Trinaest fakulteta Univerziteta u Beogradu odlučilo je povisiti iznose školarina za narednu akademsku godinu. Razlozi kojima su tu odluku legitimirali variraju. Međutim, političko-ekonomski okvir unutar kojeg se razlozi kreću ukazuje na glavna proturječja politike visokog obrazovanja. Među kojima financijska autonomija fakulteta predstavlja ključnu prepreku uspostavljanju solidarnosti među najugroženijima.

Sredinom februara tekuće godine, na sednici Senata Univerziteta u Beogradu najavljeno je da ta institucija planira da u novoj školskoj godini upiše 26.300 studenata/kinja na sva tri nivoa studija, od čega 14.680 brucoša/kinja. Usvojen je predlog da 9.547 mesta bude finansirano iz državnog budžeta, a preostalih 5.133 rezervisano za samofinansirajuće brucoše/kinje. U tom pogledu, stvari se nisu bitno promenile u odnosu na prethodnu školsku godinu. Međutim, 13 fakulteta najavilo je i povećanje školarina za (u proseku) 10-15% u novoj školskoj godini. Među tim fakultetima našli su se oni čije se školarine godinama nisu menjale i koji važe za manje “popularne” i manje skupe fakultete (poput Mašinskog, Rudarsko-geološkog, Fizičkog, Biološkog, Hemijskog i Fakulteta za fizičku hemiju), ali i veoma popularni fakulteti, čije školarine na godišnjem nivou već iznose dve i po prosečne (neto) plate isplaćene u februaru 2014. godine¹ (poput Fakulteta organizacionih nauka, Matematičkog, Učiteljskog, Farmaceutskog, Pravnog, Bogoslovskog i Fakulteta političkih nauka).

Razlozi kojima su fakulteti obrazložili ove odluke variraju od fakulteta do fakulteta. Neki govore o tome da je uzrok za povećanje školarina bila odluka vlade o uvođenju tzv. solidarnog poreza u januaru ove godine. Solidarni porez oporezuje plate u javnom sektoru koje iznose preko 60.000RSD u odnosu od 20%, a one od preko 100.000RSD u odnosu od 25%. Ovim porezom najviše su pogođeni zdravstveni i prosvetni radnici. Radi se o tome da na nekim fakultetima, pored novca koji se iz budžeta prima u vidu plate, profesori/ke ostvaruju dodatnu dobit na konto različitih dodatnih delatnosti koje se finansiraju iz školarina. Usled ovog poreza, neki fakulteti odlučili su da bi to smanjenje plata moglo da se nadoknadi povećanjem školarina kojima bi se uvećala ostala dodatna primanja.

Takvo obrazloženje došlo je s Pravnog fakulteta, gde tvrde da usled solidarnog poreza, fakultet ostaje bez sredstava za izdavanje besplatnih udžbenika samofinansirajućim studentima/kinjama, pa traže povećanje kako bi se ta razlika nadomestila. Ne poteže se pitanje o tome šta uopšte znači da su ti udžbenici “besplatni”, ukoliko studenti/kinje plaćaju veću školarinu. Drugi fakulteti tvrde da povećanje školarina nema nikakve veze sa nadomešćivanjem smanjenih plata zaposlenih, već je nužno usled povećanih troškova. Neki fakulteti, poput Mašinskog, obrazlažu da preko 10 godina nisu uvećavali školarine i da se njihova realna vrednost za to vreme promenila.

S druge strane, preporuka države i Ministarstva prosvete je da školarine treba da ostanu iste. Navodno svesni lošeg stanja u privredi zemlje i malih primanja većine stanovnika, državnici su poručili fakultetima da ne dižu školarine i da oni tu odluku neće podržati. Međutim, autonomija fakulteta za koju su se studenti/kinje devedesetih godina u Beogradu borili podrazumeva i autonomiju istih pri odlučivanju o visini školarina. Državi su navodno ruke vezane i njena moć ne ide dalje od ovih formalnih “preporuka” i deklarativnog neslaganja. Ona (samostalno) izdvaja određena (uglavnom nedovoljna) sredstva iz budžeta, a fakultetima je ostavljena “autonomija” da se dalje ekonomski sami snalaze.

Pomalo je apsurdno gledati pokušaje zvaničnih predstavnika studenata/kinja iz studentskih parlamenata kako danima “prete” fakultetima da će povući odlučne poteze kako bi sprečili novo podizanje školarina: njihov glas u telima odlučivanja je nebitan, a pretnje su isprazne. Radi se o tome da i fakulteti i studentski predstavnici kucaju na pogrešna vrata.

Pored onih koji koriste svoju popularnost i visoku potražnju kako bi opravdali svoj zahtev za daljim podizanjem ionako visoke cene studija, mora se priznati da zahtevi određenih fakulteta jesu razumni iz perspektive nemogućnosti dobijanja dodatnih sredstava za rad iz budžeta. Stanje na njihovim računima je već godinama u deficitu, što bitno utiče i na kvalitet studija i znanja koje studenti/kinje stiču. Usled preniskih državnih izdavanja za visoko školstvo² , mnogi od njih ne uspevaju pokriti ni osnovne troškove – poput struje i vode.

Loše stanje u obrazovnom sistemu Srbije, a posebno u visokom školstvu, posledica je pogrešno vođene državne politike u poslednjih petnaestak godina. Usvajanjem Bolonjske deklaracije u Srbiji 2005. godine visoko školstvo se pokušalo uskladiti sa “svetskim i evropskim standardima”, što je trebalo pozitivno da se odrazi na kvalitet obrazovanja, ali i smanji nisku prolaznost na fakultetima. Tvrdilo se da je tržištu rada hitno potrebna (brzo “štancovana”) visokokvalifikovana radna snaga i da bi obrazovanje trebalo da se uskladi sa potrebama privrede. Čitava logika obrazovnog sistema godinama je menjana, a njen finalni oblik možemo najbolje videti u dokumentu Strategije razvoja obrazovanja.

