Da bi se ljudi psihološki nosili sa nezamislivim stradanjima potrebno je ta stradanja uklopiti u kulturni narativ mitskih razmera koji bi im pripisao značenje i svrhu. Zbog toga se ratovi u istoriji najčešće predstavljaju kao momenti istinske prekretnice i trenuci u kojima se stradanjem stotina hiljada ili čak miliona ljudi postiže veliki zaokret. Za Srbiju koja je u Prvom svetskom ratu izgubila većinu stanovništva, taj rat predstavlja Golgotu i na taj način se i predstavlja u školskim udžbenicima. Naravno, Golgota implicira finalno raspeće i na kraju veličanstvenu pobedu – pobedu nad samom smrću ili uskrsnuće. Tako se Prvi svetski rat u Srbiji vidi kao konačno i krvavo iskušenje na samom pragu uspostavljanja moćne srpske države i raščišćavanja sa imperijalnim uplitanjima na Balkanu. Ovakav narativ postoji i u svakoj od velikih sila u vezi sa njihovim velikim ratovima i gubicima. U Velikoj Britaniji deca uče o herojskom podvigu Fransisa Drejka u pobedi nad moćnom španskom Armadom u 16. veku kao momentu kada Britanija postaje kraljica mora i preuzima tron od Španije. Takođe, slave se legendarne pobede u ratu sa Napoleonom kao poslednjim ozbiljnim izazivačem britanske dominacije svetom u 19. veku. To su pobede kod Trafalgara (po kojoj je ime dobio čuveni Trafalgar skver) i Vaterloa pod vođstvom čuvenog vojvode Velingtona. Međutim, manje je poznato da sve ove mitske priče poseduju i mnogo banalnije objašnjenje koje se potiskuje zbog neizbežne implikacije o tome šta je zapravo svrha većine ratova. Ova jednostavna i efikasna objašnjenja dobijaju potpun smisao kada se pogledaju u svetlu daljeg istorijskog razvoja sveta posle tih ratova. Uglavnom se radi o materijalističkim odnosno ekonomskim objašnjenjima koja su uvredljiva i nezamisliva za žrtve tih ratova i zbog toga se ona retko čuju i nikad ne pominju u istorijskim udžbenicima. U ovom kratkom članku pozabavićemo se dvama pomenutim slučajevima – tj. Prvim svetskim ratom i Napoleonovim ratovima.
U slučaju priče o Napoleonovim ratovima poznato je da se u toku okršaja po Evropi u Britaniji ustoličila porodica Rotšild kao centar finansijske elite tog vremena. Sinovi iz ove porodice tokom prve dekade 19. veka putuju po evropskim prestonicama i uspostavljaju banke i bankarske kontakte. Njihov otac za to vreme spekuliše svojim novcem pozajmljujući ga i Napoleonu i Britaniji i njenim saveznicama, ali ipak znatno više Britaniji. Neki izvori tvrde da je Napoleonu pozajmljivao samo da bi naterao Britaniju da što više nagomila dug kod njega. Međutim, kada Napoleon uspeva da proda gotovo celokupnu unutrašnjost današnjih SAD Tomasu Džefersonu 1804. godine i time pribavi ogromnu svotu novca (iako je to zapravo bila minorna suma u odnosu na vrednost te teritorije), Rotšild shvata da Britanija može vrlo lako izgubiti rat što bi značilo potpunu propast njegovih potraživanja. Tada odlučuje da se kocka do kraja i sav svoj ulog stavlja na Britaniju i saveznike. Uz njegovu pomoć, Britanija, Prusija i Rusija pobeđuju Napoleona i on biva prognan. Međutim, on se sa ostrva Elba vraća još jedanput na vlast u Francuskoj i pokušava da obnovi pohod te se sa ogromnom vojskom suočava sa saveznicima kod Voterloa 1815. godine.
