Samir Amin: Istorijski materijalizam i marksizam
Marksizam nije naučna analiza procesa kapitalističkih tržišta. Istovremeno je mnogo više od toga i nešto sasvim drugo. Redukovati ga na političku ekonomiju kapitalizma znači ostati unutar granica (buržoaskog) ekonomizma. Vulgarna ekonomija pretenduje da otkrije zakone koji vladaju unutar tržišta. „Čista“ ekonomija veruje da je otkrila ove zakone i, štaviše, zaključuje da su ova tržišta samoregulišuća dokle god nisu regulisana, tj. dokle god su oslobođena svih administrativnih spona koje su veštački nametnute. Ova čista ekonomija nije zainteresovana za postojeći kapitalizam, koji je ekonomski, socijalni i politički sistem, već proučava zakone imaginarnog kapitalizma koji nema nikakve veze sa stvarnošću.
Marks nastoji da postigne nešto drugo. On postavlja drugačija pitanja, primarno se brinući o specifičnostima kapitalizma kao faze istorijskog razvoja. U ovom naporu, on stavlja fetišizam (ekonomsku otuđenost) robe u centar specifičnosti kapitalizma. Rezultat ove otuđenosti je da je kapitalističko društvo pod direktnom kontrolom ekonomske instance, instance koja je u prethodnoj epohi bila podređena, dok je u kapitalizmu dominantna. Kao posledica, čini se da zakoni koji upravljaju ovom ekonomijom funkcionišu kao zakoni odvojeni od društva, poput zakona prirode. Ovo nije slučaj sa ranijim sistemima, s obzirom na to da u njima dominantna instanca nije bila ekonomska.
Koncept vrednosti je odraz otuđenosti koja je specifičan za kapitalizam. Pragmatična kritika Marksove teorije vrednosti, koja ukazuje na to da su cene neizbežno drugačije od vrednosti, kao i da je stopa profita izračunata u cenama drugačija od one koja je izračunata u terminima vrednosti, zaključuje da je marksistička teorija vrednosti pogrešna. Ipak, ova kritika ne razume pitanje koje Marks postavlja. Razlika između dve profitne stope je neophodna. Bez te razlike, eksploatacija rada od strane kapitala bi bila transparentna (kao u formama eksploatacije pre kapitalizma) i kapitalizam ne bi bio kapitalizam, koji je upravo definisan zamućenjem ove realnosti. Ovo je uslov da se ekonomski zakoni predstave kao zakoni prirode. Zakon vrednosti ne upravlja samo reprodukcijom kapitalističkog ekonomskog sistema, on takođe upravlja i svim aspektima društvenog života u ovom sistemu. Tržišna ekonomija postaje tržišno društvo.
Dalje, Marks ne podržava (pogrešnu) hipotezu opšteg ekvilibrijuma čiju će tendenciju tržište otkriti. Naprotiv, za Marksa su tržišta (samim tim i kapitalistička tržišta) po svojoj prirodi nestabilna. Sistem ide iz jednog disekvilibrijuma u drugi bez naznaka da će ikada doći u bilo kakvu ravnotežu.
Prema tome, neophodno je objasniti svaki pojedinačni momenat ovih uzastopnih neravnoteža. Kako bismo to postigli, ne možemo ignorisati društvene odnose moći, tj. klasnu borbu, oblike dominacije kapitala i hegemonijske saveze koje ova dominacija podrazumeva, dakle, ne možemo ignorisati politiku. Upravo ovi odnosi i promene koje na njih utiču (drugim rečima, društvena podešavanja) čine istoriju postojećeg kapitalizma. Ekonomija i politika su nerazdvojive. Čista ekonomija je mit. Ne postoji istorijski determinizam (ekonomski ili bilo koji drugi) koji se može ustanoviti pre same istorije. Budućnost je nepredvidiva zato što je satkana od ovih društvenih sukoba.
Marksov projekat nije ekonomija već istorijski materijalizam. Da li je moguće analizirati realno postojeći kapitalizam kao grupu manje ili više uznapredovalih kapitalističkih formacija koje se, zaviseći od okolnosti, kreću u istom smeru, ili mora li odmah da bude razmatran kao svetska celina koju karakterišu kompleksnost i polarazacija? Marks i Engels ne daju jasan odgovor na ovo pitanje. Njihovi spisi mogu biti tumačeni tako da sugerišu da će globalna ekspanzija kapitala homogenizovati svet i učiniti ga uniformnim. Drugim rečima, nerazvijene zemlje će moći da sustignu i, na kraju, da zaliče na većinu razvijenih zemalja. Ovo tumačenje je zasigurno moguće, jer postoje tekstovi koji bi ga podržali. Štaviše, oni pokazuju Marksovu grešku, koja je bila potcenjivanje (čak i ignorisanje) polarizacije koja je imanentna globalnoj ekspanziji kapitalizma. Ipak, pažljivije čitanje Marksa dovešće nas do kompleksnijih zaključaka.
