Fidel Kastro – Do poslednje kapi krvi!

 
Foto: AP

Kapitalizam znači nejednake uslove trgovine sa narodima Trećeg sveta, zagovaranje individualne sebičnosti i nacionalnog šovinizma, vladavinu iracionalnosti i haosa u ulaganjima i proizvodnji, bezobzirno žrtvovanje ljudi u ime slepih ekonomskih zakona, opstanak najjačih, eksploataciju čoveka od strane čoveka, situaciju u kojoj je svako sam za sebe. U socijalnoj sferi kapitalizam podrazumeva mnogo više stvari: prostituciju; drogu; kockanje; prosjačenje; nezaposlenost; nejednakosti među građanima; iscrpljivanje prirodnih resursa; trovanje vazduha, mora, reka i šuma; a posebno pljačku nerazvijenih nacija od strane industrijalizovanih zemalja. U prošlosti on je značio kolonijalizam; sada znači neokolonizovanje milijardi ljudi, korišćenjem sofisticiranih, najjeftinijih, najefikasnijih i najnemilosrdnijih ekonomskih i političkih metoda.

Njegova tržišna ekonomija, njegove vrednosti, njegove kategorije i metode nikada ne mogu izvući socijalizam iz njegovih trenutnih poteškoća ili ispraviti greške koje su napravljene. Te poteškoće nisu samo rezultat grešaka, već i čvrste blokade i izolacije koje su socijalističkim zemljama nametnule imperijalističke sile, koje su monopolisanjem svetskog bogatstva i brzom naprednom tehnologijom pljačkale svoje kolonije, eksploatisale radničke klase i pokretale veliki odliv mozgova iz nerazvijenih zemalja.

Razarajući ratovi pokrenuti su protiv prve socijalističke države, odnevši milione života i uništavajući većinu sredstava za proizvodnju. Poput feniksa, prva socijalistička država morala je više puta ustati iz pepela. Učinila je velike usluge čovečanstvu pobedivši fašizam i odlučno podržavajući oslobodilačke pokrete u zemljama još uvek pod kolonijalnom vlašću. Sada se sve ovo zaboravlja. Odvratno je videti koliko ljudi, čak i u samom SSSR-u, negiraju istorijske podvige i izvanredne zasluge tog herojskog naroda. To nije način za ispravljanje i prevazilaženje neporecivih grešaka koje je napravila revolucija proizašla iz carističkog autoritarizma u ogromnoj, zaostaloj, siromašnoj zemlji.

Stoga se nismo ustručavali da zaustavimo tiraž određenih sovjetskih publikacija punih otrova protiv samog SSSR-a i socijalizma. Vidite da iza njih stoje imperijalizam, reakcionarne snage i kontrarevolucija. Neke od tih publikacija već su počele da pozivaju na kraj jednakih i ravnopravnih trgovinskih odnosa uspostavljenih između SSSR-a i Kube. Jednom rečju: oni žele da SSSR počne da praktikuje nejednaku trgovinu sa Kubom prodajući nam svoje proizvode po sve višim cenama i kupujući naše poljoprivredne proizvode i sirovine po nižim cenama, baš kao što to čine Sjedinjene Države sa ostalim zemljama Trećeg sveta – ukratko, žele da se SSSR pridruži američkoj blokadi protiv Kube.

Verujem da se revolucija ne može uvesti ili izvesti; socijalistička država se ne može uspostaviti veštačkom oplodnjom ili transplantacijom embriona. Revolucija zahteva određene društvene uslove, i jedino ljudi unutar svake nacije mogu da je stvore. Ove ideje nisu u suprotnosti sa solidarnošću koju svi revolucionari mogu i trebaju proširiti jedni na druge. Štaviše, revolucija je proces koji može napredovati ili nazadovati, proces koji može čak biti i frustrirajući. Ali, iznad svega, komunisti moraju biti hrabri i revolucionarni. Komunisti su dužni da se bore u svim okolnostima, bez obzira na to koliko negativni bili. Pariski komunari borili su se i umrli u odbrani svojih ideja. Zastave revolucije i socijalizma ne predaju se bez borbe. Samo kukavice i demoralizovani se predaju – nikada komunisti i drugi revolucionari.

Sada imperijalizam podstiče evropske socijalističke zemlje da postanu primaoci njegovog viška kapitala, da razviju kapitalizam i da se pridruže pljačkanju zemalja Trećeg sveta.

