Iako je u toku borbi za oslobođenje Beograda, 14-20. oktobra, prema zvaničnim podacima, poginulo 2.953 pripadnika NOVJ i 976 pripadnika Crvene armije, dok je okupator pobio na desetine civila, predstavnici SPC nisu našli za potrebno da se osvrnu i na ove stradale koji su poticali mahom iz pravoslavnih porodica. Smatramo da su veliki gubici pripadnika NOVJ u borbama za oslobođenje grada, uz velika stradanja pripadnika NOP-a u glavnom gradu tokom 1941-1944, jedan od osnovnih razloga velikog broja streljanih lica u Beogradu nakon oslobođenja, pri čemu su počinioci ovih ubistava smatrali da ubijaju saradnike okupatora i da eliminišu potencijalne neprijatelje u ratu koji još uvek traje. Među streljanim licima u Beogradu nakon oslobođenja zabeležen je i velik broj onih koji nisu zaslužili da budu streljani

Procene broja stradalih na području grada Beograda nakon oslobođenja

U poslednje dve decenije novinari, istorijski publicisti i druge javne ličnosti, ali i pojedini istoričari, iznosili su u javnosti preuveličane brojke stradalih u Beogradu nakon 20. oktobra 1944.

Preuveličane brojke stradalih Beograđana nakon oslobođenja, kao sastavni deo retorike antikomunističke emigracije i domaćih antikomunističkih kuloara, u domaćoj javnosti najpre je plasirala desničarska štampa. Tako je krajem 1990. u jednom tiražnom beogradskom nedeljniku (Duga) objavljen feljton o događajima u Beogradu nakon 20. oktobra 1944. u kom je intervjuisan određen broj savremenika ovih događaja. U feljtonu se tvrdi da je u ovom razdoblju „prema nezvaničnim podacima, bez suđenja noću pobijeno između 15.000 i 30.000 žitelja Beograda“.[1]

Međutim, preuveličane brojke stradalih u Beogradu nakon oslobođenja iznosio je i deo istoričara koji su se istraživački ili retrospektivno doticali ovog pitanja, najčešće bez pozivanja na relevantne izvore.

Slobodan Marković, potonji predsednik Državne komisije za tajne grobnice, u jednom radu iz 2003. istupio je sa tvrdnjom da je „u prvim nedeljama nakon oslobođenja glavnog grada Jugoslavije“ ubijeno minimalno 10.000građana.[2]

Austrijski istoričar Michael Portmann preuzima tezu o navodno 10.000 stradalih u Beogradu „prvih meseci nakon partizanskog ulaska“.[3]

Kazujući o broju stradalih nakon oslobođenja Beograda, Srđan Cvetković izneo je oprezniju pretpostavku. “Smatramo da je [u Beogradu] stradalo između pet i deset hiljada. Ili preciznije: ne manje od 5.000 i ne više od 10.000.”[4]

Čedomir Antić, viši naučni saradnik Balkanološkog instituta SANU i predsednik upravnog odbora Instituta za savremenu istoriju, govoreći o procenama stradalih u Beogradu i Srbiji nakon oslobođenja, izneo je takođe neutemeljene pretpostavke: „Procenjuje se da je samo u Beogradu, u miru, ubijeno od 6.000 do 30.000 ljudi. Kada se saberu žrtve komunističkog režima u celoj Srbiji, dolazi se do frapantne cifre od 100.000 ubijenih ljudi.”[5]

Dušan T. Bataković, nekadašnji lider političke organizacije Veće za demokratske promene, diplomata, direktor Balkanološkog instituta SANU, autor je dokumentarnog tv serijala „Crveno doba“ prikazivanog na državnoj televiziji 2004. u pet nastavaka. Navešćemo nekoliko karakterističnih rečenica iz jedne epizode ovog tv serijala u kojoj se govori o događajima nakon oslobođenja Beograda: „Pored kvartovskih centrala Ozne, [u Beogradu, nakon oslobođenja] svaka kuća i njen podrum, postali su sobe za isleđivanje pravih i lažnih narodnih neprijatelja, izdajnika, petokolonaša, saradnika okupatora. U Beogradu, u prvom naletu streljanja, komunistička vlast je,prema najnižim procenama, likvidirala oko 10.000 građana.“ Napominjemo da je Veće za demokratske promene 2001. najavilo formiranje „Komisije za istraživanje zločina komunista“.[6] U okviru ove grupe bio je okupljen izvestan broj mlađih istraživača čiji istraživački rad je rezultirao tv serijalom „Crveno doba“, karakterističnom po jednostranom pristupu istorijskim događajima na tlu Srbije i Crne Gore, 1941-1945.

O tome koliko neodmerene izjave o kontroverznim i nedovoljno rasvetljenim događajima iz prošlosti mogu navesti na pogrešne zaključke u delu javnosti, svedoči prvo javno (crkveno) komemorisanje „žrtava komunističkog terora“ u Beogradu. U pozivu javnosti, koji je sročilo do tad nepoznato Udruženje potomaka i poštovalaca žrtava komunističkog terora, bili su pozvani „svi časni, pošteni i dobronamerni građani“ da se pridruže „prvom parastosu žrtvama komunističkog terora u Beogradu“, koji je održan u Hramu Svetog Save, 20. oktobra 2012. na godišnjicu oslobođenja grada. U saopštenju se ističe da su „Titovi partizani posle ’oslobođenja’ pobili preko 10.000 žitelja Beograda, a po nekim istraživanjima čak 30.000 žitelja“.[7]

Iako ne postoje nikakva „istraživanja“, na koja se poziva ovo udruženje, koja bi potvrdila ovakve neutemeljene brojke, deo javnosti je uveren da su ove brojke realne. Deo odgovornosti za preuzimanje ovih nerealnih brojki, pored ostalih, snosi domaća revizionistička istoriografija, odnosno pojedini domaći istoričari skloni licitiranju brojkama stradalih.

Komemorisanje stradalih Beograđana na godišnjicu oslobođenja grada ima za cilj da markira 20. oktobar 1944. kao početak navodne okupacije. U postsocijalističkoj Srbiji, kako ističe istoričar Miroslav Jovanović, „generalni društveni odnos prema 20. oktobru snažno je bio obeležen radikalnom promenom paradigme, koja se menjala pod uticajem opšteg procesa revizije istorije. Prethodni diskurs ’oslobođenja’ u potpunosti je odbačen i zamenjen diskursom ’okupacije’. Događaji iz oktobra 1944. prepušteni su zaboravu, i latentnoj osudi, uz primetno potiskivanje iz prostora javnog obeležavanja tradicija.“[8]

Iako je u toku borbi za oslobođenje Beograda, 14-20. oktobra, prema zvaničnim podacima, poginulo 2.953 pripadnika NOVJ i 976 pripadnika Crvene armije, dok je okupator pobio na desetine civila, predstavnici SPC nisu našli za potrebno da se osvrnu i na ove stradale koji su poticali mahom iz pravoslavnih porodica. Smatramo da su veliki gubici pripadnika NOVJ u borbama za oslobođenje grada, uz velika stradanja pripadnika NOP-a u glavnom gradu tokom 1941-1944, jedan od osnovnih razloga velikog broja streljanih lica u Beogradu nakon oslobođenja, pri čemu su počinioci ovih ubistava smatrali da ubijaju saradnike okupatora i da eliminišu potencijalne neprijatelje u ratu koji još uvek traje. Među streljanim licima u Beogradu nakon oslobođenja zabeležen je i velik broj onih koji nisu zaslužili da budu streljani.

Spisak stradalih (“registar žrtava”) za grad Beograd Državne komisije za tajne grobnice

Vlada Republike Srbije je 9. jula 2009. donela odluku o formiranju Državne komisije za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle oslobođenja 1944.(skraćeno: Državna komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944).

U programskom dokumentu navedeni su osnovni ciljevi Državne komisije: „1) istražiti, pronaći i obeležiti sve tajne grobnice u kojima se nalaze ostaci streljanih posle septembra 1944, 2) utvrditi tačan broj streljanih lica od septembra 1944.“[9]

Prema podacima Državne komisije za tajne grobnice, dostupnim u „Otvorenoj knjizi: registru žrtava“, zaključno sa 15. aprilom 2014, na području grada Beograda nakon oslobođenja ubijeno je 1.689 lica, dok je 249 lica naznačeno kao nestala (ukupno 1.934 stradalih). Smatramo da iz registra za grad Beograd treba izostaviti 412imena (21,30%), bilo da je reč o duplim imenima, o licima koja su već evidentirana u registrima njihovih matičnih opština, o licima koja nisu stradala u navedenim okolnostima ili o licima koja na osnovu teritorijalne pripadnosti ne bi trebala da budu uvrštena u registar stradalih za grad Beograd.

Napominjemo da ovo nije konačan broj lica čija imena su greškom ili proizvoljno uvrštena u registar za grad Beograd.

Nekadašnji sekretar Državne komisije za tajne grobnice, Srđan Cvetković, naknadno „na osnovu dosadašnjih istraživanja na terenu“ broj stradalih u Beogradu procenjuje na „više hiljada“, odnosno „verovatno preko 5.000“,[10]što umanjuje prethodne pretpostavke (“ne manje od 5.000 i ne više od 10.000“). Ostaje da se vidi da li će Državna komisija evidentirati „preko 5.000“ stradalih u Beogradu i da li će se nastaviti trend unošenja u registar za grad Beograd imena lica koja nisu stradala u Beogradu niti su ikad živela u ovom gradu. Cvetković zasniva ovu pretpostavku na činjenici da je u dokumentaciji SDB/BIA pronađen tek manji broj „Knjiga streljanih“ za beogradske kvartove. Ipak, treba uzeti u obzir pretpostavku da su neka imena koja su potencijalno zavedena u „Knjigama streljanih“, koje nedostaju ili nisu sačuvane, vrlo izvesno evidentirana u registru Državne komisije na osnovu zavođenja u drugoj dokumentaciji.