U toj bici sukobile su se vojske koje se još uvek nisu oporavile od više od decenije rata i Napoleon se sa svojim novim moralom čak smatrao i favoritom. Rotšild, koji je bio svestan da može izgubiti ogromnu količinu novca, smišlja savršen plan. Na dan bitke saziva sastanak nečega što će kasnije započeti praksu berzanskog poslovanja. U Londonu on predvodi trgovinu državnim obveznicama Velike Britanije. Ujutru se obveznice prodaju po veoma visokoj ceni ali ih ljudi kupuju verujući u stabilnost Britanije. Međutim, glavni momenat koji se čekao bio je onaj kada pristižu vesti o ishodu bitke kod Voterloa. Bitka je bila ogromnih razmera i znalo se da će pobednik te bitke pobediti i u celom ratu. Očekivale su se vesti o ishodu preko goluba pismonoše. Rotšild je nekoliko sati pre ostalih dobio vesti o britanskoj pobedi nad Napoleonom a među ljude je pustio lažnu informaciju da je Britanija izgubila. Obveznice Britanije u tom momentu padaju da minimalnu cenu i ljudi ih bukvalno poklanjaju. Rotšild uspeva da preko svojih agenata otkupi gotovo sve obveznice Britanije, a kada stižu i zvanične vesti o ishodu bitke cena tih obveznica skače u nebo. Nije moguće proceniti koliko je novca Rotšild zaradio ovom malverzacijom ali je činjenica da je on taj novac koristio da sponzoriše mnoge revolucionarne poduhvate u industrijalizaciji Britanije i Indije, finansira izgradnju železnice i mnoge druge ogromne projekte – naravno, sve sa kamatom. Ovolika koncentracija moći u rukama jednog čoveka i monopoli koji su sa tim došli doveli su do ogromnog industrijskog buma 19. veka.
Prelazeći sada na priču o Prvom svetskom ratu, potrebno je reći da se finansijska moć tada već premestila preko Atlantskog okeana na novoizgrađeni Volstrit u Njujorku. Naoružani znanjem o Napoleonovim ratovima i Rotšildu sada možemo posmatrati događaje iz Prvog svetskog rata očekujući isti obrazac. I naravno to se i dešava. Poznato je da SAD nisu ušle u rat do 1917. godine. Tokom 1915. i 1916. Volstrit finansira gotovo sve ratne aktivnosti pozajmljujući i Nemcima i Francuzima i Britancima. Američka privreda eksplodira jer postoji ogromna potražnja za prehrambenim i industrijskim proizvodima kod tih istih država tako da praktično SAD pozajmljuju sa kamatom novac koji Antanta i Centralne sile troše kupujući njihove proizvode. Naravno, političko mišljenje u SAD u ovom periodu je gotovo jednoglasno – za neutralnost. Vudro Vilson, američki predsednik i jedan od progresivnijih intelektualaca tog vremena, lično je naklonjen primirju i odlučan da u toku 1916. izdejstvuje pomirenje bez pobednika. Međutim, bliže se izbori na jesen te godine i on shvata da mu Volstrit može pomoći da bude ponovo izabran. Svestan je da Volstrit želi da nastavi ovu igru i odlučuje da u toku kampanje promoviše neutralnost a kada pobedi da pokuša da zaustavi rat. Volstrit, naravno, odlučuje da finansira njegovu kampanju i Vilson pobeđuje sa sloganom „On nas je održao van rata“. U Evropi se 1917. godine dešava nešto potpuno neočekivano. Na Istočnom frontu, u Rusiji, izbija revolucija i Rusija izlazi iz rata. U tom momentu Volstrit shvata da će Nemci premestiti oko 100 divizija sa Istočnog fronta na Zapadni, gde ih čekaju izmoreni i izranjavani britanski i francuski vojnici koji su tokom prethodne godine ginuli u milionima u bitkama na Somi i za Verden. Na Volstritu se rađa panika. Svesni su da će, ako Antanta izgubi, propasti svi njihovi zajmovi. Tada odlučuju da primoraju Vilsona da uđe u rat i pomogne Saveznicima uprkos njegovom predizbornom obećanju. Za takav poduhvat Vilsonu je potrebna prava propagandistička mašinerija koju on instalira uz pomoć nekoliko intelektualaca. Počinju da se štampaju članci o zločinima Nemaca, Holivud snima filmove kao što je „Kajzer: zver iz Berlina“. U roku od mesec dana podrška ulasku u rat se udvostručuje i Vilson izdaje naređenje da se pošalju trupe na Zapadni front. Naravno, ishod rata je svima poznat. Posle rata Volstrit će, naravno, finansirati i kreditni aranžman kojim će Nemačka otplatiti astronomsku odštetu Saveznicima nakon što dođe pred bankrot zbog hiperinflacije. Volstrit će zatim za 20. vek postati ono što je Rotšild sam bio za 19.
U zaključku, ovaj članak ilustruje kako stradanja naroda koja se često opisuju kao mitska i pripisuje im se svrha u okviru narativa o borbi između dobra i zla, slobode i ropstva zapravo predstavljaju samo kolateralnu štetu u spekulacijama vlasnika krupnog finansijskog kapitala u borbi za monopol i tržišnu dominaciju.
Leave a Reply