UN

Donosim vam bratske pozdrave iz zemlje čijih 7 miliona dece, žena i muškaraca, odbija da umre od gladi, žeđi i neznanja.¹

Revolucija

Naša prva bitka bila je protiv buržoazije, a zatim protiv sitne buržoazije, koja je vrlo opasna i koja gravitira ka buržoaziji, dok istovremeno čezne za prestižom revolucionara. Ona vrišti, truje umove i kleveće. Numerički su beznačajni, ali s obzirom da je naše društvo neokolonijalno, gde intelektualci igraju važnu ulogu, ti ljudi imaju značajnog uticaja na javno mnjenje. Inače, ta klasa je često inicijator afričkih revolucija, nadajući se da će zauzeti mesto krupne buržoazije. Prema tome, kada se nakon dve-tri godine stvore uslovi da napadnemo sitnu buržoaziju, onda zapravo napadamo samo rukovodstvo revolucije. Napasti sitnu buržoaziju znači održavati revoluciju radikalnom. U suprotnom, preostaje nam pseudorevolucija.²

Samoodrživost

Najčešće opravdanje za zadržavanje zone francuskog franka (CFA) je njegova konvertibilnost. Kako će se Burkina odnositi prema tome?

Da li je konvertibilan ili ne, nije ono što interesuje afričkog seljaka. On je nevoljno gurnut u ekonomski sistem protiv kojeg ne može da se bori. Mislim da je važno organizovati ga da se odupre pustošenju koji takav sistem donosi. Tu leži problem, koliko i u tome što valuta nije izolovana od ekonomskog sistema. U tom okviru reći ću da CFA, koji je vezan za francuski monetarni sistem, jeste oružje francuske dominacije. Putem tog monetarnog monopola, francuska ekonomija akumulira svoje bogatstvo na leđima naših naroda. Burkina se bori da okonča taj proces, time što gradi nezavisnu, samoodrživu ekonomiju.³

Dug

Mi verujemo da analiza duga treba da počne sa njegovim korenima. Koreni duga datiraju od početka kolonijalizma. Oni koji su nam pozajmili novac su oni što su nas kolonizovali. Isti ti ljudi vodili su naše države i ekonomije. Isti ti kolonizatori su gurnuli Afriku u dug prema finansijerima – njihovim rođacima. Nemamo mi ništa sa tim dugom. Zato ga nećemo ni platiti.

I još nešto, gospodine predsedniče Afričke unije. Koliko je šefova država danas prisutno, nakon što ste ih pozvali da diskutuju o Africi u Africi? Koliko šefova država je spremno da pojuri u Vašington, Pariz ili London, kada ih pozovu na sastanak, ali im nije do sastančenja ovde u Adis Abebi? Zato predlažem da ustanovimo spektar sankcija za one koji se ne odazovu pozivu da prisustvuju. Sa određenim brojem pozitivnih poena za dobro ponašanje, oni koji dolaze regularno – kao npr. mi (smeh u sali) – treba da dobiju podršku za određene projekte. Npr. predlozi koje podnesemo Afričkoj banci za razvoj treba da se ocenjuju prema koeficijentu Afrikanstva (smeh u sali, zatim aplauz). Oni koji ispadnu najmanje Afrikanci treba da snose penale.⁴

Nezavisnost

Moramo dekolonizovati naš mentalitet i graditi sreću u okvirima žrtvovanja koja smo spremni da podnesemo. Naši ljudi moraju naučiti da se prihvate kakvi jesu, da se ne stide realne situacije, da njome budu zadovoljni, čak i da je slave. I moramo biti konsistentni. Nismo oklevali da odbijemo pomoć SSSR-a, koja, prema našem mišljenju, nije ispunila naša očekivanja. Poveli smo sa njima iskren razgovor i mislim da smo se razumeli. Moramo zaštiti svoje dostojanstvo.⁵,⁶

Levica

Kada je u pitanju dominacija nad našim narodima, da li je francuska levica na vlasti reagovala drugačije od desnice?