Naša pretpostavka je da u budućnosti neće biti zabeleženo drastično povećanje evidentiranog broja „žrtava komunizma“ u Beogradu nakon oslobođenja garda. Skloni smo pretpostavci da će registar za Beograd biti dopunjen trocifrenom, a ne četvorocifrenom brojkom. U svakom slučaju, približan broj stradalih stanovnika Beograda nakon oslobođenje (tzv. „žrtve komunizma“), po našem mišljenju, evidentno je ispod procenjivanih 5.000.

Uvidom u registar za grad Beograd ustanovili smo da su imena 56 lica navedena dva puta, a imena 5 lica tri puta (ukupno: 66 duplih imena).

DUPLA IMENA U REGISTRU ZA BEOGRAD (ukupno: 66): 

Budimir Ćurčin (RKTG-28365; RKTG-16756); Šuković Miraš (RKTG-28370) = Šaković Miraš (RKTG-16801) = Šaković Miloš (RKTG-36283); Miodrag Arežanin(RKTG-51368; RKTG-15001); Đorđe Arsenijević(RKTG-30376; RKTG-15002); Dragoljub Dimitrijević Jovanović (RKTG-30367; RKTG-15154); Joca Forkapić/Vorkapić (RKTG-35194; RKTG-7148);Aleksandar Jovanović (RKTG-36615; RKTG-15958);Vasa Knežević (RKTG-16011; 36835); Jova/Jovan Lađevac (RKTG-30371; RKTG-16058); Mirko Lazić(RKTG-30430; RKTG-16063); Milan Lepetić (RKTG-30328; RKTG-16067); Konstantin-Kosta Mihajlović/Mihailović (RKTG-16168; RKTG-6626);Jelena Mihailović/Mihajlović (RKTG-16163; RKTG-58451); Danica Mihailović/Mihajlović (RKTG-16156; RKTG-22369); Živko Mihailović/Mihajlović (RKTG-16160; RKTG-79966); Novak Miličević/Milićević(RKTG-7251; RKTG-17946); Ivan Miljenković/Miljenović/Miljenović (RKTG-16150; RKTG-28363; RKTG-28632); Pavle Mimirović/Momrović (RKTG-16181; RKTG-28361); Božidar Mrvić (RKTG-16874; RKTG-36035); Slavko Popadić/Popadijić (RKTG-16305; RKTG-36242); Mija/Mijo Pušić (RKTG-16322; RKTG-36203); Božidar Stanisavljević/ Staniljević/ Stanišljević (RKTG-16880; RKTG-16408; RKTG-36153); Kole/Kosta Ubavić/Ubavkić (RKTG-88263; RKTG-88161); Marija Vasiljević Jovanović (RKTG-28368; RKTG-28474);Albert Vertag/Vertaks (RKTG-15041; RKTG-36231); Dušan Janković (RKTG-6527, RKTG-30374), Dragomir Žižić/Zizić (RKTG-13412, RKTG-13448), Milomir/Miomir Aranicki/Aramicki (RKTG-14999, RKTG-14500, RKTG-36051), Gligorije/Grigorije Božović (RKTG-15022, RKTG-30379), Miodrag Gajić (RKTG-15104, RKTG-28637) Mihajlo Veselinović (RKTG-15042, RKTG-36326), Jevto/Jefto Živadinović (RKTG-15464, RKTG-15465), Petar Kunavčić/Kuiovčić/Kunovčić (RKTG-16053; RKTG-28100; RKTG-97616), Andra/Andrija Poleti(RKTG-16303, RKTG-16861), Milutin Popović (RKTG-16312, RKTG-28636), Petrislav/Petrisav Popović(RKTG-16313, RKTG-16472), Radivoje Ristić (RKTG-16386, RKTG-28098), Josip/Josif Mojić (RKTG-28373; RKTG-28510), Josip Celer/Jeler (RKTG-30394, RKTG-30400), Radomir Čarapić (RKTG-16789; RKTG-30414),Konstantin Plavšić (RKTG-28373, RKTG-28509), Dimitrije Lazarević (RKTG-28503; RKTG-30358), Nikola Kirhner (RKTG-28519; RKTG-30363),  Miodrag Savković (RKTG-28374; RKTG-28511), Svetozar Nećak/Nevak (RKTG-28623; RKTG-30364), Milonja Dabetić/Deletić (RKTG-15132; RKTG-15145), StevanŠol/Nol (RKTG-28364, RKTG-28633), Sima Francen/Francek (RKTG-16770; RKTG-36450), Miodrag Jovanović (RKTG-15955; RKTG-36777), Branko Ivanović (RKTG-15708; RKTG-36759), Zvonimir Rudić/Radić(RKTG-28627; RKTG-28756), Ilija Krajinović/Krajnović (RKTG-16043; RKTG-36869), Dobrivoje Kolundžija(RKTG-16024; RKTG-16051), Mihajlo Maćešić/Maćetić (RKTG-16097; RKTG-36172), Simo/Sima Jokić(RKTG-15975; RKTG-36791), Branko Jovanović (RKTG-15753; RKTG-36775), Dragoslav Stojanović (RKTG-16723; RKTG-30381), Aleksandar Filipović (RKTG-16768; RKTG-30397), Rista/Risto Jojić (RKTG-15968; RKTG-72850); Miodrag Gajić (RKTG-28637; RKTG-15104); Duško Dabović/Dalbović (RKTG-79779; RKTG-100919).

Uvidom u registar Državne komisije ustanovili smo da u registru za grad Beograd egzistiraju 53 imena lica čija imena se pojavljuju u registrima njihovih matičnih opština, što smatramo opravdanim, za razliku od neopravdanog svrstavanja imena ovih lica u registar stradalih za Beograd, s obzirom da ova lica ne potiču iz Beograda, niti su tokom rata imala boravište u Beogradu. Navedena lica su najčešće potpuno proizvoljno uvrštena u registar za grad Beograd, neretko bez ikakve osnove u izvornom materijalu.

LICA KOJA SU EVIDENTIRANA U REGISTRIMA MATIČNIH OPŠTINA (ukupno: 53) :

Milutin Đokić (Beograd, RKTG-28529; Mionica-2873); Života Aleksić (Beograd, RKTG-86375) = Životije Aleksić (Kruševac, RKTG-21955); Đoka Blanuša (Beograd, RKTG-34725; Zemun, RKTG-17945); Georgije-Džidža Bojić (Beograd, RKTG-31211) = Georgije-Džidža Banić (Beograd, RKTG-31529) = Georgije Bojić (Loznica, RKTG-45932); Vujica Brković (Beograd, RKTG-15026; G. Milanovac, RKTG-14697); Milojko-Đavo Crnković(Beograd-99979) = Milojko Crnjković (Arilje, RKTG-70851); Velibor Daničić (Beograd, RKTG-23218; Užice, RKTG-23761); Gradimir Dimitrijević (Beograd, RKTG-15152; Kragujevac-24807);   Todor Dobrić (Beograd, RKTG-18203; Zubin Potok, RKTG-15396); Velimir Dragosavac (Beograd, RKTG-8742) = Velimir Dragoslavac (G. Milanovac, RKTG-5952); Svetozar-Bota Dukić (Beograd, RKTG-31183) = Svetozar-Bata Dukić (Šabac, RKTG-38138); Andriš Havram (Beograd, RKTG-35214; Pećinci, RKTG-31124); Paja Horvat (Beograd, RKTG-17371) = Pavle Horvat (Pančevo, RKTG-45102); Marija Ikonikova (Beograd, RKTG-88248) = Marija Ikonov (Šabac, RKTG-20213); Milija Janićijević (Beograd, RKTG-26885) = Milija Janićijević (Beograd, RKTG-31710) = Mile Janićijević (Grocka-RKTG-88211); Voja Trebrođenin (Beograd, RKTG-31527) = Vojislav Jevremović Tribrođanin (Požarevac, RKTG-4034) = Vojislav Jevremović (V. Gradište, RKTG-3320); Bogdan Jovanović(Beograd, RKTG-17938; Zemun, RKTG-15963); Ilija Jovanović (Beograd, RKTG-13769) = Ilija Jovanović (Jagodina, RKTG-27147) = Ilija Jovanović (Jagodina, RKTG-31688); Dragoslav Kocić (Beograd, RKTG-16895; Kučevo, RKTG-3506); Bejto Kajević (Beograd, RKTG-31178) = Bejto Kojević (Prijepolje, RKTG-25649); Josip Krpina (Beograd, RKTG-30330; Stara Pazova, RKTG-31991); Ljubica Mandić (Beograd, RKTG-28371; Vršac, RKTG-28506); Janko-Novica Milosavljević (Beograd, RKTG-88209) = Novica-Janko Milosavljević (Mladenovac, RKTG-79960); Ivica Pevac (Beograd, RKTG-37536) = Ivica Pevec (Zemun, RKTG-40868); Milan Pintarić(Beograd, RKTG-40215; Valjevo, RKTG-3507);  Ivan Ponjević (Beograd, RKTG-31533) = Ivan Ponjavić (G. Milanovac, RKTG-5872); Vlada Ponjević (Beograd, RKTG-36241) = Vladeta Ponjavić (G. Milanovac, RKTG-8373); Konber Popić (Beograd, RKTG-31203) = Kamber Papić (Sjenica, RKTG-97660); Purnjo (Beograd, RKTG-31541) = Svetolik Popović Turnjo (G. Milanovac, RKTG-8273); Mahmut Radaslić (Beograd, RKTG-16323) = Mahmut Radasić (Barajevo, RKTG-29030); Risto Ružičić (Beograd, RKTG-31458) = Risim Ružičić (Lučani, RKTG-7887); Ratomir-Rale Stevanović (Beograd, RKTG-86554) = Ratomir-Rale Stanković (Beograd, RKTG-31552) = Ratomir Stanković (Zaječar, RKTG-10946); Marija Strnad (Beograd, RKTG-28642) = Marija Strnold (Bela Crkva, RKTG-38176); Anton Susman (Beograd, RKTG-16728; Užice, RKTG-23104); Milan Tatić(Beograd, RKTG-16731; Užice, RKTG-23105); Nikola Todorović (Beograd, RKTG-36599; Lučani, RKTG-16738);Đura Trajanović (Beograd, RKTG-80075) = Đura Trojanović (Grocka, RKTG-13863); Marjan Ujačić (Beograd, RKTG-16761) = Marjan Ujčić (Smederevo, RKTG-10159); Jozefina Vilburg (Beograd, RKTG-36528; Zemun, RKTG-68084; Zemun, RKTG-15757); Veroljub Vukićević (Beograd, RKTG-31185) = Veroljub Vukičević (Kraljevo, RKTG-28401); Milun Vukomanović (Beograd, RKTG-31711) = Milan Vukomanović (Kragujevac, RKTG-26887); Milorad Zdravković (Beograd, RKTG-31174) = Milorad Zdravković (Zaječar, 31730); Živadin Živadinović (Beograd, RKTG-79789) = Živadin Živadinović Pačvara (nepoznato, RKTG-89341); Jovan Škava(Beograd, RKTG-40205) = Jovan Škavović (Valjevo, RKTG-3601); Matija Arnold (Beograd, RKTG-30565) = Matijas Arnold (Zemun, RKTG-15345); Mikan Milanović (Beograd, RKTG-31457) = Mikan Mikanović (Lučani, RKTG-8214); Slobodan Bojić (Beograd, RKTG-31473) Slobodan Bajić (Beograd, RKTG-28677) = Slobodan Bajić (Čačak, RKTG-4573) = Slobodan Bajić Baja (Čačak, RKTG-6361); Radoslav Račić (Beograd, RKTG-31516) = Radoslav Racić (Čačak, RKTG-5058); Petar Šijak (Beograd, RKTG-31184) = Petar Šijan (Čačak, RKTG-25645; Čačak, RKTG-28398).