Marks spaja imanentnu tendenciju ka društvenoj polarizaciji sa fundamentalnom logikom koja upravlja akumulacijom kapitala. Ova tendencija ka polarizaciji je na svakom koraku sputavana društvenim borbama koje definišu kontekst unutar koga se akumulacija događa. Dijalektički odnos između tendencije ka polarizaciji i reakcije na nju nema ništa zajedničko sa metodom svakodnevne ekonomije, tj. sa potragam za opštim ekvilibrijumom koga tržište spontano i prirodno proizvodi. Oni zapravo nemaju dodirnih tačaka.
Šta opažamo u stvarnosti oko sebe? S jedne strane, tendencija ka osiromašivanju i polarizaciji nije očigledna ako se zemlje centra (20 posto čitave sistemske populacije) kapitalističkog sistema posmatraju na duže periode. Ovo zapažanje je glavni argument protiv marksizma: „Vidite, Marksova predviđanja je opovrgla istorija.“ S druge strane, ako svetski kapitalistički sistem posmatramo kao celinu, onda je polarizacija i više nego očigledna, ona je neupitna.
Treba doći do teorijskog zaključka iz ove dvostruke opservacije: da je u kapitalizmu (kao što je neretko slučaj sa kompleksnim sistemima) celina (svet) ta koja određuje delove (nacije), a ne obratno. Celina nije suma svih delova već njihova kombinacija. Iz toga treba zaključiti da je polarizacija imanentna globalnom kapitalizmu i, stoga, slabo razvijene zemlje nisu na putu koji će ih razviti do nivoa većine razvijenih kapitalističkih zemalja.
Ovaj zaključak nas ubeđuje da nastavimo tamo gde je Marks stao, da završimo i ojačamo njegov rad tako što ćemo obratiti više pažnje na globalni karakter sistema, pronalazeći njegove karakteristike i tendencije. Kako bismo to postigli, neophodno je da odemo dalje od „zakona vrednosti“ promatrajući ga unutar konteksta svetskog kapitalističkog sistema i na njegovom najvišem nivou apstrakcije. Moramo odrediti njegov stvarni oblik egzistencije kao „zakon globalizovane vrednosti.“ To dalje podrazumeva pažljivu analizu uzastopnih faza razvoja globalnog kapitalizma i njihovih partikulariteta, nakon čega specifične uzastopne forme zakona globalizovane vrednosti mogu biti ispitane.
To je bio i dalje ostaje izazov na koji istorijski marksizam (tj. onaj posle Marksa) mora da odgovori. Da li je ovo urađeno? Bilo je i još uvek postoji dosta otpora ka tome zbog tendencije ka evrocentrizmu, koja je jaka u zapadnom marksizmu. Ta tendencija sputava priznanje da imperijalizam ima ključnu ulogu u realno postojećem kapitalizmu. Marksizam Druge Internacionale (uključujući Karla Kautskog) je bio pro-imperijalistički i samim tim podržavao tumačenje Marksa koje je linerano, evolutivno i polu-pozitivističko. Lenjin je, praćen Maoom, popločao put za dalju analizu. Kod Lenjina ovo se desilo sa teorijom najslabije karike: (globalna) socijalistička revolucija počinje na periferijama (u ovom slučaju, u Rusiji), ali mora biti ubrzo praćena socijalističkim revolucijama u centru. S obzirom na to da su naredni događaji izneverili ova očekivanja, nade su bile usmerene ka drugim periferijama (nakon Bakua 1920). Ovo očekivanje je potvrđeno uspehom Kineske revolucije.
Onda se postavilo novo pitanje: šta može biti urađeno sa nerazvijenim periferijama koje hoće da se otcepe od kapitalizma? Izgraditi socijalizam u jednoj zemlji?
Pitanje i izazov ostaju neodgovoreni: polarizacija imanentna realno postojećem kapitalizmu stavlja pobunu ili revoluciju na agendu većini ljudi koji žive na periferiji sistema (80 posto stanovništva koje je zaboravljeno od strane buržoaske ideologije i, većim delom, od strane zapadnog Marksizma) dok istovremeno ometa radikalizaciju u centrima. Ovo podrazumeva novi pregled onoga što ja zovem „dugi prelaz iz globalnog kapitalizma u globalni socijalizam.“ Ovo nije perspektiva evrocentrične Prve i Druge Internacionale ili perspektiva Treće Internacionale (socijalizam u jednoj zemlji).