Naspram očekivanja afričkih naroda, Francuzi su nas generalno razočarali, naročito afričku omladinu. Od naše nezavisnosti do 1981. godine poznavali smo samo francusku desnicu, a od 1981. godine, prezentovalo se novo iskustvo. Vrlo brzo su svi dobili priliku da vide kako nije došlo do fundamentalne razlike. Zapravo, razlika je neznatna. Moje lično iskustvo, kao i ono afričkih naroda, govori da je pristup odbrani francuskih interesa u bivšim i sadašnjim kolonijama i dalje baziran na principima rada Fokarta.⁷,⁸

Nesvrstanost

Iskustvo borbi naroda širom sveta pokazuje da možemo biti nezavisni i nesvrstani, čak i kada je nužno da računamo na podršku nekih moćnih zemalja u našoj borbi. Da bismo u tome uspeli, moramo biti naoružani ideologijom koja garantuje ispravno vođstvo borbe, sa doslednom i fundamentalno tačnom političkom linijom. Tri dimenzije te borbe za slobodu su: antikolonijalizam, antiimperijalizam i klasna borba. Oni koji su izvojevali svoju nezavisnost učinili su to putem antikolonijalne borbe. Ta nezavisnost je postala istinska tek kada su razumeli da sada slede bitke protiv neokolonijalizma i imperijalizma. Mi verujemo da je svet podeljen u dva kampa – kamp izrabljivača i kamp izrabljivanih. U principu, svaka nacionalno-oslobodilačka borba je deo borbe kampa izrabljivanih, u interesu naših naroda. Automatski savezi se tada prirodno sklapaju sa vladama i državama Narodnog kampa. Ali to nije dovoljno da se zaštite naše države od novih potčinjavanja. Moramo videti dalje od toga i nastaviti sa borbom, a podršku primiti bez upadanja u novo ropstvo. Možemo sklapati saveze i ostati nezavisni i nesvrstani. Možemo se proglasiti delom iste škole ideja kao i drugi, a zadržati autonomiju.

Za mene, afričkog mladića, mladog čoveka Trećeg sveta, Pokret nesvrstanih predstavljao je silu koja riče i koja će, poput vulkana, zapaliti svet da bi kreirali novi svetski poredak. Sada je 1986. i moj osamnaesti rođendan je davno prošao. Istorija moje zemlje me je iznedrila među lidere ovog pokreta. Pokret nesvrstanih puni 25 godina. Danas u meni prevladava osećanje razočarenja. Možda se to naziva realnošću, a kakva je samo tužna ta realnost. Radije ću posegnuti za snom. Jer taj san je omogućio fantastične činove smelosti i odvažnosti onog vremena i podstakao naše narode da se stave nasuprot varvarstva i kolonijalizma, i izađu iz te borbe kao pobednici. Naravno, poneki su kroz tu borbu prošli i pre osnivanja Pokreta nesvrstanih, ali suštinski, filozofija borbi koje su preuzele različite forme i dovele do nezavisnosti, nije bila ništa drugo do primene opštih principa Pokreta nesvrstanih.

San koji je animirao Pokret nesvrstanih, bio je moralno pravičan i naučno logičan poduhvat koji je izrodio naše ekonomske projekte: Konferenciju UN o trgovini i razvoju, Novi međunarodni svetski poredak. I, iako su ti kontakti bili kongenitalno ograničeni određenim reformističkim karakteristikama, istina je, ipak, da je utopija jednih, u kombinaciji sa pragmatizmom i opreznošću drugih, proizvela delotvorne rezultate. Kombinacija ove dve struje rezultirala je u snazi sposobnoj da podstakne poredak u kojem će ekonomski odnosi prestati da budu nepromenjivo nepovoljni za naše narode. Pokret nesvrstanih označava to buđenje i odbijanje da budemo trava koju sukobljeni slonovi gaze bez pardona. Ono je povraćeno dostojanstvo. Zato želimo da povičemo: „Tito, Nkruma, Nehru, Naser“ – ustanite! Ovaj pokret umire, trebamo vas. U Harareu smo, samo na sat leta o nacističkog režima Pitera Bote. I šta ćemo učiniti ako, jednom kada odemo odavde, Bota pošalje svoje avione da bombarduju Zimbabve zbog održavanja ovog antirasističkog skupa? Ostavimo se mesijanizma. Beskorisno je klicati Mugabeu, važnije je da ga zaštitimo, kao i ostale na prvoj liniji fronta, u Grenadi, Libiji itd.  Pokret nesvrstanih ima preko 100 članica. Kada se siromašni organizuju, na način koji je to učinio OPEC, nametnuće svoje zakone i na bogate. Pokret nesvrstanih mora opstati i pobediti. Pobrinimo se da nas mlađe generacije upoznaju preko pobeda.