U registru za grad Beograd navedeno je najmanje 27 lica koja nisu stradala nakon oslobođenja, već su umrla prirodnom smrću nekoliko godina ili decenija kasnije.

Sergije Golubijev (RKTG-33581), agent Specijalne policije, nije „streljan 1944.“ u Beogradu. Golubijev je preživeo rat, odnosno nije likvidiran nakon što je postao dostupan jugoslovenskim vlastima, i upamćen je kao jedan od logoraša na Golom otoku (doduše, njegov boravak na Golom otoku podrazumevao je specijalni status, umnogome povoljniji od položaja zatočenih pripadnika prosovjetske opozicije). Prema navodima u literaturi, Golubijev je nakon povratka iz logora na Golom otoku živeo u Beogradu, gde je umro krajem 1980-ih.[11]

Laza Teokarević (RKTG-31217), industrijalac, nije stradao 1946. kako se pogrešno navodi u njegovom kartonu. Teokarević je zaista posle rata bio osuđen na smrt (u prvostepenom postupku), kako se navodi u kartonu, ali mu je smrtna kazna preinačena u vremensku.[12] Umro je 1975. u Južnoj Africi.

Jezdimir Lazarević (RKTG-31206), zemljoradnik iz Oglađenovca pokraj Valjeva, osuđen na smrt od strane Vojnog suda 4. divizije u Valjevu, što je Vrhovni vojni sud preinačio u kaznu 20 godina robije. Lazarević je oslobođen 31. decembra 1951.[13]

Veroljub Vukićević (RKTG-31185), zemljoradnik iz Lopatnice pokraj Kraljeva, osuđen na smrt od Vojnog suda u Kraljevu 1945, nakon čega je Prezidijum Narodne skupštine kaznu preinačio u vremensku („uslovno pušten 24. novembra 1960.“).[14]

Lazar Jovanović (RKTG-15956), glumac, nije stradao nakon oslobođenja, iako je njegovo ime naznačeno u poznatom spisku 105 likvidiranih „narodnih neprijatelja“ u Politici od 27. novembra 1944. Umro je 1976. u Nišu.[15]

Božidar Purić (RKTG-16863), predsednik Ministarskog saveta (emigrantska vlada), nije „streljan 15. jula 1946“ u Beogradu, kako se pogrešno navodi u njegovom kartonu. Tokom Drugog svetskog rata boravio je u Londonu. Na sudskom procesu generalu Mihailoviću 1946. suđeno mu je u odsustvu. Osuđen je na 16 godina robije. Nije se vraćao u Jugoslaviju nakon rata. Umro je u Čikagu 1977.[16]

Dragoslav Stranjaković (RKTG-37190), istoričar i član Centralnog nacionalnog komiteta, političkog tela ravnogorskog četničkog pokreta, nije „nestao 1944. u Beogradu“ („lokacija stradanja: Banjički logor“), kako stoji u njegovom kartonu. Umro je 1966. u Beogradu.[17]

Isidor Živković (RKTG-31530), četnički vojvoda, nije rođen u Beogradu, niti je imao prebivalište u glavnom gradu, niti je „ubijen 1945.“, kako se pogrešno navodi u njegovom kartonu. Isidor Živković, predratni predsednik opštine Vitanovac, pokraj Kraljeva, za vreme rata bio je četnički gružanski vojvoda i četnički komandant Žičkog sreza. Posle rata je uhvaćen kao odmetnik, ali nije ubijen već je pred Vojnim sudom u Kragujevcu osuđen na šestogodišnju kaznu koju je izdržao u Sremskoj Mitrovici. Poginuo je 1974. nesrećnim slučajem, u 90 godini.[18]

Dragutin Gavrilović (RKTG-6374), pukovnik Vojske Kraljevine Jugoslavije, čuvena ličnost iz srpske vojne istorije (komandant odbrane Beograda 1915), nije „ubijen 19. jula 1945.“ kako stoji u njegovom kartonu, niti je bio pripadnik JVuO, s obzirom da je čitavo ratno razdoblje proveo u nemačkom zarobljeništvu. U Gavrilovićevom kartonu se navodi: „Tokom 1941-1945. bio u nemačkom logoru, po dolasku uhapšen od OZN-e; posledica mučenja.“ Međutim, ne postoje dokazi da je Dragutin Gavrilović hapšen od strane OZN-e nakon povratka iz zarobljeništva, niti da je mučen od strane pripadnika ove službe, kao što ne postoji nijedan dokaz da je „ubijen“ u Beogradu. Prema tvrdnjama Gavrilovićevih potomaka, on je umro u svom domu 19. jula 1945, nedugo nakon povratka iz zarobljeništva. Potomci su demantovali da je Gavrilović bio hapšen i pretučen na ulici.[19]

Vladimir Paunović (RKTG-16855), direktor srednje tehničke škole u Valjevu, šef Odseka tehničke nastave Ministarstva trgovine i industrije u vladi Milana Nedića, simpatizer JNP Zbor, nije ubijen 1945. u Beogradu, kako se pogrešno navodi u njegovom kartonu, već mu je suđeno u Beogradu 1945. (osuđen je na 6 godina prinudnog rada i konfiskaciju imovine).[20]

Manojlo Korać (Beograd, RKTG-99991), zapravo je Manojlo Korać, najpre oficir pod komandom Draže Mihailovića (1941. komandant Zlatiborsko-užičkog četničkog odreda), potom legalizovani četnički oficir i načelnik Užičkog okruga (1942), odgovoran za stradanje velikog broja pripadnika i simpatizera NOP-a na području Užica i Požege. U Koraćevom kartonu (koji je proizvoljno unet u spisak stradalih za grad Beograd) navedeno je kako je navodno „ubijen nakon oslobođenja“. Međutim, Manojlo Korać je umro u emigraciji nakon Drugog svetskog rata. Registrovanje Manojla Koraća u spisku za grad Beograd primer je proizvoljne interpretacije podataka iz izvorne građe Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača.

Pored 11 navedenih lica, u registru za Beograd navode se imena još 16 lica iz Beograda koja su preživala navedene okolnosti i koja nisu lišena života 1940-ih. Imena ovih lica uvrštena su u spisak na osnovu izvorne građe iz Arhiva Srbije (AS, BIA, Registar antinarodnih elemenata; AS, BIA, Knjiga pritvorenika; AS, Zemaljska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača) i Istorijskog arhiva Beograda (IAB, Skupština grada Beograda, Konfiskacija imovine narodnih izdajnika; IAB, Uprava grada Beograda, Spisak službenika UGB; IAB, Skupština grada Beograda, Odeljenje narodne imovine osuđenih lica). Nekritičko unošenje podataka iz navedenih izvora navodi nas na logičnu pretpostavku da su u registru za grad Beograd možda evidentirana imena i drugih lica koja su preživela, a koja su zavedena u registru na osnovu navedenih izvora. Dakle, to što je neko lice evidentirano u dokumentaciji OZN-e ili Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, ili je evidentirano kao lice kome je konfiskovana imovina ili mu se ime nalazi na spisku službenika UGB, ne znači da je ovo lice lišeno života nakon oslobođenja.

Milenko Radosavljević (Beograd, RKTG-30407), „Dražin tumač na engleskom jeziku“, kako se navodi u izvornom materijalu, nije stradao 1945. („osuđen na smrt“), kako se navodi u njegovom kartonu, već mu je „preinačena presuda na 6 meseci prinudnog rada“.

Izidor Berović (Beograd, RKTG-36273), „ustaški obaveštajac“, kako se navodi u izvornom materijalu, nije „nestao 1944.“ („lokacija stradanja: Banjički logor“), kako se navodi u njegovom kartonu, već je „oslobođen optužbe“ i pušten na slobodu.