Dobro je poznata činjenica da veliki deo bogatstva razvijenog kapitalističkog sveta potiče od nejednakih uslova trgovine koje održava sa zemljama Trećeg sveta. Vekovima su te nacije pljačkane kao kolonije. Milioni njihovih sinova i kćeri bili su robovi; iscrpljena su njihova nalazišta zlata, srebra i drugih mineralnih sirovina; bili su nemilosrdno eksploatisani; i bila im je nametnuta nerazvijenost. Nerazvijenost je bila direktna i najjasnija posledica kolonijalizma. Sada se te nacije cede kroz isplate kamata na beskrajan, neotplativ dug, dok se za njihove robe plaćaju smešno niske cene i prisiljene su da plaćaju visoke cene za industrijsku robu koju uvoze. Finansijski i ljudski resursi se neprestano odvlače od tih nacija odlivom kapitala i mozgova.

Njihova trgovina se blokira dampingom, visokim carinama, uvoznim kvotama, sintetičkim supstitutima proizvedenim naprednim tehnološkim procesima i subvencijama za proizvode razvijenih kapitalističkih zemalja kada nisu konkurentni.

A, sada imperijalizam poziva evropske socijalističke zemlje da mu se pridruže u ovoj kolosalnoj pljački – poziv koji se, čini se, dopada teoretičarima kapitalističkih reformi. Dakle, u mnogim od tih zemalja niko ne govori o tragediji Trećeg sveta, a njihova nezadovoljstva usmeravaju se ka kapitalizmu i antikomunizmu – i, u jednoj zemlji, prema pangermanizmu. Takav razvoj događaja može dovesti i do fašističkih trendova. Nagrada koju im je obećao imperijalizam deo je pljačke naših naroda, što je jedini način izgradnje kapitalističkih potrošačkih društava.

Trenutno su Sjedinjene Države i druge kapitalističke sile mnogo više zainteresovane za ulaganje u istočnu Evropu nego u bilo koji drugi deo sveta. Kakve resurse Treći svet – u kojem milijarde ljudi žive u neljudskim uslovima – može očekivati od takvog razvoja događaja? Oni nam govore o miru, ali kakav mir? O miru između glavnih sila, dok imperijalizam zadržava pravo da interveniše i napada zemlje Trećeg sveta.

Kuba nije zemlja u kojoj je socijalizam došao na pobedničkih divizijama Crvene armije. Na Kubi su naši ljudi izgradili socijalističko društvo tokom legitimne, herojske borbe. Trideset godina u kojima smo se čvrsto odupirali najmoćnijoj imperiji na zemlji, koja je nastojala da uništi našu revoluciju, svedoče o našoj političkoj i moralnoj snazi. Muškarci i žene iz tri generacije Kubanaca su članovi i na odgovornim su položajima u našoj prekaljenoj Partiji, našoj avangardi masovnih organizacija mladih ljudi, našim slavnim Revolucionarnim oružanim snagama i našem Ministarstvu unutrašnjih poslova. Na Kubi su revolucija, socijalizam i nacionalna nezavisnost neraskidivo povezani.

Sve što danas jesmo dugujemo Revoluciji i socijalizmu. Ako bi se Kuba ikada vratila kapitalizmu, naša nezavisnost i suverenitet bili bi zauvek izgubljeni; bili bismo produžetak Majamija, puka ekstenzija američkog imperijalizma; i odvratno predviđanje koje je američki predsednik izneo u 19. veku – kada je ta zemlja razmatrala aneksiju Kube – da će naše ostrvo pasti u njihove ruke kao zrelo voće, pokazalo bi se tačnim. Naši ljudi jesu i uvek će biti spremni da daju svoje živote da bi to sprečili. Ovde, u Maseovoj grobnici, podsećamo na njegovu besmrtnu izreku: „Ko pokuša da preuzme vlast nad Kubom, ako preživi borbu, dobiće samo prašinu njenog tla natopljenu krvlju.“

Mi kubanski komunisti i milioni naših revolucionarnih vojnika izvršićemo ulogu koju nam je dodelila istorija, ne samo kao prvoj socijalističkoj državi na zapadnoj hemisferi, već i kao odlučnim braniocima plemenite borbe za sve siromašne, eksploatisane ljude u svetu. Nikada nismo težili da imamo starateljstvo nad zastavama i principima koje je revolucionarni pokret branio tokom svoje herojske i inspirativne istorije. Međutim, ako sudbina odredi da jednog dana budemo među poslednjim braniocima socijalizma u svetu u kojem je američki imperijalizam ostvario Hitlerove snove o svetskoj dominaciji, branićemo ovaj bedem do poslednje kapi naše krvi.

 

Fidel Castro: Speech given Fidel Castro Ruz at the memorial ceremony at El Cacahual on December 7, 1989
Prevod: Princip.info

 

Liked it? Take a second to support Ivo Kovačević on Patreon!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.