Domovina ili smrt! Mi ćemo pobediti!⁹

Rodno pitanje

Iako su naši muškarci već dopreli do ivice ovog divnog vrta koji zovemo revolucija, naše su žene još uvek osuđene na depersonalizovanu tamu. Ova su iskustva za njih još uvek grmljavina u daljini. Obećanja revolucije sada su realnost za muškarce, a glasine za žene. A, autentičnost i budućnost naše revolucije pripada ženama. Prema tome, ništa trajno ne može biti ostvareno u ovoj zemlji dok god je ključni deo nas zatočen u tom stanju potčinjenosti – stanju nametanom vekovima, raznim sistemima eksploatacije. Muškarci i žene Burkine moraju odmah početi da menjaju sliku o sebi, jer oni su deo društva koje menja društvene odnose i započinje kulturnu transformaciju – koja narušava odnose autoriteta između muškaraca i žena, primoravajući ih da promisle o svojoj prirodi. Taj će zadatak odrediti našu sposobnost da razvijemo pun potencijal ove revolucije.

Dijalektički materijalizam ne definiše ljudsko društvo kao prirodnu, nepromenjivu činjenicu, nego upravo suprotno. Ljudska rasa se ne potčinjava pasivno silama prirode, ona preuzima kontrolu nad tim silama. To nije unutrašnji ili subjektivni proces. On se sprovodi objektivno u praksi, jednom kada na žene prestane da se gleda kao na puka seksualna bića, jednom kada budemo videli iza bioloških funkcija i postanemo svesni njihove težine kao aktivne društvene snage. Ženina svest o sebi nije samo proizvod njene seksualnosti. Ona reflektuje njenu poziciju determinisanu društvenom strukturom, koja izražava dosegnuti nivo ljudske rase u tehnološkom razvoju i odnosu između klasa. Engels nije samo ušao u trag evoluciji tehnologije, nego i porobljavanju žena, koje je izrodio prelazak na privatno vlasništvo, tokom prelaska iz jedne faze proizvodnje u drugu, i jedne forme društvene organizacije u drugu.

To je bio veliki istorijski poraz ženskog roda. Zapravo, tokom istorije, kada god je patrijarhat pobedio, postojala je bliska paralela između klasne eksploatacije i ugnjetavanja žena. Tako da nije iznenađujuće što u svojoj uzlaznoj fazi, kapitalistički sistem, za koga su ljudska bića brojke, eksploatiše žene na najciničniji i najsofisticiraniji način. Iako je sudbina žene usko vezana za sudbinu eksploatisanog muškarca, ne smemo izgubiti iz vida specifičnu realnost ženske situacije. Uslove njenog života ne određuju samo ekonomski faktori. Specifični karakter ovog ugnjetavanja se ne može objasniti izjednačavanjem različitih situacija, površnim i detinjastim simplifikacijama. Istina je da su i muškarac i žena radnik osuđeni na tišinu njihovom eksploatacijom, ali je takođe istina da je, u aktuelnom sistemu, žena radnik osuđena na tišinu od strane muža-radnika.

Jasno je da je rodna razlika odlika ljudskog društva. Takođe je jasno da ta razlika determiniše posebne odnose koji nas sprečavaju da posmatramo žene, čak i u okvirima ekonomske proizvodnje kao prosto žene-radnike. Privilegovani odnosi, opasni odnosi – krajnji rezultat je da ženska realnost predstavlja tekući problem.¹⁰

Solidarnost

Danas nećemo plakati, nego ćemo usvojiti revolucionarno držanje dok se suočavamo sa tragičnom situacijom smrti druga Samora Mašela. Da bismo izbegli zapadanje u sentimentalizam, ne smemo plakati. Sentimentalizam pripada mesijanskog viziji sveta, koja, pošto očekuje od pojedinca da promeni univerzum, podstiče jadikovanje, obeshrabrenje i malodušnost, čim taj pojedinac nestane. Drugi razlog zašto nećemo plakati je taj da izbegnemo da nas pomešaju sa svim onim licemerima, ovde i preko – tim psima – koji se pretvaraju da su ražalošćeni smrću druga Mašela. Znamo mi vrlo dobro ko je ražalošćen a ko usrećen smrću ovog borca. Ova će nas smrt učvrstiti kao revolucionare i otkriti nam još jednu od taktika neprijatelja revolucije, da udare na nas u momentima nepažnje, čak i u vazduhu. Kažemo imperijalistima, da svaki put kada izvedu takve akcije, one će za nas biti samo nova lekcija.