Miodrag Matić (Beograd, RKTG-30395), „izdajnik i denuncijant iz Kragujevca“, kako se navodi u izvornom materijalu, nije „osuđen na smrt 1945.“, kako se ističe u njegovom kartonu, već mu je presuda „preinačena na kaznu robije u trajanju od 2 godine“.

Dušan Milić (Beograd, RKTG-30392) „u službi Nedića, pa D. Mihailovića, kao koljač“, kako se navodi u izvornom materijalu, nije „stradao 10.1.1945.“, kako se ističe u njegovom kartonu, već mu je smrtna kazna „preinačena na kaznu robije u trajanju od 2 godine“.

Radisav Nikolić (Beograd, RKTG-8319), šofer iz Beograda – „izvršio kao dželat vešanje i ošišao dve žene kao ljotićevac“, kako se ističe u izvornom materijalu, nije bio „civil“ i nije „streljan maja 1945.“, kako se ističe u njegovom kartonu, već mu je smrtna kazna preinačena u „kaznu robije od 10 godina“.

Dragoljub Milojković (Beograd, RKTG-97482), „inžinjer ministarstva privrede“ iz Beograda – zbog denuncijacije osuđen prvostepeno na smrt, kako se ističe u izvornom materijalu, nije „likvidiran 1945.“, kako se ističe u njegovom kartonu, već mu je kazna „preinačena na 10 godina“.

Dimitrije Jovičić (Beograd, RKTG-36790), „policijski komesar UGB“ osuđen prvostepeno na 3 godine robije, kako se ističe u izvornom materijalu, nije „ubijen 1944.“, kako se proizvoljno navodi u njegovom kartonu, već je preživeo navedene okolnosti „(presuda poništena, okrivljeni se oslobađa“).

Milivoje Ljubinković (Beograd, RKTG-16073), „policijski agent osuđen na 1 godinu robije“ prvostepeno – drugostepeno se potvrđuje „s tim da se konfiskacija imovine ne vrši“, kako se ističe u izvornom materijalu, nije „streljan 1944.“, kako se proizvoljno navodi u njegovom kartonu.

Ikonija Šarić (Beograd, RKTG-37151), domaćica iz Beograda prvostepeno osuđena na 1 godinu prinudnog rada, drugostepeno „preinačeno na 2 meseca prisilnog rada“, kao se ističe u izvornom materijalu, nije „stradala 1944.“, kako se proizvoljno navodi u njenom kartonu.

Dobrivoje Marinković (Beograd, RKTG-16871), „stražar u logoru na Banjici“ prvostepeno osuđen na smrt, drugostepeno preinačeno u „5 godina robije“, kako se navodi u izvornom materijalu, nije bio samo „pripadnik SDS i saobraćajne policije“ i nije „streljan u Beogradu 7.3.1945.“, kako se proizvoljno navodi u njegovom kartonu.

Stevan Popović (Beograd, RKTG-16314), advokat i pripadnik JVuO, prvostepeno osuđen na smrt, drugostepeno mu je kazna „preinačena: 10 godina robije“, kako se navodi u izvornom materijalu, nije „streljan u Beogradu 3.1.1945.“, kako se proizvoljno ističe u njegovom kartonu.

Živojin Jovanović (Beograd, RKTG-15964), „savetnik ministra unutrašnjih poslova”, prvostepeno je osuđen na smrt, drugostepeno mu je kazna zamenjena za „20 godina robije“, kako se ističe u izvornom materijalu, nije „streljan 29.3.1945.“, kako se proizvoljno ističe u njegovom kartonu.

Jovan Petrović (Beograd, RKTG-16859), industrijalac iz Beograda, prvostepeno osuđen na 10 godina robije, drugostepeno potvrđena presuda, kako se ističe u izvornom materijalu, nije „streljan 20.6.1945.“, kako se proizvoljno ističe u njegovom kartonu.

Borivoje Palić (Beograd, RKTG-16818), bravar iz Beograda, drugostepeno osuđen na „20 godina lišavanja slobode sa prisilnim radom”, kako se ističe u izvornom materijalu, nije „streljan u Beogradu 1945.“, kako se proizvoljno ističe u njegovom kartonu.

Miloš Radojlović (Beograd, RKTG-36425, „đeneral-major BVJ“, prvostepeno osuđen na „5 godina prisilnog rada“, što je potvrdila drugostepena presuda, kako se ističe u izvornom materijalu, nije „nestao 1944.“, kako se proizvoljno ističe u njegovom kartonu.

Živko Stanković (Beograd, RKTG-37331), policijski pisar, drugostepeno mu je „kazna smrti – ukinuta“, kako se ističe u izvornom materijalu, nije „nestao 1944.“, kako se proizvoljno ističe u njegovom kartonu.

Navedeni podaci, koji demantuju da su navedenih 16 lica streljani ili nestali nakon oslobođenja, dostupni su u naučnoj literaturi koja je poznata i saradnicima Državne komisije.[21]

U „registru žrtava“ za grad Beograd uvršteni su i podaci o licima koja su stradala u okolnostima koje su potpuno drugačije od podataka koji se navode u njihovim kartonima (mahom je reč o ratnim zločincima stradalim 1942-1943).

Dragiša Vasić (Beograd, RKTG-15035), advokat i književnik, član Centralnog nacionalnog komiteta ravnogorskog četničkog pokreta. Još uvek nije utvrđeno i dokazano koja vojna formacija je odgovorna za smrt Dragiše Vasića: ustaše ili Jugoslovenska armija, kao što nije dokazano da li je Vasić stradao u Jasenovcu ili okolini Banja Luke.[22] Stoga njegovo ime treba izostaviti iz registra za grad Beograd (dok se ne dokaže da ga eventualno nisu ubile ustaše).

Đorđe Kosmajac (Beograd, RKTG-40211), pomoćnik upravnika logora Banjica, nije „streljan 1944.“, kako se proizvoljno navodi u njegovom kartonu, već je ubijen u atentatu u Beogradu, 6. marta 1942.[23] Za Kosmajca, čije ime nikako nije nepoznato u prošlosti Beograda, saradnici komisije tvrde da je bio pripadnik Srpske državne straže, što je netačno, s obzirom na to da je bio pripadnik Specijalne policije i JNP Zbor. Nikako se ne može smatrati žrtvom terora kada je lično bio nosilac terora.

Obrad Zalada (Beograd, RKTG-79793), agent Specijalne policije, nije “ubijen po oslobođenju 1944.”, kako se proizvoljno navodi u njegovom kartonu. Ubijen je u istom atentatu u kom je ubijen i Đorđe Kosmajac, 6. marta 1942.[24]

Dragoljub Šterić (Beograd, RKTG- 72719), agent Specijalne policije, nije “streljan po oslobođenju 1944.”, kako se proizvoljno navodi u njegovom kartonu, već je ubijen u atentatu u Beogradu, 14. marta 1942.[25]

Miloje Mojsilović (Beograd, RKTG-87638), komandant Jeličkog četničkog odreda, najpre pod komandom Draže Mihailovića, potom legalizovan u okviru tzv. vladinih četnika (pogrešno uvršten u spisak za grad Beograd). Odgovoran za brojne zločine počinjene nad zarobljenim pripanicima NOVJ, saradnicima NOP-a i članovima partizanskih porodica na području između Čačka i Kraljeva, Dragačeva, Ivanjice, uključujući predaju zarobljenih partizana Nemcima. Mojsilović nije „ubijen na Sajmištu, nakon oslobođenja 1944.“, kako se proizvoljno navodi u njegovom kartonu, već je kao zatočenik Prihvatnog logora Zemun na Beogradskom sajmištu umro prilikom transporta za logor Mauthauzen, 1942. ili 1943.[26] Registrovanje Miloja Mojsilovića u spisku za grad Beograd primer je proizvoljne interpretacije podataka iz izvorne građe Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača.

Srećko Simeunović (Beograd, RKTG-39838), predsednik opštine Čačak, član JNP Zbor, ubijen od strane četnika pod komandom Milutina Jankovića, u selu Ratari, 7. oktobra 1943.[27] Dakle, proizvoljna je tvrdnja saradnika Državne komisije da je Simeunović „ubijen po oslobođenju“, pri čemu je očigledno da takav podatak ne postoji u dokumentima Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, iako se saradnici Državne komisije pozivaju na ovu građu kao izvor. Postavlja se pitanje, kako je moguće da neko unosi proizvoljne podatke navodeći da takvi podaci navodno postoje u građi na koju se poziva? Simeunović je potpuno proizvoljno uvršten u spisak za grad Beograd.

Aca Mišić (Beograd, RKTG-79968), zapravo je Aleksandar Mišić, major VKJ (kako se ispravno navodi u njegovom kartonu), jedan od organizatora JVuO, sin vojvode Živojina Mišića, nije “ubijen u Valjevu 1944. po oslobođenju”, kako se proizvoljno navodi u njegovom kartonu, već je streljan od strane Nemaca, 18. decembra 1941. u Valjevu. Mišić je evidentiran u građi Zemaljske komisije na osnovu činjenice da je bio jedan od odgovornih za predaju oko 365 zarobljenih pripadnika NOVJ Nemcima.

U registru za grad Beograd uvršteno je 16 imena lica koja nisu imala prebivalište u Beogradu, kako se proizvoljno navodi za većinu ovih lica (za mnoge se proizvoljno navodi da su čak rođeni u Beogradu), pri čemu mnogi od njih nisu ni stradali u Beogradu nakon oslobođenja, već u njihovim matičnim oblastima.

Dragomir Obradović (Beograd, RKTG-31216), vojni sveštenik i kapetan JVuO, predsednik četničkog prekog suda. Obradović je osudio na smrt 9 lica koja su streljana u Čokešini 27. maja 1944.[28] Osuđen na smrt 1945. u Šapcu. Pogrešno uvršten u spisak za grad Beograd. Obradović je od strane Državne komisije za tajne grobnice kvalifikovan kao “narodni neprijatelj – lice označeno kao protivnik komunističke vlasti”, što bi trebalo da sugeriše da je stradao zbog svojih političkih ubeđenja.

