem ne vidi okrutnog neprijatelja. Kad raskrvari nogu o kamen nasred puta, siguran je da ga je mogao postaviti samo Alžirac. I onih nekoliko maslina, što ih je nakanio obrati, noćas su pojela deca, a i to su bila alžirska deca.

Da, u Alžiru, a i drugde pod kolonijalnim režimom čovek je kadar svašta učiniti za kilogram brašna. Kadar je ubiti mnogo ljudi. Da bi se to shvatilo, potrebno je imati mašte ili možda je dovoljno sećanje. U koncentracionim logorima ljudi su se međusobno ubijali zbog komadića hleba. Sećam se jednog strašnog prizora. Dogodilo se to u Oranu godine 1944. Iz logora, u kojem smo čekali na ukrcavanje vojnici su alžirskoj deci bacali komadiće hleba za koje su se ona otimala i svađala s mnogo gneva i uzajamne mržnje. To ponašanje veterinari bi mogli protumačiti uporedivši ga s poznatim „peck-orderom“ karakterističnim za živinu. Bačena zrna kukuruza u tren oka pretvaraju dvorište u borilište na kojem se vodi bitka. Najjači pojedu sva zrna, a oni plašljivi naočigled propadaju. Svaka kolonija pokazuje tendenciju da postane veliko dvorište za živinu, veliki koncentracioni logor u kojem vlada samo zakon noža. Narodnooslobodilački rat sve je izmenio u Alžiru. Sve zalihe neke porodice mogu biti ponuđene za večeru nekoj četi koja usput svrati. Porodica će pozajmiti svoje jedino magare za prenos ranjenog borca. I kad nakon nekoliko dana vlasnik sazna da mu je životinja stradala od mitraljeske vatre, neće zbog toga ni zapomagati ni pretiti. Poverovaće odmah da je životinja uginula, ali će sa strahom upitati da li se ranjenik spasio.

U kolonijalnom režimu ljudi su pripravni štošta da učine za kilogram hleba ili za mršavog ovna… Odnos čoveka prema materiji, čoveka prema istoriji u kolonijalnom razdoblju znači odnos prema golom životu. Za kolonizovanog čoveka koji živi u potlačenosti, kao na primer u Alžiru, živeti nipošto ne znači otelotvorenje vrednosti, uključiti se u suvisle i plodne tokove nekog sveta. Živeti znači ne umreti. Postojati znači sačuvati goli život. Svaki dan znači pobeda. On nije plod truda, nego borbe, pravi trijumf života. Stoga i tada kad smo ukrali dan ili dopustili da naša ovca pase tuđu travu, nismo uzeli ničije vlasništvo niti smo prekoračili ili prekršili zakon. Učinili smo zapravo pokušaj ubistva. Trebalo je videti kako kabilske žene i muškarci nedeljama odlaze u dolinu po zemlju i u malim je košarama odvlače na brdo pa da se shvati kako krađa nije ni neprijateljski ni protivzakoniti čin, nego upravo pokušaj ubistva. Jer, njihova jedina prespektiva jeste perspektiva želuca koji svakim danom postaje sve skučeniji, pa iako su njegovi zahtevi vrlo skromni, nešto mu se ipak mora dati. Protiv koga se pobuniti? Francuzi su u dolini, a s njima je vojska, policija i tenkovi. Nad nama nebesa sa svojim obećanjima o pravdi koja nas čeka na drugom svetu, a dole Francuzi s konkretnim obećanjima, pripremaju nam zatvore, batine, stratišta. U takvoj situaciji neizbežno ustajemo protiv sebe samih. Tako se rađa ona mržnja koju osećamo prema sebi samima, a koja je obeležje segregovanog društva.

Zločinstva Alžirca, silovitost i okrutnost njegovih ubistava nisu, dakle, posledica nekog posebnog nervnog sistema ili neke svojstvene prirode, nego su neposredan proizvod kolonijalnih prilika. Što alžirski borci otvoreno raspravljaju o tom problemu, što se ne boje staviti pod znak pitanja verovanja koja im je usadio kolonijalizam, što su napokon shvatili da su, krijući se jedan od drugoga i dižući se jedan protiv drugoga, ubijali sami sebe, od presudne je važnosti za formiranje nacionalne svesti. Ponovićemo: krajnji cilj borbe koju vodi kolonizovani borac mora biti zbacivanje tuđinske prevlasti. Ali se ono istovremeno mora boriti i da iskoreni neistine koje mu ih je ovaj tlačitelj usadio u glavu. U kolonijalnom režimu, kakav je vladao u Alžiru, mišljenja koja je propovedao kolonijalizam nisu uticali samo na evropsku manjinu nego i na same Alžirce. Celovito oslobođenje čoveka mora obuhvatiti sva područja njegove ličnosti. Zaseda ili okršaj, mučenje ili pokolj braće samo nas učvršćuje u našoj odlučnosti da se borimo do pobede, obnavlja naš emotivni život i obogaćuje nam maštu. Kad se jednom pokrene cela nacija, tad se novi čovek ne rađa kao naknadna posledica stvaranja te nacije, naprotiv, on s njom nastaje, razvija se i trijumfuje. Ta dijalektička nužnost objašnjava neprihvatanje različitih oblika kolonijalističkih prilagođavanja ili površnih reformi. Nezavisnost nije magična reč koja rešava sve, ona je nužan uslov života istinskih slobodnih muškaraca i žena, a to znači ljudi koji u svojim rukama drže materijalna sredstva potrebna da bi se obavio ovaj temeljit preobražaj društva.

 

Isečak iz “Prezreni na svetu”, Franc Fanon, 1961
Gl. 5 – Kolonijalni rat i duševni poremećaji
Prevod: Vjekoslav Mikecin
Korekcije, dopuna prevoda i priprema: Princip.info

 

Liked it? Take a second to support Nikola Simović on Patreon!

  1. Poznato je, naime, da islam zabranjuje uživanje mesa, sve dok se nismo uverili da je životinja potpuno iskrvarila. Stoga se životinje uvek kolju.  

  2. A. Porot, Annales Mèdico-Psychologiques, 1918  

  3. Iz usta predsednika jednog alžirskog suda čuli smo da se ta agresivnost Alžiraca izražava u njegovoj ljubavi prema „fantastičnom“. „Za ovaj je ustanak“, govorio je on 1955, „posve krivo verovati da je politički. S vremena na vreme mora provaliti ta njihova ratnička strast!“ Po mišljenju etnologa, izgradnja serije testova i projektnih igara kadrih da kanališu globalne agresivne instinkte domoroca, mogla bi u godinama 1955. i 1956. posve suzbiti revoluciju u predelima Aurèsa.  

  4. Carothers, Psychologie normale et pathologique de l’African, Etudes Ethno-Psychiatriques, Masson èditeur.  

  5. Isto, str. 176  

  6. Isto, str. 178  

  7. Jasno je uostalom da je ta identifikacija sa slikom koju je izgradio Evropljanin bila vrlo dvosmislena. Zaista, Evropljanin kao da je odavao poštovanje – isto tako dvosmisleno – nasilnom, strastvenom, okrutnom, ljubomornom, ponosnom, gordom Alžircu koji stavlja na kocku život za običnu sitnicu, odnosno za jednu jedinu reč, itd. Napomenimo usput da se u poređenju s Francuzom iz Francuske, Evropljani iz Alžira nastoje sve više identifikovati se slikom Alžirca suprotstavljenog Francuzu.  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.