Ali, znajte, mi Afrikanci smo takođe isporučili Samora Mašela imperijalistima. Kada je Mozambik rešio da prekine sve odnose sa Južnom Afrikom, ko je unutar Afričke unije sledio taj primer? Mozambik – trgovinski vezan za Južnu Afriku – stavljen je na muke. Mozambikanci su se suočili sa Južnom Afrikom sami. Kada smo na Samitu nesvrstanih u Harareu pozvali na takve akcije solidarnosti i zaštite, neki su nam aplaudirali, a neki su mislili da idemo predaleko. Ubrzo posle toga, Južna Afrika je sprovela svoju prljavu misiju, i evo nas sada ovde, ponovo se držimo verbalnih osuda. Moramo učiti iz ovog primera, drugovi, jer još njihovih zavera nas čeka. Danas smo se okupili da razmislimo o smrti Samora Mašela, a sutra moramo nastaviti, i pobediti.¹¹

Ekologija

Nekažnjeno remećenje biosfere divljačkim i kriminalnim atacima na zemlju i vazduh se nastavlja. Ne možemo utvrditi sa preciznošću kolika je devastacija koju šire sve te mašine koje ispuštaju gasove. Oni koji imaju tehnološke mogućnosti da pronađu krivce zagađenja nemaju u tome interes, dok onima koji ga imaju nedostaju tehnološke mogućnosti. Poseduju samo intuiciju i duboko ubeđenje. Kao što je Marks rekao, oni koji žive u palačama ne misle o istim stvarima i na isti način kao oni što žive u straćarama. Nismo protiv progresa, ali ne želimo progres koji je anarhičan i kriminalno zapostavlja prava drugih. Naša borba protiv širenja pustinje je, dakle, borba za balans između čoveka, prirode i društva. Kao takva, ona je politička bitka. Naša borba za očuvanje drveća i šuma je zapravo borba protiv imperijalizma. Jer imperijalizam je piroman koji pali naše šume i savane. Nakon što smo vakcinisali 2.5 miliona dece protiv malih boginja, meningitisa i žute groznice, nakon što smo iskopali 150 bunara i osigurali pijaću vodu u dvadesetak krajeva grada naše prestonice, nakon što smo podigli pismenost sa 12% na 22% za dve godine, koračamo napred u novu borbu za zelenu Burkinu. Deset miliona stabala smo posadili za 15 meseci trajanja Programa narodnog razvoja.¹²

Knjige

Da li čitate političke knjige?

Naravno.

Čitali ste Marksov „Kapital“?

Da, mada ne ceo. Sa druge strane, kada su klasici u pitanju, od Lenjina sam sve pročitao.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo?

„Država i revolucija“, zatim Bibliju i Kuran. Mislim da danas, te knjige čine tri najmoćnije struje ideja u svetu.

Koja je, po vama, najrevolucionarnija od tri?

Zavisi od epohe. U modernim vremenima, jasno je da je Lenjin najrevolucionarniji. Međutim, nema sumnje da je Muhamed bio revolucionar koji je okrenuo društvo naglavačke. Isus takođe, ali njegova revolucija ostaje nedovršena. Završio je u apstrakciji dok je Muhamed bio bolji materijalista.

Posedujete biblioteku?

Ne, držim knjige u gepeku.

Šta sada čitate?

Upravo sam pročitao biografiju egipatske pevačice Oum Kalsoum i jednu o samoupravljanju u Alžiru.¹³

Razno

Koji su elementi klasne borbe u vašoj zemlji?

U našoj zemlji, ovo je pitanje postavljeno drugačije nego, npr. u Evropi. Imamo radničku klasu koja je slabašna i malobrojna, i nemamo jaku nacionalnu buržoaziju koja bi izrodila antagonističku radničku klasu. Zato se fokusiramo na suštinu klasne borbe, a ona se u Burkini ogleda u borbi protiv imperijalizma, koji se oslanja na svoje unutrašnje saveznike.

U vašem glavnom gradu postoji ulica Če Gevare. Koji je njegov značaj za vas?

Taj čovek, koji se je dao revoluciji u potpunosti, sa njegovom večnom mladošću, služi nam kao primer. Za mene je najvažnija pobeda ona koja se osvaja duboko u čoveku. Divim se Čeu što je to ostvario.

U kontekstu Afrike, šta vam znači Patris Lumumba?