Miodrag Vukadinović (Beograd, RKTG-31520), pripadnik JvuO, kako se tačno ističe u njegovom kartonu. Međutim, Vukadinović nije imao prebivalište u Beogradu, niti je rođen u ovom gradu, kako se proizvoljno navodi u njegovom kartonu. Živeo je u kruševačkom kraju. Bio je pripadnik četničke crne trojke i odgovoran je za ubistvo većeg broja ljudi. Neprecizno je reći da je ubijen, jer je kao odmetnik poginuo u oružanom sukobu novembra 1945. Zajedno sa njim poginuo je i koljaš Božur Jovičić (Kruševac, RKTG-88256), koji nije streljan 1944, kako se proizvoljno navodi, na osnovu pogrešnog tumačenja izvorne građe Zemaljske komisije u njegovom kartonu.[29]Saradnici Državne komisije za tajne grobnice uvrstili su Vukadinovića u registar za grad Beograd na osnovu proizvoljne interpretacije podataka iz „Izveštaja štaba KNOJ-a o kretanju i hvatanju odmetnika“, iako se u ovom izveštaju ne govori o tome gde su apostrofirana lica imala prebivalište i gde su stradala.

Jerotije Pavlović (Beograd, RKTG-40147), jedan od organizatora JVuO u Milutovcu, pokraj Trstenika, proizvoljno uvršten u spisak za Beograd.[30]

Niko Bartulović (Beograd, RKTG-15011), književnik i novinar, rodom iz Starigrada sa Hvara (a ne iz Beograda, kako se netačno navodi u njegovom kartonu), za koga se navodi da streljan nepoznatog datuma na nepoznatom mestu. Bartulović je u spisak uvršten kao osoba sa mestom prebivališta u Beogradu, kako stoji u registru, iz čega se stiče utisak da je streljan nakon oslobođenja kao stanovnik glavnog grada. Međutim, Bartulović je napustio Beograd nakon 6. aprila 1941. i nikad nakon toga nije boravio u glavnom gradu, niti na tlu Srbije (ne postoje dokazi kojima bi bila potkrepljena često pominjana tvrdnja da je bio učesnik ravnogorskog kongresa u selu Ba 1944), a pouzdano se zna da je najveći deo okupacije proveo u Splitu. Bartulovićeva konačna sudbina je nepoznata, ali se s razlogom pretpostavlja da je ubijen od strane NOVJ ili OZN-e početkom februara 1945. na putu od Zadra ka Topuskom.[31]

Voja Tukfegdžić (Beograd, RKTG-31539), zapravo je Vojislav Tufegdžić, major JVuO, 1945. imenovan za komandanta Cersko-majevičke grupe korpusa, poginuo je u borbi sa organima KNOJ-a na planini Cer krajem 1946. Vojislav Tufegdžić nije rođen u Beogradu kako se navodi u njegovom kartonu, već u Banovom Polju u Mačvi (ili u Štitaru pokraj Šapca, kako navode drugi izvori).[32] Svrstavanje Vojislava Tufegdžića u „registar žrtava“ za grad Beograd neosnovano je u kontekstu mesta rođenja i pogibije (Tufegdžićeva porodica je živela u Štitaru). Prilikom hapšenja Tufegdžićeve grupe odmetnika, 4. novembra 1946. u selu Bela Reka u opštini Šabac, ubijeno je 8 četničkih odmetnika na čelu sa Tufegdžićem. Tom prilikom poginula su 4 pripadnika KNOJ-a.[33] Imena poginulih pripadnika KNOJ-a nisu uvrštavana u spiskove stradalih.

Mihajlo Ćaćić (Beograd, RKTG-36618), zapravo je Mihajlo Čačić, činovnik u Senjskom Rudniku, pešadijski kapetan II klase, zapovednik Ravaničke brigade JVuO, odgovoran za brojne četničke zločine na području opština Despotovac, Ćuprija i Paraćin, nesumnjivi saradnik nemačkog okupatora.[34] Čačić je rođen u Pljevljima i za vreme okupacije boravio je na području Senjskog Rudnika i Ravne Reke, stoga smatramo da je njegovo ime neosnovano uvršteno u registar stradalih za grad Beograd. Čačić se pod različitim imenima pominje čak četiri puta u registru Državne komisije.

Vojin Jelić (Beograd, RKTG-10089), činovnik rodom iz Smedereva, pripadnik SDK. Smatramo da njegovo ime ne treba uvrstiti u registar stradalih za grad Beograd, već u registar stradalih za opštinu Smederevo, s obzirom da je rođen u Smederevu, da je u Beogradu mogao živeti vrlo kratko, ako je uopšte živeo u Beogradu (imao je 24 godine kada je stradao) i s obzirom na to da su u registar stradalih za opštinu Smederevo uvršteni njegov otac Vladimir Jelić (predsednik smederevske opštine, član JNP Zbor) i sestra Dragana Jelić.

Petar Spaić (Beograd, RKTG-16404), žandarmerijski narednik iz Grocke koji je uvršten u spisak stradalih za grad Beograd, iako nikad nije živeo u Beogradu niti je lišen života u glavnom gradu (u „Otvorenoj knjizi“ egzistira zaseban registar za opštinu Grocka). Prema dokumentima iz porodične arhive koji su priloženi uz njegov karton, upadljivo je da Spaić nikad nije bio žitelj Beograda i da je lišen života u Grockoj, gde je živeo sa porodicom. Međutim, on je ipak uvršten u registar stradalih Beograda, pri čemu se izričito navodi Beograd kao mesto njegovog stradanja. Smatramo da je u ovom slučaju, kao i u nekim drugim slučajevima, reč o slučajnoj grešci.

Slobodan Nikolić (Beograd, RKTG-13864) i Miroljub Anastasijević (Beograd, RKTG-13870), za koje se navodi da su stradali u Svilajncu 1944, „po oslobođenju“. Za obojicu se navodi da su rođeni u Crikvenici u Hrvatskoj. Međutim, Nikolić i Anastasijević su očigledno rođeni u Crkvencu pokraj Svilajnca. Mesto rođenja i stradanja ovu dvojicu svrstava u registar stradalih za opštinu Svilajnac.

Dimitrije Ilić (RKTG-13708), Nikola Milosavljević (RKTG-13709), Milenko Jovanović (RKTG-13710), Ilija Jovanović (RKTG-13769), Vladimir Milošević (RKTG-13770), Dimitrije Radenković (RKTG-13785), za koje se navodi da su imali prebivalište u Beogradu, a da su rođeni u selu Bunjane u Hrvatskoj, ali naselje pod tim imenom ne postoji u Hrvatskoj. Zapravo, reč je o selu Buljane pokraj Paraćina. Za svu šestoricu se navodi da su bili zemljoradnici i da su stradali kao odmetnici 1945, bez navođenja mesta stradanja. Sasvim sigurno je reč o četničkim odmetnicima. Na osnovu svega analiziranog, ovih 6 lica ne treba uvrstiti u registar stradalih za grad Beograd.

U Beogradu je nakon oslobođenja suđeno određenom broju aktivnih saradnika okupatora sa područja Srbije, ali i drugih delova Jugoslavije.

Vojmir Alfirević (Beograd, RKTG-32950), pešadijski kapetan II klase iz Splita, komandant bataljona u Bukovičkoj brigadi Dinarske četničke divizije,[35] nije imao prebivalište u Beogradu, kako se navodi u njegovom kartonu, niti je tokom rata uopšte boravio u Beogradu. Pretpostavljamo da je Alfirević uvršten u „registar žrtava“ za grad Beograd na osnovu činjenice da mu je suđeno u Beogradu 1946. i da je osuđen na smrt.

U spisku stradalih za grad Beograd navedeno je, sem Alfirevića, još 15 lica, pretežno  iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, za koja pretpostavljamo da nisu bili žitelji glavnog grada, niti su poreklom iz Beograda. Ova lica su uvrštena u registar na osnovu činjenice da su zavedena u Delovnom protokolu sudskih predmeta za 1946, koji se čuva u Vojnom arhivu u Beogradu (ovo se odnosi i na Alfirevića). Njihova imena su dostupna u fusnoti.[36]

Radoslav Radić (RKTG-16325), komandant bosanskih četničkih odreda i član CNK ravnogorskog četničkog pokreta, nije rođen u Beogradu, niti je imao prebivalište u glavnom gradu, kako se pogrešno navodi (rođen je 1890. u Jošavci pokraj Banja Luke). U njegovom kartonu jedino je tačno da je bio trgovac i da je ubijen u Beogradu „po oslobođenju“ (osuđen je na smrt na procesu protiv Draže Mihailovića zbog saradnje sa okupatorom i zločina protiv pripadnika NOVJ i streljan 17. jula 1946).

U registar stradalih za grad Beograd uneta su imena znatnog broja lica koja nisu rođena niti su ikad imala prebivalište u Beogradu, kako se pogrešno navodi u registru. Reč je o licima iz Makedonije, sa Kosova i Metohije, iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Dalmacije, kao i o licima iz unutrašnjosti Srbije.

Najveći broj ovih lica unet je u registar za grad Beograd greškom saradnika Državne komisije koji su konsultovali upisnike vojnih sudova u Vojnom arhivu u Beogradu (pre svega upisnike Vrhovnog vojnog suda). Na taj način je greškom uneto u registar najmanje 73 imena.

