“Danas je na Adi Ciganliji obezbeđenje (reg. tablice: 09972) isteralo iz vode grupu migranata i naložilo im da napuste kupalište. Kada smo ih pitali u čemu je problem rekli su nam da “ne mogu oni da se baš kupaju ovde” kao i da kradu obuću i sl. Pitali smo ih i da li su dobili naređenje da tako postupaju i odgovorili su nam potvrdno.”¹

Međutim, kada su novinari medijske kuće N1, uputili zahtev za obrazloženjem ovog incidenta preduzeću „Ada Ciganlija, dobili su drugačiju verziju priče.

Naime, u ovom preduzeću tvrde da je njihova služba obezbeđenja reagovala na poziv posetiteljke sa detetom koja se žalila na nedolično ponašanje grupe mladića na makiškoj strani, pa je obezbeđenje “uz konsultacije sa spasiocima” odlučilo da ih udalji.²

Kao što vidite, odjednom ni govora o “krađi obuće”, niti o naređenju da se migrantima ne dozvoli kupanje na Adi Ciganliji, ali nismo saznali ni šta je to konkretno bilo “nedolično” u ponašanju grupe migranata. Ono što je tada usledilo, zaprepastilo nas je još više.

Jedan od internet portala je preneo vest sa N1, ali u maniru tipičnog novinarstva žute štampe, koje oblikuje javno mnjenje još od restauracije kapitalizma u Srbiji, pa je osvanula sledeća vest: “Počelo je: migranti iz Sirije i Iraka, počeli seksualno da zlostavljaju devojke u Beogradu!”.³

Ako bacite oko na reference u članku, autor teksta se poziva na informacije iz članaka N1 ⁴ i Vesti Online⁵ od kojih nijedan ne spominje nikakav slučaj seksualnog zlostavljanja, a treći izvor se ne navodi. Vest se vrlo brzo raširila društvenim mrežama, pa su je, u ovom obliku, preneli i još neki portali.

Ako se pitate ko će snositi odgovornost za ovakvo izveštavanje, nemojte. Buržoazija ne odgovara ni za šta, bar ne u kapitalizmu. Međutim, treba ukazati na pojavu jednog fenomena u Srbiji, koji sada već uzima maha, a to je kolonijalna svest.⁶

Verujemo da ste primetili kako se, od prevrata 5. oktobra 2000. godine, kada je npr reč o Kosovu, jalovi pokušaji srpskih političara da uspostave bilo kakvu kontrolu nad procesom krađe srspke teritorije od strane Zapada, svode na prikazivanje kosovskih Albanaca u svetlu islamskog terorizma ili organizovanog kriminala, dok se nastoji da se srpska strana prikaže kao ona koja poštuje zapadne vrednosti i pomaže Zapadu u borbi protiv terorizma.

Uprošćeno, naša oficijelna politika potčinjavanja i ulagivanja kaže: “Oni za koje se zalažete su teroristi, a mi smo vam slični i branimo vaše vrednosti. Ako baš morate da nas seksualno zlostavljate, nemojte baš tako grubo, nego dajte da i mi malo uživamo… pa braća smo”.

Znate kako, politička nepismenost desničara, bili oni liberali ili nacionalisti, ogleda se u nerazumevanju suštine društvenih i političkih kretanja, u skladu sa, prvenstveno, materijalnim interesom.

Taj poziv na deljenje “istih vrednosti” Zapadu ne znači ama baš ništa, jer svoja imperijalistička osvajanja sprovode u skladu sa ekonomskim interesima, dok su tzv “vrednosti” samo paravan za uspostavu neokolonijalnih odnosa, tamo gde za to ima prostora.

Kada prenesete tu oficijelnu državnu politiku na mikro nivo, onda vam postaje jasnija i pozicija desničara prema migrantima. Odmah ćemo uprostiti i ovo njihovo priželjkivanje seksualnih napada na Srpkinje, koje je, ništa drugo do priželjkivanja deljenja “sudbine” i “tegoba” njihove nemačke sabraće, čije su žene, migranti tako grubo zlostavljali.

Mislite da nije? Pa nešto su nevidljivi kada je ono pravo seksualno zlostavljanje žena u Srbiji, od strane buržoazije, na radnim mestima (firmama, školama, ugostiteljskim objektima itd) u pitanju, a glasni kada se radi o, gore spomenutoj, fabrikaciji.

Naravno, nema ništa čudno u tome što se srpski desničari stavljaju na stranu imperijalističkih ubica, zločinaca i silovatelja, i što je, ona poznata solidarnost srpskog naroda sa potlačenima širog Trećeg sveta, koju smo, tokom socijalizma otvoreno ispoljavali, stvar daleke prošlosti.

Još od uvođenja kapitalizma u Srbiju, reakcionarne ideje se plasiraju kroz svaku društvenu sferu, od političke do kulturne, putem školskog obrazovanja, i medijskih splačina informativnog, kulturnog  ili zabavnog karaktera, a kao alternativa dekadenciji, kiču i šundu, nudi se “evropeizacija”, kako politike i kulture, tako i “svesti”.

Ta kombinacija evropeizacije svesti i afrikanizacije ekonomije, rađa kolonijalni mentalitet, izgrađen na autorasizmu, pa će, kao što Fanon reče “ugnjeteni uvek verovati najgore o sebi” i videti svoju šansu u elevaciji putem “usvajanja kulturnih standarda ugnjetača”.

Ili da opet uprostimo? Onda ovako: Četnik ko četnik, uvek na strani okupatora.