Kada pogledam afričke reakcionare koji su bili savremenici tog heroja, a nisu uspeli da evoluiraju ni malo nakon kontakta sa njim, sve što vidim su mizerni ljudi vredni prezira, koji su stajali ispred umetničkog dela, a nisu uspeli da ga prepoznaju.¹⁴

Govor narodu

Kažu vam da sam bio u poseti Severnoj Koreji i Libiji. To bi trebalo da je negativno. To bi trebalo da vas zastraši. Pukovnik Gadafi nam je poslao poziv da ga posetimo tri puta. Otišli smo tamo i sklopili posao vredan 3.5 milijardi franaka. Kada libijski cement počne da pristiže i vi budete mogli da ga kupite po niskim cenama, hoćete li biti zadovoljni? (Povici – Hoćemo!) Narod voli kooperacije između zemalja koje se poštuju. Videli smo društvena ostvarenja u Libiji – bolnice, škole, kuće – i sve to je besplatno. Kako je Libija uspela da iznese te društvene investicije? Naftom. Ta nafta je bila prisutna i pod bivšom vlašću kralja Idrisa. Ali ta je nafta eksploatisana od strane imperijalista i u korist kralja. Narod Libije nije imao ništa od toga. Ako bismo uspeli da transformišemo Burkinu onako kako je Gadafi transformisao Libiju, da li biste bili zadovoljni? (Povici – Da!)¹⁵

Poseta SAD

Naša Bela kuća nalazi se u Harlemu. (Aplauz). Mnogi misle da je Harlem rupa, ali mi znamo da će Harlem dati afričkoj duši njenu pravu dimenziju. Mnogi od nas Afrikanaca shvataju da se moramo baviti i rehabilitacijom imena Afrike. Moramo se boriti za oslobođenje od dominacije i ugnjetavanja. Neki crnci se plaše i radije bi da se zakunu na vernost belcima. Mi ih, evo, denunciramo, i pozivamo na borbu protiv njih. Moramo biti ponosni na sebe. Moramo biti crni sa drugim crncima, dan i noć. Naša borba je poziv na izgradnju. Ne tražimo da svet bude izgrađen za nas, a protiv drugih. Kao crnci, želimo da naučimo sve kako da vole jedni druge, uprkos njihovoj zlobi prema nama, bićemo sposobni da se odupremo i podučimo ih značenju solidarnosti. Moramo biti odlučni i organizovani. Pogledajte (skida opasač sa pištoljem), ja sam uvek spreman za imperijaliste (smeh i aplauz). Verujte mi, ovo nije igračka, a kad počnemo sa pucanjem, biće to u ime svih crnaca. Kad narod ustane, imperijalizam drhti.

Dole!
Povici: Imperijalizam!
Dole!
Povici: Podanički režimi!
Dole!
Povici: Cionizam!
Dole!
Povici: Neokolonijalizam!
Slava!
Povici: Narodu!
Domovina ili smrt! Mi ćemo pobediti!¹⁶

Prevod sa francuskog: Princip.info
Thomas Sankara parle: la révolution au Burkina Faso, 1983-1987; Thomas Sankara-Michel Prairie – Pathfinder – 2014

 

---

1. Ujedinjenim nacijama – Njujork, 4. 10. 1984  ↩

2. Intervju za „Intercontinental Press“ – 17. 3. 1985  ↩

3. Intervju vodio Mongo Beti – 3. 11. 1985  ↩

4. Konferencija Afričke unije – Adis Abeba, 29. 7. 1987.  ↩

5. Kada je, 1984. godine, Burkinu Faso zadesila velika suša, a zemlja bila u nedostatku 150.000 tona hrane, vlada Burkine Faso je odbila pomoć SSSR-a od 5.000 tona hrane zbog „dostojanstva“  ↩

6. Intervju vodio J. P. Rapp – 1984  ↩

7. Jacques Foccart (31 August 1913 – 19 March 1997)  ↩

8. Intervju vodio Mongo Beti – 3. 11. 1985  ↩

9. Samit Nesvrstanih – Harare, 3. 9. 1986.  ↩

10. Govor za Dan Žena – 8. 3. 987.  ↩

11. Govor na komemoraciji Samora Mašela – Oktobar, 1986.  ↩

12. Na međunarodnoj konferenciji o šumama – Pariz, 5. 2. 1985  ↩

13. Intervju za „Jeune Afrique“ – Februar, 1986.  ↩

14. Intervju za Radio Havana – Avgust, 1987  ↩

15. Na mitingu u Oguadugu – 26. 3. 1983  ↩

16. Na mitingu u Harlemu – 3. 10. 1984  ↩