Naime, Vrhovni vojni sud pri Ministarstvu narodne odbrane, najviši vojnosudski organ, kao drugostepeni sud, „razmatrao je odluke viših vojnih sudova (sudovi korpusa/armija, Mornarice i KNOJ-a) kojima je u prvom stepenu izrečena kazna lišenja čina (zvanja), kazna robije ili smrtna kazna, te odluke prvostepenih vojnih sudova kojima je izrečena smrtna kazna u slučajevima većeg vojno-političkog značaja.“[37] Uvidom u upisnike Vrhovnog vojnog suda, koje su saradnici Državne komisije naveli kao izvornu građu, konstatovali smo da su saradnici komisije propustili da primete da nekoliko desetina lica koje su uvrstili u registar stradalih za grad Beograd nisu imala prebivalište u Beogradu, niti su stradala u Beogradu, kako se pogrešno navodi u „Otvorenoj knjizi“, niti su uopšte bila suđena u Beogradu (za mnoga od ovih lica čak se pogrešno navodi da su rođena u Beogradu).

U registar za grad Beograd uvršteno je 9 lica sa područja Bosanske krajine i centralne Bosne koja je Vojni sud 5. (krajiškog) korpusa osudio na smrt. U 5 slučajeva reč je o pripadnicima ustaškog pokreta, od kojih su četvoro bili stanovnici hrvatskog sela Sasina pokraj Sanskog Mosta, za koje se pogrešno navodi da su bili srpske etničke pripadnosti, kao što se proizvoljno navodi da su imali prebivalište u Beogradu.[38] Za ova lica se pogrešno navodi da su “ubijeni u Beogradu, po oslobođenju 1944.“ Vrhovni vojni sud u Beogradu je potvrdio presudu prvostepenog suda. Petar Kozić (RKTG-25680), Ladana Kozić (RKTG-25682),Mirko Ljevar (RKTG-25684), Tale Čavlović (RKTG-25685), Marko Čandrić (RKTG-26829), Đuro Jakšić(RKTG-30426), Dušan Trkulja (RKTG-27048), Jozo Vidović (RKTG-27049), Vlajko Milanović (RKTG-27155). Za sva lica je navedeno da su po zanimanju zemljoradnici. Jakšić je rođen u Medenom Polju (Bosanski Petrovac), Trkulja u Jajcu, Vidović u Kovačevom Polju (Prozor), Milanović u Zastinju (Livno).

U registar je uvršteno ime Stanka Pisarevića (RKTG-30434), za koga se ističe da je bio Srbin rođen u Beogradu sa prebivalištem u Beogradu, iako se u „Upisniku Vrhovnog vojnog suda“ navodi da je bio „ustaški dobrovoljac na Istočnom frontu“, rođen 1924. u Bosanskom Šamcu. Istina, Pisareviću je suđeno u Beogradu (Vojni sud komande grada Beograda), gde je 2. marta 1945. osuđen na smrt („streljao ruske zarobljenike“), ali njegovo ime svakako treba izostaviti iz registra.[39] Isto se odnosi i na 2 lica sa područja Hrvatske Dubice, za koja se navodi da su bili „aktivne ustaše“, a koja je na smrt osudio Vojni sud 21 srpske divizije: Josip Đurđević (RKTG-31171), Mile Pavljanić(RKTG-31172).[40]

U Beogradu su septembra 1945. streljani generali Hrvatskih oružanih snaga: Tomislav Sertić, Ivan Markulj, Slavko Skoliber, Đuro Grujić, Mirko Gregorić, Julije Fritz, Artur Gustović, Muhamed Kromić, Bogdan Majetić, Vladimir Metikoš, Ante Nardelli, Josip Scholtz, Ivan Tomašević i pukovnik Franjo Džal.[41] Ako je Pisarević uvršten u registar stradalih za Beograd, zašto nisu uvršteni generali HOS (ujedno ustaški pukovnici)?

Takođe, u spisku su navedena 4 lica, žitelja naselja Ilok, za koja se na osnovu „Upisnika Vojnog suda Fruškogorskog veća za 1944.“ tvrdi da su kao navodni stanovnici Beograda streljani na nepoznatom mestu, tj. ne navodi se da su ovi stanovnici Iloka stradali u Beogradu. Đura Meštrović (RKTG-30322), Josip Lakić (RKTG-30323), Franjo Meštrović (RKTG-30324), Milin Meštrović (RKTG-38542).[42] Smrtnu presudu za ova četiri lica koju je odredio Vojni sud Fruškogorskog veća, kao prvostepeni sud, potvrdio je Vrhovni vojni sud, kao drugostepeni sud, što ne znači da su ova lica bila zatočena u Beogradu, niti da je presuda nad njima izvršena u Beogradu, a pogotovo ne znači da su imali prebivalište u Beogradu, kako je pogrešno navedeno u njihovim kartonima. Naime, ova lica su na smrt osuđena 6. i 14. oktobra 1944. – dakle, pre oslobođenja Beograda, stoga svakako nisu suđena u Beogradu. Pretpostavljamo da ove presude treba posmatrati u kontekstu događaja u Iloku nakon 29. septembra 1944. kada su Nemci i ustaše ponovo zauzeli Ilok i otpočeli teror nad stanovništvom Iloka i Neština.[43]

U registru je navedeno 8 lica iz Crne Gore koja su odlukom Vojnog suda 2. udarnog korpusa NOVJ/JA i Vojnog suda Vojne oblasti Kotor, osuđena na smrt 1945. Vrhovni vojni sud u Beogradu je potvrdio ove odluke.[44] Lazar Đuranović (RKTG-30430), Mitar Bućin (RKTG-25697), Mitar Bošković (RKTG-25700), Filip Kesler (RKTG-26744), Đuro Radulović (RKTG-30614), Žarko Mračević (RKTG-30405), Leko Janičić (RKTG-30403), Adil Mrkišić (RKTG-30353).

Isto se odnosi i na 3 lica koja je na smrt osudio Vojni sud 29. (hercegovačke) udarne divizije NOVJ/JA.[45]Nikola Lajović (RKTG-26755), Jurica Nalitilić (RKTG-26769), Janko Ivković (RKTG-26744).

Imena 5 ustaša i jednog četnika iz istočne Bosne, koje je Vojni sud 3. (bosanskog) korpusa osudio na smrt 1945. našla su se u registru stradalih za grad Beograd, uz tvrdnju da su ova lica navodno imala prebivalište u Beogradu, iako se u njihovim elektronskim kartonima napominje da su bili zemljoradnici i pripadnici ustaškog, odnosno četničkog pokreta.[46] Milan Kejić (RKTG-26781), Suljo Hasković (RKTG-26790), Alija Bećirović(RKTG-26799), Arif Pirija (RKTG-26805), Nezir Jahić (RKTG-26821), Mašo Lalić (RKTG-26827).

U registar stradalih za grad Beograd uvršteno je 5 lica koja su na smrt osuđena od strane vojnih sudova u Makedoniji. Vojni sud bitoljske vojne oblasti osudio je na smrt dvojicu pripadnika bugarskih okupacionih formacija, što je Vrhovni vojni sud potvrdio kao opravdanu odluku. Ipak, imena ove dvojice bugarskih policajaca uvrštena su u registar stradalih za grad Beograd, iako je očigledno da oni nisu imali boravište u Beogradu, niti su suđeni u Beogradu.[47] Angel Nakov (RKTG-26879), Aleksandar Nakov (RKTG-26880). Isto se odnosi i na 3 pripadnika albanske zajednice iz okoline Skoplja, Kičeva i Tetova, koji su na smrt osuđeni odlukom Vojnog suda komande grada Skoplja i Vojnog suda tetovskog vojnog područja.[48] Šefit Zeinula (RKTG-26875), Imer Miro(RKTG-26882), Osman Koka (RKTG-26883).

Takođe, u registar su uvrštena imena 7 kosovskih Albanaca i jednog kosovskog Srbina koji su osuđeni na smrt odlukom lokalnih vojnih sudova (Vojni sud 50. divizije u Uroševcu, Vojni sud vojne divizijske oblasti za Sandžak), pri čemu se za 5 lica proizvoljno navodi da su rođena u Beogradu, dok se za svih 7 lica proizvoljno navodi da su imali prebivalište u Beogradu.[49] Simon Tair (RKTG-26758),  Amet Azon (RKTG-31220), Redžep Arelon(RKTG-31221), Murtez Sulja (RKTG-31223), Soli Etem (RKTG-31224), Skart Alija (RKTG-31225), Safet Murselja (RKTG-32954), Danilo Stefanović Janićijević (RKTG-31218).

Za 11 lica koja su na smrt osuđena odlukom Vojnog suda u Valjevu i Vojnog suda 4. (valjevske) divizije 1945-1947. u registru se proizvoljno navodi da su rođena u Beogradu i da su imala prebivalište u Beogradu. Njihova imena možete videti u fusnoti.[50]

U spisak stradalih za Beograd uvršteno je 13 lica koja su 1945. osuđena na smrt od strane vojnih sudova u Čačku, Kraljevu, Kragujevcu i Nišu. Njihova imena možete videti u fusnoti.[51] Za ova lica se u registru proizvoljno navodi da su rođena i da su imala prebivalište u Beogradu.

U registru stradalih za grad Beograd navedeno je 16 imena istaknutih pripadnika JVuO koji su nakon rata uhvaćeni ili ubijeni kao odmetnici u različitim delovima Srbije. Njihova imena su uneta u registar na osnovu rukopisa „Istorijat 5. srpske divizije KNOJ-a“ koji se čuva u Vojnom arhivu u Beogradu. Za sva ova lica pogrešno je navedeno da su rođena i imala prebivalište u Beogradu. Njihova imena možete videti u fusnoti.[52] Među njima su 2 lica koja su navedena nadimkom, bez bližih podataka o ličnosti.