Izazov ostaje zato što je istorijski marksizam vlada koje su uspostavljene nakon revolucija podignutih u njegovo ime postao zaista marksizam legitimacije. Nesumnjivo, ovaj termin je opasan i dvosmislen. Svaka organska ideologija je nužno „legitimišuća“ čak i ako ostaje kritički osvrt na realnost. Realnost koju legitimiše treba biti otrkivena: šta je istorijski marksizam smatrao za objekat svog promatranja? Gde su njegove teze i proklamovani ciljevi? Da li je opravdao svoje težnje? Ili, da li je, zapravo, davao legitimitet nečemu drugom što treba biti prepoznato?
Staljinistički sovjetski marksizam je zaista bio ideologija legitimiteta praksi vladajuće klase Sovjetskog Saveza i posebno njene spoljne politike. U praksi, pravi razlozi za napravljene izbore, bili oni dobri ili loši, bili su sakriveni velom ideološkog diskursa.
Istorijski materijalizam nije ekonomski determinizam. Koncept sve-određenosti (overdeterminaton) proizilazi direktno iz strukturalističkog koncepta društvenih sistema. Sve-određenost sugeriše, makar implicitno ako ne eksplicitno, da determinizmi koji fukncionišu istovremeno u različitim instancama (ekonomske, političke, kulturne) društvene stvarnosti konvergiraju zato što svi doprinose istovremeno reprodukciji sistema, njegovom prilagođavanju zahtevima evolucije, i krizama koje iziskuju njegovo nadilaženje. Ekonomski determinizam i determinizmi koji upravljaju političkim, ideološkim i kulturnim domenima svi konvergiraju i, „sve-određuju“ kretanje sistema. Tako da, ako je preobražaj postao neizbežan ekonomski, takođe je neizbežan politički, ideološki i kulturološki, i obrnuto. Osim toga, ako prihvatimo da je ekonomija dominantna instanca, sve-određenost nas lako može odvesti do ekonomističkog čitanja istorije u kojem se sve druge instance prilagođavaju ekonomskim zahtevima. Ovo nije moje razumevanje istorijskog materijalizma iz dva razloga.
Prvo, ne verujem da je ispravno postaviti pitanje odnosa između različitih instanci u analognim terminima za sve istorijske faze. Autonomija ekonomske instance je specifična za kapitalizam, dok je u tributarnim sistemima (feudalnim, robovlasničkim) ona podređena političkoj instanci, kao što sam iznad ukazao.
Drugo, moje razumevanje istorijskog materijalizma je u potpunosti nekompatibilno sa strukturalističkim konceptom sve-određenosti. Po mom mišljenju, svaka od instanci ima svoju logiku koja njome upravlja. Status svake je ili sekundarni (ekonomska u feudalizmu) ili dominantni (politička u tributarnim sistemima, ekonomska u kapitalizmu, kulturna u komunističkoj budućnosti). Logika svake instance je autonomna u odnosu na logike svih ostalih i ne neophodno, i svakako ne spontano, komplementarna njima. Stoga, instance su često u sukobu i, a priori, nije moguće predvideti koja će na kraju odneti pobedu nad drugima. Po mom mišljenju, Marks je kompletno analizirao ekonomsku logiku kapitalizma (akumulaciju) kao njegov dominantni karakter, tj. kanale pomoću kojih ekonomska instanca uglavnom uspeva da dominira nad logikama politike, ideologije i kulture. S druge strane, rekao sam da ni Marks ni istorijski marksizam nisu ponudili podjednako moćne analize logika drugih instanci, i smatram da nije napravljen ikakav progres u ovim oblastima van marksizma.
Specifična logika svake instance iskazana je kroz partikularni determinizam. Sukob između ovih determinizama daje istoriji određenu crtu neizvesnosti i time je razlikuje od oblasti u kojima vladaju zakoni prirode. Ni istorija društava ni individua nije programirana. Sloboda je upravo definisana kroz konflikte logika različitih instanci, što čini mogućim da biramo različite alternative. Stoga, umesto koncepta sve-određenosti, nudim koncept pod-određenosti (under-determination).
Da li ovo podrazumeva da su društva haotična i iracionalna? Nikako; njhova uređenost i racionalnost se ogledaju u tome da sukobi logika različitih instanci (pod-određenosti) uvek nađu načina da se razreše kroz podređivanje nekih logika drugim. Ipak, ovo rešenje je jedno od par različitih. Društvene, političke, ideološke i kulturne borbe tako oblikuju društva namećući jedan izbor reda i racionalnosti nad drugima.
Prevod: Igor Mitrović
Tekst preuzet sa: crvenibarjak.org