Prema to dokumentu, univerziteti u Srbiji treba da usvoje model “preduzetničkog univerziteta”, studenti/kinje se posmatraju istovremeno i kao kupci i kao preduzetnici, a znanje koje stiču postaje roba kojom ulažu u svoj “ljudski kapital”, koji će im se, po pretpostavci, isplatiti jednom kada se zaposle. Školarine i njihov rast su neminovna posledica ovakve politike visokog školstva, a državni fakulteti postaju poluprivatne ekonomske jedinice, koje se na svom specifično regulisanom tržištu i međusobno moraju nadmetati u ponudi “znanja” kako bi ostvarile što veći profit. Potrebno je napomenuti da ovaj “trend” nije specifičan samo za Srbiju: gotovo identični procesi obuhvataju čitav region, a poslednji primer toga vidimo na sada aktualnom pokušaju usvajanja novog Zakona o visokom školstvu u Sloveniji, kojim se po prvi put u istoriji ove zemlje uvode školarine na redovnom studiju na svim nivoima (do sada su postojale samo na vanrednom studiju i trećem nivou).

S druge strane, privreda u Srbiji je razarana poslednjih 25 godina: privatizacija državnih preduzeća je gotovo do kraja sprovedena, a u tom procesu procenjuje se da je više od 800.000 ljudi ostalo bez posla. U situaciji potpune deindustrijalizacije i neoliberalnih rešenja oko kojih vlada politički konsenzus, postavlja se pitanje koje je mesto visokog školstva kao društvenog resursa? Ukoliko uzmemo u obzir i činjenicu da je nezaposlenost među mladima u Srbiji prešla 50%, čitava slika preduzetničkog univerziteta postaje besmislena: pošto ne zapošljava obrazovanje, nego privreda, ni “produzetnizacija” obrazovanja ne može dovesti do većeg zapošljavanja. Usklađivanje obrazovanja sa privredom danas deluje kao jedan regresivni projekat, s obzirom da su otkazi svakodnevnica te privrede, a zapošljavanje (u nekom malom broju) sledi samo onda kada se stvore uslovi za “povoljnu investicionu klimu”, što će reći – što niža cena radne snage na prvom mestu.

Prethodnih godina, paralelno sa uvođenjem ovih izmena u školstvu, retko kada se dizao glas “protiv” od strane zaposlenih u tom sektoru. Profesori/ke, naučni radnici/ce i saradnici/ce su ćutke gledali na uvođenje školarina, sve manja izdvajanja iz budžeta, izmene obrazovnih programa i smanjenje kvaliteta. Onda kada je država zatezala, studenti/kinje su bili ti koji su iz svojih džepova i/ili džepova svojih roditelja morali da nadomeste minuse na računu. Čak i danas, kada se ta ista politika putem solidarnog poreza direktno okrenula i protiv njih, prosvetni radnici/ce još uvek prenose namete na studentsko telo i ne odazivaju se na pozive na solidarnost u retkim situacijama kada neki studentski protesti buknu. Ovo bi trebalo razumeti kao još jednu posledicu pomenute finansijske autonomije fakulteta, kojom se materijalni interesi studenata/kinja i profesora/ki antagonizuju.

U svakom slučaju, sudeći po dostupnim informacijama, pomenutih 13 fakulteta na Beogradskom Univerzitetu još uvek ne odustaju od svoje namere. I dok s jedne strane imamo bogate fakultete čiji su računi iz godine u godinu u suficitu, a čija popularnost raste s obzirom na prestižne sektore za koje obučavaju, s druge strane imamo uglavnom prirodnjačke fakultete, čiji najbolji studenti/kinje u generaciji odlaze u inostranstvo, a oni koji nemaju tu sreću, završavaju (u najboljem slučaju) kao radnici/ce na trafikama sa diplomama mašinskih inženjera. Zanimljivo je pomenuti i poslednje od komentara zaposlenih na ovim manje skupim fakultetima. Čini se da si upravo oni najspremniji da, u slučaju da dođe do velikog pritiska, odustanu od zahteva za višim školarinama. No ne treba imati iluzije – promena mišljenja desiće se samo ukoliko shvate da će im popularnost usled toga još više pasti, i da će taj potez doneti sa sobom gore stanje od onoga u kojem se nalaze sada. Ostaje veoma neizvesno da li će se neki od fakulteta koji su zaista u problemu okrenuti ka pravom uzročniku istog, tj. pokušati da izvrši pritisak na državu. To bi takođe mogao da bude i presedan u pogledu saradnje između studenata/kinja i profesora/ki, no, iz ove perspektive, deluje da tako nešto još uvek nije na vidiku.

Ono što ostaje jasno je da se obrazovni sektor ne može posmatrati izolovano i da do promene na bolje neće doći bez potpunog okretanja smera i logike makroekonomske politike u Srbiji. Sve dok je njena glavna ekonomsko-politička strategija privlačenje investicija i “agresivno jačanje privatnog sektora”, studentsko telo i ne može da očekuje više od toga da bude nisko plaćena visokokvalifikovana radna snaga.

1. Prosečna neto plata po glavi stanovnika u Srbiji, za mesec januar iznosila je 37.966RSD (oko 330€), a za februar 44.057RSD (oko 380€). [↩]
2. U planu budžeta Republike Srbije za 2014. godinu, taj procenat iznosi nešto više od 3%, što je među najnižim izdavanjima u regionu. [↩]

Tekst preuzet sa: Bilten.Org