Konsultovali smo navedeni izvor.[53] Na osnovu uvida ustanovili smo da su saradnici Državne komisije proizvoljno uvrstili navedenih 16 lica u registar stradalih za grad Beograd s obzirom da je reč o pripadnicima JVuO koji su rođeni i živeli u unutrašnjosti, gde su tokom rata bili borbeno angažovani. Na osnovu činjenice da se nigde u navedenom izvoru ne ističe da su ova lica rođena i živela u Beogradu, postavlja se pitanje na osnovu čega su saradnici komisije uvrstili njihova imena u registar za grad Beograd? Ovo je vrlo ilustrativan primer metodološke konfuzije i odsustva metodoloških kriterijuma u formiranju dela registra stradalih.[54]

Takođe, u registru za grada Beograd navedena su imena 22 četnička odmetnika za koje se tvrdi da su rođeni i da su imali prebivalište u Beogradu, gde su navodno i stradali, pri čemu se saradnici komisije pozivaju na „Izveštaj štaba KNOJ-a o kretanju i hvatanju odmetnika“. Nažalost, nismo uspeli da uđemo u trag ovom izveštaju u Vojnom arhivu. Međutim, na osnovu nekih pokazatelja moguće je zaključiti da najverovatnije niko od ova 22 lica ne potiče iz Beograda i da je reč o četničkim odmetnicima iz unutrašnjosti Srbije. Ovu pretpostavku potvrđuje činjenica da imena 4 lica koja se pominju u izveštaju egzistiraju u registrima opština Lučani i Čačak.[55] Shodno tome, nameće se zaključak da i ostalih 18 imenovanih lica treba uvrstiti u registre drugih opština. Njihova imena možete videti u fusnoti.[56]

U registar za grad Beograd uvršten je veći broj lica koja potiču iz naselja koja danas teritorijalno pripadaju prigradskim opštinama, a ako pripadaju gradskim opštinama opet ne ulaze u geografski okvir grada Beograda: Pinosava (14), Beli Potok (9), Kijevo (2), Ostružnica (1), Umka (1), Begaljica (1), Baćevac (1), Rušanj (1), Ripanj (2), Mala Krsna (2), Vrčin (1), Sopot (1). Neka od ovih naselja 1944/1945. nisu imala definisan teritorijalni status, niti su 1941-1944. podrazumevana kao deo Beograda u administrativnom smislu, iako danas jesu deo Beograda u administrativnom pogledu: Boljevci (36), Dobanovci (34), Petrovčić (8), Surčin (2), Karlovčić (1), Batajnica (1), Zemun (3), Bežanija (5), Borča (8). Stanovnike sremskih sela Dobanovaca, Surčina, Boljevaca, Karlovčića i Petrovčića treba uvrstiti u spisak stradalih za opštinu Zemun (odnosno, opštine Zemun i Surčin).[57] Naselja Pinosava, Beli Potok, Kijevo, Rušanj i Ripanj teritorijalno su pripadala Vračarskom srezu (a ne Upravi grada Beograda), da bi tek 1945. bila integrisana u 5. reon grada Beograda. Zemun, Bežanija i Borča inkorporirani su u okvir Uprave grada Beograda 1935, ali tokom okupacije imali su drugačiji položaj u odnosu na Beograd.

Ukupan broj onih koji su bili stanovnici navedenih seoskih naselja, a koji su stradali u selima u kojima su živeli ili na nepoznatoj lokaciji (dakle ne u gradu Beogradu, niti kao stanovnici grada Beograda), iznosi 134.

 

Autor: Milan Radanović

 

 

 

[1] Branislav Matić, “Koliko je uglednih Beograđana progutao mrak oslobođenja u operaciji Crne tačke? (1) Pozvoni i pucaj!“, Duga, 439, Beograd, 20.12.1990, str. 37.

[2] Slobodan Marković, „Communist ’Liberation’ and New Order in Belgrade“, The South Slav Journal, Vol. 29, No. 3-4 (93-94), London, Autumn-Winter 2003, p. 12-13.

[3] Michael Portmann, „Communist retaliation and persecution on Yugoslav teritory during and after WWII (1943-1950)“, Tokovi istorije, 1-2/2004, Beograd, 2004, str. 61, 74.

[4] Дијана Димитровска, „На Дедињу гроб до гроба“, Вечерње новости, LIII, Београд, 6.12.2006, стр. 10.

[5] В. Н., „Чедомир Антић, историчар: Прихваћена срамота“, Вечерње новости, LVI, Београд, 15.6.2009, стр. 11.

[6] Ана Оташевић, „Судбина побеђених – злочини комунизма 1944-1956.“, НИН, 2652, Београд, 25.10.2001, стр. 26-28.

[7] http://www.srb-akcija.org/blog/4257/parastos-zrtvama-komunistickog-terora-bgd/ (pristupljeno 11. februara 2013).

[8] Мирослав Јовановић, „20. октобар: од ослобођења до окупације Београда (радикална трансформација једног политичког симбола)“, Ослобођење Београда 1944, Зборник радова, (ур. Александар Животић), Београд, 2010, стр. 520.

[9] Срђан Цветковић, Државна комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра  1944. Годишњи извештај 2010, Београд, 2010, стр. 7.

[10] Srđan Cvetković, „Žrtve komunističkog revolucionarnog terora u Srbiji posle 12. septembra 1944. Istraživanje Državne komisije za tajne grobnice“, Hereticus, 1-2/2011, Beograd, 2011, str. 20

[11] Драгослав Михаиловић, Голи оток. Књига друга, Београд, 1995, стр. 344, 359-363.

[12] Vojni arhiv (dalje: VA), JNA, Vojni sudovi, Vrhovni vojni sud 1945, Beograd, upisnik, (drugostepeni sud), 3282

[13] VA, JNA, Vojni sudovi, Vojni sud 4. divizije 1946, Valjevo, upisnik, (prvostepeni sud), 8

[14] VA, JNA, Vojni sudovi, Vojni sud Kraljevo 1945, upisnik, (prvostepeni sud), 647

[15] Рајко Даниловић, Употреба непријатеља. Политичка суђења 1945-1991. у Југославији, Ваљево, 1993, стр. 94; Srđan Cvetković, Između srpa i čekića. Represija u Srbiji 1944-1953, Beograd, 2006, str. 187; Симо Ц. Ћирковић, Ко је ко у Недићевој Србији, Београд, 2009, стр. 237.

[16] Коста Николић, Владе Краљевине Југославије у Другом светском рату, Београд, 2008, стр. 195-199.

[17] Радош Љушић, „Страњаковић Драгослав“, Енциклопедија српске историографије, (пр. Сима Ћирковић, Милорад Екмечић), Београд, 1997, стр. 660.

[18] Исидор Живковић, Раде Јоветић, Животни пут Исидора Живковића, Краљево, 2008.

[19] Марко Лопушина, „Понижено срце Драгутина Гавриловића“, Вечерње новости, Београд, LVIII, 6.3.2011, стр. 12.

[20] Момчило Митровић, Српска национална част пред законом 1945, Београд, 2007, стр. 94-95.

[21] Dragan Krsmanović, „Upisnik Višeg vojnog suda u Beogradu“, Tokovi istorije, 2/2010, Beograd, 2010, str. 195-261.

[22] Kosta Nikolić, „Dragiša Vasić – skica za portret nacionalnog revolucionara“, Istorija 20. veka, 1/1997, Beograd, 1997, str. 104; Бојан Б. Димитријевић, „Драгиша Васић у Врховној команди ЈВуО“, Живот и дело Драгише Васића. Зборник радова са научног скупа одржаног у Горњем Милановцу 26. и 27. септембра 2005, (ур. Борислав Челиковић), Горњи Милановац, 2008, стр. 171.

[23] Sima Begović, Logor Banjica 1941-1944, I-II, Beograd, 1989, str. I/138-139, 145, 238.

[24] Београд у рату и револуцији 1941-1945, I-II, Београд, 1984, стр. I/308.

[25] Исто

[26] Milan Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941-1944, Beograd, 1992, str. 275.

[27] Чачански крај у НОБ 1941-1945. Хронологија догађаја, Чачак, 1968, стр. 288.

[28] Миленко Ковачевић, “Жртве четника у Мачванском округу 1941-1946.”, Злочини четничког покрета у Србији 1941-1945, Зборник радова, (ур. Иван Матовић), Београд, 2012, стр. 75.

[29] Томислав Милетић, Обрачун: Озна све дозна, Крушевац, 2012, стр. 112.

[30] Томислав Милетић, н.д., стр. 40-76.

[31] Никола Жутић, Нико Бартуловић, римокатолик четник: од либерала-антикомунисте до равногорца-антифашисте, Београд, 2010, стр. 376.

[32] Душан Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса 1941-1945. под командом пуковника Драгослава С. Рачића, Чикаго, 1998,  стр. 152-154.

[33] VA, JNA, KNOJ, 4763, 1-2, 1, 5. srpska divizija KNOJ-a, Dnevnik važnijih borbi u vremenu od 1. marta 1945. do 31. decembra 1946.

[34] Димитрије Ђулић, Миодраг Милачић, На Морави Ћуприја. Хроника Ћуприје, Ћуприја, 1977, стр. 342-356; Душан Прица, Јоксим Радојковић, Мијајлова јама, Деспотовац, 1984, стр. 24-35.

[35] Fikreta Jelić Butić, Četnici u Hrvatskoj 1941-1945, Zagreb, 1986, str. 178, 187; Jovo Popović, Marko Lolić, Branko Latas, Pop izdaje. Vojvoda Momčilo Đujić, Zagreb, 1988, str. 83, 282, 304, 306.

[36] Berta Begić (RKTG-32951), Gleb Skurski (RKTG-32952), Ivana Devrić (RKTG-32953), Safet Mursela (RKTG-32954), Martin Špoljar (RKTG-32955), Slobodan Aracki (RKTG-32956), Dragomir Jakšić (RKTG-32957), Trud Servišer (RKTG-32958), Mihajlo Horminc (RKTG-32959), Mihajlo Mijović (RKTG-32960), Petar Obradović (RKTG-32961), Milenko Aćimović (RKTG-32962), Gajo Gračanin (RKTG-32963), Stevan Strilević (RKTG-32964), Rajko Milinović (RKTG-32965).

