Da li je Panamaliks za Rusiju ono što je Vikiliks za američku diplomatiju?

Ono što je Vikiliks (eng. Wikileaks) bio za zapadnu, a pre svega američku diplomatiju, to je Panamaliks (eng. PanamaLeaks) za rusku… ili je to makar trebalo da bude.

Avgusta 2015. anonimni izvor iz advokatske firme Mosak Fonseka (Mossack Fonseca) ponudio je nemačkom listu Ziddojče cajtung (nem. Süddeutsche Zeitung) 11,5 miliona poverljivih dokumenata vezanih za pranje novca i utaju poreza najbogatijih i nauticajnijih ljudi sveta. Budući da se radi o 2,6 terabajta (2,600 gigabajta) podataka, tek je početkom aprila završena obrada koja je uključivala preko 400 novinara iz 107 organizacija u više od 80 zemalja.¹ ,²

Prema jednom od dokumenata, 95% svih aktivnosti Mosak Fonseka sastoji se od utaje poreza za klijente stvaranjem fiktivnih kompanija. Imaju 14.000 klijenata među kojima ima članova mafije, narkotrafikanata, elite iz sporta i kulture, kao i niz korumpiranih političara. Iako ogromnih razmera, ovi procureli dokumenti čine samo delić celokupne utaje poreza u svetu. Prema navodima britanskih aktivista, procenjuje se da je utajeno između 21 i 32 triliona američkih dolara, čiji je Panama samo manji deo. Oni smatraju da je ovo jedan od uzroka  nejednakosti u svetu.

Osim utaje, kompanije u poreskom raju poput Paname mogu da se koriste i za izbegavanje sankcija, pogotovo za slučajeve prodaje naoružanja.³

Prva greška,  namerna ili ne, bila je proslediti ovu količinu informacija korporativnim medijima u službi interesa imperijalističkih zemalja. Posledica toga je da se na naslovnim stranicama štampe i prvi na udaru našao Vladimir Putin, predsednik Rusije, čije se ime u ovim dokumentima čak ni ne pominje!

Ziddojče cajtung je dao detaljno objašnjenje metode koju su korporativni mediji koristili za pretragu: koristili su imena vezana za režime radi pronalaženja slučajeva kršenja sankcija UN. O tome je izvestio i engleski list Gardijan na čijoj se listi nalaze zemlje poput Zimbabvea, Severne Koreje, Rusije i Sirije. Istovremeno, ovi mediji kriju od javnosti najkrupnije igrače koji bi u ceo skandal uvukli multinacionalne korporacije i milijardere.

Celim poduhvatom je upravljao Međunarodni konzorcijum za istraživačko novinarstvo, organizacija koju sponzoriše Centar za javni integritet iz SAD, čiji su osnivači Fondacija Ford, Karnegijeva zadužbina, Fond porodice Rokfeler, V. K. Kelog fondacija, Otvoreno društvo, između ostalih. Da li se od ove organizacije moglo očekivati objavljivanje podataka koji nisu u skladu ili su čak protiv zapadne demagoške propagande? Ili se, možda, mogla očekivati informacija koja bi naštetila finansijskoj oligarhiji? Šta bi bilo ako bi se u arhivi naišlo na čelnike medijskih korporacija? Šta bi bilo ako bi se u arhivi našli podaci o svim sponzorima gorenavedenih „humanitarnih” fondacija?

Odgovore na ova pitanja nam pruža Gardijan koji sam kaže da najveći deo verovatno nikada neće ni biti pušten u javnost. Ne treba zaboraviti da ni Snoudenovi dokumenti, koji su po obimu ništavni u poređenju sa količinom informacija Panamaliksa, nisu u celosti objavljeni, a da je i sam Gardijan po nalogu britanske službe MI6 uništio sva dokumenta koja je posedovao.⁴

Na kraju krajeva, od 11,5 miliona dokumenata, objavljeno je svega 149. Koliko će ih biti objavljeno u budućnosti, zavisi najviše od političkih prilika. Svakako da će Zapadu veoma dobro doći da povuče korupciju kao argument sasvim slučajno u trenutku kada se održavaju izbori u zemlji čijoj se politici protivi. Kao što je to slučaj i danas sa Rusijom, između ostalog.

1. http://panamapapers.sueddeutsche.de/articles/56febff0a1bb8d3c3495adf4/ ↩

2. http://www.theguardian.com/news/2016/apr/03/the-panama-papers-how-the-worlds-rich-and-famous-hide-their-money-offshore ↩

3. https://www.salon.com/2016/04/05/this_is_much_worse_than_the_panama_papers_how_america_became_a_world_leader_in_tax_avoidance/ ↩

4. http://www.mintpressnews.com/corporate-media-gatekeepers-protect-western-1-panama-leak/215295/ ↩