[37] Милош Гојковић, Историја југословенског војног правосуђа, Београд, 1999, стр. 132.

[38] VA, JNA, Vojni sudovi, Vrhovni vojni sud u Beogradu (drugostepeni sud), 1945, upisnik (drugi deo), 96, 337/3, 337/5, 337/7, 429)

[39] VA, JNA, Vojni sudovi, Vrhovni vojni sud u Beogradu (drugostepeni sud), 1945, upisnik (prvi deo), 156

[40] VA, JNA, Vojni sudovi, Vojni sud 1. armije (drugostepeni sud), upisnik, 108

[41] Tko je tko u NDH, Hrvatska 1941-1945, (ur. Z. Dizdar, M. Grčić, S. Ravlić, D. Stuparić), Zagreb, 1997, v.m

[42] VA, JNA, Vojni sudovi, Vojni sud fruškogorskog veća 1944, (prvostepeni sud), upisnik, 69

[43] Dušan Vuletić, „Stradanje u Sremu – Drugi svetski rat“, Na putu ka istini. Imenik stradalih stanovnika AP Vojvodine 1941-1948, Zbornik radova, [elektronsko izdanje] (ur. Dragoljub Živković), Novi Sad, 2008, str. 160-161

[44] VA, JNA, Vojni sudovi, Vrhovni vojni sud u Beogradu (drugostepeni sud), 1945, upisnik, (prvi deo), 303, (drugi deo), 143, 347, 348, 349, 352

[45] VA, JNA, Vojni sudovi, Vrhovni vojni sud u Beogradu 1945, (drugostepeni sud), upisnik (drugi deo), 366, 402, 403

[46] VA, JNA, Vojni sudovi, Vrhovni vojni sud u Beogradu (drugostepeni sud), 1945, upisnik (drugi deo), 407, 412, 414, 415, 424, 425

[47] VA, JNA, Vojni sudovi, Vrhovni vojni sud u Beogradu (drugostepeni sud), 1945, upisnik (drugi deo), 463

[48] VA, JNA, Vojni sudovi, Vrhovni vojni sud u Beogradu (drugostepeni sud), 1945, upisnik (drugi deo), 461; VA, JNA, Vojni sudovi, Upisnik Vojnog suda 50. divizije za 1945; VA, JNA, Vojni sudovi, Delovni protokol sudskih predmeta za 1946, 41)

[49] VA, JNA, Vojni sudovi, Vrhovni vojni sud u Beogradu 1945, (drugostepeni sud), upisnik (drugi deo), 391; VA, JNA, Vojni sudovi, Vojni sud 50. divizije 1945, Uroševac, (prvostepeni sud), upisnik, 13)

[50] Vojin Đurović (RKTG-31177), Bejto Kajević (RKTG-31178), Medžib Juković (RKTG-31179), Selman Hajradinović (RKTG-31200), Ljubisav Radojčić (RKTG-31182), Svetozar Dukić (RKTG-31183)

(VA, JNA, Vojni sudovi, Vojni sud 1. armije, (drugostepeni sud), upisnik za 1945, 397, 398, 399, 531, 543)

Petar Savatić (RKTG-31205), Jezdimir Lazarević (RKTG-31206), Dragisav Spasenić (RKTG-31208), Georgije Bojić Džidža (RKTG-31211), Aleksandar Ilić (RKTG-31212), Dragomir Obradović (RKTG-31216)

(VA, JNA, Vojni sudovi, Vojni sud 1. armije 1946, (drugostepeni sud), upisnik, 46, 58, 80). Jezdimir Lazarević iz Oglađenovca pokraj Valjeva najpre je osuđen na smrt, potom je kazna preimneovana u 20 godina gubitka slobode da bi 31. decembra 1951. bio oslobođen. (VA, JNA, Vojni sudovi, Vojni sud 4. divizije 1946, Valjevo, (prvostepeni sud), upisnik, 8).

[51] Minko Lazarević (RKTG-30334), Dušan Lešo (RKTG-30345), Đorđe Stanišić (RKTG-31180), Petar Šijak (treba: Šijan, RKTG-31184), Veroljub Vukićević (RKTG-31185), Mirko Brojčin (RKTG-31194), Dobrila Radosavljević (RKTG-31196), Sveta Barać (RKTG-31197), Božo Lazović (RKTG-31198), Josić (treba: Josif) Lešević (RKTG-31199), Selman Hajradinović (31200), Vladan Nikolić (RKTG-31201), Vojislav Sokolović (RKTG-31202)

(VA, JNA, Vojni sudovi, Vrhovni vojni sud 1945, (drugostepeni sud), Beograd, upisnik, (prvi deo) 200/1, 200/3, 448, (drugi deo), 2132, 2728, 2730; VA, JNA, Vojni sudovi, Vojni sud 1. armije 1945, (drugostepeni sud), upisnik, 561, 562, 627, 679, 776; VA; JNA, Vojni sudovi, Vojni sud Kraljevo 1945, (prvostepeni sud), upisnik, 647; VA, JNA, Vojni sudovi, Vojni sud niške vojne oblasti 1944-1945, upisnik, 108)

Petar Šijan je živeo u Čačku (žandarm rodom iz sela Zrmanja u Lici), Veroljub Vukićević je živeo u Lopatnici pokraj Kraljeva (na kaznu smrti osudio ga je Vojni sud u Kraljevu: Prezidijum Narodne skupštine je ovu kaznu preinačio na 20 godina robije: „uslovno pušten 24. novembra 1960.“). Dobrila Radosavljević i Josif Lešević živeli su u Trsteniku. Božo Lazović je bio zemljoradnik iz sela Jova pokraj Novog Pazara. Dušan Dimitrijević je bio zemljoradnik iz Vračeva pokraj Leposavića. Selman Hajradinović je bio zemljoradnik iz Bagačića pokraj Sjenice. Vojislav Sokolović je živeo u selu Crni Vrh pokraj Knjaževca.

[52] Ljuba Bezeić (RKTG-31526), Voja Tribrođenin (RKTG-31527), Ljubomir Grkić (RKTG-31528), Georgije Banić Džidža (RKTG-31529), Isidor Živković (RKTG-31530), Joca Mihajlović (RKTG-31531), Milivoje Mihajlović (RKTG-31532), Ivan Ponjević (RKTG-31533), Vladan Urošević (RKTG-31534), Milka Pavlović (RKTG-31535), Mića Vodnik (RKTG-31536), Sava Vućić (RKTG-31537), Vojislav Maksimović (RKTG-31538), Voja Tukfegdžić (RKTG-31539), Zarija Milovanović (RKTG-31540), Purnjo (RKTG-31541).

[53] VA, JNA, KNOJ, 4763, 1-2, 1, Istorijat 5. srpske divizije KNOJ-a

[54] Među navedenih 16 imena neka su pogrešno istaknuta, što je rezultat grešaka u izvornom dokumentu, pogrešnih ispisa koji su načinili saradnici komisije kao i  nedovoljnog poznavanja određenih istorijskih ličnosti. Ljubomir Grkić je zapravo Ljubomir Grgić, Milka Pavlović je zapravo Miljko Pavlović, Sava Vućić je zapravo Sava Vićić, Voja Tukfegdžić je zapravo Vojislav Tufegdžić, Voja Tribrođenin je zapravo Vojislav Jevremović Tribrođanin (čije ime egzistira i u registru za opštine Požarevac i Veliko Gradište), Purnjo je zapravo Svetolik Popović Purnjo (čije ime egzistira u registru za opštinu Gornji Milanovac).

[55] Mikanović/Milanović Mikan (RKTG-8214, Lučani, RKTG-31457, Beograd), Ružičić Risim/Risto (RKTG-7787, Lučani, RKTG-31458, Beograd), Bajić/Bojić Slobodan (RKTG-4573, Čačak, RKTG-31473, Beograd), Racić/Račić Radoslav (RKTG-5058, Čačak, RKTG-31516, Beograd).

Prema podacima Dušana Mirkovića, nekadašnjeg pripadnika JVuO iz Dragačeva, Mikan Mikanović i Risim Ružičić bili su pripadnici odmetničke grupe Novice Cogoljevića čije ljudstvo je mahom poginulo u borbi protiv organa KNOJ-a 24. novembra 1945. u Dragačevu (Душан Мирковић, Драгачево – Равна Гора. Сећања и песме, (пр. Милутин Велисављевић), Београд, 2012, стр. 84-85). Uništenje Cogoljevićeve grupe (15 poginulih, 3 zarobljena i 3 koja su se predala) potvrđuje i „Dnevnik važnijih borbi“ 5. srpske divizije KNOJ-a (VA, JNA, KNOJ, 5. srpska divizija KNOJ-a, 4763, 1-2, 1).

[56] Predrag Vilić (RKTG-31404), Aleksandar Adamović (RKTG-31444), Ranislav Canić (RKTG-31455), Miladin Vesović (RKTG-31459), Borisav Pejanić (RKTG-31461), Slobodan Bejović (RKTG-31472), Bogdan Veselijanić (RKTG-31474), Branko Muka (RKTG-31479), Mila Žerava (RKTG-31485), Miodrag Mile Vidojević (RKTG-31494), Živko Jodać (RKTG-31500), Dušan Ćusić (RKTG-31506), Dobrivoje Novović (RKTG-31517), Leše Vuković (RKTG-31518), Blagoje Vesković (RKTG-31519), Miodrag Vukadinović (RKTG-31520), Savo Mijač (RKTG-31521), Vukosav Nešović (RKTG-31525).

[57] Prilikom povlačenja iz Srema, oktobra 1944, ustaše i Nemci su u Dobanovcima ubili 17, u Boljevcima 8, a u Surčinu 5 lica: Dušan Vuletić, „Stradanje u Sremu – Drugi svetski rat“, Na putu ka istini…, str. 199-201.